Nikola Pejakovic

Nikola Pejaković Kolja: Kritika je neophodna lekcija umjetniku

Nikola Pejaković Kolja, glumac, reditelj, scenarista, svirač, pjevač, kompozitor, pjesnik, slobodni umjetnik... Ne može više da se pohvali time da nema ni dana radnog staža. Nedavno se zaposlio u Narodnom pozorištu RS u Banjaluci. Ima i knjižice, i radnu i zdravstvenu. Prvi put u 43. godini.

Za početak sezone režira predstavu "Povratak" Harolda Pintera. Simboličan naziv... Iako je rođen u Banjaluci, riječ povratak Kolju asocira na Beograd u kojem je proveo mladost.

Smatra da je kritika vrlo važna, kako u pozorišnom tako i u filmskom životu. Takođe vjeruje da rad umjetnika mora biti podložan sugestijama, da oni moraju da pokušavaju, da istražuju, da "kopaju po sebi" i otkrivaju skrivene talente i sposobnosti, pri tome hrabro ulazeći u neistražene prostore svog duha.

Za "Nezavisne novine" govori o odnosu gluma - režija, muzičkoj karijeri, porocima i radu na predstavi "Povratak".

NN: Završili ste Gimnaziju u Banjaluci. Kako ste se našli u pozorištu?

PEJAKOVIĆ: To je bilo vrijeme nekog eksperimenta zvanog usmjereno obrazovanje. Išao sam na likovni smjer. Nije bila odluka, već proces shvatanja i zaključivanja da je pozorište mjesto u kome se sva moja tadašnja umjetnička interesovanja slivaju i nude prostor za izraz.

NN: Da li ste više glumac ili reditelj?

PEJAKOVIĆ: Naravno, reditelj, a glumac sam postao u očima publike, jer sam često igrao i pojavljivao se u filmovima. Moje osnovno obrazovanje i, na kraju krajeva, posao kojim se bavim jeste pozorišna režija.

NN: Možete li izdvojiti djelo koje Vam je najdraže?

PEJAKOVIĆ: Ne bih. Nemam ja tako egzaktnu sliku, šta sam, koliko sam i gdje radio. Različiti poslovi su u pitanju, različite faze. Teško mogu da postavim stvari na taj način.

NN: Koliko kritika može da pomogne glumcu?

PEJAKOVIĆ: Kritika ili kritičar, kao institucija, kao pojam, vrlo je značajan u pozorišnom i filmskom životu. Moja ispitna predstava na trećoj godini režije, rađena po tekstu "Zoološka priča" Edvarda Olbija, poslije odigrane premijere prebačena je u pozorište "Duško Radović" gdje je počela da se igra za publiku. Poslije par mjeseci, prijatelji su mi javili da je moj profesor, čuveni Jovan - Vava Hristić, napisao kratku kritiku moje predstave u časopisu "Književnost".

NN: Koliko vam je značila ta kritika?

PEJAKOVIĆ: To je za mene bilo kao da sam dobio neku značajnu nagradu. Sama činjenica da je Vava Hristić primijetio i napisao koju rečenicu o predstavi za mene je bila nevjerovatna stvar. Kad kritika dođe od nekog takvog, ona puno znači i vrlo je bitna za umjetnika.

NN: Postoji li ozbiljna kritika u Republici Srpskoj?

PEJAKOVIĆ: Ni u Beogradu, a kamoli ovdje, ne postoji ozbiljan i za reditelja, glumca, stvaraoca, autora, bitan kritičar, neko čija se sluša i poštuje. Da bi nekoga cijenili, taj prvo mora da zasluži taj status, i da se, svojim radom i životom nametne kao autoritet. Ne može neko samo zato što je, recimo, urednik novina da odredio da on ili ona prate pozorišna ili kulturna događanja, te da o tom pišu komentare, da budu pozorišni, filmski ili muzički kritičari, čija se sluša, pamti ili koristi kao estetski argument. Mnogo pure morate da pojedete da bi nečiji rad i trud mogli kritikovati. Međutim, kritika i slušanje tuđeg mišljenja je neophodna lekcija za svakog umjetnika. Sami autori moraju da potiču da se o njihovom radu kritički govori. Njihov rad mora da da bude podložan kritici i analizi, jer je to prirodan način tesanja i sazrijevanja mladog umjetnika. Umjetnički egoizam ili burna, negativna reakcija na kritiku, jasan je znak slabosti jednog umjetnika, i kao umjetnika i kao čovjeka. I, na kraju, takav stav prema kritici je neprofesionalan i krajnje amaterski. To vrijedi za sve profesije, od slobodnih umjetnika do političara. Političar koji ne može da podnese kritiku i koji na nju burno reaguje, amater je, nesigurna figura i, kao takav, opasan za one koji su ga izabrali.

NN: Čak ste i Vi jednom kritikovali situaciju da se svako svačim bavi, a najmanje onim što zna.

PEJAKOVIĆ: Da, pročitao sam to i mogu da kažem da je to pogrešno shvaćena misao. Ja nemam želju da ograničavam bilo koga niti da govorim protiv konstruktivnog i plemenitog ljudskog rada i bitisanja. Ja sam samo htio da ukažem na pojavu da ljudi rade nešto što ne znaju i još, usput, ne žele ni da nauče ili se usavrše, doškoluju ili pitaju kako se radi to što oni žele, a ne znaju. Ja, čak, mislim da ljudi treba da pokušavaju, da istražuju, da "kopaju" po sebi i da otkrivaju skrivene talente i sposobnosti, hrabro ulazeći u neistražene prostore svog duha. Problem su oni koji nemaju želju da nauče, želju da istraže. Istovremeno rade posao koji ne znaju, gubeći energiju na pravljenje lažne slike o sebi, umjesto da tu energiju potroše na učenje onoga gdje su šuplji. Eto, na to sam mislio.

NN: Da li se predstava "Povratak", koju režirate i čija se premijera u Narodnom pozorištu RS očekuje krajem oktobra, može ocijeniti kao kritika današnjeg vremena?

PEJAKOVIĆ: Predstava mora da korespondira sa vremenom u kome je nastala. Samo pozorište je tu da djeluje kao laksativ u odnosu na društvo, da ga tjera da izbacuje nečistoće i da na površinu istjeruje dramu. Naravno, to je jedno od svojstava, ne jedino. Komad "Povratak" priča priču o nesnosnom i sveprisutnom kriminalu oko nas, u našim familijama i među prijateljima. Asfalt Banjaluke priča priču o lopovima, kriminalcima, ubicama i sitnim prevarantima, našim komšijama, kumovima, prijateljima... U taj milje mi smještamo našeg Pintera, pa kako mu bude. Ja na tekst gledam kao na predtekst, uvod u stvaranje novog umjetničkog djela, a ne kao na postavljanje, upriličenje određenog teksta za scenu. Literatura je za čitanje, pozorište je nešto drugo. Poštuj riječ, ali još više duh, jer duh je jedino što prelazi rampu i dira srce.

NN: S obzirom da ste scenarista, dokle doseže vaša literarna ambicija?

PEJAKOVIĆ: Nemam, generalno, u životu neke ambicije ili postavljene ciljeve. Mogu da govorim samo o greškama, grijehovima, i, u skladu s tim, potrebi za pokajanjem, ispravljanjem tih grešaka i životu usmjerenom prema ultimativnom cilju - smirenju.

NN: U Beogradu ste se izborili za svoje mjesto. Sad ste u Banjaluci. Šta povezuje ova dva grada?

PEJAKOVIĆ: Teško je uporediti ova dva grada na tako širokom, uopštenom, planu. Kao neko ko je rođen u Banjaluci, a veći dio života proveo u Beogradu, mogu da ih posmatram i upoređujem po raznim osnovama i da pričam o ta dva grada kojima mnogo dugujem - danima. Meni su ova dva grada utisnuta u srce i to je nešto što ih spaja i čini jednim gradom.

NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost?

PEJAKOVIĆ: Planovi su vrlo prosti - da mirno proživim život.

NN: Imate li poroka?

PEJAKOVIĆ: Neke drastične i dramatične situacije sam riješio i ostavio iza sebe, a neka nova filmska priča, muzika, predstava - to su jedina strasti koje me čekaju. Pozorište, film, stvaranje muzike, sviranje, jedini su poroci koji me interesuju. I, vjerujte, oni su toliko jaki da mogu da naude čovjeku, ako se konzumiraju bez mjere i opreza.

NN: Šta planirate na muzičkom planu?

PEJAKOVIĆ: Prije četiri godine Voja Aralica je završavao album sa Bajagom i mi smo počeli da radimo na mom drugom CD-u. Bajaga je te godine izdao CD, a ja sam svoj izdao četiri godine kasnije, tačnije prije 15-ak dana. Taj drugi CD nema ime, na njemu piše samo "Kolja". Uskoro ću promovisati tu novu/staru muziku na "Hard Rock" radiju. Želim da ploča krene odavde, a da spotove, ako ih bude, rade mladi ljudi iz Banjaluke i da ova ploča, koja je svojevrstan ispovjedni performans, bude oda ovom gradu i onome što mi je djetinjstvo u njemu donijelo.

NN: Kakvi su utisci sa snimanja filma "Motel Nana"?

PEJAKOVIĆ: Bilo je uzbudljivo. Ja sam, nekako, bio srećan i sentimentalno raspoložen, jer sam vidio, prvi put, da filmski radnici iz Beograda i Banjaluke rade zajedno, profesionalno i bez greške. Od kamermana, ljudi iz organizacije, produkcije, rekvizitera, scenografa, njegovog asistenta, sve do glumaca, mogao sam da vidim visoki profesionalizam i ljubav prema filmu. Veliku pomoć pružila je takođe i Televizija Republike Srpske. Nadam se, zaista se nadam i, ako mogu, apelujem na sve one koji mogu, da se pomogne filmska industrija, da se osnuje Filmski centar Republike Srpske, te da se tamo zaposle kompetentni ljudi, dobronamjerni i patriotski raspoloženi, oni koji će stvarati i štititi filmsku industriju Republike Srpske, braniti interese Republike Srpske i njene kulturne, filmske prioritete, a ne interese pojedinaca, ko god da su oni i odakle god da dolaze... Vjerujte, ima mladih ljudi koji vole film i koji znaju da ga prave.

Igor Jankovic

Hamsunove misterije

150 godina od rođenja norveškog nobelovca


Norveški nobelovac je i dan-danas velika enigma – ubeđeni nacista je napisao seriju remek-dela u kojima je ova ideologija neznatno prisutna, ako izuzmemo antisemitske komentare. Antimaerikanizam, romantična vezanost za zemlju i seljaka, veličanje natčoveka – odveli su ga pravo u zagrljaj nacizma
Nobelovu nagradu poklonio Gebelsu: Knut Hamsun

Knut Hamsun, veliki norveški pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, rođen pre tačno 150 godina (4. avgusta 1859), provodi detinjstvo na severnim Lofote ostrvima, u sredini koja utiče na njegovu izraženu privrženost prirodi u kasnijoj književnoj delatnosti. Kao mladić okušava se kao učitelj, kamenorezac i radnik na izgradnji puteva. Tokom osamdesetih godina 19. veka u dva navrata boravi u Sjedinjenim Američkim Državama, oba puta se vraćajući obuzet mržnjom prema američkoj kulturi i društvu.

Kao mlad momak, ne navršivši osamnaestu, Hamsun dovršava nekoliko pastoralnih novela, ali pažnju javnosti privlači tek po objavljivanju romana Glad (1890). Ova knjiga, koja je delimično autobiografskog karaktera, portretiše jednog mladog, neuspešnog pisca iz Kristijanije (sadašnjeg Osla) u očajničkoj borbi za egzistenciju, a ono što je veoma neobično za pisane teme tog doba jeste potpun nedostatak bilo kakve društvene kritike i optuživanja. Iznurujuća glad, njen uticaj na psihu, beskompromisno je opisana u svim stadijumima koji polako uništavaju mladićev nervni sistem i samokontrolu.

I u sledećem Hamsunovom romanu – Misterije (1892) – glavni junak Johan Nagel je enigmatični autsajder koji ne nalazi razumevanje svoje sredine, ali koji, za razliku od svog prethodnika iz Gladi, uopšte ne želi da ga razumeju! Nagel se jednoga dana pojavljuje u lokalnom provincijskom gradiću i gonjen iracionalnim i instinktivnim silama izaziva pravi metež u njegovim buržoaskim krugovima – on je cinični natčovek u duhu Fridriha Ničea, bez ikakvog obzira prema ostalim ljudskim bićima.

Nagelovski tip se pojavljuje i u jednoj od najpopularnijih ljubavnih pr iča svetske književnosti, u lirskoj pripoveci „Pan” (1894), ovoga puta u scenografiji prirodnih prostranstava severne Norveške. Poručnik Tomas Glan je vuk samotnjak, lovac i zaljubljenik u prirodu, iscrpljen modernom civilizacijom. Kroz susret sa mladom ženom Edvardom, Glan doživljava ljubav kao toksičnu ekstazu kojoj naposletku podleže. Na kraju beži u Indiju i slučajno gine u lovu – civilizacija je ubistvom poručnika odnela simboličnu pobedu nad prirodom.

Tesno vezana za Pana je i kratka, malčice sentimentalna erotska fantazija „Viktorija” (1898), još jedan bestseler kojim Hamsun zatvara krug svog mladalačkog spisateljstva i produbljuje kontrast između slobodne individue i građanina, između prirode i kulture. Lutalica zrelih godina Kund Pedersen (što je Hamsunovo pravo ime!) putuje kroz norveške šume od farme do farme i obavlja poslove koji mu se u trenutku nude. Sve vreme pokušava da pronađe svoj put do jednostavnog, primitivnog bitisanja u nastojanju da izleči svoj iskorenjeni duh – ali uzalud!

Hamsun se iz subjektivne naracije u prvom licu pomera u ozbiljniji, objektivniji način pisanja koji dolazi do pune snage u epskim, takozvanim Segelfos novelama (1913–1915). Njihove radnje su ponovo smeštene u severnu Norvešku, ali umesto koncentracije na individuu, Hamsun uspeva da da sveobuhvatan realističan opis društvenog okruženja. Glavna tema je sukob između starog, patrijarhalnog feudalnog sistema i materijalnog progresa. Njegove simpatije su bez svake sumnje na strani starog sistema, a glavni negativac obe knjige je beskrupulozni nikogović Holmengra, povratnik iz Amerike koji planira reformu regiona u duhu modernog kapitalizma.

Hamsunova poruka postaje pozitivnija u monografiji Blagoslov zemlje (1917) koja mu donosi svetsku slavu i za koju je 1920. nagrađen Nobelovom nagradom za književnost. U njoj tka priču o naseljeniku Isaku koji neumorno, velikom upornošću, krči šumu za oranicu i polako podiže svoju farmu. Realan opis svakodnevice i borbe za život Isaka i njegove supruge, ukl jučujući jedno ubistvo i kaznu, pretvara se u optimističnu himnu plodonosnoj zemlji i ljudima koji na njoj, i od nje, žive – porukom koju je kasnije, motom „Krv i tlo“, zloupotrebljavala ideologija nacizma.

Motiv lutalice Hamsun će upotrebiti i u svojim novelama nastalim 1927–1933. Ovde su glavni junaci hvalisavi sanjari i lutalice, s tim što ih Hamsun vidi kao kopije Pera Ginta, onakvog kakvog ga je portretisao Henrik Ibzen – iščupanih iz korena i plitkog karaktera. Hamsun ih zbog toga osuđuje, iako je njima, kao autor – fasciniran.

Hamsunova mistična vezanost za zemlju, njegova glorifikacija natčoveka, njegov antiamerikanizam i uspeh u Nemačkoj u kojoj su njegovi romantični opisi seljaka primljeni sa naročitim entuzijazmom – svi ti elementi su ga odveli pravo u zagrljaj nacizma. Pozdravio je nemačku okupaciju Norveške za vreme Drugog svetskog rata, posetio je Hitlera i poklonio je svoju Nobelovu nagradu Gebelsu, ali je inače ostao veoma pasivan u svojoj domovini. Nikada se nije učlanio u norvešku nacističku stranku za razliku od svoje supruge Mari Hamsun koja je postala njen militantni zagovornik i koju mnogi Hamsunovi đaci vide kao glavni razlog za muževljevo odobravanje nemačke okupacije.

Posle oslobođenja (maj 1945) Hamsun je optužen za izdaju ali je ocenjen kao senilan, ili, kako se to navodi u protokolu – „oslabljenog mentalnog zdravlja“, zbog čega je kažnjen novčano. Devedesetogodišnji pisac je porekao svaku mogućnost svog eventualnog mentalnog nedostatka u knjizi Po zaraslim stazama (1949), divno napisanoj autobiografiji u kojoj, međutim, ne pokazuje ni trun kajanja!

Hamsun je i dan-danas velika enigma – ubeđeni nacista koji je napisao seriju remek-dela u kojima je ova ideologija samo neznatno prisutna. U njima je nemoguće pronaći bilo kakvu glorifikaciju samog nacizma, mada postoji nekoliko antisemitskih komentara. Njegovo stvaralaštvo i danas pleni superiornim umetničkim kvalitetom koji varira od jetke poruge do nežne lirike. Njegova narativna tehnika majstor ski kombinuje direktan i indirektan govor, objektivno mišljenje i sveznajućeg autora, čime uvodi u evropski modernizam 20. veka.

Autor je šef Katedre za skandinavistiku bečkog univerziteta

Sven Hakon Rosel

Nice

Recepciju Ničeovog Rođenja tragedije prati izvestan paradoks. Delo odiše kako duhom zavodljive jednostavnosti, tako i semantikom lavirinta, za čije analitičko razlaganje i hermeneutičko fokusiranje čitalac mora kompetentno da vlada u jednakoj meri filozofijom, istorijom religije i klasičnom filologijom. O tekstualnoj genezi Rođenja tragedije svedoči Ničeova korespondencija. U jednom od pisama svom prijatelju Hajnrihu Romundu, iz 1869, Niče veli da se još od zime 1868/69 u Lajpcigu bavi temom rođenja tragedije iz duha muzike. Grčki pesimizam, koji će uskrsnuti u Šopenhaurovoj filozofiji, reovaploćenje Sofokla u Vagnerovoj drami, i muzika kao ključ filozofije umetnosti, čine tematska jezgra te prepiske.
Sokratizacija grčke tragedije
U konvoluti Ničeovih posthumno sistematizovanih rukopisa, nalaze se fragmenti i skice dvaju predavanja - Grčka muzička drama i Sokrat i tragedija iz 1869. Odnos muzike i poezije, značaj hora u grčkoj "muzičkoj drami" i njenoj provenijenciji iz kulta Dionisa, čini sadžaj prvog predavanja; u drugom je reč o smrti tragedije kao posledice sokratizacije i "Euripidove estetike". Tek će u traktatu Die dionysische Weltanschauung (Dionizijski pogled na svet) iz 1870. biti postuliran antagonistički par: "apolonijsko - dionizijsko", kao ključ tumačenja grčke tragedije.
Dvadesetšestogodišnji Niče već je tri godine bio profesor klasične filologije u Bazelu, kada mu je u Lajpcigu 2. januara 1872. kod uglednog izdavača E. W. Fritzsch Verlaga objavljen esej, koji je značio radikalno novu paradigmu i epohalnu cezuru u tumačenju nastanka tragedije. Rođenje tragedije iz duha muzike predstavlja kompleksan zadatak da se antičkoj starini priđe na sasvim drugi način, čime bi se zasnovalo supstancijalno drugačije poimanje estetike i kroz analizu procepila nova kritička perspektiva prijema grčke kulture. Niče se svojom novim hermeneutičkim modelom u suštini suprotstavlja rasprostranjenoj slici antike u 19. veku, kao skladnom spoju nepomućene harmonije i prirodne lepote - predstavi koja je konstituisana kroz klasicizam Johana Joahima Vinkelmana i Šilerove koncepcije "naivnog". Ničeov apodiktički diktum je tome suprotan: harmonija u grčkoj kulturi nije iznikla iz neposrednog saglasja sa prirodnim, već iz agonalne dinamike u suprotstavljanju sa disharmoničnim. Niče opisuje grčku kulturu kao "antagonistički duplicitet" dvaju načela koja se oslanjaju na imena božanstva: apolonijsko i dionizijsko.
U osnovi Ničeovog filozofskog koncepta polarnih opreka leži diferencija božanstava Apolona i Dionisa. Oni u antici ne stoje kao sučeljen par. Apolon je svojim poreklom Bog sunca, svetlosti i kao takav, on respektuje kosmički poredak harmonije brojeva u kvadriviumu (aritmetika, geometrija, astronomija, muzika). Apolon je bog reda, mere, saznanja i čistote.
Dionis je izvorno vegetativno božanstvo, bog životne punoće. On je gospodar nad prirodom, ljudima i dušama, proslavljan je kao božanstvo vrtova, pre svega vinogradarastva. Kao vinsko božanstvo ujedno je i bog zanosa, ekstaze i transa. On je ujedno i bog pod maskom. Sin je Zevsa i Semele, iako su mitološki izvori o njegovom poreklu mnogobrojni i protivrečni, no jedan kaže da su titani Dionisa još kao kao dete rastrgli, a njegove udove i trup Apolon je sakupio i sahranio. Iz tog mita nastao je kult Dionisa-Zagreja ("rastrgnutog").
U Rođenju tragedije Niče opisuje pojmovni par apolonijsko-dionizijsko kao zasnovanu opoziciju. On lokalizuje, oslanjajući se na Šopenhauera, na nivo metafizike. Centralna misao njegove metafizike je "volja". Fundamentalnu opoziciju Niče shvata kao kulturno fundirani princip, kao istorijsko-filozofsku šemu, i verifikuje njenu operativnu silu kroz promišljanje istorije, književnih žanrova i muzike. Ničeova metafizika počiva na Šopenhaurovom postulatu o dva sveta. S jedne strane svet površnosti nasuprot svetu dubine, jedan je samo pojavnost, drugi je suština, samo biće sveta. U dijalektičkom smislu, ovaj pojmovni par treba razumeti kao volju i predstavu.
Niče spaja koncept o dva sveta sa antičkim božanstvima Apolonom i Dionisom. On ih pozicionira u statuirane prirodne nagone: svet dubine, svet bivstva, svet volje je dionizijski; svet površnosti, pojavnosti, predstave je apolinijski. Dionizijska volja je princip sveta, beskrajni sled nastajanja i prolaznosti, rođenja i smrti. Jedinstvo treba da se uspostavi kroz oba načela: Dionis kroz svoju univerzalnost, u prekoračenju mere; Apolon kroz pojednostavljenje, ograničenje, kroz meru i osmišljenje. Rođenje tragedije sučeljava dva pola u umetnosti kao i druge vidove života i može se u izvesnoj meri smatrati odrazom Šopenhaurovih načela "volje" na jednoj strani i "predstave", na drugoj. Dionizijsko načelo izraz je čiste energije života i nagona, iracionalnog, htoničnog, iskustvo prekoračenja i haosa, ono je i borba i patnja, zanos i odsustvo granice, dok apolonsko označava formu, sklad, principium individuationis, duh reda, distanciranosti, smirenja.
Umetnička forma muzike odgovara prvom načelu, drugom korespondira ep iz nasleđa antičke književnosti. Tek spojem dvaju načela rođena je, veli Niče, antička tragedija. Rihard Vagner, čiji je mladi Niče ekstatični pobornik, radio je na obnovi tragedije u muzičkoj drami, koja je trebalo da bude sjedinjenje dvaju načela kroz tragički duh. Pritom se eho Šopenhauerove metafizike ne može prečuti. Stav da svetu i bivstvu u vanestetičkom nikakva apologija nije potrebna, počiva na Šopenhaurovom pesimističkom poistovećenju volje i sveta po sebi. Niče je uveren da je volja osnova nadindividualno i metafizički shvaćene snage života, mišljenja i delanja. Teza o tome da estetički fenomeni namesto Boga, uma ili etičkih principa treba da budu apologija sveta, nalazi se u vezi sa posebnom ulogom koju su Šeling i romantičari, kao i Šopenhauer odredili umetnosti, a koju će mladi Niče kategorično staviti u centar. Niče modifikuje Šopenhauera time što u umetničkom iskustvu, shodno vagnerijanskoj dogmi, vidi najvišu formu saznanja. Dva polarna načela nisu naprosto antitetični entiteti, već su jedan na drugi upućeni, međusobno prožeti, te svakad u sebi sadrže atribute oprečnog načela. Niče otuda veruje da je u "sledu uvek novog rađanja" dionizijskog i apolonijskog iznašao univerzalnu paradigmu grčke kulture, koja je trebalo da posluži kao kritička antinomija savremene kulture. Tako u arhitekturi, plastici i slikarstvu i Homerovim epovima, Niče vidi manifestaciju apolonijskog, dok u muzici, lirici Arhiloha, dominaciju dionizijskog principa. U grčkoj tragediji, u čijoj osnovi Niče prepoznaje dionizijski hor, na delu je savršeno sjedinjenje dvaju antagonističkih načela. U tragediji je na snazi simbolično saglasje božanstava: Dionis govori jezikom Apolona, Apolon etikom Dionisa, čime je dostignut umetnički zenit tragedije. Raspad tragedije za Ničea je radikalna cezura u kulturnoj istoriji Evrope. Propast tragedije, po njemu, leži u Euripidovoj racionalističkoj dekonstrukciji tragičnog mita, čija je inspiracija bilo sokratovo prosvetiteljstvo. Tragedija se, u Ničeovoj viziji, ponovo rađa u duhu nemačke muzike, u delu Riharda Vagnera. Time je uspostavljen supstancijalni paralelizam, filijaciona linija i kontinuitet između Vagnerove muzike i dionizijske antike.
U Rođenju tragedije valja razlikovati dve forme diferencija: suprotnost između dionizijsko-apolonijske, kao postojani antagonizam dvaju uzajamno posredujućih načela, kao i suprotnost između apolonijsko-dionizisjkog antagonizma koji, sa jedne strane u formi estetičkog iskustva sveta ne pravi diferenciju između istine i privida i koji se, sa druge strane, oslanja na moral i nauku u duhu sokratizma, težeći da antagonistički proces okonča i svoju čulnu pojavnost podredi pojmovnosti.
Šopenhaurov model prerašće u funkcionalnu estetizaciju metafizike: svet valja razumeti kao umetničko delo koje samo sebe rađa. U permanentnom autopoiesis-u, u demijurško-umetničkom procesu, volja se svakad iznova proizvodi i objektivizuje. Dionis stremi iz rasparčanog Zagreja ka identitetu, ka Apolonu, ka smisaono strukturisanom načelu i individualizovanom prostorno-vremenskom redu. Helenski Apolon sa azijatskim Dionisom, forma protiv sadržaja, svetlost Apolona protiv previruće požude Dionisa. Niče prepoznaje apolonijski i dionizijski element života već u samoj prirodi. Priroda sama sadrži kako princip individuacije, tako i prekoračujuću strast.
Kroz pakt Apolona i Dionisa i njihovih energija, odigrava se mimezis - oponašanje. No, zapravo u toj estetičkoj transkripciji leži konflikt: u ontičkoj razdvojenosti, u dihotomiji bića. To je upereno protiv Rusoovog romantizirajućeg srećnog "prirodnog čoveka", Niče smatra da se čovek sub specie naturae zlopati, i njegov odgovor glasi: čovek postaje umetnik. Sa apolonijskim sredstvima - kao pisac tragedija, kao muzičar, kao skulptor, opisujući "ispunjenje u prividu". Čovek time stvara drugu stvarnost, stvarnost estetičko-mimetičkog, u kome su suprotnosti izražene, ali istovremeno i ukinute. To su antičke tragedije u kojima se nazire dionizijsko-tragična pozadina
Ovaj esej mladog Ničea, kojim se autor želeo uključiti u živu polemiku o Vagnerovoj muzici, izazvao je vehementnu polemiku među klasičnim filolozima svoga vremena. Prva, oštra replika potiče iz pera Ulriha fon Vialmovic-Melendorfa, perjanice ondašnje klasične filologije i greciste Ervina Rodea. Ničeova estetička intencija je preinačena u istorijsku, te je kontekst Vagnerove muzike apstrahovan i fokusiran na problem grčke kulture: nastanak tragedije i ostalih dramskih žanrova. Ta polemika je i mimo zapostavljenog argumenta prerasla u cause célčbre u istoriji ideja. U njoj je identifikovano više plauzibilnih motiva: preneraženost fon Vilamovic-Melendorfa Ničeovom "izdajom" zajedničke pedagogije Oto Jana, kao i zavidljivost prema uspehu kolege koji je, i bez disertacije i habilitacije, već u dvadeset i četvrtoj godini bio redovan profesor klasične filologije u Bazelu.
Dakle, za Ničea grčka tragedija je jedinstvena sinteza muzike i prosvećenog mita kao protivteža umu koji pojmi svet kroz nauku i etiku, dok je hrišćanska religija za njega "kultura smrti" kojoj suprotstavlja, idealno artističku, antihrišćansku, dionizijsku kulturu utemeljenu u životu. Ničeov maestralni esej je vatreni manifest antitetičnih principa kao mitske cikličnosti sveta, ispunjen je grozničavom, vibrirajućom, sublimiranom erotologijom saznanja. Kao što Faust priziva "duh zemlje", tako i Niče priziva duh ranog grčkog genija. U Predgovoru Rihardu Vagneru ističe Niče da je umetnost "najviši zadatak i u osnovi metafizička delatnost života". Svet i bivstvo su, po njemu, apologetički zasnovani "estetički fenomen". Time Niče postulira novu paradigmu izvan tradicionalne teološke i filozofske linije, koja smisao sveta vidi u ideji summum bonum najvišeg dobra, odnosno u pojmu Boga. Bez htoničnih sila podzemnog sveta, ni olimpijski svet ne može biti savršen. Učenje o misterijama Grka suprotstavljeno je učenju o stradanju u Novom Zavetu. Hristovom stradanju na Krstu korespondira drevna grčka patnja kao uslov života. Ono što je u hrišćanstvu eshatološko-sotiriološka drama stradanja, kao prelazak u novi eshaton, kod Grka je simbolika večnosti života koji se sam iz sebe obnavlja.

Zoran Andrić

Disident

Viktor Korčnoj: Kasparov je moj najvatreniji navijač

Iako se nije okitio titulom prvaka svijeta velemajstor Viktor Korčnoj je obezbijedio svoje mjesto u istoriji drevne igre. Prvi šahovski disident, Strašni Viktor, rekorder je po učešćima u mečevima kandidata, dva puta je poklekao u duelima s Anatolijem Karpovom (1978. i 1981), ali ono što oduševljava, možda i više od vrhunskih rezultata, jesu borbenost i vitalnost koje je zadržao i u 77. godini.


Mada je nedavno pobijedio na Osmom međunarodnom turniru "Banjaluka 2007", mnogi ne znaju da su ga putevi zapravo dva puta vodili u grad na Vrbasu. Prvi put, prije 28 godina, prihvatio je poziv tadašnjih organizatora, ali nije sve teklo prema očekivanjima.

"Otprilike mesec dana pre početka turnira došlo je pismo u kojem je stajalo: 'Nažalost, ako Vi budete prisutni na turniru, suviše mnogo igrača će odustati'. Ovo je bio prvi pisani dokaz da me Sovjeti bojkotuju", prisjeća se Korčnoj.

Oko 50 velemajstora, učesnika turnira u Lon Pajnu, gdje se Korčnoj tada nalazio, potpisalo je peticiju koja je upućena Svjetskoj šahovskoj federaciji.

"FIDE nije imala mogućnost da kažnjava, ona je davala samo preporuke. Zvanično je osudila stav Sovjetske federacije. Nije, međutim, bio u pitanju samo bojkot; oni su držali moju porodicu u SSSR-u šest godina", kaže on.

NN: To se dešavalo poslije meča u Bagiju. Osjećate li danas ogorčenje prema Karpovu?

KORČNOJ: Kad je meč bio završen, napisao sam knjigu "Antišah". Izneo sam ideju da Sovjeti ne igraju šah, već da stvaraju politiku. Bilo je to očigledno kad smo igrali u Bagiju. Meč je bio naporan, nije bilo jasno ko će dobiti. Posle tri godine igrao sam novi meč u Meranu (1981) i izgubio sam kao dete. Knjigu nisam pisao. Možda je trebalo, ali to nije bio meč, to je bila katastrofa. Za mene je sve bilo jasno; nekako su na mene delovali. Međutim, nemam direktan dokaz. Ono što je bilo u Bagiju, bila je igračka u odnosu na Italiju. Vrhunac pritisaka. Karpov se ponašao kao veliki heroj Sovjetskog Saveza, a ja sam bio niko i ništa; čovek bez države.

Što se tiče odnosa... Vidite, od eks-šampiona normalno mogu da razgovaram sa Borisom Spaskim. On je monarhista. Ja ga razumem, mogu da diskutujem, biti s njim u normalnim odnosima. Kad razgovaram s Karpovom, ja ne razumem šta on kaže. S njim, jednostavno, ne mogu razgovarati. Ipak, imamo diplomatske odnose.

NN: Šta se desilo s Vašom porodicom?

KORČNOJ: Pola godine posle meča u Meranu, puštena je. Kada je moj sin hteo da emigrira, pozvali su ga u armiju. On je to odbio, jer kasnije, po zakonu, ne bi mogao izaći iz zemlje. Proveo je dve i po godine u zatvoru.

NN: Tek ste kasnije saznali da Vam je prijetila i likvidacija.

KORČNOJ: U Novom Sadu, za vreme Olimpijade 1990. godine, u jednom restoranu Mihail Talj mi je rekao: "Svi smo bili uplašeni. Ukoliko biste Vi dobili meč, bili biste ubijeni. Sve je bilo spremno za to."

NN: Vaša karijera se dva puta ukrštala sa Garijem Kasparovom, prvi put u Banjaluci, kada se, nakon povlačenja poziva upućenog Vama, premijerno pojavio na međunarodnoj sceni, a drugi put 1984. kada ste pristali na meč mada niste morali. Da li Vam je Kasparov ikada zahvalio na potezu koji se rijetko viđa u sportu?

KORČNOJ: Kad sam izgubio u Meranu, osećao sam se užasno: čitav SSSR pomaže Karpovu, a ja sam bio sam, sa pet ljudi oko sebe. Tada sam rekao: "Neću više igrati s njim." Pojavila se, međutim, sledeća situacija - ako dobijem Kasparova, te Smislova ili Riblija u finalu, igrao bih opet s Karpovom. Neću! To je bio lični dogovor Korčnoja s Korčnojem. Sa druge strane, bilo je utanačeno, verovatno pre meča i verovatno uz pomoć Gedara Alijeva, jednog od šefova KGB-a, koji je u to vreme pomagao Kasparovu, da bojkot prema meni bude ukinut. Danas, kada je napustio šah, Kasparov je postao moj najvatreniji navijač. To nisam očekivao.

NN: Šta mislite o vladavini "instant" šampiona?

KORČNOJ: Čoveka koji dobije jedan jedini turnir i čije ime nije poznato na svim kontinentima, proglašavaju prvakom sveta. To nije normalno.

NN: A o dešavanjima u meču Topalov - Kramnik?

KORČNOJ: Ja sam predstavnik neutralne zemlje i zato ne moram biti suviše oštar! Za mene je Vladimir Kramnik istinski velemajstor, jer je jedini dobio Kasparova. On je za mene prvak sveta. A to što se desilo tokom meča, pravi je užas. Pesimističan sam zbog inerveniranja kompjutera u šahovski svet. Ovo je posledica tog upliva.

NN: Da li to znači da su kompjuteri odigrali negativnu ulogu?

KORČNOJ: Ja sam čovek prošlog stoleća. Za mene je to negativna uloga, mada ima i pozitivnih detalja. Na primer, pre 50 godina, kada bih učio novo otvaranje ili novu varijantu, trebalo mi je dve nedelje da biram materijal, a jednu nedelju da ga proučavam. Sada je celi proces skraćen na pet minuta.

NN: Da li je budućnost drevne igre u Fišerovom šahu?

KORČNOJ: Protiv sam Fišerovog šaha, ne zbog njega samog, već zato što volim ovaj šah.

NN: Postoji li u Vašem životu nešto drugo osim šaha?

KORČNOJ: Kao mlad, bio sam u Lenjingradu okruženom nemačkim topovima. Kada se sve završilo, birao sam između tri kluba: muzičkog, glumačkog i šahovskog. Shvatio sam da za muziku trebam instrumenat kod kuće, a kako nisam imao mogućnosti za to odustao sam od te namere. Posle se ispostavilo da moj ruski izgovor nije čist, pa sam napustio glumačku karijeru. Ostao je samo šah i od početka, kao 14-godišnjak, odlučio sam da postanem profesionalac. Sinu sam usadio ljubav prema muzici i poeziji, ali ne i prema šahu, jer je on za njega uvek bio igračka, a za mene teški rad.

NN: Kako Vam se sviđa Banjaluka?

KORČNOJ: Grad mi se veoma sviđa. Tih je. Život ide polako. Nije loše, ali bih rekao da nije loše za stare ljude. Za mlade je možda malo dosadan, usporen. Dopada mi se što postoji veliki interes za šah u Banjaluci. Ako bi u svakom gradu bilo tako, to bi bilo izvrsno.

NN: Da li to znači da Vas možemo očekivati i sljedeće godine?

KORČNOJ: Zar to ne zavisi od mog rezultata?! To je čudna stvar. Mnogi kažu: "Vi ste već sve uradili. Možete da spavate, Vi ste uvek naš heroj..." Znate, sportista nije akademik. Akademik može da spava na lovorikama, a sportista se svaki dan mora iznova dokazivati

Ljubitelj tradicije koji je utemeljio modernizam

Jedan od najlakših i najsigurnijih načina da saznate je li netko doista zainteresiran i potkovan u povijesti umjetnosti je da diskretno provjerite u koliko se razlikuje stvaralaštvo Moneta i Maneta. Iako ova dva velikana razlikuje tek jedno slovo u prezimenu, a pripadaju istom razdoblju, između njih postoje bitne razlike, koje Monetu osiguravaju status predvodnika impresionizma, a u Manetovu sam slučaju sklon prosudbi da je riječ o jednom od najvećih slikara svih vremena.

Édouard Manet rodio se 23. siječnja 1832. u imućnoj pariškoj obitelji. Njegov otac Auguste Manet bio je sudac, majka Eugénie-Desirée Fournier bila je kumče švedske kraljevske obitelji, a njezin je brat predodredio Edouardovu sudbinu odvevši ga još kao mališana u Louvre.

Otac je želio da sin odabere njegovu profesiju, no nakon što se nije uspio prijaviti u mornaricu, Manet je, uz ne osobito zdušnu obiteljsku potporu, 1850. započeo studij slikarstva pod paskom akademskog slikara Thomasa Couturea. Međutim, na formiranje njegova osobna stila veći će utjecaj izvršiti studijska putovanja u Njemačku, Nizozemsku i Italiju, kao i kopiranje remek-djela iz Louvrea, gdje će posebice proučavati stvaralaštvo Halsa, Velázqueza i Goye.

Od suvremenika, ispočetka će pokazivati ponajveću sklonost realizmu Gustavea Courbeta, ali ubrzo će, kao doživotni socijalist, upoznati već spomenutog Moneta, Degasa, Renoira, Sisleyja, Cézannea i Pissarroa. No, za Maneta osobno presudno je bilo poznanstvo i intimno prijateljstvo s Berthe Morrisot, koja će se udati za njegova mlađa brata Eugenea i potaknuti ga na slikanje na otvorenom, izvan ateljea.

To nije jedini kurioziotet u njegovoj užoj obitelji s obzirom na to da se nakon očeve smrti 1862. oženio svojom učiteljicom glazbe iz mladosti Suzanne Leenhoff, koja je, prema nekim navodima, prethodno bila i očeva ljubavnica, tako da je sporno je li njezino izvanbračno dijete, Léon-Édouard Koella, sin ili polubrat Édouarda Maneta. Nije stoga čudno što su i njegove najpoznatije slike “Doručak na travi” i “Olympia” (1863.) isprva također nailazile na proturječni odjek u javnosti.

Manet se želio afirmirati kroz službeni Pariški salon, što mu je i uspjelo 1861. portretom gospodina i gospođe Auguste Manet, kao i prikazom španjolske pjevačice koja je dobila i pohvalu prosudbenog suda, no “Doručak na travi” jedan je od ključnih povoda za pokretanje Salona odbijenih. Jednako kao i “Olympia”, koja će potaknuti podjednak, ako ne i veći skandal na istoj izložbi dvije godine kasnije, uporedni prikaz golih ženskih i odjevenih muških figura izazvao je žestoke javne prosvjede.

Nije stoga slučajno što su Manetovi najmarniji zatočenici postali tadašnji najistaknutiji francuski književnici Emile Zola, Charles Baudelaire i Stephen Mallarmé, koje je Manet zauzvrat ovjekovječio portretima ili je ilustrirao njihova djela (Mallerméovo “Poslijepodne jednog fauna”, Baudelairov prepjev “Gavrana” E. A. Poea). Iako ima i drugih razloga za uvrštavanje Maneta u antologiju opće povijesti svjetskoga slikarstva, vjerojatno su jedni od najsnažnijih argumenata slike koje prikazuju prizore iz mondenog pariškog života, počevši od “Glazbe iz vrtova Tuileries” do slike “Bar Folies-Bergčre”.

U skladu s impresionističkim načelom oslikavanja gradskog života i zabave, Manet je u okupljalištima bogatih i dokonih uočio melankoliju osobe zaduženu za njihovu podvorbu. Lijepa pipničarka raskošnog dekoltea i sjetnog izraza lica prikazana je odrazom u ogledalu, kao još jedan citat Velásqueza.

Ovakvim je ostvarenjima Manet za više od stoljeća preduhitrio socijalno kritičke prikaze velegradske svakodnevice Edwarda Hoppera, ostavivši nerazriješenu dilemu je li bio tradicionalist ili začetnik modernizma. Iako u stalnom privatnom i kreativnom dijalogu s impresionistima, nikada se nije priklonio Monetovoj družini.

Sredinom 70-ih godina 19. stoljeća uspio je izboriti naklonost prosudbenog suda službenog Salona, a nakon što je njegov prijatelj Antoinin Proust 1881. postao ministar kulture, odlikovan je ordenom viteza kulture. U međuvremenu, zahvaljući naporima trgovca umjetninama Ruela, Manet postaje tražen na tržištu umjetnina. Manet nije samo oslikavao nego je i intenzivno sudjelovao u pariškom noćnom životu, što mu je i skratilo život. Kao i Baudelaire, Manet je u teškim mukama skončao od sifilisa. Možda su njegovi noćni užici bili ne samo inspiracija za likovna remek-djela nego i nagovještaj prerane smrti 30. travnja 1883.
Najpoznatije slike Edouarda Maneta ‘Doručak na travi’ (1863.) i ‘Olympia’ (1863.) isprva su nailazile na proturječni odjek u javnosti pa su čak izazivale i nemale skandale i javne prosvjede. Upravo su te slike jedan od ključnih povoda za pokretanje Salona odbijenih.

Jadi mladog Habermasa

Jadi mladog Habermasa
ili: kako se posle Gintera Grasa, koji je sam priznao svoje veze s nacizmom, kroz jednu anegdotu na tapetu javnosti nevoljno našao Jirgen Habermas, ključno ime nemačke i svetske filozofije

Filozof Jirgen Habermas izdejstvovao je privremenu zabranu prodaje tek izašle autobiografije “Ja ne”, poznatog istoričara, kritičara i publiciste Joahima Festa (umro 11. septembra 2006). Knjiga sadrži i pasaž u kome je Jirgen Habermas optužen za pripadništvo Hitlerjugendu. Filozof se ne pominje imenom i prezimenom, ali je opis takav da se odmah prepoznaje o kome se radi. Izdavač Rohnjolt objavio je odmah potom da 6. novembra izlazi novo izdanje bez spornog pasaža, a sudu je podnet prigovor.

Ukoliko Habermas svoju prilično labavu formulaciju protiv Festa ne konkretizuje, mogao bi na sebe navući sumnju o podmetanju, što sasvim očigledno govori o tome kako i 60 godina posle Drugog svetskog rata, nemačkim intelektualcima koji, inače, neguju ozbiljnu i obazrivu formu komunikacije, naglo popuštaju kočnice čim dođe do razgovora o krajnje neprijatnom i nedovoljno razjašnjenom dobu nacionalsocijalizma.

Po tvrđenju Joahima Festa, u poratnim pedesetim godinama Habermas je svojim znanim člankom “O načinu izvrdavanja krivice” otvorio “istorijsku prepirku”, koja je – mnogi će se oko toga složiti – nanela velike štete različitim ljudima na različitim mestima. Sociolog Habermas je tada beskompromisno čitavom nizu nemačkih filozofa prebacio posmatranje nacističkih zločina u ravni istorijskih uslovljenosti, što je omogućilo relativizovanje svih tih strahota. Napadnuti su se branili činjenicama koje su imali na raspolaganju, ali sa malim izgledima za javno opravdanje, budući da je njihov protivnik posezao jedino za moralnim argumentima.

U zaključnom delu autobiografije “Ja, ne” Joahim Fest govori o pojedenom, nesažvakanom i progutanom kompromitujućem dokumentu i navodi biografije ljudi koji su za dokument i njegov sadržaj odranije znali. U „anonimnom” gutaču čitava nemačka javnost je odmah prepoznala Jirgena Habermasa, budući da se govori o “vodećoj glavi” u Nemačkoj.

Sam događaj je istoričar Hans-Ulrih Veler ispričao novinaru lista “Cajt” 1. novembra ove godine. Naime, on i Habermas u vreme rata o drastali su zajedno u malom gradu u Nemačkoj, u kome je, kao i svuda, u okviru narodne omladine bio organizovan Hitlerjugend. Habermas je kao petnaestogodišnjak 1944. godine u elitnoj omladinskoj organizaciji rukovodio kursom hitne pomoći na kome je učestvovao i Veler. Veler je, navodno, bio neredovan. Zbog toga mu je Habermas, kao rukovodilac kursa, poslao formular veličine dopisnice, upozorivši ga na “dužnost koja zove”. Tri decenije kasnije, sedamdesetih godina, kad su i on i Habermas pravili univerzitetsku karijeru, Veler slučajno u svom dnevniku pronalazi formular sa opomenom i uz sentimentalne prijateljske pozdrave, šalje ga Habermasu. Kad su istog leta porodično provodili raspust, Veler se raspitivao o sudbini pisma u kojem je poslao formular, na šta mu je gospođa Habermas odgovorila: “Znaš ti Jirgena, progutao ga je.”

Ovaj vickasti odgovor brzo se pretvorio u ogovaranje, po kome je Habermas dokaz o svojoj pripadnosti Hitlerjugendu bukvalno progutao. Ovo je došlo i do ušiju Joahima Festa koji je o tome odmah tražio pismenu potvrdu od Habermasovog prijatelja. Veler mu je 16. aprila ove godine čitav događaj opisao kao šaljivo beznačajan. Joahim Fest, uprkos tako opisanom događaju, ovu epizodu unosi u svoju autobiografiju “Ja ne” . Neimenovana danas “vodeća glava” u Nemačkoj, tada mladi vođa kursa hitne pomoći u Hitlerjugendu, opisan je kao “za režim (nacistički) vezan i dušom i telom”. Iako je to Veler proglasio „perfidnom izmišljotinom” anegdota se pretvorila u tešku društvenu činjenicu. Do osetljive javnosti je stigla Festova namera da se nekadašnja opomena poslata Veleru, uzima kao “strasna odanost Fireru i nepokolebljivo očekivanje definitivne pobede”.

U novembarskom broju uglednog “časopisa za političku kulturu” na nemačkom jeziku “Cicero”, o ovom događaju objavljena je poduža priča u kojoj se ističe da Habermasu i Veleru niko ne stavlja na teret što su kao đaci bili uvršćeni u nacionalsocijalističku formaciju, čuveni Hitlerjugend. Međutim, niz činjenica koje slede baca senku na Habermas ovu distancu prema „“gresima mladosti”: posle rata, po završetku studija filozofije, Habermas se odlučuje za izradu doktorskog rada kod Eriha Rotakera kome u toku rata ruke nisu ostale čiste i Oskara Bekera, Hajdegerovog učenika, koji je bio nacista.

I Hans-Ulrih Veler, pošiljalac pisma, počeo je karijeru kao istoričar kod Teodora Šidera, naučnika, koji je posle rata redigovao biografiju da bi izbegao eventualne napade i neprijatnosti na univerzitetu.

Nije bez značaja ni činjenica da je Rajnhard Kolasek, filozof iz Bilefelda, bliski prijatelj Habermasa i Velera, koji je priču o “gutanju dokumenta” prepričavao kao dobar vic, do kraja života ukazivao stalnu čast i pokazivao zahvalnost čuvenom Karlu Šmitu, vodećem pravniku Trećeg rajha.

U 2004. godini, filozof iz Konstance Geron Volters dao je sebi u zadatak istraživanje odnosa nemačkih filozofa prema nacionalsocijalizmu, neposredno po završetku Drugog svetskog rata. On se naročito posvetio obradi priča i glasina kojih su se stideli neki od znanih filozofa. Iz tog je nastala studija pod naslovom “Zataškavanje, optužbe, opravdanja”. Glavna tema bio je Jirgen Habermas, inače, intelektualac za koga u javnosti važi da je heroj besprekorne prošlosti. Volters je sve sumnjičave uputio na nove i neobjavljene Habermasove biografske podatke, koje međutim nije naveo. U svakom slučaju i on se pismeno obratio Habermasu i Veleru. Iz poslatih odgovora videlo se da je priča o progutanom pismu istinita.

Po objavljivanju članka o famoznom gutanju pisma, u časopisu “Cicero”, Habermas piše pismo glavnom uredniku Volframu Vajmaru, i neuobičajeno oštrim rečima govori o autoru članka Jirgenu Bušeu kao o “denuncijantu” koji sledi providni cilj čišćenja nemačkog prostora od jedne generacije neugodnih intelektualaca, uključujući i Gintera Grasa. Habermas ističe da “već na osnovu svoje ometenosti mladošću nije imao nikakvih mogućnosti da se u 15. godini identifikuje sa nacističkom ideologijom.” “Nisam, kako tvrdi redakcija, verovao u krajnju pobedu”. Ovde treba imati na umu da nemački krivični zakonik za denuncijante predviđa kaznu do šest godina zatvora ukoliko je denuncijant imao u vidu političko opredeljenje oklevetanog lica. Habermas u pismu „Ciceru” priču o progutanoj cedulji označava kao “nastavak političke hajke” još iz 70. godina kada je sve predvodio “Frankfurter Algemeine Zeitung (FAZ)”, a suizdavač tih novina tada je bio baš Joahim Fest. Habermas, levičar i vodeći nemački filozof nije ostao miran pred razmišljanjima Jirgena Bušea, autora inkriminisanog teksta u “Ciceru”, ali nije odoleo a da ne uplete politiku kao glavni razlog navodne kampanje koja se sada opet vodi protiv njega. S druge strane, pisac teksta u “Ciceru” primećuje da je kraj priče o Habermasu i pismu uverljiv, što nije slučaj sa početkom pisma. On ne tvrdi da je progutani spis sadržavao neke državne tajne, ali se pita da li možda na kraju pisma nije bio uobičajen nemački pozdrav iz tog doba, kao na primer Heil Hitler! a tek ispod toga ime pošiljaoca.

To se, u svakom slučaju, ostavlja čitaocu da proceni. Međutim, nemačka filozofija koja nije isto što i filozofija Nemačke (Diter Henrih), ima problem što su neki od njenih najboljih predstavnika bili u redovima nacista. Martin Hajdeger je celu godinu dana bio rektor naci-univerziteta što je, s obzirom na značaj i ugled koji ima u filozofiji, jedan od najvećih skandala u tri hiljade godina dugoj duhovnoj istoriji Evrope. Habermas jer bio taj koji je pedesetih godina u listu “FAZ” prvi i kao “udarna pesnica” ukazao na bliskost misli Hajdegera i temelja nacističke ideologije. On nije bio sasvim u pravu, ali posledice njegovog tadašnjeg pisanja osećaju se i danas. Može se reći da bi se o Hajdegeru manje govorilo kad se ne bi stalno ukazivalo na skandal oko njegove nekadašnje rektorske pozicije.

Autor “Cicera” Buše smatra da Habermasov pokušaj uklanjanja materijalnih osnova kompromitacije može u napadu panike izgledati smisleno, naročito kad čovek sebe smatra onim koji krči i ravna puteve ka jednom sasvim drugom svetu filozofije. Ono što ljudi čitaju jeste i ostaje uvek njihova stvar, ali ono što će se nekad videti u vitrinama univerzitetskih muzeja i biblioteka, može delovati sasvim drugačije: pogledaj ovo, pa i on je isto kao i oni! Ogoljeno postojanje nekog spisa koji bi mogao biti corpus delicti, katkad je više od proučavanja nečijeg ukupnog životnog dela.

Priča koja je kasnije kolala među filozofima, a potom našla mesto u Festovoj autobiografiji “Ja ne”, verovatno nije u potpunosti tačna. Kad se redukuje na anegdotu, kao što je to učinio Volters, onda i za nju važi pravilo: ako nije istinita, dobro je smišljena, ili izmišljena. U jednoj ranijoj knjizi, naslovljenoj “Naprotiv”, Joahim Fest citira maksimu svog berlinskog prijatelja: “Kad se nešto dogodilo greškom, onda bi se to, u najmanju ruku, moralo ispričati bez greške”.

Habermas u pismu glavnom uredniku “Cicera” tereti Joahima Festa da je za vreme uređivanja lista “FAZ” njegove kritike nacističkog režima uzimao kao loše, zato što je on, Fest, pokušavao da ih rehabilituje u svojim novinama. (“Cicero” je pismo smesta stavio na Internet). Koji su to filozofi o kojima Habermas govori kao o ideolozima nacističkog režima, pitaju se mnogi. Veruje se da on nije mislio na Adolfa Rozenberga, autora čuvenog spisa “Mit dvadesetog veka”, koji je po završetku Nirnberškog procesa 1946. godine pogubljen. Habermas je imao u vidu savremenike, a pre svega Ernsta Nolta kome je posle čuvene “istorijske prepirke” 1986 – zbog Habermasovog članka “O načinima izvrdavanja krivice” – bilo onemogućeno svako javno iznošenje i publikovanje filozofskih gledišta. Zaključujući svoje pismo glavnom uredniku “Cicera”, Habermas ističe da se iz cele afere u kojoj je on glavni junak može naučiti da je “spletkarenje već decenijama zatrovalo (filozofsku) klimu u Nemačkoj”.

Govoreći za radio “Dojče vele” (12.11.2006. u 17:30) Ernst Nolte je Habermasa nazvao denuncijantom, doduše ne u pravnom već u retoričkom smislu. (Inače, Habermas Noltea nije držao za mislioca nacističkog režima, već je o njemu govorio kao opskurnom filozofu iz zapećka i čoveku ekscentričnog duha.) Nolte tvrdi da je razgolitio nacističke zločine, samim tim što je pokušao da ih razume kao odgovor na “boljševičke pretnje”.

Ni rezultati današnjih i uzavrelih dijaloga o mračnim vezama u nacističko vreme nisu predvidivi. Tako su Habermasove optužbe na račun Festa izazvale čuđenje dela nemačke javnosti, a mnogi učeni ljudi to nazivaju moralnom toljagom, jer nije sporno da su u Festovim knjigama “Lice Trećeg rajha”, “Biografija Adolfa Hitlera” i “Albert Šper: bitka sa istinom”, dati značajni prilozi istraživanju nacističkih zločina. Osim toga, Fest u autobiografiji jasno navodi da se dobrovoljno prijavio u “Luftnjaffe”, kako bi izbegao mobilisanje u SS trupe.

Ukoliko Habermas naknadno ne pribavi nove dokaze, onda će međusobne optužbe renomiranih nemačkih intelektualaca još više utvrditi utisak da njihovi, navodno, nerazjašnjeni odnosi sa nacističkom prošlošću, služe za izravnavanje ličnih računa.


Smrtonosni flert s politikom

Zašto nemačka filozofija nije mogla da izbegne izazov politike, iako su mislioci razumevali da te veze guše slobodno i umno mišljenje

Ne postoji mnogo filozofskih rečenica koje svako zna. Ali, prepoznatljiva formula Karla Marksa “istorija je istorija klasne borbe” pripada takvim rečenicama. Do danas, ona se uzima kao referentna tačka na osnovu koje se zaslužuje naziv politički “levog” i politički “levičarskog mišljenja”. Ko njima pripada, daje primat materiji nad duhom, društvenoj zajednici nad pojedincem i jednakosti nad slobodom. U tom smislu Marks ostaje neprikosnoveni pater familias nemačke filozofske tradicije 20. veka koja se kreće od Đerđa Lukača preko Ernsta Bloha i Teodora Adorna do Habermasa, čoveka konsenzusa. Za sve pomenute učesnike, Kantova “Kritika čistog uma” pretvorila se u kritiku prljavog kapitalističkog društva, što je sobom donelo prednost koja nije za potcenjivanje, a koja je uvek mogla precizno označiti šta je dobro a šta zlo; to znamo iz levičarske igre silom uz kor išćenje moralističkog kažiprsta.

Fridrih Niče nije dobio svoj kreativni nagon posmatrajući gradske nevolje i zlo, već vraćanjem najstarijim izvorima znanja – Grčkoj. Shodno grčkim merilima, lični filozofski učinak merio se otvaranjem raznih pitanja, a ne traženjem i nalaženjem najboljih moralnih odgovora. Postavljanje pitanja o biću koje pita, bio je revolucionarni program Martina Hajdegera na čijem je tragu Hans Georg Gadamer zasnovao istinsku ljudsku umetnost “razumevanje – htenje”, kao i svoju hermeneutiku kao najvažniju nemačku školu mišljenja u poratnom vremenu.

Ono što je ujedinilo ovaj drugi pravac, pored centralnog mesta jezika u mišljenju, bila je odlučnost razmišljanja iz perspektive obrazovanog, nesputanog, i na istorijskim horizontima slobodnog čoveka. Čovek sebe prepoznaje kao jedinog gospodara i tvorca svoje sudbine i svoje istorije.

Oba grane, marksistička i ničeovska, bile su prikladne za političke fantazije moći, što je ovladalo na ideološkom polju posle završetka Prvog svetskog rata, olakšavši uspon dveju totalnih ideologija.

Dok je Martin Hajdeger, kome i pre 1933. godine ideja “ibermenša” nije bila strana, u vreme nacističkog preuzimanja vlasti i moći, otvoreno mislio da Firer mora biti „jedini firer”, Đerđ Lukač se u isto vreme ponudio drugu Staljinu kao mislilac i programer glajhšaltovane kulturne politike. Ko bi se u to vreme usudio da brine o ljudskoj moralnoj postojanosti, ni od jednog od ovih pravaca ne bi mogao očekivati podršku. U tim situacijama, višestruko tačnim se pokazalo se ono što je, otišavši na dvor tiranina iz Sirakuze, naučio praotac filozofije, Platon: u blizini totalne moći, filozofija doživljava svoje najmračnije trenutke.

Suprotno opštem i dugo negovanom utisku, poratno vreme nije značilo i prekid sa starim tradicijama. Tako, u posle rata podeljenoj Nemačkoj sa katastrofom na leđima i klimom podozrenja i podvala, i dalje se filozofiralo. Pritisak je morao biti vrlo veliki. Do današnjih dana veruje se, bar kako je pokazala epizoda s a Habermasom i njegovim navodnim gutanjem pisma upućenog iz Hitlerjugenda, da je lako moguće mislioca osramotiti za sva vremena. Veličina jednog profesora, u takvim trenucima, jeste bekstvo u najbolju od svih mogućih nemačkih prošlosti. Prednost se daje Lajbnicovom, Kantovom i Hegelovom kanonu dobrog čoveka. Kad je iz američkog egzila Hana Arend pokazala svojom knjigom korene totalitarizma i srećno bratstvo između nacionalsocijalizma i staljinizma, svima je bilo naravno bolno, ali niko to nije osporavao.

Mnogo ranije nego što su dva totalitarna sistema proteklog stoleća bila u stanju da pokažu svu svoju rušilačku moć, matematičar po imenu Edmund Huserl odlučio je 1910. godine da filozofiju vrati “samim stvarima”. Osećanjem logike želeo je da filozofiju kao istraživanje i opisivanje fenomena, nazove “jakom naukom” bez ikakve ideologije. Time je filozofiji utisnuo scijentistički znak („scijentizam”, filozofski pogled koji zastupa tezu o svemoći naučne metodologije na svim područjima ljudskog života, prim. prev.) u kome je više decenija kasnije Karl Poper prepoznao garanciju za slobodno i otvoreno društvo.

Poperov kritički racionalizam bio je omiljena filozofija svih nemačkih pravih demokrata, što je Adorna i Horkhajmera iz Frankfurtske škole istaklo kao filozofe suprotnog gledanja koji su početkom šezdesetih godina zajedno sa Poperom otvorili raspravu o pozitivizmu. Time je dat “auftakt” jednoj dekadi kada se filozofija, potpomognuta sociologijom, u najmanju ruku s levog krila, mogla shvatiti kao eminentno politički vodeća nauka. Međutim, o pozitivizmu i raspravama o njemu danas više niko ne govori. To isto važi i za školu kritičkog racionalizma. To je bilo samo jedanput i nikad više biti neće.

Ludvig Vitgenštajn je kao cilj svog filozofskog razmišljanja video iznalaženje načina izbavljenja čoveka ispod staklenog zvona, tj. izbavljenja od pogrešnih pitanja i pretećih pritisaka u razmišljanju – za sebe lično, tražio je izlaz iz staklene bašte akademskog filozofiranja.

Nema bezvrednijeg p itanja od onog o Vitgenštajnu kao levičaru ili desničaru ili, možda, kao političkom misliocu. Ovaj gigant 20. veka jeste razmišljao, ali filozofski. To je sigurno. On je, pri tom, bio čovek koji je učestvovao u veličanstvenim i argumentovanim težnjama ka zdravom društvu u kome živi. Ali političko delovanje, kao ona koja su zapravo opisana, jednostavno nisu zamisliva na početku 21. veka.

Zaista, čini se jasno, u blizini politike i njene moći, filozofija može doživeti samo crne sate.

Prevod sa nemačkog
Momčilo B. Đorđević

Eva Ras

Život čine male stvari


Knjiga „Rođeni mrtvi“ je najnovije, upravo objavljeno delo Eve Ras („Narodna knjiga“). U ovoj zbirci žanrovski različitih priča autorka se na sebi svojstven, pikantan način najviše pozabavila takozvanom svakodnevicom, „malim“ ljudskim razgovorima, zbivanjima, gestovima, odnosno, kako sama kaže, stvarima koje bujaju od života i zapravo ga čine.

Moto ove knjige je jedan stari, japanski epitaf koji glasi: „Prosvetli Prosvećeni, ako si Nam Dane Odbrojao/ Pre No što si Nas Stvorio/ ako si Unapred Odredio naš vek/ znači Li To da smo/ Rođeni - Mrtvi?“.

Govoreći za „Blic“ o svom opredeljenju za dati moto i naslov knjige, Eva Ras kaže:
„Fascinirao me kada sam ga pročitala. U njemu se, zapravo, vidi i ta razlika između Istoka i Zapada. Zapad koji stalno optužuje sudbinu ili koga god, za težak život, za neostvarene planove, za nesrećne ljubavi, a čovek Istoka se tek pita da li smo uopšte rođeni. Ništa ne zamera ni Bogu ni nikome nego razmišlja o (ograničenom) životu i grli ga takvog kakav je dat. Rođeni mrtvi znači i da čekamo rođenje u smislu časa prosvetljenja. Ali, taj put do prosvetljenja i to čekanje na odgovor je naš život; i sadržaj unutar korica moje knjige.“

Junaci su obični ljudi, običnih života...
- Ali, u tim običnim životima nalaze se i osobe poput, recimo, princeze Dajane (dok je bila živa), ili drugih „poznatih“, „velikih“, „važnih“... Oni se u ovoj knjizi i ne samo u njoj, pojavljuju taman toliko da dokažu kako nema malih i velikih ljudi; ima samo živih. Svaki je čovek heroj. Zavređuje pažnju svako ko uveče može da opere zube i legne na počinak. Nema tragedija i srećnih obrta, kako to lepo primećuje Istok, sve je samo ovaj trenutak. A ova knjiga pokušava da taj trenutak uzdigne u himnu života.

Na jednom mestu u knjizi pišete o tome kako čovek - da bi bio srećan - treba da bude prosečan, a ako je više od toga, onda bi trebalo da nastoji da se prosečnim predstavi?
- Pa, gledano iz određene perspektive, tako je. Ljudi koji sebi postavljaju visoke ciljeve, koji mnogo rade, koji nisu osrednji - oni znaju da iza svakog uspeha stoji hiljadu muka i neuspeha. Osrednjost je, u stvari, najveća blagodet, najkomfornija je. I narod kaže: „Ne talasaj“. Najjednostavnije je. Civilizacija u kojoj živimo nametnula je da mi svi treba da budemo njen robovi, a da bismo bili dobri robovi, treba da smo osrednji. Osrednjost je najudobnija.

U priči „Oni koji dolaze“ bavite se mladim ljudima i njihovim idealima. Ima li prostora za ideale?

- Lično, stalno sebi zadajem neke zadatke i poneki ideal. Čini mi se da u ovom moru gde je teško naći svoje mesto, lakše ga je naći kad čovek ima ideale. Teže je uprljati čoveka koji ima ideale. Otkad je ova tranzicija, sve ovo u čemu živimo, te političke partije koje nas ugušiše, ako sebi zacrtate da su vaši ideali takvi i takvi, onda vam se ne može tek tako dogoditi da vas zavedu, a da vas sutra bace.

Šta je aktuelno kada je reč o glumi?
- Pa, iskreno, sama sam se začudila da sam kao glumica tako živnula. Radim tri stvari: snimam film „Hitna pomoć“, prvi igrani film Gorana Radovanovća, snimam „Plavu stranu meseca“, kriminalističku seriju koju u ovoj fazi režira Miroslav Lekić, kasnije će je režirati Darko Bajić i drugi. Tu igram jednu babu koja je doživela infarkt i zanemela, a svedok je velikog zločina. Sa Žarkom Jokanovićem radim „Džet-set“, takođe seriju (upravo radimo pilot-emisiju). Igram ženu za koju niko živ ne bi pretpostavio da trguje oružjem. Fantastična uloga. Pošto trguje puškama „kalašnjikov“ i raznim drugim oružjem, ona se uveče pred spavanje moli: „Daće Bog ponovo rata, pa ću ja da stanem na noge.“

Tatjana Nježić

Ulica Radomira Stevića Rasa
Jedna ulica u Beogradu pre neki dan dobila je ime vašeg pokojnog supruga Radomira Stevića Rasa...

- Vrlo sam dirnuta. Ima 25 godina od kada je umro. Satisfakcija nakon četvrt veka. Bio je jedini slikar koji je, u likovnom smislu, stvorio novo ćirilično pismo, azbuku. Čitave generacije odrasle su na udžbenicima koje je on ilustrovao. Imao je privatno pozorište u vreme Aleksandra Rankovića. Uvek je govorio da sve što radi, radi za kulturni napredak svog naroda, a za sebe nikad nije rekao da je Jugosloven, već uvek da je pravoslavni. Prkosio je komunistima, ali ga nisu pregazili. Umeo je i bio je.

Merilin Monro za Abramoviča

Danijel Ermes Donde

U hotelu „Hajat“, večeras u 19.30, otvara se izložba „Van Gog u Beogradu“ koja će trajati samo do 12. novembra. Dođite da se uverite, reč je o pravim falsifikatima. U ovoj VIP kolekciji prof. Danijela Ermesa Dondea možete besplatno videti, a gotovo džabe kupiti Van Goga, Degaa, Monea, Gogena, Renoara, Klimta... sve sa pečatom, jer njihov autor je...

- Ja sam pravi pravcati falsifikator, nisam ni slikar, ni kopista. Završio sam Akademijom za mistifikaciju Brera u Milanu. U Luganu sam otvorio i svoju privatnu akademiju za izradu pravih falsifikata u kojoj učim druge kako se to pošteno radi.
Čija su dela vaš fah?

- Specijalista sam za francuske impresioniste, a to znači za one slike koje svi žele.
Ali u Luganu nema originala po kojima se izrađuju falsifikati?

- Čuvena dela za koja svi čuju kad se prodaju na akcijama prošla su kroz „Sadebi“ u Cirihu i Ženevi. I ja sam ih sva video i dotakao. Kad dobijem narudžbinu, odem u Pariz ili Amsterdam da snimim original, proučim tehniku i pigment.
Primera radi, Van Gog?

- Znate li da su lažni njegovi „Suncokreti“ koji se nalaze u Tokiju, a prodati su za milione. Ma četrdeset odsto na aukcijama prodatih impresionista je lažno. Zna se da da ih je, na primer, radila Van Gogova jetrva.
Šta onda košta milione dolara?

- Pečat „Sadebi“ ili „Kristi“.
Šta vi konkretno radite kad vam neko naruči „Suncokrete“?

- Dve su prilike. Ili ih neko vidi na mojoj izložbi, pa kupi, kao što mi je nedavno Roman Abramovič, vlasnik „Čelzija“, kupio „Merilin“ (Endija Vorhola) pošto ju je video u hotelu gde sam izlagao. Naravno, Abramovič može da kupi original, ali ga to ne zanima. Ili, može od mene da naruči neko delo, kao što je takođe učinio. Uskoro ću njegovu novu kuću u Londonu celu oslikati u „Klimta“.
Šta treba znati da bi se naslikao pravi falsifikat?

- Ma nije to teško uopšte. Kompjuter može da usnimi svaki centimetar slike. To može svako, i vi, samo što će vama biti potrebno godina dana, a meni mesec.
Znate li da su Japanci „skinuli“ čitav Mikelanđelov „Strašni sud“ i „preneli“ ga u Tokio?

- Ne radim stare majstore jer, ipak, oni su baratali drugačijim pigmentima. Ali mogao bih bez problema. Svakodnevno sam gledao Mikelanđelovu „Tajnu večeru“ i tvrdim da nije slikana uljem nego temperom. Zato treba da se restaurira svakih deset godina!
Šta vas je navelo da postanete falsifikator?

- Sin sam velikog italijanskog kolekcionara. Moji su preci bili apotekari. Verovali su da će slike koje su kupovali kod galerista, nakon smrti autora, postati basnoslovno bogatstvo. Svi industrijalci iz onog doba imaju pune kuće falsifikata debelo plaćenih jer su se uzdali u galeriste nerazumevajući se u samu umetnost. Ja sam to otkrio tek pošto sam i sam nasledio porodičnu kolekciju. Tada sam se zakleo da ću izradu falsifikata učiniti transparentnom.
Po vašem mišljenju, šta je original?

- Umetnost je vrlo krhka. Niko ne zna šta je ona zapravo. Slika tek u muzeju postaje original - napolju je falsifikat. U muzejima treba da stoje originali, da ih svi vide, a u kućama falsifikati. Svako ima pravo na svog Van Goga. Zašto bi u „Suncokrete“ gledalo samo neko akcionarsko društvo? Ili zašto bi Bil Gejts bio privilegovan da poseduje remek-delo. To nije pravedno.
Koja je onda razlika između originala i falsifikata?

- Van Gog je bio slikar kao što sam ja. Koliko takvih slikara danas ima, a za njih ne znamo. Ima ih bezbroj s njegovim talentom.

Van Gogova vrednost jeste to što njegovo slikarstvo vremenom dobija na aktuelnosti.
Kako ste se s tim tezama izborili na tržištu?

- Pre 25 godina mojoj ideji se nisu svi smejali: Sofija Loren, Frenk Sinatra, Arnold Švarceneger, Karlos Menem (predsednik Argentine), Rodžer Mur, lejdi Dajana, papa Jovan Pavle... Oni su moje falsifikate prihvatili za originale, briga ih što su pravi u Holandiji!
Zar original ne deluje drugačije na naše emocije?

- Ma ko kaže!
Sećate li se prve narudžbine?

- Da. Bio je to jedan Dali za Sofiju Loren.
Zar Dali sme da se falsifikuje?

- On je jedan od retkih modernih umetnika koji namerno nije zaštitio autorstvo. Nikome nije dao pravo na kopirajt. Za razliku od Pikasa koji će smeti da se kopira tek pošto prođe 70 godina od njegove smrti. U Americi to, međutim, ne važi. Tamo mi kupuju Pikasa, dok sam u Viljnusu zbog njega završio u apsu. Zato sam izučio autorska prava koja se od zemlje do zemlje razlikuju.
Važi li isto i za cene vaših falsifikata?

- Naravno. Pa ne mogu u Beogradu staviti istu cenu kao u Njujorku. Van Gog ovde neće biti deset hiljada dolara, već šest puta manje.
Ko vas je pozvao u Beograd?

- Košarkaš Aleksandar Đorđević.
Hoće li i on doći na vaš vernisaž?

- Naravno, naslikao sam njegov portret koji ću mu pokloniti.

Milena Marjanović

Venders i Separd ponovo jasu !!!

Dvadeset dvije godine nakon filma 'Pariz, Teksas', legende nezavisnog i umjetničkog filmaštva - dramatičar, scenarist i glumac Sam Shepard i redatelj Wim Wenders - ponovo su radili zajedno na 'Don't Come Knocking', filmu kojim je zatvoren ovogodišnji Sundance.

Što ovaj film kaže o tome koliko nam dugo treba da pronađemo sebe?
Shepard: Ne znam. To je proces koji ne završava, zar ne biste tako rekli? Ne mislim da se to ikad razriješi. Mislim da je za to potreban cijeli život, ako ne i više.
Wenders: Nisam baš siguran da je to ono na što smo se ovdje pokušali usredotočiti, premda je to jedno od pokrajnjih pitanja i vrlo bitno pitanje. Howard (Shepardov lik) je on sam, sve dok ne shvati da je jedini problem s njegovim životom taj što ga nema. Propustio je većinu života. Najveći dio.
Shepard: Ne bih rekao da Howard ikada pomisli da ima nekakav život. Mislim da je on vječno izgubljen. U trenutku kad film počinje, mislim da dođe bliže tome da se ne zavarava da ima život nego ikad prije. Najednom shvaća da je u slijepoj ulici. Ništa nije vodilo nigdje.
Wenders: Moj fokus je uvijek bilo shvaćanje jer s time mogu uspostaviti vezu. On se probudi i shvati da ga, da je te noći umro, nitko ne bi oplakao ni ožalio, a to je tužna stvar za shvatiti, da nikome nećeš nedostajati.

Kako je vama dvojici raditi skupa?
Wenders (smije se): O, to je veliko pitanje. Ne bih rekao da se može definirati tako kompleksan odnos kao što je redatelj i scenarist koji su i prijatelji, a scenarist još i glumi u tom filmu. Meni je jako, jako drago što sam se još davno sreo sa Samom. U stvari sam radio više s romanopiscima nego sa scenaristima i mislim da nije slučajnost to da je Sam u stvari dramatičar. On nije napisao baš mnogo scenarija...
Shepard: Scenarija? Nekoliko.
Wenders: I tako on sjedi tamo i tipka. Mi uvijek radimo skupa. Sam ne voli pisati kad ja nisam blizu. Ne znam zašto je tako. Ne, zapravo znam zašto je tako, jer kad on završi neku scenu, razgovaramo o tome i onda se postavi pitanje: što slijedi? Ne znam nikoga drugoga tko radi tako. Sam piše po totalnom kronološkom redu. Počinjemo s prvom scenom ne znajući koja je druga scena, i kad napišemo tu drugu scenu razmišljamo o trećoj. Pa nekako proživljavaš priču. I sve proizlazi iz lika. Ništa nije isprazno. Veliko je olakšanje kad možeš razmišljati o svojim likovima, a iz toga izlazi priča.

Što biste rekli, kakve likove vam je privlačno stvarati?
Shepard: Privlači me izgubljivost određene vrste, usamljenost. Što nije čudno za mnoge pisce. Mnogi pisci koriste to kao kamen temeljac jer mislim da je jedna stvar koja je piscima zajednička upravo taj osjećaj usamljenosti. Biti na ovaj ili onaj način odsječen, biti vani, i nekako morati komunicirati pisanjem. To je potreba za pisanjem. I nalazim da likovi koje stvorim također imaju tu osobinu, da su ponešto (ili jako) udaljeni od glavnog toka života, i ne znaju baš kako da nađu sebe unutar društva. Autsajderi, valjda. Ne na neki pomodan način, nego van svih tokova.
Wenders: Ono što ja moram reći je da, kad sam snimio svoje prve filmove i prikazivao ih u Americi u art-kinima, sve moje američke recenzije govorile su o istoj stvari. Svi su oni rekli: "Ovaj tip Wim Wenders snima filmove o angstu, alijenaciji (otuđenju) i Americi." Pa sam se prozvao 'trostruko A redateljem'.

Obojica ste poznati kao ljudi koji izbace svoje uratke, bili oni unutar ili izvan komercijalnog područja. Razmišljate li ikada o tome gdje bi vaš film mogao završiti?
Shepard: Ja nikad ne razmišljam o tome. Ako se upetljate u to je li to nezavisno ili komercijalno, mislim da ste na krivom kolosijeku. Morate slijediti onu stvar koju želite ganjati jer ako niste predani onome što radite, osobno predani, onda to nema smisla, bilo komercijalno ili ne, ili nezavisno. Morate biti privrženi materijalu na vrlo integralan način.
Wenders: Mislim da u samoj toj klasifikaciji riječ 'nezavisno' znači da se želiš izraziti i ne gledati na to po nekakvom industrijskom aspektu, a uspjeh je industrijski aspekt. Mislim, želiš imati uspjeha, želiš doprijeti do ljudi, ali ljepota pravljenja filmova onako kako to Sam i ja radimo je u tome što mi samo želimo ispričati priču, i tako dođemo do nečega što nam je blisko i što želimo napraviti. A onda se, nadam se, dotaknemo nečega s čime ljudi mogu uspostaviti odnos.
Shepard: Jedna od najboljih strana rada kao scenarist s Wimom je što sigurno znam da će od toga nastati film. Ni sam ne znam koliko sam scenarija krenuo raditi a da od njih nikad nije nastao film. U radu s Wimom znam da će na ovaj ili onaj način, možda bude trebalo pet ili deset godina, to postati film. I to je predivan osjećaj jer znaš da ne pišeš uzalud. To nije prolazak kroz onaj hollywoodski proces kad te pregleda cijeli komitet. To je samo između mene i njega.

Vi ste, Same, poznati kao vrlo američki pisac, a kako je vama, Wime, biti njemačko/američki redatelj?
Wenders: Mislim da sam ja europski redatelj. Ja volim Ameriku. Tu sam dugo živio. Ali kad sam prvi put došao i snimio svoj prvi film u Americi, shvatio sam da nisam američki redatelj i da nikada neću biti američki redatelj. I to me oslobodilo da gledam na Ameriku na svoj način. I zbilja mislim da ako ste stranac imate privilegiran pogled na stvari. Sviđa mi se taj položaj. Očito je u mojim filmovima koliko volim Ameriku, ali ne smatram da imam američku točku gledišta i mislim da to dobro ide sa Samovim pisanjem. Postoji određeni odmak. Jer ja sam Nijemac u duši, i stoga beznadni romantičar, mislim da mi to omogućava da gledam neka mjesta u Americi na način koji možda Amerikanci više ne kuže. Ne znam zašto nijedan američki redatelj nikada nije snimio film u Butteu u Montani, jer taj grad...
Shepard: ... je poput kulise za film.
Wenders: Bilo je, nekako, potrebno da tamo dođe jedan Nijemac.

Neko vrijeme se činilo da su redatelji zainteresirani za snimanje regionalnih filmova, ali sada se sve nekako vratilo na snimanje u Los Angelesu ili u Torontu. Nedostaje li tu nešto?
Shepard: Kao glumac shvatio sam da se snima više filmova u Torontu i Alberti nego u Americi i to je bilo vrlo razočaravajuće jer je sjajno otići baš na ona mjesta gdje se nešto odvija. Mislim da je moje prvo iskustvo s time bilo na "Božanstvenim danima" (1978.) jer smo snimali u Alberti, a to je trebao biti zapadni Teksas. Kog smo vraga radili u Alberti? Sve je bilo u novcu, što je pomalo otužno. Ja volim Albertu, volim te visoravni i vizualno je zbilja prelijepo. Ali to nije zapadni Teksas. Da smo snimali u zapadnom Teksasu, možda bi film ispao drugačiji. Vjerojatno ne toliko lijep. Zamisao da se uzme originalno mjesto događanja i onda to premjesti na neku drugu lokaciju, od tog srce puca.
Wenders: Osjećaj mjesta je nešto što samo što se nije izgubilo na filmu i mi smo "Don't Come Knocking" napisali za Elko u Nevadi i napisali smo ga za Moab u Utahu i napisali smo ga za Butte. Čak ni zbog novca ga ne bismo mogli snimiti nigdje drugdje.

Meredit Monk

Zivim svoju umjetnost

Pod pojmom „interaktivni performans“, čiji je pionir gošća Bemusa Meredit Monk sa svojim komadom „Nepostojanost“, podrazumeva se predstava od muzike i pokreta, slika i predmeta, svetla i zvuka, u težnji da se oni prepletu tako da ponude novi vid opažanja i doživljaja umetničkog dela. Monkova je kompozitor, režiser i sama učesnik u izvođenju pokreta na sceni, umetnica sa nekoliko počasnih doktorata i filmova za koje je pisala muziku, kao što su „Novi talas“ Žan-Lik Godara i „Veliki Lebovski“ braće Koen. Uz to vodi kompaniju „Hauz“, a osnovala je i „Meredit Monk & Vocal ansambl“ s kojim nastupa širom Amerike, a ne retko i u Evropi.

Ono što je možda najzanimljivije, upisana je u „Ajnštajnovo društvo“, odnosno Američku akademiju umetnosti i nauka, o čemu kaže da još ne zna šta sve to podrazumeva.

Najnovije multidisciplinarno delo Meredit Monk „Nepostojanost“, kako je kritičar „Vojs of dens“ napisao, „zanosno je i bolno celovečernje ispitivanje smrti i umiranja. Ali to ne znači da je predstava depresivna ili sentimentalna. Ovo delo veliča život.“ Inspirisano je, čuli smo od naše sagovornice, „smrću moje partnerke s kojom sam provela 22 godine“.

- Nepostojanost je suština našeg života. Svi znamo da ćemo jednog dana umreti, ali ne znamo kad. Komad nije o smrti, već o trenucima kada shvatamo vrednosti života. Bavi se ljudskom posebnošću i onim što nam je svima prirodno zajedničko. Pre dve godine prvi put sam se susrela sa pisanjem za više instrumenata i to mi je sada novo polje kreativnosti. Forma je vrlo striktna, mada u njoj postoje mesta za improvizaciju, koje predvidim posle niza proba. Nismo roboti da ponavljamo svako veče isto. Tražim balans između instinkta, inspiracije i racija, da samokontrolom rukovodimo sve naše potencijale, emocionalne, fizičke, duhovne. Poštujem inteligenciju moje publike koju prihvatam kao mnoštvo individua. Nisam pristalica da svi oni dožive isto iskustvo gledajući i slušajući nas, već da svako uđe u predstavu na svoj način - rekla Meredit Monk na konferenciji za novinare, a na naša pitanja ovako odgovorila...
Čime branite prilično apstraktan naziv predstave - „Nepostojanost“ (The Impermanence)? Da li iza toga stoji istočnjačka filozofija, možda čak budizam?

- U pravu ste, jesam pristalica budizma. Ovo je pravo ime za temu koju je teško objasniti na moj način, kao poeziju, a to znači da ne počiva na karakterima i situacijama, smrti i umiranju. Bilo bi suviše sitno tako opisati reč koja je sveobuhvatna.
Zar to nije u koliziciji sa istočnjačkim pogledom na svet koji nastoji da potre individualnost?

- Bavljenje umetnošću je duhovan proces i filozofija života je vrlo bliska umetničkom stvaranju. Ja zaista živim svoju umetnost - moj život se upliće u umetnost koju stvaram. Nepostojanost je nešto o čemu vrlo malo razmišljamo, iako je sveprisutna.
Kakvu individualnu reakciju očekujete, ako je suština budizma poništavanje ličnog?

- Istočnjačka filozofija nije protiv indivudalnosti. Jeste da govori o tome da smo svi deo univerzuma, ali i naša autentičnost je njegov deo. Bitna je naša pojedinačna svest o tome. Potičem iz zapadnjačke kulture, ali ne okrećem leđa životnim pitanjima. Nijedan budistički učitelj ne uči da ne budemo ono što jesmo, kao što nijedan nije imao nameru da od nas pravi tibetanske sveštenike. Budizam mi je pomogao da nađem svoj balans i izvučem najbolje što nosim u sebi - da budem što bolji čovek, što želim da nose sva moja dela.
Nisu li takve teme, ipak, namenjene probranoj publici?

- Nadam se da ne. Obraćam se svima, a ne eliti. U mojim radionicama često ima starijih osoba koje se nikad nisu bavile performansom, ali imaju želju da istražuju svoj unutrašnji glas.

Milena Marjanović

Mihajlović: Umalo da udavim Henesa!

Interu u Ligi šampiona ove sezone ne ide pa ne ide! Nemački oklop bio je prejak za Italijane u meču drugog kola B grupe, Bajern je odneo sva tri boda u Bavarsku (0:2). Znak uzbune za sve na „Meaci“, pošto ekipa ni u drugoj utakmici nije uspela da postigne pogodak.

Bilo je veoma vruće na terenu, ali i van njega u okršaju dva bivša šampiona Evrope. Dva crvena kartona pokazao je Englez igračima Intera i još dva ljudima sa klupe, Siniši Mihajloviću s jedne i tim-menadžeru Bajerna Uliju Henesu sa druge strane. Puno crvenila, Italijani smatraju da su arbitri prema njima bili preoštri.
Siniša Mihajlović nije mogao da otrpi nepravdu u finišu meča. Posle crvenog kartona Fabija Grosa u 84. minutu, reagovao je burno i zaradio isključenje.

- Znam da nas sada mnogi otpisuju, ali verujte, mi smo još u igri! Pobede nas vode dalje, a po našoj računici još možemo da zauzmemo jedno od prva dva mesta.
Šta se u stvari dogodilo sa Interom u meču sa Bajernom, niko nije računao na poraz posle neuspeha u Lisabonu?

- Znali smo da će biti mnogo teška utakmica. Bajern ima jako dobar tim, fizički su veoma jaki. Mislili smo da uz svoju najbolju moguću igru ne možemo da izgubimo. Počeli smo slabo, mada u suštini ni oni nisu imali neke šanse. Možda smo preko Ibrahimovića mogli na početku da postignemo gol. Utakmica je bila za nerešen rezultat, ali je onda došlo do isključenja Ibrahimovića, po meni prestrogog. Nije to bilo za drugi žuti karton! Kako je Bajern igrao i kako je sudija delio žute kartone, mogu da kažem da nije imao isti kriterijum za oba tima. Posle izlaska Ibrahimovića, bilo je mnogo teže, ali smo u tom periodu i sa desetoricom igrali veoma dobro. Imali smo veliku šansu preko Krespa, da je postigao gol, bilo bi sve drugačije. Potom smo primili gol na glup način, posle toga je sve bilo gotovo.
Kakve su sada vaše računice?

- Nije sve izgubljeno pošto igramo sa Spartakom u Milanu, a zatim idemo u Moskvu. Ako dobijemo te dve utakmice i Sporting kod kuće, onda ćemo imati devet bodova. Ne verujem da će Bajern izgubiti u Lisabonu, Nemci mogu da igraju barem nerešeno. U Minhenu će ih, računamo, dobiti. Ako dobijemo tri utakmice, u poslednjem kolu idemo u Nemačku na noge Bajernu koji će se do tada obezbediti. Računam da će Portugalci izgubiti jednu od nas i od Bajerna i da mogu doći maksimalno do osam bodova. Ipak, zavisiće sve od nas. Vraćaju nam se Vijera i Kambijaso, Adrijano polako ulazi u formu, tako da ćemo nadoknaditi odsustvo Grosa i Ibrahimovića.
Ljubitelje fudbala u Srbiji zabrinuo je izlazak Dejana Stankovića zbog povrede. O čemu se u stvari radi?

- Mislim da nije ništa ozbiljno. Jutros su igrači imali lakši trening i Dejan je takođe bio prisutan. Rekao je da je pred kraj utakmice osetio jak grč. Ne verujem da je teža stvar u pitanju, međutim, videćemo sve kako će se razvijati u naredna dva dana. Ići će svakako na snimanje, ali mislim da nije reč o ozbiljnoj povredi.
U finišu meča sudija Stiv Benet vas je isključio, zbog čega?

- Kada je Groso dobio crveni karton, Uli Henes je došao do naše klupe i onda je počeo da viče, da preti, da nam govori „fak of“, „fak of“. I meni je tu pukao film, nisam mogao više! Ja u suštini baš i ne volim Nemce, kad ih čujem tako da se ljute, pa počnu da viču na nemačkom, odmah mi na pamet padne Drugi svetski rat... Zamalo da ga udavim! Moja je greška što sam reagovao, on je opet stariji od mene, ali nema razloga da dolazi pred našu klupu da preti, da viče na nemačkom, da vređa, kad je to utakmica kao i sve druge. U suštini, Groso i nije udario protivničkog igrača laktom, nego je samo raširio ruke. Zbog svega toga me je isključio. Bilo je to moje prvo trenersko isključenje.

Da li bi vam bilo lakše da ste protiv Bajerna igrali, ili vam je opet bolje sada kada ste na klupi?

- Sigurno da bi mi bilo lakše da sam bio na terenu. Sa klupe možeš samo da vičeš, da se nerviraš i izgubiš glas, a ne možeš ništa da pomogneš! Na terenu uvek možeš nešto da učiniš, namestiš neki gol, da zaustaviš protivnika. Mnogo je lakše biti igrač nego trener. Još kakav sam ja po karakteru... Pa već me dva dana stomak boli! Ako nastavim ovako, ne znam dokle ću dogurati. Moram malo da se smirim, da se ispraznim. Uvek vidiš neke greške, svestan da smo svi grešili kad smo bili igrači. Gledam kako kreće akcija otpozadi, kako ovi igraju, greše u predaji lopte, pa zatim kako šutiraju kornere, kako se brane... Razmišljam o tome kako sam ja to radio i onda mi bude krivo što sam prestao da igram kada sam još mogao lagano da igram sa cigaretom u ustima! Sad nemam kud, to sam izabrao i idemo dalje.
Sluša li vas Adrijano, s obzirom na to da ste odskora postali neka vrsta njegovog mentora?

- Ja sam sa ovim timom igrao dve godine. Dobro me znaju, jako poštuju. Kad god imaju neki problem, oni dolaze kod mene i pričaju sa mnom. Svima sam prijatelj, tako sam se postavio prema njima. Dolaze prvo kod mene, kažu sve što imaju, pa onda ja odem kod Manćinija i kažem mu šta se dešava. Adrijana mnogo volim, jer je dobar dečko, pošten je i simpatičan. Sada mu je teško jer ima višak kilograma. Odredili smo mu dijetu i merimo ga svaki dan. Protiv Kjeva je već odigrao mnogo mnogo bolje. Videćete, vratiće se veoma brzo u staru formu - poručio je Mihajlović u razgovoru za „Blic“.

Z. Kecman

Franc Kafka

Delovi nenapisanog romana
Moja tvrđava (o tamnicama, srodnim i okolnim stvarima)

Najnovije srpsko izdanje Kafkinog manje poznatog proznog gradiva, objedinjenog naslovom „Moja tvrđava”, odnosi se izgleda na piščev neostvareni romaneskni poduhvat

Nezavršene priče, ideje za priče, nacrti, zapisi, građa nepoznata ili jedva poznata, ili možda zanemarena, izvan objavljenih knjiga za piščeva života, na veliko zadovoljstvo književnih sladokusaca, donosi upravo objavljena 569. knjiga „Radove” popularne i cenjene edicije „Reč i misao”, koju u novoj koncepciji i opremi uređuje ugledno ime savremene srpske književnosti Jovica Aćin, ujedno priređivač i prevodilac „Moje tvrđave” Franca Kafke. Reč je o dragocenoj ostavštini po svoj prilici najvećeg književnika tek minulog 20. veka, za života poznatog samo užem krugu čitalaca.
„Ali, ja odlazim”, bile su poslednje Kafkine reči. Na sreću, zahvaljujući editorskom radu njegovog velikog prijatelja Maksa Broda, koji se kao neverni izvršilac književnog testamenta oglušio o piščevo zaveštanje da se njegovi spisi spale, Kafkino sačuvano delo, odmah po završetku Drugog svetskog rata, preko Amerike, vratilo se u Nemačku, gde je prihvaćeno kao ravnopravno sa delima Tomasa Mana i Bertolda Brehta. Nemoguće je utvrditi sumu dosadašnje kritičke recepcije paraboličnog sveta književne zaostavštine ovog, već tako opisanog, tanušnog i slabašnog, tuberkuloznog izdanka praškog jevrejskog geta, koji sa svih svojih slika viri u svet kao usamljeno dete kroz prozorski okvir.

Aforistička razmatranja

Na više od tri hiljade stranica pisama, „Dnevnika” i druge književne građe, poput zatomljenog biserja, nalaze se u izobilju i zapisi koje je sam pisac smatrao aforističkim razmatranjima. Aforizam još osvaja svoje mesto u književnosti i pravo na književni izraz, ali ovi Kafkini, poslužimo li se završnim zapisom u „Mojoj tvrđavi”, deluju baš kao „sveže obilje, izvorska voda, silovit, spokojan, razbokorujući rast, blažena oaza, jutro posle razbesnele noći, grudi u grudi sa nebom, spokoj, smirenje, utonulost”.

Sledom svoje nenadmašne lucidnosti, priređiv ač Jovica Aćin ukazuje na pretpostavku da su, svi skupa, fragmenti nenapisanog romana, nacrt ili čak roman, žanrovski u kafkijanskom smislu reči, poput njegovih nedovršenih romana ili romana u fragmentima „Proces”, „Zamak” i „Amerika”. Aforistička razmatranja o tamnicama, srodnim i okolnim stvarima, kako inače stoji u podnaslovu ovog izbora, izgledaju kao verodostojni tragovi piščeve namere da započne i četvrti roman, posvećen tamnici. U prilog tome Aćin preuzima navod sledećih reči, čiji tačan izvor nije uspeo da utvrdi: „Mislim da bi ’Tamnica’ mogla biti knjiga koja bi zadovoljila rupu koja me, gutajući sebe, iznutra jede”. Tamnice i zatvorenici inače su prisutni u Kafkinim najpoznatijim delima.

U prevodu se reprodukcija originalnih verzija spisa, u redosledu prema dosadašnjim hronološkim saznanjima o kalendaru nastanka, međutim, Aćinu istovremeno izgledaju mnogo više kao odjeci celokupnog piščevog bića, a ne samo kao zbir takozvanih fragmenata, koji u nenapisanom romanu posredno učestvuju. Smatra s toga da je Maks Brod maltene izmislio postojanje romana kod Kafke, i onda ih izdvajao i združivao, pa tako sačinio nešto što uopšte nije bio piščev naum. Uostalom, proističu iz jedne veoma široke oblasti iskustva koju nazivamo ljudskim životom, čiji su čak i najprivatniji problemi imali dalekosežne književne posledice.

Priče i nacrti, snovi

U dvema kolekcijama, „Priče i nacrti” i „Snovi”, sudeći prema originalnim, netaknutim zapisima većim delom sačuvanim u Bodlejanskoj biblioteci u Oksfordu, pisac ih je precrtavao da bi na njima radio, poneke je isključivao, a ponegde od dva osmišljavao jedan. Isto tako, rečenice duže proze koristio je za aforizme i, obratno, aforizme ubacivao u tekst određene proze. Od zapisa je takođe oblikovao aforizme. Potvrđuju majstora književne nedovršenosti (nedovršivosti), postupkom neizrecivosti. Otud je ono što nije izraženo važno koliko i izrečeno, odnosno u „podtekstu” dubljem od izrečenog, više od onoga što se neposredno može otkriti u njima; na izvestan nač in, Kafkini aforizmi kažu i više nego što se od aforizma traži. S toga i u njima, kao u njegovim pričama i romanima, treba sve uzimati u prenosnom značenju, u poređenjima.

Šokira i fascinira u isti mah, valjano je primećeno još u studiji „Kafka – krivica i kazna” Zorana Gluščevića, uz Aćina nesumnjivo najboljeg poznavaoca dalekosežnog dela o „mitologiji straha”, „slici zakona i birokratije”, „originalnoj viziji dehumanizacije”, zatim o samoći, ugroženosti, nemogućnosti ostvarivanja međuljudskih kontakata; kombinaciji stvarnih događaja i stanja sa prozaičnom svakidašnjicom, gotovo neodgonetivih simbola izvesnih ljudskih osećanja i pomisli.

Sve što je napisao, razaralo je zapravo književnu formu, u ovom slučaju formu pripovedaka i romana, da bi se od ovih žanrova i njihovih oblika mogla načiniti moderna proza, zbog čega je bilo potrebno da i sama kritičko-istraživačka recepcija pretrpi znatne, ako ne i korenite izmene. Moglo bi se čak reći – Čehov u pripoveci, a Tolstoj u romanu, bili su u suštini majstori istog, dok efekti Kafkinih pripovedaka i romana počivaju na potpuno drukčijim pretpostavkama, pa su i putevi kojima je Kafkino delo dopiralo do svojih čitalac bili drugačiji.

To je još jedan razlog zbog koga je delo Franca Kafke bez izgleda na sledbenike, a sasvim nemogućno ga je u njegovom maniru prevazići. No Kafkina vrednost mogla bi se u novije vreme meriti i njegovim uticajem na srpske pisce („Milenina pisma Kafki” Ane Šomlo, „Kavaleri Starog geometra” Radovana Belog Markovića). Na to nesumnjivo utiču i vrsni prevodi Jovica Aćina: „Sinovi: Tri povesti” (1999), „Poslednja pisma” (2003) i „Vavilonska jama: Priče iz neobjavljenih rukopisa i sabrani snovi” (2004), objavljeno u „Radovoj” biblioteci „Reč i misao” kao i „Razgovori sa Kafkom” Gustava Janojha: „Jedini usmeni Kafka” (2002).

Saša HADžI TANČIĆ

KKN

O bićima svetlosti i o bićima mraka
“Pred nama su pesme i akcije posle kojih će lokalne neznalice, hejteri, mudroseri i ostali mrsomudi moći samo da se ćutke povuku u svoj mrak.” Tako je glasila poslednja rečenica u našem reagovanju na odnos NEKIH ljudi iz organizacije festivala Nisomnia prema nama i mada nismo hteli da se dalje bavimo ovom temom, gorenavedene osobe su se prepoznale u tom reagovanju, pa su nastavile ovu ujdurmu, šaljući hejt mejl na adrese medija, novinara, vlasnika klubova i ostalih ljudi iz posla. Zato, evo još jednom činjenica: došli smo na nišku tvrđavu u vreme unapred dogovoreno sa organizatorom i do 20 i 15 čekali da ostale grupe završe svoje tonske probe. Izašli smo potom i mi na tonsku probu i dok smo još raspakivali opremu, izvesna osoba nam je prišla i agresivno napomenula da moramo za tri minuta da počnemo sa nastupom i da su tonske probe trajale od 15 – 18. Kako smo želeli da se što pre pripremimo za nastup, pre svega zbog publike koja je nestrpljivo pevala naše pesme, samo smo rekli čoveku da problem kašnjenja celog programa koji je inače trebalo da počne u 19 časova reši sa samim sobom ili s kim već hoće, a da nas ostavi na miru kako bi što pre počeli sa svirkom. Počeli smo nakon ekspresno održane tonske probe oko pola devet, svirali nešto manje od 20ak minuta i potom je bubnjaru doturen papirić na kome je pisalo da momentalno prekidamo sa nastupom, što smo i učinili, iako je publika reagovala vrištanjem od enormno mnogo decibela. Spakovali smo opremu, otišli u back stage, sačekali oko sat vremena, pritom od nekih pripadnika obezbeđenja primajući k znanju izokolne pretnje da je bolje da što pre odemo odatle. To smo posle sat vremena i učinili. U ponedeljak smo dobili honorar kao i pozive novinara Blica i Popboksa da ispričamo šta se desilo što smo i uradili, a na našem sajtu smo objavili kraći tekst, pre svega zbog standardno tople dobrodošlice niške publike koja je najviše oštećena jer je platila kartu da, između ostalih, vidi i nas, što nekom iz organizacije te večeri nije bilo važno. Pomenuti anonimusi potom kreću u kontra ofanzivu, šaljući mejl sastavljen od postova sa jednog foruma ljudima iz posla (da ne ulazimo sad u priču o tome šta u ovoj zemlji znači ljudi iz posla u kontekstu rokenrola), a sa naslovom “KKN – pa ih i dalje podržavajte!”. U tom mejlu koji je došao do nas mogli smo pročitati laži, klevete i govor mržnje zbog koga u sređenoj državi onaj koji ih plasira odlazi na sud da objasni svoje reči i postupke. Na forumima je moguće pisati bilo šta bezbedno sakriven iza nadimka, uzdajući se u tolerantnost administratora, ali kada se to pošalje na adrese konkretnih ljudi, to već postaje hajka. Evo karakterističnih rečenica iz ove hajke: “Muka mi je od tih tzv. velikih zvezda koji nipodastavaju satnicu "seljackog" festivala (tako oni misle o Nisomnia festivalu, verujte mi, cula sam iz usta jednog njihovog clana) i time ugrozavaju i svoje kolege. Znam da je smelo ovo sto cu sada reci, ali kkn je samo cover grupa koja svira pesme nekada veoma dobre beogradske grupe kkn, a njihov pevac je drsko i poprilicno nadrogirano izasao na binu. KKN je zasluzeno sklonjen da ne bi poceo da ne bi izbio incident. Plasili su se organizatori da nece da krene da prica o politici posto je bio mortus pijan/drogiran O KKN necu da diskutujem vise , sacekajte javno saopstenje i snimke kao i izjave ljudi koji su bili u backstage...a cinjenica je da je Oliver bio nadrogiran i da ostatak benda nije mogao da ga primiri na bini znala sam da kkn sa sobom donosi zlo, drogu... Zelim im da prevazidju to stanje, da ostanu u zivotu. Ipak, ne zelim da ih vidim u Banovini sledeceg proleca ili ove jeseni. Ne zelim da sire taj pogubni uticaj narkotika. Ako sam dobro razumela, basista Rac nije zeleo da ponovo okupi KKN zbog toga sto je pevac heroinski ovisnik. KKN nikada nije dobio dozvolu originalnih clanova Steve Dimitrijevica (bubanj), Rastka Lupulovica (gitara) i Vlade Raca (bas) da koriste to ime... Niko od njih nije zeleo da se sudi sa pevacem oko prava na ime grupe (koja je casno koncertima u SKC-u otisla u legendu)... Ovo su paraziti koji upropastili pop-rock muziku kod nas svojim remiscencijama na pesme ciji autori nisu... Da li mislis da grad Nis, Niski kulturni centar i organizatori ovogodisnje Nisomnie zele da nam saopste da je droga (koja je uzela zivot meni drage i bliske osobe) u redu, i da oni zele uvek da plate grupu muzicara-narkomana po zanimanju, i da je to poruka srednjoskolcima... Prezirem najdu sto ih je angazovao... pritom, volim stare pesme kkn-a... Bolje platite lecenje i odvikavanje od tog zla nego sto ih angazujete da Vas i nas predstavljauju na bini... Block Out svakim svojim stihom govore o tome da se protiv droge treba boriti, a kkn da je treba koristiti... Sto se prvog dela o KKN tice mogu samo da te dopunim da ih je B92 koja je njihova maticna kuca odbila hladno i nije htela novom sastavu da producira album bas iz tog razloga oko zavisnosti njihovog pevaca...Kao i to da je Oliver sam izjaviu u jednom intervjuu da je radio "neprimern stvari" dok je boravio u Americi..Po meni on je imbicil i tezak zavisnik koji treba da se leci.... I ne organizatori nisu hteli da promovisu da je droga OK , zato je i expresno uklonjen sa bine... jedina odgovornost koju agencija koja je tehnicki organizovala Nisomniju preuzima jeste sto je uopste dopustila da se oni nadju na spisak sli to je vec bio da kazem "politicki" uticaj i bez prava na menjanje te odluke sa nase strane nazalost.... samo da znate da kkn pljuje nislije po beogradu, a i dobili su sav novac koji su trazili, a nije mali...kao, nisu oni krivi, nislije im podmecu da su narkomani, a oni se ne drogiraju, itd...” Eto, tako rade paceri i ignoranti po odomaćenom obrascu tabloidskih bedastoća koje sa izloga trafika zasenjuju prostotu polusveta: ako im ne možeš ništa činjenicama, a ti napadni lažima, konfabulacijama - laganjem koje služi održavanju samopoštovanja u situacijama frustracije - i konstrukcijama, jer moraš da napadneš, toliko je neiživljene agresije da to mora nekako da izađe. I šta sad? Da nepismenim individuama objašnjavamo da se za pripisivanje nečijeg duševnog poremećaja , a zavisnost od narkotika to jeste, odgovara na sudu? Da odgovaramo anonimusima frustriranim sopstvenom nesposobnošću da ispoštuju satnicu Festivala u čijoj su organizaciji sami učestvovali (o, povoda!) i koji su zato sami sebi na tanjiru servirali žrtvenog jarca u vidu KKN kojim će osvetlati i omastiti svoj lažno moralni obraz? Da zatucanima objašnjavamo su u istoriji rokenrola najveće pomake načinili ljudi koji se nisu ustezali da na sceni ostave svu svoju energiju, a što ograničenim dušebrižnicima nenaviklim na ponašanje koje odstupa od proseka uvek daje povoda za njihovu satanizaciju? Da je izmišljanje laži vezanih za odnos starih članova KKN prema novoj postavi beskrupulozan bezobrazluk? Da pismeni ljudi proveravaju činjenice (poput tvrdnje o KKN kao cover bendu bivše postave, a što je lako proverljivo u SOKOJ – u), a da zveri arlauču? Da je naveden odnos B92 prema novoj postavi benda laž? Da svako ko se bavi rokenrolom ima pravo na političke izjave, jer rokenrol jeste politika? Da članovi KKN nemaju problem sa drogom i alkoholom? Da KKN sa niškom publikom oduvek ima retko prisan i srdačan odnos? Da prihvatimo da te bezimene individue predstavljaju festival Nisomnia koji je postojao i pre njih, a postojaće i dalje, bar kada je KKN u pitanju? Da sve ovo nema veze ni sa Nisomniom, ni sa njenim selektorom, ni većinom ljudi iz njene organizacije , ni sa Nišom, već sa problemom nekih ne baš najzdravijih umova koji žele – o, slučajnosti! - da se baš sa KKN igraju centra moći? Da nam za sve navedeno kao svedoci stoje divni ljudi koji su nam bili domaćini i novinari u back stage – u, i koji su nam se bez ikakve potrebe izvinjavali za doživljenu neprijatnost? Teško da bi to imalo smisla: problem ove zemlje jeste što većina sa problemima funkcionalne nepismenosti i nemoralnosti ne da manjini koju srpska mašinerija još nije samlela, da učini tako potrebne pomake za ovu zemlju. U čestim prilikama u kojima smo se susretali sa našom publikom mogli smo se često uveriti da su to ljudi koji predstavljaju potencijalno najproduktivniji deo svoje zajednice. I ti ljudi ne odlaze i dalje iz ove zemlje zato što je plata mala, već pre svega jer ne žele da ceo život gube vreme traćeći energiju na primitivizam i banalnosti. I jer ne žele da žive i rade u društvu koje zataškava zločin svih ovdašnjih zločina i koje mirno gleda kako se suđenje za to zlodelo pretvara u farsu time po ko zna koji put ubijajući žrtvu i obesmišljavajući njegovo delo. U takvom društvu u kome aveti iz mraka bez blama obznanjuju svoju nakaznost, u kojoj osobe bez imena i prezimena napadaju ličnosti čija su imena i dela poznata duže vreme, nikakvo čudo nije da se rok grupa koja je, u Srbiji i van nje sa svojim za sada poslednjim albumom i brojnim koncertima, pobrala reakcije koje se kreću od pozitivnih ka ekstatičnim, proglasi za “parazite, imbecile i narkomane koji su upropastili domaću pop – rok scenu”. To je jedna od brojnih, i u širem kontekstu ne tako važnih slika današnje Srbije. Zato, svi vi bezimeni podlaci, ako se zbog svega izrečenog ne gadite sami sebe, primite k znanju molbu grupe KKN da, ako je takvih ili bilo kakvih emocija prema bendu i bilo, prestanete da volite i stare i nove pesme i bilo šta vezano za KKN. U odnosu prema svemu trulom u ovom nesrećnom društvu mi zaista nastupamo kao zločinci, a vi i mi smo se tek greškom sreli i samo slučajno udišemo isti vazduh.

Svetislav Basara

Istorija je bolest

Novi roman Svetislava Basare „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ („Dereta“) pobudio je veliko interesovanje tek što je izašao iz štampe. Ništa neobično, reklo bi se, kad je ovaj autor u pitanju. Glavni junak Demjan Lavrentijevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak romana, umire od iscrpljenosti u jednom logoru 1947. godine i to pod lažnim imenom. Iza i ispod svega je, razume se, basarijansko viđenja istorije, današnjice, umetnosti...

Govoreći za „Blic“, Svetislav Basara kaže: „Moj junak Parkinson misli, kao uostalom i ja, da je istorija bolest koja se predstavlja kao zdravlje i da je možda bolji pristup istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. Isuviše se danas insistira na zdravlju, a svi smo sve bolesniji. Moj roman je isečak iz istorije u Rusiji i Evropi kroz prizmu bolesti. Značajan segment knjige posvetio sam tome da se u ova moderna vrema bolest posmatra isuviše mehanički, isuviše materijalistički, kao neko strano telo koje treba po svaku cenu izbaciti. A znamo da u pravoslavnoj mistici, mistici uopšte, možda ponajviše u katoličkoj, ona nije samo kazna i neprijatnost. Često je korektiv, stvar koja nas sprečava da uvećavamo i sopstveno zlo i zlo u svetu.

Sudeći po onome što vaši junaci čine i govore, polazite od toga da je svet utemeljen na lažima?
- Od prosvetiteljstva naovamo svet je koncipiran na teorijskim premisama koje bih ja okarakterisao kao laži, na korpusu ljudskih prava koju su apsurdna. Istina, sama po sebi su dobra, al’ često nemoguća. Od prosvetitelja kreću te humanističke doktrine koje izbacuju faktor boga i đavola i svet od te vertikalne ustrojenosti, kakav je bio do njih, počinje da se projektuje isključivo na horizontalnu osu, na ono što je možda najgore u ljudima. Tako dođosmo do perioda u kojem je bogatstvo veliko, a besmisao još veći. Zaista ne postoji nikakva ideja koja bi transcendirala, nadišla proces varenja, šopinga, prodaje.

Znači li to da smo svi bolesni od Parkinsona samo nećemo da priznamo ili...?
- Kako junak Lavrentijevič kaže: „To prividno lažno zdravlje najteži je vid bolesti.“

A kako sa zdravljem stojimo mi danas i ovde?
- Srbija je bolesna. Izvorni parkinsonizam ima tri kategorije, mi bolujemo od parkinsonizma B, a to je vrlo bolesno stanje koje se priviđa kao zdravlje.

Koji su simptomi tog parkinsonizma B?
- Treba slušati govor premijera Srbije i videćete sve simptome parkinsonizma B; smušenost, drhtanje ruku, nesuvisao govor...

Ima li budućnosti?
- Da bismo sa takvim simptomima govorili o budućnosti prvo moramo da shvatimo da smo bolesni.

Kako bismo definisali tu parkinsonovu bolest?
- Sad bez šale, parkinsonova bolest je u ovom romanu alegorija svih mistifikacija i prevara na ovom svetu. Dakle, junak Parkinson je otkrio jednu bolest i od nje napravio političku doktrinu koja je u sukobu sa drugim doktrinama toga doba. Reč je o periodu kraja XIX i početka XX veka. Kalambur i cirkus toga doba ovih godina doživljava vrhunac. To su teme koje su me oduvek interesovale.

Interesovale su vas i revolucije za koje u ovom romanu kažete da su zapravo korak unazad?
- Sve revolucije počinju sa velikim optimizmom, a u mojoj optici svaka je korak nazad. Rusija je bila gora posle Oktobarske revolucije, Jugoslavija je postala gora posle komunističke, banditske revolucije, pa dođe 5. oktobar.

Je li i on bio korak unazad?
- Peti oktobar trebalo je da bude kontrarevolucija, a to je nešto sasvim drugo, to je napred. Međutim, revolucionari su se snašli, uortačili sa Vojom Koštunicom i sada opet imamo revoluciju sa svim njenim osobenostima i posledicama. Potpuno isto samo što je reč „komunizam“ zamenjena rečju „Srbija“.

Prejako, bolesno ili treba popiti koju da nam bude lakše?
- Ako popijemo, momentalno jeste lakše, ali posle bude gore. Ne sme se piti za vreme terapije.

Pa, kako ćemo?
- Pićemo još više.

A da li „Zemlja“ (časopis Svetislava Basare, prim. a.) pati od revolucionarnosti i Parkinsona?
- Auh, pati, pati od Parkinsona. Bila je zdrava, za razliku od određenih političkih krugova kojima nikako ne odgovara ono što se piše u njoj. Ali „Zemlja, kao što ime govori, kao element, kao otadžbina, preživeće, a politička piljevina će sagoreti. To je „Zemlja“!


Tatjana Nježić

Jasa Grobarov

Sopstveni književni junak
Pedeset godina književnog rada Jaše Grobarova

Predstavljanjem dve najnovije knjige Jakova - Jaše Grobarova, juče je u salonu Udruženja književnika Srbije (UKS) obeleženo pola veka rada jednog od najautentičnijih beogradskih pisaca i boema. O delu Grobarova, pesnika, pripovedača, romansijera, dramskog pisca, slikara, ali i o "lepoti i opasnostima" druženja s njim govorila su tri pisca Valjevca - Petar Pajić, Slaven Radovanović i Andrej Jelić Mariokov.

- U osnovi pesnik, bilo šta da piše, nadrealista, zaslužio da uđe u Ginisovu knjigu rekorda po onom kako živi i šta radi. Grobarov je izjednačio ono o čemu piše i život, postao je sopstveni književni junak - rečeno je na promociji.

- NJegova poezija i kratke priče su tamno ogledalo naših duša odakle iskričavo izbija svetlost, noseći nadu da dobro ipak postoji. NJegova proza je sinonim za postmoderno. Jaša Grobarov je dete koje je ostarilo.

Publika prepunog salona UKS imala je priliku da čuje pesme iz knjige "Konj bez jahača". Uz nju je predstavljena i knjiga kratkih priča "Ožiljci za sva vremena". Knjige je izdala kuća "Admiral buks". Na pitanje da li sebe prepoznaje u pričama o njemu, Grobarov kaže - delimično. On, kako je rekao, ne zamera kako drugu kvalifikuju njegovu književnost, već kako je razumeju. Napomenuvši da nije dobar govornik, poznati beogradski boem je predložio publici da pređu na tekuća pitanja.

Flašu viskija je otvorio njegov stari prijatelj, nekadašnji selektor bokserske reprezentacije, a sada predsednik srpske bokserske federacije Miroslav Popović.

Tortura Ničeom

Ljudsko, suviše ljudsko, Fridrih Niče

Gotovo istog trenutka kada je Niče poslao Vagneru primerak tek odštampane knjige Ljudsko, suviše ljudsko, prispeva mu, "čudom smisla u slučaju", pošiljka upravo od Vagnera, partitura Persifala sa posvetom: "Svome dragom prijatelju Fridrihu Ničeu, Rihard Vagner, Kirhenrat". O tom "čudu smisla u slučaju" Niče ostavlja slikovitu belešku: "Ovo ukrštanje dve knjige beše kao da začuh ominozni zvuk. Nije li zazvučalo kao da se mačevi ukrstiše? U svakom slučaju obojica to tako osetismo: jer obojica ćutasmo...". U to vreme Vagner je, naravno, već bio Vagner, ali Niče je tek postajao Ničeom i na svom putu postajanja onim što jeste morao je da se oslobodi uticaja svojih velikih uzora i inspiracija, pre svih Šopenhaura i Vagnera. Ljudsko, suviše ljudsko, knjiga za slobodne duhove, kako stoji u podnaslovu, svedočanstvo je Ničeovog oslobađenja, ali i svojevrstan obračun sa samim sobom, savršeno nesentimentalno razaranje svega onoga na čemu počiva njegovo čudesno mladalačko delo Rođenje tragedije. Ako su u prvom periodu za Ničea religija (ne hrišćanstvo, nego religija kako su je razumeli stari Grci), metafizika i umetnost bile vodilje do samog srca stvarnosti, do jezgra sveta, do tajne bića, sada se sve preokreće: nauka, kritičko osvešćenje i metodička sumnja postaju povlašćeni instrumenti saznanja. Religija, metafizika i umetnost nisu više temeljni načini dolaska do istine, nego iluzije koje valja razoriti. U središte Ničeovih uvek "nesavremenih razmatranja", dospeva čovek, pa će neki od prilježnijih ničeologa drugu Ničeovu fazu (koju sačinjavaju još i knjige Osvit i Radosna nauka – kod nas iz nepoznatih razloga prevedeno kao Vesela nauka) odveć hitro razumeti i kao antropologiju, odnosno ulazak u pozitivistički period. Stvar je, međutim, kako to već stoji sa Ničeom, kudikamo komplikovanija.

U Ecce homo, kasnom spisu o sopstvenim spisima, Niče će Ljudsko... nazvati spomenikom jedne krize. Oslobađajući se Šopenhauerovih metafizičkih formulacija i Vagnerovog obogotvorenja muzike, Niče se, ubijajući svoje očeve, susreće sa krizom autoriteta. Ali na drugoj ravni otvara se još jedna kriza, mnogo presudnija, mnogo teža, kriza sa mnogo dalekosežnijim posledicama nego što je "napuštanje roditeljskog doma": Niče se, naime, suočava sa krizom vrednosti koje se nalaze u temelju čitavog jednog sveta (a Šopenhauer i Vagner noseći su stubovi te konstrukcije). Ljudsko... je utoliko i najava jednog velikog, epohalnog obračuna, jednog do tada nezabeleženog nasrtaja na moral, dakle na sve ono što je oblikovalo i samoga Ničea. S obzirom na to da se ustremljuje na ono neustremivo, s obzirom na to da kreće u potkopavanje (subverziju, reklo bi se savremenim rečnikom) onoga što se ne sme potkopavati, pojmovi koje Niče koristi i koji su njegove odveć ljudske tumače naveli da ga proglase pozitivistom, zapravo nemaju smisao koji im se pridaje u postničeanskom poretku stvari. Ničeova nauka, odnekud, mnogo više liči na umetnost nego na nauku onako kako je doživljavamo danas, metodička sumnja mnogo je bliže mahnitom uverenju nego dekartovskoj inspiraciji, kritičko osvešćenje, pak, tek je nastavak dekonstruktivne prakse koju je Niče ubedljivo demonstrirao već u svojim ranim spisima. Najzad, ono ljudsko, ono odveć ljudsko iz naslova knjige, što je temom kritike slobodnih duhova, nipošto se ne sme shvatiti kao kritika bezazlenih ljudskih slabosti, kao ono čemu je svaki čovek sklon, kao ono što ga, na određeni načion, čini upravo čovekom, dakle njegove slabosti, ništavnosti, beznačajne pobude ljudskih taština. Naprotiv. Niče se obrušava na "višu podvalu", njegova kritika suviše "ljudskog" smera na nad-ljudsko, on izvodi genealogiju "idealizma". On se, dakle, ustremljuje na ono "nad-ljudsko" jer nadljudsko je suviše ljudska iluzija! "Sve što je ljudima do sada metafizičke pretpostavke činilo vrednim, strašnim, zabavnim, sve što je te pretpostavke proizvelo, jeste strast, zabluda i samoobmana; vera u te pretpostavke učvršćivala se najgorim, a ne najboljim metodama saznanja. Otkriti ove metode kao osnovu svih postojećih religija i metafizika znači opovrgnuti ih" (str. 19-20). Metafizička volja za spoznajom samo je maskirana potreba, samo jedna suviše ljudska nužda.

No, čak i ako je ovo središnji momenat, Ljudsko, suviše ljudsko suviše je velika, suviše duhovita, suviše složena knjiga da bi se mogla svesti samo na to. Ona vrvi od rukavaca, ona meandrira, ona se talasa, ona zavodi i izvodi, ona razočarava i ushićuje, ona je gruba i tanana istovremeno, naivna i lukava, ona je, pre svega i iznad svega, zadovoljstvo u čitanju genija koji postaje svestan svoje genijalnosti. Utoliko Ljudsko... valja razumeti više kao prelaz ka remek-delima kakva su Zaratustra i Genealogija morala, kao očaravajuću (i raščaravajuću) pripremu za njih, kao sondiranje terena za neopisivi događaj dolaska, a manje kao nekakvu pozitivističku Ničeovu menu.

No, ne ni samo to. Ako recepcija Ničea u savremenoj filozofiji znači više od puke konstatacije, a znači jer Niče nije tek jedan među filozofima – on je lakmus epohe – onda je i uvid da upravo Ljudsko... doživljava renesansu u savremenim filozofskim tokovima svojevrsni pokazatelj koliko su nam Ničeovi slobodni duhovi danas potrebni, koliko je naše doba, doba jedne čudne slobode, zapravo u svojim finijim strukturama negde sklerotično i koliko nam upravo jedan mahniti genije tu može biti putokazom. Najzad, nikada na ovim prostorima neće biti dovoljno uvek iznova upućivati na Ničea: "Biti dobar Nemac znači degermanizovati se. (...) Naime, ako neki narod napreduje i raste, taj narod uvek kida opasač koji mu je dotad davao nacionalnu spoljašnjost: ako ostane nepomičan, ako počne malaksavati, oko duše mu se vezuje novi opasač; sve tvrđa kora obrazuje takoreći zatvor čiji zidovi bivaju sve viši i viši. Ako, dakle, neki narod ima vrlo mnogo toga što je čvrsto, onda je on dokaz da on želi da se okameni i da bi voleo da se pretvori u spomenik (...). Zato okretanje prema nenemačkom jeste uvek znak najsposonijih ljudi u našem narodu" (str. 403). Pa vi sad vidite. Nemci su, uz neopisive muke, nekako izbegli petrifikovanje i monumentalizaciju. S rbi još nisu. Zato bi, po uzoru na onaj genijalni skeč sarajevskih neoprimitivaca, valjalo doneti zakon – po hitnom postupku – koji dozvoljava torturu Ničeom. Pa ko malo nacionalno podilkani evo mu kazne od 15 min. do više meseci/godina čitanja Ničea. Po glavi.

Ivan Milenković

Salman Ruzdi

Terorizam je glamurozan

Salman Ruždi, koji danas ima 59 godina, proveo je mnogo vremena razmišljajući i pišući o terorizmu. Razgovarao je sa novinarom “Špigla”, a NIN prenosi najzanimljivije delove tog intervjua

Gospodine Ruždi, vi kao stručnjak za terorizam ...
- Zašto mislite da mi pripada takva čast? Ja sebe uopšte ne doživljavam kao stručnjaka za terorizam.

Vašu knjigu „Bes”, sa opisom Amerike kojoj preti terorizam, koja je objavljena u proleće 2001. godine, mnogi su doživeli kao proročansku – manje-više kao predviđanje 11. septembra, i to samo nekoliko meseci pre tragedije. Vaš najnoviji roman „Klovn Šalimar” opisuje kako se jedan cirkuski akrobata iz Kašmira preobražava u teroristu. Gotovo celu jednu deceniju i sami ste životno ugroženi; prete vam iranski fanatici koji su za vašu glavu raspisali nagradu od četiri miliona dolara.
- Pa, ako mislite da je to dovoljno da bih se kvalifikovao za stručnjaka za terorizam, onda ...

Najistaknutiji britanski muslimani uputili su pismo britanskom premijeru Toniju Bleru u kome tvrde da je sve veća spremnost za posezanje za terorizmom u uzročno-posledičnoj vezi sa Bušovom i Blerovom politikom u Iraku i u Libanu. Da li mislite da je ta teza potpuno neosnovana? Drugačije rečeno, ne čini li vam se da zlodela iz Abu Grejba i čudovišni cinizam Gvantanama doprinose ekstremizmu?
- Ja svakako ne spadam u Blerove prijatelje i ubeđen sam da je bliskoistočna politika Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije uistinu kobna. Uvek ima razloga za kritiku, ima i razloga za ogorčenje. Međutim, postoji jedna stvar koja nam svima mora biti potpuno jasna: terorizam nije težnja ka ostvarenju legitimnih ciljeva pomoću neke vrste nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice proglašavaju za svoj cilj, izvesno je da im stvaranje boljeg sveta nije cilj. Umesto toga, oni se bave ubijanjem nedužnih. Ako bi se, na primer, konflikt između Izraelaca i Palestinaca nekim čudom preko noći rešio, verujem da to ipak ne bi uticalo na smanjenje broja terorističkih napada.

Ipak, mora biti da postoje neki razlozi, ili barem nešto što služi kao okidač, za ovu stravičnu spremnost nekog čoveka da uništi živote drugih ljudi – i svoj sopstveni.
- Svojevremeno je Lenjin opisao terorizam kao buržoaski avanturizam. Mislim da je tu bio u pravu – što inače za njega nije bilo često: terorizam je upravo to. Ne smemo negirati osnovno načelo celokupne moralnosti – svaki pojedinac je odgovoran za sopstvene akcije. Čini se da su i okidači individualni. Sigurno je da vaspitanje tu ima značajnu ulogu, pošto se kroz vaspitanje može uliti taj pogrešni osećaj vlastite misije koji gura ljude u takvu vrstu “akcija”. Tome doprinosi i mentalitet krda; svi članovi jedne tako integrisane grupe uzajamno guraju jedni druge u situacije u kojima sila presuđuje. Postoji tip ličnosti koji veruje da će neka takva akcija primorati celo čovečanstvo da ga čuje i da će on na taj način postati istorijska ličnost. Onda postoji tip koga jednostavno privlači nasilje. Da, zaista mislim da tu glamur igra izvesnu ulogu.

Da li vi to stvarno mislite da je terorizam glamurozan?
- Da. Teror jeste glamurozan – to nije njegovo jedino svojstvo, ali to jeste njegovo svojstvo. Čvrsto sam uveren da među bombašima-samoubicama postoji nešto nalik na opčinjenost smrću. Na mnoge od njih uticala je pogrešno utemeljena i pogrešno usmerena predstava o nečem mađijskom što je, navodno, urođeno jednom tako bezumnom aktu. Bombaš-samoubica zahvaljujući sopstvenoj mašti tako poveruje da čini blistavo i herojsko delo, mada se, u suštini, to što on radi svodi na to da sebe besmisleno ubija i da pri tom uništava tuđe živote. Postoji jedna stvar koja se tu nikako ne sme smetnuti s uma: žrtve koje terorišu radikalni muslimani mahom su drugi muslimani.

Razume se, nema nikakvog opravdanja za terorizam i ne može ga ni biti. Ipak, ovde postoje mnoga različita polazišta. Postoji grupno nasilje kome pribegavaju nacionalisti želeći da ostvare svoje mogli bismo reći razumljive ciljeve i koristeći pri tom sva sredstva koja im stoje na raspolaganju ...
- . .. a postoje i drugi kao što je Al kaida koji su sebi postavili za cilj da unište Zapad i celokupan naš način života. To je onaj oblik terorizma koji svoje prave motive prikriva iza svega onog što je negativno u današnjem svetu; pravi cilj im je zapravo napad na sve što je nama sveto. Ne može se diskutovati sa Osamom bin Ladenom i njegovim naslednicima. Sa njima ne možete zaključiti mirovni ugovor. Protiv njih se treba boriti svim raspoloživim sredstvima.

A kada je reč o ovim drugima, “nacionalističkim teroristima”, mislite li da bi trebalo da povedemo dijalog s njima?
- To zavisi od toga da li su oni spremni da se, pod izvesnim uslovima, odreknu svoje terorističke borbe. Čini se da takav pristup pokazuje bar početne pozitivne signale kada je, recimo, reč o Baskima u organizaciji ETA. Mislim da tu u znatnoj meri možemo da zahvalimo Bin Ladenu, jer baskijski vođi ne žele da budu nalik na njega. IRA je izgubila kredibilitet među sopstvenim narodom, koji više nije video nikakav smisao u nasilnoj ilegalnoj borbi i to je ono što je presudilo.
Transformisanje nekadašnjih terorističkih organizacija u političke partije – bar dugoročno gledano – ne deluje beznadežno. To bi moglo da funkcioniše i kada je reč o onim grupama kojima verski fanatizam nije primarna odlika, kao što su, recimo, Tamilski tigrovi u Šri Lanki. To je grupa koja je zapravo prva počela da koristi bombaše samoubice, a nema nikakvo versko uporište. Njihovi ciljevi su potpuno jasni: nezavisna država.

Možda vama ne treba, ali čini se da je mnogim ljudima zaista potreban neki bog. U čitavom svetu uočljiv je povratak religiji. Težnja ka duhovnosti izraženija je no ikad. Da li je to, po vašem mišljenju, negativno?
- Jeste.

To je nedvosmislen odgovor. Međutim, taj odgovor će mnogim ljudima delovati uvredljivo.
- Po mom mišljenju reč “duhovni” treba da bude stavljena na indeks zabranjenih reči za narednih, recimo 50 godina. Potpuno je neverovatno čemu se sve danas prišiva odrednica “duhovno”. Maltene imamo duhovnu torbu za la ptop i duhovni šampon.

Zbog čega je islam, kao vera koja polaže pravo na premoć i propisuje veoma stroga pravila svakodnevnog života, toliko privlačan za mnoge mlade ljude?
- Ne očekujete valjda od mene objašnjenje privlačnosti islama?

Koje kompromise Zapad treba i može da učini kako bi obuzdao terorističku opasnost?
- Ja nisam čovek kompromisa. Mislim, dakle, da to pitanje postavljate pogrešnoj osobi.

Ipak, posle napada od 11. septembra, sami ste napisali da je neminovno ograničavanje prava kako bi se slobodna društva zaštitila od terorizma.
- Pri tom sam mislio na strožu kontrolu putnika u avionu i slične stvari – mislio sam, dakle, na ona ograničenja koja jesu neugodna, ali se lako mogu objasniti i shvatiti. Nisam ni pomišljao da bi se moglo dogoditi da Bušova administracija uspostavi čitavu mašineriju autoritarne države.

Da li je ona to uradila?
- O, da. U proteklih nekoliko godina bio sam predsednik PEN kluba u Njujorku. Neprestano smo morali da se hvatamo u koštac sa tim dalekosežnim napadima na građanske slobode. Većina pritužbi koje smo dobijali bile su potpuno opravdane, jer se čak nije moglo shvatiti ni na koji su način hapšenja i operacije nadzora povezani sa borbom protiv terorizma. Verujte mi, znam o čemu govorim: na sopstvenoj koži sam osetio šta znači kad vam neko preti tako da sam zaista razvio spremnost za razumevanje obaveštajnih aktivnosti i moji čuvari uživaju moje najdublje poštovanje.

Znači li to da su Buš i Bler otišli predaleko?
- To je problem sa političarima koji su po svojoj prirodi skloni autoritarnosti: čim im se pruži prilika, oni posegnu za njom. Ovde moramo biti jako pažljivi. Mislim da je duboko uznemirujuće to što angloamerička politika i arapska politika trenutno u suštini podstiču, potpomažu i potvrđuju jedna drugu – odnosno, potvrđuju sopstvene najgore predrasude. Pogledajte samo kako stoje stvari u Iraku, u Libanu. Nema ispravne strane ni u jednom od tih sukoba. Međutim, u isto vreme, potrebna nam je moralna jasnoća, nešto št o uočavam da u poslednje vreme nedostaje mnogim liberalno orijentisanim ljudima, a sam spadam u liberale. Potrebno nam je da jasno razlučimo šta je dobro, a šta loše, potrebno nam je da budemo spremni da jasnim rečima branimo sopstvene vrednosti i da istovremeno ne prezamo od toga da krivca stvarno proglasimo krivim.

Posle fatve ajatolaha Homeinija, izrečene 1989. godine, gotovo čitavu deceniju ste živeli u ilegali...
- ... a upravo sam nameravao da vam zahvalim zbog toga što dosad u našem razgovoru nijednom niste upotrebili reč “fatva”...

... ali to je neizbežno, koliko god da vi tu reč mrzite.
- Da, da, znam. To je nešto što nije deo mene, a po čemu sam stekao svetsku slavu. U godinama posle toga ponekad sam imao osećaj da drugi ljudi ispisuju moju životnu priču. Ali, sve sam to već odavno ostavio za sobom. Živim slobodnim, normalnim životom, kao stanovnik Njujorka i Londona, a često putujem i u svoj rodni grad, Mumbaj (Bombaj).

Sva tri grada koja pominjete bila su izložena žestokim terorističkim napadima. Ipak, sva tri grada su pokazala otpor i žilavost i zadržala su opredeljenje za slobodan i otvoreni način života.
- Interesantno zapažanje. Možda ih upravo zbog toga toliko volim.

Da li i dalje pamtite dan kada je fatva proglašena. Da li na neki način obeležavate godišnjice?
- Kako bih mogao da izbrišem taj dan iz sećanja kada se to dogodilo na praznik Svetog Valentina. Tako bar ne zaboravim da ženi kupim cveće.

Prevod: Lj. Nedeljković

Sid Baret

Svet rokenrola ostao bez "Ludog dijamanta"

Sa nekoliko dana zakašnjenja objavljeno je da je preminuo Sid Baret, jedan od osnivača čuvene britanske psihodelične grupe Pink Floyd. Baret je preminuo u 60. godini života (najverovatnije u petak, 7. jula), a uzrok smrti nije saopšten. Pretpostavke su da to ima veze sa dijabetesom od kojeg je Baret poslednjih godina bolovao. Predstavnica za štampu grupe Pink Floyd najavila je privatnu porodičnu sahranu.
Baret, čiji je pravo ime Rodžer Kit Baret (Sid je nadimak koji je dobio kao tinejdžer), i koje je on poslednjih godina stalno koristio, jedan je od tvoraca grupe Pink Floyd sa kojima je radio između 1965. i 1968, kada se okrenuo solo karijeri. Grupu je osnovao sa Rodžerom Votersom (uz njih su bili i Nik Mejson i Ričard Rajt), postao je velika zvezda u 21. godini, ali poslednjih meseci boravka u grupi Pink Floyd jedva da su negde mogli uživo da nastupaju. Pošto je bio mentalno nestabilan, dobrim delom i zbog zavisnosti od psihodelične droge LSD, Baret je isuviše često pravio probleme tokom nastupa (na jednom plej-bek nastupu u televizijskom programu, jednostavno je zurio praznim pogledom u kameru umesto da peva). Zbog toga su Pink Floyd angažovali Dejva Gilmura kao gitaristu, sa idejom da Baret više ne bude prisustan na živim nastupima. Ipak, Baret je kompletno napustio grupu, ali je nakon toga, u prvoj polovini 70-ih, objavio dva nezapažena solo albuma: "The Madcap Laughs" i "Barrett", dok se 1988. pojavio i album "Opel", sa dotad neobjavljenim snimcima. Pet godina nakon njegovog odlaska iz benda, Pink Floyd su objavili svoj najpoznatiji album "Dark Side of the Moon".

Bouvi utučen

"Ne mogu vam reći koliko sam tužan", bile su prve reči Dejvida Bouvija kad je čuo za Baretovu smrt. "Sid je bio moja velika inspiracija. Bio je tako harizmatičan, originalan kompozitor... Njegov uticaj na moje razmišljanje ogroman je. Najviše žalim što ga nikad nisam upoznao. Pravi dijamant", dodao je Bouvi. U saopštenju za javnost, grupa Pink Floyd je, pak, navela: "Grupa je ožalošćena smrću Sida Bareta. Sid je osvetlio put grupi i ranim danima i ostavio nasleđe koje i dalje inspiriše".

Dok su Pink Floyd postajali sve popularniji, Voters je suosnivaču posvetio legendarnu pesmu "Shine on Your Crazy Diamond", a i na prošlogodišnjem Live 8 nastupu u Londonu ponovo ujedinjeni Pink Floyd, bez Bareta, izveli su "Wish You Were Here" - još jednu posvetu svom prvom pevaču i kompozitoru. Poslednjih godina Baret je živeo u kući svoje pokojne majke u Kembridžu, bavio se baštovanstvom, i vratio se svojoj prvoj umetničkoj ljubavi - slikarstvu. Za njega se veruje da je i tvorac imena Pink Floyd, koje je dao po dvojici malo poznatih bluzera - Pinku Andersonu i Flojdu Konsilu, čije su ploče bile deo njegove kolekcije.


V. Todorović

BASDANS - Banja Luka

“Basdans protresao” Banja Luku

Zvuci rokenrola sada već davnih osamdesetih u ponedjeljak naveče protresli su Banju Luku kada je na Trgu Krajine nastupila ponovo okupljena kultna banjolučka grupa "Basdans".

Rok vremeplovom - poklon koncertom rodnom gradu "basdansovci" su na trgu okupili više od 6.000 ljubitelja starog banjolučkog rok zvuka.

Bez obzira na kišu koja je padala, publika je otvorenog srca dočekala svoje sugrađane, igrala je u ritmu pjesama koje su ostale u sjećanju i ovacijama nagrađivala "hrabre momke" koji su se odlučili vratiti na scenu nakon 20 godina. Iako vidno umorni, članovi grupe "Basdans" su izašli na bis i iznenadili prisutne izvedbom dobro poznate "Pjesme Banjaluci", čijom su obradom izmamili i pokoju suzu u publici.

Pjevač Nenad Matejić, bubnjar Siniša Tomić, gitaristi Denis Gatejić i Nebojša Tica, te klavijaturista Zdenko Matković izazvali su buru emocija kod starijih fanova banjolučkog rok zvuka, ali i oduševljenje kod onih mlađih, kojima je rokenrol tek počeo ulaziti pod kožu. Nekadašnja djeca banjolučkog asfalta čija je muzika, prema riječima Jure Stublića, grabila krupnim koracima ispred ostalih, svojim povratničkim nastupom dokazali su da se njihov zvuk i danas, nakon dvije decenije, može "nositi" s aktuelnim rok trendovima.

Dok su silazili s bine, prilazili su im i stariji i mlađi fanovi i čestitali na izvanrednom nastupu. Još pod jakim utiscima, članovi "Basdansa" nisu krili oduševljenje.

"Od početka je bilo malo povuci - potegni, ali je poslije sve prešlo u topliju atmosferu. Kraj je bio fenomenalan, doveo me do suza. Važno mi je bilo da vidim mlađu generaciju i njihovu reakciju na ovaj naš rokenrol", rekao je Denis Gajetić.

"Basdans" nikada nije objavio album, ali postoji demo snimak koji je posljednjih dvadesetak godina kružio među ljubiteljima ovog benda.

"Snimili smo ovaj koncert uživo i pokušaćemo da ga izdamo", kaže Gajetić.

Siniša Tomić kaže da je na sam dan koncerta među članovima benda bilo treme, ali da je publika bila fenomenalna.

"Presrećan sam. Hvala Banjoj Luci i njenim građanima. Vrijedilo se okupiti ponovo i doživjeti ovaj trenutak. Mislim da ćemo nastaviti i dalje svirati zajedno", poručio je Tomić.

Koncert je bio i neka vrsta jubileja, jer su "basdansovci" tačno prije 20 godina na jugoslovenskom festivalu pop-rok muzike u Subotici osvojili tri nagrade - žirija, publike i novinara, te tako ušli u istoriju kao jedini bend kojem je to uspjelo poći za rukom. Tom prilikom potukli su grupe "Van Gogh", "Fit", "Đavoli", "Ogledala"...

Kao prijatelji "Basdansa" na ovom koncertu nastupile su grupe "Aurora", "Javni poziv", "Misterija", "Irena" i "Balkan ekspres". Koncert je održan u okviru "Mjeseca muzike sa Zepter bankom - Banja Luka 2006", koji se ove godine održava u sklopu Banjalučkog ljetnog festivala, a dio je i kampanje "Možda je droga".

Nikola Tesla

Sve fobije velikog naučnika
Ličnost Nikole Tesle: usamljeni vizionar


Ako bismo zamislili moderni svet lišen Teslinih izuma, bili bismo iznenađeni koliko bi on bio osiromašen. Džinovska industrija bila bi mrtva, fabrike bi bile puste, gradovi bi ostali u tami, ljudi bi bili lišeni radija i televizije, stali bi tramvaji, trolejbusi, vozovi... Širom planete bi zavladao sablasan mir, muk i mrak. Bučan i osvetljen svet najednom bi postao nalik na začarano i uspavano kraljevstvo iz „Trnove ružice“.

Teslino monumentalno naučno delo je brižljivo proučeno i valjano ocenjeno. O epohalnoj vrednosti njegovih pronalazaka na području elektrotehnike zna se veoma mnogo i pouzdano, ali o strukturi i dinamici njegove zanimljive ličnosti, međutim, zna se malo i nedovoljno pouzdano. Teslina ličnost je i danas još enigmatična, obavijena mnogim velovima tajne.

Na površini dobro su vidljive Tesline sposobnosti i crte ličnosti kao što su razvijena mašta, introvertnost, radoznalost, racionalizam, asketizam itd.

Kod Tesle se još u ranom detinjstvu ispoljila izuzetna moć imaginacije, odnosno sposobnost stvaranja vrlo detaljnih, bogatih, živih i realističkih predstava u mašti. Zahvaljujući živoj imaginaciji, Tesla je sa lakoćom u svom umu realizovao mnoge složene eksperimente bez ikakvih crteža, uzora i laboratorijskih instrumenata. Zatim, nesumnjivo je bio izrazito introvertna osoba, okrenuta svom brižljivo skrivenom, subjektivnom svetu, sklona introspekciji. Teslina najveća i brižljivo negovana strast bila je strast za pronalaženjem nepoznatih principa, zakona i neistraženih svetova. Svoje najveće zadovoljstvo ovaj uzdržani i disciplinovani čovek nalazio je pronalazaštvu, u „radosti otkrivanja“.

Radost naučnog otkrivanja
„Mislim da ne postoji ushićenje koje može da prođe kroz ljudsku dušu slično onom što ga pronalazač oseća kada vidi da se tvorevina njegovog mozga pretvara u uspeh... Takva osećanja nagone čoveka da zaboravi na hranu, san, prijatelje, ljubav, sve“, govorio je Tesla.

Veliki naučnik je uspeo da snagom gvozdene volje načini od sebe robota i da s vu svoju energiju podredi jednom jedinom cilju - stvaralačkom radu. Teslin asketizam vidljiv je u njegovom odnosu prema ženama. Tesla je, tvrdi O’Nil, „izbrisao ljubav iz svog života; čak je i ženu izbrisao iz svojih misli“.

Odricanje od braka
U jednom intervjuu, na pitanje da li umetnici i naučnici treba da se žene, Tesla kaže: „Umetnik, da; muzičar, da; pronalazač, ne. Prva dva moraju da dobijaju nadahnuće iz ženskog uticaja i da do finih postignuća budu vođeni ljubavlju, no pronalazačeva priroda je toliko silovita, sa toliko divljeg, strasnog u sebi, da bi predajući se ženi koju voli, predao sve, i tako mu ništa ne bi ostalo za izabrano polje. Ne verujem da možete da navedete mnogo velikih pronalazača koji su bili oženjeni“, rekao je Tesla novinaru. A onda je, posle kraće pauze, ne bez tuge, tiho dodao: „I to je šteta, jer smo ponekad tako usamljeni.“

Otac savremene elektrotehnike i robotike gajio je ogromnu veru u moć logosa i tehnike. On je nosio u sebi prosvetiteljsko uverenje da napretkom znanja čovek nezadrživo ide ka blagostanju, materijalnom i duhovnom.

Skrivene crte: sklonost ka mistici i narcizam
Naizgled paradoksalno, ovaj veliki racionalista bio je istovremeno podložan parapsihološkim doživljajima, vizijama i mističnim stanjima. Pa ipak, nije ni retko niti neobično da upravo oni koji prenaglašavaju značaj razuma, zapravo, duboko u nesvesnom skrivaju potisnute sklonosti ka mističnim i okultnim pojavama.

A ispod Tesline upadljive skromnosti i asketizma skriva se narcisoidnost, koja je uočljiva u njegovom neprestanom naporu da svoja velika otkrića učini pristupačnim javnosti na veoma efektan, a često i senzacionalan, šokantan način kojim je fascinirao publiku. Setimo se čuvenih Teslinih poza na fotografijama, na kojima veliki naučnik, poput velikog maga, sedi i čita u laboratoriji osvetljenoj mističnim bleskom snopa veštačkih munja!

Problem Tesline „neuroze“
Nesporno je da je Tesla imao raznovrsne fobije (preteran strah od prljavštine i zaraze), averzije (prema debelim ženama, minđušama, biseru, kosi), kao i prisilne misli i radnje (pranje ruku, brojanje).

Uprkos brojnim neurotičnim simptomima, za Teslu se ne može tvrditi da je bio neurotičan. Neuroza podrazumeva, po definiciji, slabost funkcija ega, nesposobnost misaone koncentracije, otežano rasuđivanje, probleme u voljnom odlučivanju, kao i nesposobnost valjanog obavljanja profesionalne delatnosti. Veliki naučnik je, nesporno, imao izvesne neurotične crte (preterana urednost i čistoća, tvrdoglavost, samodisciplina), ali nije bio neurotičan. Dokaz za to je i njegova neobična radna energija i izuzetno plodna naučna delatnost. Najzad, Tesla se nikada nije ni požalio da mu je potrebna pomoć psihijatra.

Prema tome, Tesla nije bio neurotičar već je imao opsesivnu strukturu karaktera. On je svoje opsesivne reakcije uspeo da savlada i uklopi u strukturu ličnosti, tako da su mu čak pomagale u stvaralaštvu.

(Prof. dr Žarko Trebješanin je autor knjige „Nikola Tesla: ličnost, neuroza i poslanje“, koja je upravo objavljena)

Momo Kapor

Pljeskavica uzvraća udarac

"UBIJA" beogradska vrućina, prži se Knez Mihailova u sredu u podne, a u "Deretinoj" knjižari osvežavaju štosovi Mome Kapora.
Objavljena je na engleskom jeziku zbirka njegovih priča pod naslovom "Vodič kroz srpski mentalitet", koje je skoro četvrt veka pisao za "Jatovu reviju", za putnike i strane turiste. Tekstovi su ilustrovani Kaporovim crtežima.
Ironično-opora, sarkastična i istinita priča o nama, pisana "nasmešeno i sa dobrom voljom", kako reče Kapor na promociji, ova knjiga je vodič kroz lavirint našeg mentaliteta i lepo ocrtava lik Beograda i Srbije.

Ređaju se naslovi poput: "Pljeskavica strikes back" (Pljeskavica uzvraća udarac) ili "As simpl as beans" (Prosto ko pasulj). Kako se takve teme snalaze u engleskom?
- Sjajni prevodioci su radili, ali priče mnogo gube u prevodu sa našeg bogatog jezika.

ZA SUPRUŽNIKE

Kome je namenjen ovaj "vodič"?
- Česta scena kada sam negde u svetu: sedimo, u nekom društvu gde je neko naš oženjen ili udat za stranca, pričaju se priče i vicevi, naši ljudi urlaju od smeha, a on ili ona ne razumeju. Kako prevesti Muju i Hasu? Knjiga će pomoći da supružnici iz drugog jezika upoznaju nešto iz našeg mentaliteta.

O čemu ste sve pisali?
- Knjiga je mozaička, tu je priča o šajkači, pasulju, punjenim tikvicama, šumadijskom čaju koji se ne pije u pet po podne, čuvenom beogradskom fantomu, o kući na drvetu Peđe Isusa na Adi, o tome kako Srbi slave slavu, obalama Save i Dunava, o pijacama koje su duh Beograda...A što se tiče aktuelnosti nekih priča: politika se menja brzo, punjene tikvice - sporo!

I kakav je generalno taj naš nacionalni lik?
- Ne umem da generalizujem, bavim se detaljem, gestom, a iz njih se može dobiti zaključak: kod Srba kao "brend" može da se izvuče jedna stvar koju niko nema, a to je - inat! Englezi nemaju reč za "inat", koja je inače turska reč, kao što Srbi nemaju za "splin".

A srpski karakter?
- To je smeša bahatosti, sentimenta, nostalgije i fatalizma orjentalnog tipa.

Može li da se izvuče opis beogradskog mentaliteta?
- U zemlji i gradu koji ima najviše problema u Evropi i možda na svetu, najčešće dve reči su: Nema problema"! Tako da su Japanci mislili da je "nema problema" način pozdrava. To je osobina Beograda gde su izmišljene najčudnije stvari na svetu: levak sa mrežom za benzin, koji ne propušta vodu i pregorela sijalica na kojoj se krpe čarape.

B. ĐORĐEVIĆ

Goran Petrović

Odgovor kao pitanje
Razlike


Svako ko se danas odluči da napiše i objavi zbirku priča suočiće se sa jednim paradoksom. Naime, moglo bi se pomisliti da priča više nego roman odgovora duhu vremena čiji je pars pro toto brzina. Ta pretpostavka je logična, ali i netačna. Čitaoci su danas skloniji romanu nego zbirci priča. Oni koji nemaju vremena za roman nemaju vremena ni za priče. NJihova literatura su dnevne novine, one koje sve mogu da objasne u pet rečenica. Pisanje priča je otuda, u srpskoj književnosti, jedan hrabar poduhvat koji se preduzima uprkos žanru. Suočen sa novinama u kojima su zvezdana prašina estrade i crna hronika isisali do gole ljušture sve oblike neobičnosti, pisac priča je prinuđen da izmisli prazno mesto u moru tekstualnosti, u kome bi njegove priče ponudile nešto čega nema, koliko u romanu, toliko i u novinama.

Pred tim zadatkom našao se i Goran Petrović sa svojom zbirkom priča „Razlike”. Već na prvi pogled je vidljivo da, za razliku od autorovih romana, ove priče poštuju pravila mimezisa i to u širokom spektru od forme autobiografske priče („Pronađi i zaokruži”), koja se u prustovskom maniru završava početkom pisanja, pa sve do priča u kojima bi se junaci mogli poistovetiti sa tipovima karakterističnim za prozu realizma („Ispod tavanice koja se ljuspa”, „Između dva signala”).

Odmakom od fantastične proze, Petrović se, čini mi se, uhvatio u koštac sa izazovima duha vremena, koje je često, do sada, pokušavao da zaobiđe ili nadmaši fantastikom. Pa ipak, i pored približavanja realističkom prosedeu, autor nije rasitnio svoj talenat na prozne banalnosti.

Goran Petrović ih izbegava pre svega suptilnim, majstorskim inovacijama u pripovedanju kao što je, recimo, šetanje pripovednog glasa po mraku bioskopske sali u kojoj svaki gledalac i nameštenik ima svoju priču i svoju sudbinu („Ispod tavanice koja se ljuspa”) ili, pak, vanrednim smislom za detalj i nijansu kojom se postepeno pojačava osnovno raspoloženje priče („Između dva signala”).

Suptilnost prisutna u tehnici pripovedanja prisutna je i u Petrovićevom tretmanu (SFRJ) prošlosti: izvan jalove opozicije kritičkog odricanja i romantičarskog monumentalnog obožavanja, Petrović ispisuje priče u kojima skorija, predratna, prošlost biva dozvana sa nekom vrstom tihe sete koja je lišena nostalgije. Ta blaga seta uvod je u nešto što karakteriše većinu priča u „Razlikama” a to je duhovnost.

Reč „duhovnost” ovde koristim kako bi označio metafizička titranja u realnom svetu Petrovićevih priča, koja se ponegde naziru kroz simbole ili metafizičku vertikalu uspostavljenu predlozima „iznad” i „ispod”, a ponegde veoma jasno i eksplicitno dozivaju („Iznad pet trošnih saksija”, „Bogorodica i druga viđenja”). Duhovnost ovih priča ukazuje da je onostranost kod Petrovića shvaćena kao etički korektiv stvarnosti. A kako takva vrsta korekcije uvek stremi ka celovitom preobražaju sveta, onda nije slučajno što ova Petrovićeva zbirka priča sadrži i jedan potencijalan roman koji je pripovedačko umeće i formalna invencija učinila pričom („Ispod tavanice koja se ljuspa”).

Sklonost da priču ne završi na mestu gde bi njen otvoreni kraj najviše zračio, već suprotno, tamo gde se smisao priče ukotvljuje i smiruje, čini Petrovića u izvesnom smislu nemodernim autorom. Međutim, to ovog pisca vraća, rekao bih, ka izvorima pripovedačke umetnosti u kojima Valter Benjamin prepoznaje jednačinu priču = savet za život. Petrovićeve priče ne deluju kao popovanje, ne kao regula koja deli svet na manihejske polove Dobra i Zla, nego zaista kao skroman savet koji nikad ne prestaje da bude obavezan pravilima, zbilja majstorskog, pisanja.

Eto nas, dakle, kod jedne poetičke razlike koja Petrovića odeljuje od većine značajnih savremenih srpskih pisaca. Čini mi se, da ukoliko bi ovakva poetička rešenja postala manir, to ne bi bilo dobro za srpsku književnost u celini. Opet, dokle god postoje kao razlika, Petrovićeve priče će svojim odgovorima postavljati (ne)zgodna pitanja svim oblicima modernizma.

Slobodan VLADUŠIĆ

Miroslav Antić: In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu
I taj Antić što me je upropastio i kao
Pisca i kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je
O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea
Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zen budizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled
Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me
Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje i on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik
On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan i sam i do krajnosti zgađen
Što moram da mu javno pozajmim oči i dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio
Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer
Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

Darkwood Dub

"Darkwood Dub" nastupili u Banjoj Luci u okviru EXIT promo-partija

J. JOKSIMOVIĆ
"Uvek ćemo biti bend iz podzemlja"

Neokrunjeni kraljevi beogradskog muzičkog undergrounda "Darkwood Dub" nastupili su pred Banjolučanima kao zvijezde večeri u subotu uveče na održanom promo-partiju EXIT festivala. Nekoliko hiljada posjetilaca uživalo je u dvočasovnom repertoaru "Darkwooda" u kojem je bilo za svakog po nešto - od pjesama s albuma "Paramparčad" i "Elektropionir" pa do posljednjeg CD-a "O danima...", objavljenog krajem 2004. godine. U okviru EXIT-a bend će na Petrovaradinskoj tvrđavi svirati 7. jula, na NIS Fusion stejdžu.

Od kada imaju svoj studio "Elektropionir" "Darkwood Dub" izdaju albume gotovo svake dvije, najviše tri godine, a sa harizmatičnim vokalom Dejanom Vučetićem Vučom ovom prilikom razgovarali smo upravo o novom materijalu, nastupu na EXIT-u i uopšte budućim planovima benda.

"Dan ili dva pre EXIT-a nastupićemo na zagrebačkom festivalu INmusic uz Moriseja, pa se vraćamo u Novi Sad. Nakon toga sviramo u Osijeku, Dubrovniku... Ima još gomila nekih nastupa po Srbiji koji su već zakazani, tako da će biti dosta svirki na leto", kaže Vuča.

NN: "O danima..." je izašao krajem 2004. godine, a po nekoj vašoj tradiciji izdavanja albuma vjerovatno pripremate nešto novo?

VUČA: Taj ritam je slučajno uštiman, ali možemo izdati, opušteno... Uvek imamo materijala, ali ne znam da li ćemo do kraja godine izdavati. Ne zavisi sve od mene, ali ne verujem da ćemo još izdavati novi materijal. Trudimo se uglavnom da uvek nešto snimamo, da uvek pravimo novi album, ali nismo postavili nikakve rokove za izlazak CD-a. Videćemo, možda posle Nove godine.

NN: Iako su neki kritičari album "O danima..." podvukli komercijalnom crtom, bar na ovim prostorima on nije tako zaživio koliko recimo "Život počinje u tridesetoj"?

VUČA: Mogu pričati šta hoće, ali mi smo davno prevazišli tu komercijalu, jer ništa ne utiče na našu muziku, pri tom mislim na spoljne faktore poput kritika. Ne znam za ove prostore, možda je "problem" to što nas nije bilo dve godine, ali u Beogradu smo imali baš uspešnu promociju albuma "O danima...". Ovo su krizni dani za muziku kakvom se mi bavimo, ali kada napravimo koncert u publiku "isplivaju" ljudi koji zaista znaju da cene ono što radimo, svideo im se ili ne novi album. Možda trendovski gledano nismo u centru pažnje medija, ali jednostavno - imamo svoju publiku bili mi promovisani na svakoj medijskoj stanici ili ne.

NN: Oduvijek ste pripadali underground sceni, dok ste opet s posljednjim albumom "zreliji i vedriji". Hoćete li nastaviti u tom stilu?

VUČA: Uvek ćemo biti bend iz podzemlja, bili smo i bićemo. Ne vidim razlog da "izlazimo" kad nam je dobro i dole. Jesmo malo drugačiji na poslednjem albumu, ali iz podzemlja nećemo izaći (smijeh). Ne obraćamo pažnju čak ni na to šta publika voli, jednostavno - pravimo svoju umetničku karijeru na način za koji osetimo da nam ide i tako ćemo i dalje - po osećaju.

NN: Šta se dešava sa tekstovima? Koliko ste se promijenili u odnosu na cinizam i ironiju koji su izbijali iz starijih tekstova?

VUČA: Nema cinizma definitivno, a za ironiju - možda. Zavisi kako se sluša, kada se sluša i sl. Sazrevamo, što se moralo desiti pre ili kasnije, ali ako uzmemo u obzir da sada radimo sedmi album odavno smo preležali sve te dečje bolesti pripadanja muzičkim kategorijama, popularnosti ili nepopularnosti... Mi smo sad, takoreći, institucija za sebe.

NN: Još ti radiš sve tekstove?

VUČA: Da, ali to ne znači da ne uskačemo svi pomalo u svaku poru albuma.

NN: Koliko vam u radu pomaže ili odmaže to što imate svoj studio?
VUČA: Problem nastaje kada po deseti put menjamo aranžman ili slično, što verovatno ne bi da nemamo studio, ali da ga nemamo verovatno bismo odužili s izlascima albuma. Ko zna...

Nikola Tesla

I posle 150 godina od rođenja, genije iz Like enigma za svet
Teslin muzej i u Njujorku

„Bez Teslinih izuma stali bi točkovi naše industrije i saobraćaja, gradovi bi bili neosvetljeni, a fabrike čamile mrtve i neupotrebljive“, rekao je svojevremeno američki naučnik V. A. Berend. I danas, uoči Teslinog jubileja (150 godina od rođenja) koji će biti proslavljen širom planete 10. jula, ovaj američki naučnik srpskog porekla zapravo je zagonetka.

Tesline vizije tek treba odgonetnuti smatraju mnogi, a među njima i Miloje Popović, nekada direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku, član radne grupe koja se uz podršku američkog udruženja elektroinženjera 1976. godine podigla Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima, književnik i publicista čije je ime urezano na postolju, a čija je poema posvećena ličkom geniju ušla u enciklopediju „Amerikana“.

- Činjenica je da Teslina slika u Muzeju istaknutih Amerikanaca imigranata u prostoru Kipa slobode na domaku Njujorka svojom veličinom nadmašuje Ajnštajnov autoportret. Na kući u Njujorku u kojoj je Tesla živeo gradonačelnik Menhetna 1977. otkrio je ploču. Na Nijagarinim vodopadima postoji replika spomenika Tesli (rad Frane Kršinića) koji je ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Za jubilej naučnikovog rođenja u Beogradu će biti podignut još jedan, rad Drinke Radovanović. U našoj prestonici nalazi se Muzej Nikole Tesle u kome se pored njegovih izuma i zapisa čuvaju njegova urna kao i otisci lica i desne ruke. U Americi stotinu udruženja nose Teslino ime. Joširo Nakamicu (rekorder po broju registrovanih patenata - oko tri hiljade) formirao je Teslino društvo u Tokiju. Sve ovo ipak nije dovoljno da bi se uvidelo koliki je vizionar bio lički genije - smatra Popović.

Ilustracije radi, Popović nam navodi jedan događaj koji je daleke 1893. godine oduševio posetioce Sajma u Čikagu. Tesla je napravio minijaturno jezero sa brodićem koji se ljuljao na površini. Iznenada, brodić je počeo sam da kruži po jezercetu. Tesla je stajao sa strane upravljajući njime pomoću nevidljivih radio talasa. Potom je zaprepašćenim gledaocima prepustio da sami komanduju brodićem... Uprkos ovakvoj spektakularnoj demonstraciji, brod sa daljinskim navođenjem nije fabrikovan za njegovog života.

- Zato što je Tesla svoj život profilisao „mimo sveta“ - objašnjava Popović - iza čega se krije duboki idealizam, koji je samo povremeno zaživljavao u praksi. Jedan od razloga što nema ugled kakav zaslužuje jeste u njegovoj gorštačkoj i emotivnoj prirodi koja se nije mogla prilagoditi američkom profitnom društvu u nastajanju. Tesla je smatrao da su njegove ideje, vizije i projekti mnogo veći i važniji od novca koji mu je za njih nuđen.

Poznato je da je pocepao ugovor sa industrijalcem Džordžom Vestinghausom, vredan deset miliona dolara. Slično je bilo i sa finansijerom Morganom kada mu je u Kuli u Šoramu na Long Ajlandu, 70 km od Njujorka, pokazao eksperiment sa prenosom električne energije. Morgan ga je upitao kako će naplaćivati struju koja je po Teslinoj zamisli tekla preko jonosfere kao provodnika. Tako banalan odgovor Teslu nije nije zanimao, pa ga je Morganu uskratio.

- Teško prilagodljiv na američke prilike, iako je u njima živeo čitavih šezdeste godina, Tesla je ipak oličenje našeg mentaliteta. Njegov romantizam i vizionarstvo sprečavali su da stoji s nogama čvrsto na zemlji. U njemu je tinjao srpski inat. Za njega je bilo gubljenje vremena da svoj rad stavi u službu neke privatne kompanije. Tesla je voleo i da fascinira javnost, doživljavao je sebe kao čoveka viših ciljeva. Zato je i živeo kao usamljenik, uglavnom se kloneći ljudi, iako ih je magnetski privlačio svojom gorostasnom pojavom (bio je visok dva metra) i svojim umom čarobnjaka. Ukratko, Tesla je bio previše jaka individualnost da bi bilo kome služio, kako sam u prvom stihu poeme napisao: „Samosvojan / Isklesan od tvrdog ličkog kamena / Čudotvoran / Svetlošću zaseni sjaj plamena.“ Zato je i skončao sam, u hotelskoj sobi, a sahranjen o trošku naših iseljenika, uz pesmu „Tamo daleko“, po sopstvenoj želji.

„Nikola Tesla je mogao postati najbogatiji čovek na svetu, samo da je hteo da bude bogat! Ali njega to nije zanimalo. Jednostavno govoreći, bio je naučnik - genije, pesnik nauke!“ Ovo su bile reči njujorškog gradonačelnika Lagvardije izgovorene na radio-talasima pošto je Tesla preminuo.

Tesla je zaista bio i pesnik, ne samo poeta u dušu. Za njegovom poezijom istraživači još tragaju, baš kao i za fonografskim zapisom njegovog glasa za koji prosto ne mogu da veruju da nigde nije zabeležen. Pogotovo kada se zna da je poslednji izdah Tomasa Edisona (pronalazača fonografa), sa kojim je Tesla tesno sarađivao, ovekovečen i čuva se u Muzeju Edisonovog rođenja u Ohaju.

Milena Marjanović

Rade Serbedzija

Poznati stranac

Nakon što je nizom uloga ostvario uspešnu svetsku karijeru (samo je prošle godine u Americi snimio četiri filma), Rade Šerbedžija, taj do početka devedesetih godina najpopularniji i najzaposleniji hrvatski i jugoslovenski glumac, ponovo snima u Hrvatskoj. Posle pauze od sedamnaest godina igra glavnu ulogu u filmu Lukasa Nole „Pravo čudo“.
Ima li simbolike u naslovu filma, da li je „pravo čudo“ što posle toliko godina ponovo snimate u Hrvatskoj?

- Pravo da vam kažem, ne razmišljam više o svojoj glumačkoj sudbini u Hrvatskoj. Ja sam ionako već odavno „Stranac“ u ovome svijetu i životu.
O kakvom se filmu radi?

- To je priča o ocu i sinu i jednoj lijepoj mladoj pekarici i još jednoj nesretnici, te nekim čudnim ljudima na malom otoku u Jadranskom moru. Film o „čudima“ i o ljubavi kao o najvećem čudu.
Kako se osećate snimajući film u staroj sredini?

- Osjećam se dobro. Hodam kroz kadar kao neki prekaljeni samuraj i ponekad se i sam začudim koliko sam toga već nakupio svojim iskustvom. Trudim se da mladim glumcima ne izigravam nekakvog profesora glume. Srećem i neke stare filmske drugare sa kojima sam nekada davno snimao filmove po istim ovim zagrebačkim ulicama i stanovima i ne bez teškoća savladavamo obostranu nelagodu našeg ponovnog filmskog susreta. Sve u svemu, lijepo je, ali i pomalo tužno...
Nedavno ste kupili kuću u Los Anđelesu. Znači li to da sa porodicom nameravate trajno da se nastanite na Pacifiku?

- Ta je kuća samo privremeni stan. Kao što su sve moje kuće samo privremene stanice u mome nomadskom životu kojim živim posljednjih sedamnaest godina…
Vaša autobiografska knjiga „Do poslednjeg daha“ postigla je ogroman uspeh na prostorima čitave eks-Jugoslavije. Pišete li nastavak priče?

- Moja knjiga „Do posljednjeg daha“ napisana je u jednome dahu i bila je neka vrsta moje psihoterapije u kojoj sam bio i liječnik i pacijent. Sretan sam što sam je izbacio iz sebe. Kao da sam neki veliki teret skinuo s leđa. Spremam i nastavak priče pod naslovom „Green Card“ („Zelena karta“), u kojem govorim o stranome svijetu u kojem živim, snimam filmove, uzdižem djecu... Naravno, uvijek se misli vraćaju tamo odakle sam došao i tamo gdje ću se jednom vratiti kao „poznati stranac“.
Da li posećujete rodnu Liku? U kakvom je stanju vaša roditeljska kuća u Buniću?

- Moja rodna kuća u Lici ne postoji. Na mjestu gdje je nekada stajala, iznikla je šljiva. Poslije onoga velikoga rata (1941-1945) moj je otac sa svojim starim ocem sagradio novu kuću u blizini ceste. Ta je kuća bila jedno od mojih toplih ognjišta uz koje mi je moj djed Vujadin pričao priče. Najviše sam pamtio one iz njegovog pečalbarskog života u Americi, gdje je u blizini Las Vegasa godinama kopao u nekakvim rudnicima. Kao dijete dolazio sam u svoju Liku svako ljeto i jahao vrane i bijele konje po zelenim pašnjacima i proplancima. Lička krajina uvukla mi se duboko pod kožu i danas još živi u meni samo kroz krajinske pjesme kojima me je majka učila. Kuća uz cestu je zarasla u korov i nema više nikoga da sije i žanje polja neorana. Od sve rodbine još je tamo moj ujak Mito (vjerni sljedbenik Stipe Šuvara i član njegove Socijalističke partije), tetka Neđa, Stojanka, Danica... Sve osamljene sudbine u praznim selima. Odlučio sam ove jeseni graditi malu kamenu kuću tamo gdje je iznikla ona šljiva. Tamo gdje sam rođen. Moram samo naći način kako da sačuvam šljivu. Ma neka raste u svojoj kući, pod svojim krovom...
Da li će se vratiti u Liku vaš otac Dane, koji od početka devedesetih živi u Beogradu?

- Neće. Moj se otac ne može nigdje vratiti. Sve je to za njega umrlo, zajedno sa njegovom velikom revolucijom. Ima 93 godine. Ponekad otvori prozor svog malog beogradskog stana, zagleda se u neke daljine i pretvori u stih iz jedne moje davne pjesme: „... A stoji pogled... ravan... u liniji što siječe...“
Svojevremeno ste igrali Nikolu Teslu u TV seriji zagrebačke televizije. Ima li istine u priči da ćete se ponovo pojaviti u ulozi svog slavnog zemljaka?

- Postoji nekoliko filmskih projekata o Nikoli Tesli. U jednom mi nude da igram Vestinghausa. U drugom (dokumentarnom filmu) neka sam vrsta vodiča kroz tu priču. No, pravi svjetski film o Tesli tek čeka da se snimi. Pri tom ne umanjujem vrijednosti ni TV serije u kojoj sam ja igrao, ni filma u kojem je briljirao moj drugar Petar Božović.

Kakvi su planovi vašeg4 teatra „Ulysses“ za ovo leto?

- Teatar „Ulysses“ ovoga ljeta plovi šestu godinu. Igrat ćemo Hamleta, kralja Lira, Marat Sadea i druge naše predstave, osim Euripidove Medeje jer je glavna glumica Mira Furlan zauzeta snimanjem nove TV serije. Naša će nova predstava biti priča o Nikoli Tesli po scenariju Darka Lukića, koju će, nadam se, sjajno ispričati režiser Tomaž Pandur.

Mira Šuvar

Boris Akunjin

Boris Akunjin, najčitaniji savremeni ruski pisac u Evropi
Cedimo roba iz sebe, kap po kap

Loš momak na japanskom: Boris Akunjin

Dok je u komunističkoj Rusiji žanr detektivskih romana bio skoro nepostojeći, jer, kako kaže Akunjin, "u zemlji u kojoj je trebalo da svi budu srećni, nije moglo biti ozbiljnih zločina", danas on doživljava pravi procvat. Sve do pada komunizma 1991, obrazovani ruski čitaoci su zadržali klasični ukus, ali sve se promenilo kada je postala dostupna ne samo "dekadentna" zapadna književnost, već i dugo zabranjeni ruski autori.
Brzinom s kojom je rastao kriminal u Rusiji, cvetala je i kriminalistička književnost, a interesantno je da su vodeći pisci krimi-bestselera koji slikaju život u savremenoj Rusiji dvoje ljudi koji su upoznali zakon iz prve ruke, bivša policajka i bivši osuđenik. Ipak, i pored njihove velike lokalne popularnosti, nedovoljna književna vrednost sprečavala ih je da dopru do strane publike. Ali pojavio se jedan autor kriminalističkih romana koji je probio granice svoje zemlje, Boris Akunjin.
Iako je njegov prvi roman objavljen pre samo sedam godina, Akunjinovi tiraži se već mere milionima, njegovi romani su prevedeni na 28 svetskih jezika, a naša izdavačka kuća Informatika poduhvatila se objavljivanja celog ciklusa "Avantura Erasta Fandorina". Najnoviji objavljeni naslov iz ovog ciklusa, Levijatan, osvojio je nagradu za najbolji prevod ruske proze koja nosi ima Jovana Maksimovića.
Karakteristično za Akunjinove romane je da nisu smešteni u savremenu Rusiju, već u devetnaesti vek, "kada je književnost bila velika, vera u napredak beskrajna, a zločini vršeni i otkrivani otmeno i sa stilom." Ova dela mogu se čitati kao postmoderna književnost, koja poznaje i vešto se koristi kontekstom svetske, a posebno ruske književnosti i kulture, ali je moguće i prepustiti se uzbudljivom zapletu i čitati ih kao pravo kriminalističko štivo. Ono što ih još izdvaja od ostalih masovno popularnih ruskih krimi romana je da njihov autor nije ni bivši policajac, ni bivši zatvorenik, već predstavnik književne elite .
Boris Akunjin je pseudonim Grigorija Čhartišvilija, cenjenog filologa, japanologa i književnog kritičara. Zbog uvrežene predrasude o visokim i niskim žanrovima, koja je u Rusiji još uvek na snazi, autor je na početku sakrivao svoj identitet: "U svetu kome ja pripadam", otkriva on u intervjuu koji je prošle godine dao za Telegraf, "pisanje detektivskih romana je bilo nezamislivo. Čak i sad neki od mojih starih poznanika me gledaju kao nekog raščinjenog sveštenika." Poznata je anegdota po kojoj je autor počeo da piše krimi romane da bi zabavio svoju ženu - "Bili smo u metrou, ona je čitala detektivski roman, a ja sam primetio da je knjiga umotana u korice tako da ljudi ne mogu da vide šta čita. Želela je da misle da čita nešto intelektualno.Tada mi je palo na pamet da neko mora da napiše detektivski roman koji se dame poput moje žene neće stideti da javno čitaju." Pseudonim koji je autor sebi izabrao na japanskom znači "loš momak", a inicijali B.Akunjin asociraju i na Bakunjina, poznatog revolucionara, filozofa i anarhistu iz 19. veka.
Iako su Akunjinove knjige skupe za ruske standarde, izvrsno se prodaju, a u inostranstvu je trenutno najčitaniji ruski pisac. Po njegovoj prvoj knjizi, "Azazel", snimljen je trodelni televizijski film, u moskovskom pozorištu je po njemu postavljen komad, a američki reditelji i producent Pol Verhoven otkupio je pravo na njegovu ekranizaciju. U isto vreme poznati ruski režiser Nikita Mihalkov najavio je snimanje filma po romanu "Državni savetnik".
Akunjin je nedavno završio jedanaestu knjigu svog serijala o Fandorinu, a u međuvremenu je napisao i dve knjige o Fandorinovom unuku koji se vratio iz egzila i dve o kaluđerici koja se bori protiv kriminala. Svaki roman je napisan u drugačijem maniru - "Azazel" je romantična avantura, "Levijatan" podseća na Agatu Kristi, "Turski gambit" je špijunski triler smešten u doba rusko-turskih ratova.
O liku detektiva Fandorina autor kaže - "Kada sam bio dete nije postojao ni jedan lik iz ruske književnosti koga sam mogao da imitiram. Bio sam Šerlok Holms ili Dartanjan, ili neki drugi prokleti stranac. Ne možete sa jedanaest ili dvanaest godina da se pretvarate da ste lik iz Turgenjeva. Šta biste radili? Cmizdrili? Žalili se?" Pozajmivši ponešto od svojih omiljenih književnih likova - Bolkonskog, kneza Miškina i Pečorina, Akunjin je stvorio lik koji je sasvim nov u ruskoj književnosti. Zamišljen kao suprotnost negativnom stereotipu ruskog intelektuaca, Fandorin je inteligentan, ali i praktičan, uvek u dobroj fizičkoj formi. Pored toga, on je besprekorno obučen i odmeren prema damama na koje ostavlja veliki utisak, fasciniran kineskom filozofijom i japanskim borilačkim veštinama, smiruje se kaligrafijom, a s vremena na vreme sastavi i haiku. Za razliku od ruske inteligencije, koja je kritikovala političku vlast, ali uvek bila odana državi, Fandorin je individualista koji ne služi ni šefa moskovske policije, ni gradonačelnika, čak ni cara, već samo svoju zemlju.
Paralela koju autor podvlači između vremena koje opisuje i današnje Rusije je očigledna - poslednja četvrtina devetnaestog veka je period koji je sledio nakon prve ruske liberalne revolucije, kada su na kratko ostvarene slobode ponovo ugušene, kapitalizam se širio ogromnom brzinom, ekonomija jačala, što uporedo sa padom moralnih vrednosti, naglim bogaćenjem jednih, a siromašenjem ostalih, podseća na stanje u Rusiji posle Gorbačova. Akunjin smatra da je Čehovljev moralni imperativ "ceđenja roba iz sebe, kap po kap" najznačajniji proizvod postkomunističke Rusije: "Iscedili smo dosta. U poslednjih deset ili petnaest godina ljudi koji žive u ovoj zemlji su ispravili svoja leđa."
Iako se shvatanje uloge književnosti u Rusiji donekle izmenilo, Akunjin ipak ističe: "Nikad se ne srećem sa ruskom publikom zato što bi se tu uvek našao neki tip koji bi ustao i rekao, ‘Šta je smisao života? Da li Bog postoji?’, i tako dalje. Rusi su navikli da gledaju na pisca kao na učitelja života. Mene ta tradicija iritira zato što ja ne želim da budem učitelj života. Ja želim samo da budem zabavljač, to mi je dovoljno."


Tijana Spasić

Orhan Pamuk

Turski romansijer i disident, u Beogradu
Odbijam da budem nesrećan

Orhan Pamuk, jedan od vodećih evropskih pisaca, bio je tokom protekle nedelje gost Beograda i izdavačke kuće "Geopoetika". Pamuk je nedavno od strane magazina "Time" proglašen za jednog od sto vodećih intelektualaca na svetu, čije mišljenje formira mišljenje javnog mnjenja. Pamuk je rođen u Istanbulu 1952, odrastao je u istanbulskoj četvrti "Nišantaši",u porodici nalik onima koje opisuje u svojim romanima "Dževdet-beg i njegovi sinovi" i "Crna knjiga". Studirao je arhitekturu, a diplomirao na Institutu za novinarstvo Istanbulskog univerziteta 1976.
Pamuk se potpuno posvetio pisanju 1974. godine. Za prvi roman, Pamuk dobija čak dve nagrade, od kojih jedna nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Istorijski roman, "Bela tvrđava" proširio je popularnost ovog pisca i van granica Turske.Ova knjiga, čiji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima "Nova zvezda ukazala se na Istoku", prevedena je na sve velike zapadne jezike. Po romanu "Crna knjiga" , Pamuk je napisao i senario za film "Tajno lice", koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Njegov roman "Novi život", ubrzo je po objavljivanju postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana.
Posebno interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, izazvao je Pamukov roman "Zovem se Crveno", koji je nagrađen i nizom uglednih evropskih priznanja. Na našem jeziku se upravo pojavio njegov prevod , koji je, zajedno sa romanima "Bela tvrđava" i "Novi život", takođe objavila "Geopoetika".
Danilo Kiš rekao je da ga je piscem učinio "podmukli faktor biografije". Da li se sličan biografski usud dogodio i Vama?
- Veoma volim Kišovu prozu, njegovo delo "Bašta, pepeo" u kome se uočava i duboka usredsređenost, opsesija očevom figurom. Kad govorim o sebi, moram spomenuti isto ono o čemu sam pisao u novoj knjizi, "Istanbul, grad i sećanje". Ja jesam imao jedan težak period u detinjstvu, ali nikada neću znati da li sam bio i žrtva. Od onih sam ljudi koji odbijaju da objasne sebe kroz iskustvo žrtve bilo koje vrste. Baš juče mi je rekao prijatelj: "Ako si imao teško detinjstvo, onda te smatraju piscem." I ja sam ovo mišljenje čuo milion puta. Ipak, ja sam ne znam da li sam bio žrtva u toj meri da bi me to odredilo. Ne znam i ne želim da znam. Takođe, razumem i šta podrazumevaju pod tim oni koji tvrde da nas teška detinjstva predodređuju da budemo umetnici. Ipak, odlučio sam da nikada ne svedem svoj spisateljski rad samo na oblast detinjstva i da ga time ograničim. Kao što ne želim da ga ograničim ni jednim drugim određenim iskustvom ili periodom života. Smatram da posedujemo volju, kao što je to tvrdio i Šopenhauer. Kakve god da su mi bile rane godine, to još uvek ne objašnjava ništa. Naš život ne sme da bude ograničen radosnim i tužnim ranim godinama i istim takvim iskustvima koje smo imali kao deca.
Kada je Šopenhauer, pred kraj života, postao poznat širem krugu ljudi, kratko je rekao : "Počinje komedija slave". Vama se ta "komedija" već dogodila. Kako je objašnjavate?
- Ne žalim se zbog popularnosti i nikada neću to učiniti, zato što sam tokom čitavog života i želeo priznanje. Ne bi bilo pošteno žaliti se zbog nečeg što ste priželjkivali. Ali me je slava stavila u političke nevolje. Smatram da su moje izjave zbog kojih sam imao nevolja, bile uzrokovane upravo time što sam postao poznat. Mislim da bih imao mnogo manje političkih problema da sam bio manje poznat. Ipak, postoji cena koju plaćamo za slavu. To je ljubomora.
Čini se da živeti u ovom delu sveta i biti slavan , poznat i priznat kao da povlači za sobom neki oblik kazne...Pa ipak, čini se da bez obzira na to šta Vam se događalo, bez obzira na neprijatnosti koje ste imali oko sudskog procesa u Turskoj zbog jedne Vaše izjave i koji je sada, srećom, iza Vas, Vi odbijate da budete nesrećni?
- Tačno tako, ja odbijam da budem nesrećan.
Jedan od Vaših omiljenih pisaca je i Kafka, uz Markesa. Ko je još u krugu pisaca koji čine Vaše unutarje sagovornike i duhovnu porodicu?
- Uz Kafku i Markesa, moji omiljeni pisci su i Tolstoj, Tomas Man, Dostojevski, Prust i neka Nabokovljeva dela.
Nabrojali ste pisce koji su veoma različiti. Slažete li se sa Aminom Malufom da sve što smo doživeli, pročitali, videli, čuli, udahnuli, dotakli, sačinjava naš identitet sa podjednakom snagom kao i naše poreklo?
- Mislim da nije važno kako mi sami sebe definišemo, već kako mi sebe definišemo politički, a prisiljeni smo da sebe definišemo politički. Uvek se postavlja pitanje: prema kome se očekuje od nas da budemo lojalni, kome treba prvo da služimo. Širom sveta me pitaju za koga pišem sada kada sam preveden na više od četrdeset jezika, za turske ili za čitaoce širom sveta.
Sartr je rekao da piše za sebe i za hipotetičko drugo lice.
- Ali sa ovim pitanjem, za koga pišemo, problem identiteta se pojavljuje. Imputacija je sledeća: ako samo pišem za Turke, ja sam dobar momak, ali ako pišem za, na primer, Amerikance, Francuze ili Japance, ja sam loš momak, koji nije iskren, pošten, itd. No, ako ja definišem sebe pre svega kao Turčina, sve drugo kao da se ne važi i onda ja pišem samo za turske čuitaoce, ali ja ne želim sebe da definišem na taj način. Definišem sebe pre svega i na prvom mestu kao autora, pisca. Želim da pišem dobre knjige i ljudi koji čitaju dobre knjige su moje okruženje. Pre nacionalne privrženosti, ja sam privržen onome čime se bavim, a to je literatura, to je pisanje.
U naslovima Vaših knjiga ima mnogo boja: "Moje ime je Crveno", "Bela tvrđava", "Crna knjiga"...Da li je to u vezi sa Vašom davnašnjom željom da budete slikar?
- U početku to se događalo spontano, želeo sam da budem slikar između sedme i dvadeset druge godine...Sa "Belom tvrđavom", boja u naslovu dogodila se spontano, takođe i sa "Crnom knjigom", ali kod romana "Zovem se Crveno" izabrao sam svesno boju u naslovu. Često me pitaju u vezi sa simbolikom boja u islamu, ali ja u nju ne verujem, verujem samo u lepotu, teksturu tkanina.
Završili ste fakultet žurnalistike. Da li ste se ikada bavili novinarstvom?
- Jesam jednom - tri dana. Sa dvadeset dve sam odlučio da postanem pisac. Napustio sam studije arhitekture, upisao žurnalistiku i veoma mnogo čitao i pisao. Čitavog života nisam radio ništa drugo osim što sam čitao i pisao. Ja sam srećan čovek.



Sanja Domazet

Stanislav Lem

JEDAN od vodećih svjetskih pisaca znanstvene fantastike, Poljak Stanisław Lem, umro je u ponedjeljak u Krakovu u 85. Godini. Lem je rođen 1921. godine u Lavovu, u današnjoj Ukrajini, a njegova djela kao što su "Solaris", "Glas gospodara" i "Cyberiada" prevedena su na više od 40 jezika i tiskana u više od 27 milijuna primjeraka. Među najpoznatijim Lemovim djelima je "Solaris", koji je doživio dvije filmske ekranizacije - 1972. godine u režiji Andreja Tarkowskog i hollywoodsku produkciju 2002. u režiji Stevena Soderbergha, u kojoj glavnu ulogu igra George Clooney. Lemova djela odlikuju nekonvencionalne zamisli, bogatstvo fantazije, osebujno znanstveno i filozofsko promišljanje te ga mnogi smatraju ne samo piscem znanstvene fantastike, nego i filozofom i univerzalnim misliocem. Poljski pisac prvi je roman "Astronauti" objavio 1951. godine, a znanstvenu je fantastiku prestao pisati 1989. godine i posvetio se pisanju predviđanja budućih razvoja za potrebe vlada i organizacija u pitanjima kao što su računalni kriminalitet, tehnološki i etički problemi koje nosi širenje Interneta.


"U mojoj eshatologiji ne postoji nista
sto bi se moglo nazvati manjim zlom.
Sa svakim stvorenjem kojeg zadesi nasilna smrt,
citav jedan svijet umire.
Upravo iz tog razloga, aritmetika
ne predstavlja mjeru koju bi etika
mogla da prihvati.
Ne postoji nacin da se izmjeri nepopravljivo zlo."

Stanislav Lem

Depeche Mode

Kao i u jesen 2001., još jednom se potvrdilo da je Depeche Mode zapravo zagrebački bend


Ponovno rasprodana velika dvorana Doma sportova u koju se natiskalo 10.000 razgaljenih, fanatično odanih fanova Depeche Modea, ponovno oduševljenje i zborsko pjevanje hitova poput “Personal Jesus”, “Home” ili “Enjoy The Silence”, ponovno impresivna pozornica (ovaj put s čeličnom kuglom s natpisima “sex, pain, angel, love” i konzolama za sintesajzere poput torpeda) i decentna hi-tech rasvjeta, ponovno bend u dobroj formi, posebice ako se uzme u obzir da je David Gahan dvaput bio s one strane života.

DEPECHE MODE PRED 10 TISUĆA POSJETITELJA

Doista, Depeche Mode, koji će na “Touring The Angel” vidjeti više od 2 milijuna obožavatelja, a željelo bi ih vidjeti i mnogo više (ispred Doma sportova tapkaroši su dobivali i po 700 kuna za ulaznicu, kojih više nije bilo u regularnoj prodaji još od prošlog petka), bio je jedan od onih bendova na koje bi se u ranim 80-ima malotko usudio kladiti da će opstati na sceni tako dugo i pretvoriti se iz trendovskog electro-pop sastava u jedan od najkultnijih gothic-pop bendova s masovnom publikom i možda jedini elektronski sastav koji, uz pomoć gitare i bubnja doduše, zna “držati” pozornicu poput najvećih rock-bendova.

U srijedu navečer u Domu sportova mogli smo, kao i prije četiri i pol godine na njihovu prvom ukazanju u Zagrebu, samo konstatirati da im zub vremena, kao i njihovim pjesmama, nije naškodio.

David Gahan, odjeven samo u crne traperice i crni prsluk, i dalje je jedan od najseksepilnijih frontmana kojeg ni dugogodišnja ovisnost o heroinu nije uspjela dotući, Martin Gore i dalje ima nos za pjesme s jakim emocijama i nabojem pred kojim publika, sve i da želi, ne može ostati hladna, Andy Fletcher zna iz sintisajzera izvući humanost i emotivnost, a na sceni izgledaju i zvuče uvjerljivo i kad izvode benigni electro-pop hitić iz ranih 80-ih poput “Just Can't Get Enough”.

Koncert je efektno otvoren pjesmama “A Pain That I'm Used To” i “John The Revelator”, pa se može reći da nije bilo krčmljenja stare slave, nego promoviranja novog, jedanaestog po redu albuma “Playing The Angel”. Vrhunac koncerta s dobro posloženom listom pjesama pripao je furioznom završetku regularnog dijela i bisovima. Kao i u jesen 2001., još jednom se potvrdilo da je Depeche Mode, zapravo, zagrebački bend.

Danilo Nikolic

Sve moje slutnje

Ulazimo u vreme, a ja u godine, kad više ništa nije važno. Da imam snage, i vremena, napisao bih knjigu o fabrikantima laži o mom narodu

Danilo Nikolić, poznati pripovedač i romansijer, dobitnik najznačajnijih književnih nagrada, svojim najnovijim romanom „Melihat iz Glog” (objavila „Narodna knjiga”) ušao je u širi izbor za prestižnu NIN-ovu nagradu za 2005. godinu. Pre 33 godine napisao je knjigu pripovedaka „Povratak u Metohiju”, a evo, ovim romanom, iznova se vraća na taj isti prostor za koji ga veže detinjstvo i mladost. Ali i neizmerna tuga, i ljubav.

„Melihat iz Glog” otkriva nam da Nikolić ne može bez Kosova i Metohije, ljubavi, setne i tužne, priče o stradalništvu srpskog naroda, tragičnoj sudbini ljudi osuđenih da napuste svoje rodno ognjište...

Romanom „Melihat iz Glog” još jednom se vraćate Metohiji, progonstvu iz zavičaja, a tu je i tužna ljubavna drama. Da li su ovo neiscrpne teme za Vas?

– Opisao sam, videli ste, poslednji dan, završni čin progona ljudi iz severnog dela Metohije, u kome su, selo do sela, živeli Srbi. Na tu temu, temu izgona, stavljena je tačka, najstrašniji znak interpunkcije. Ali, tema izgubljenog zavičaja ostaje. Neke davne moje slutnje su se obistinile. I ne samo moje. Ponoviću vam samo ono iz 1976. godine, iz knjige „Spisak grešaka”. Glavni junak te priče kaže: „Sahranite me u Belom polju, kod Peći, makar i za mene mrtvog morali vaditi pasoš.”

Suština ove knjige istovremeno je i suština te ljubavne drame. Ono što Melihat kaže: „Bab, ja volela taj čovek. I on volela mene. Što ubila taj Srb?! Ja više, Bab, ne budem volela taj Alah, ni taj Krist. Oni ne dala da budem kraljic za taj što ti činila mrtvo sa puška.”

„Gledam svoje Srbe, strasne privrženike sudaranja, ne bratskih zagrljaja”, rekli ste jednom prilikom. U Vašem najnovijem romanu dva puta objašnjavate otkud ta nesloga kod nas...

– Ne sećam se da sam to rekao, ali je tačno. Vekovima smo bili meta zavojevača. Niko nije došao da nam nešto da, nego da nam uzme. I to saznanje, taj strah od tuđinaca, toliko se zavario u našoj krvi, u svesti ispod svesti, da čak ni u bliskim ljudima ne vidimo dobronamernika. Otuda i ona naša stalna uzrečica „moram”: moram da naglasim, moram da istaknem, moram da vas zagrlim...

Kod nas je, dakle, to iz istorije, iz prošlosti. Kod drugih iz sadašnjosti. Po poreklu iz strašne nesigurnosti. Ono, u američkim filmovima: bojim se da ste u pravu, bojim se da je kasno, bojim se da nemam vremena... Inače, nekad čuveno naše gostoprimstvo je sa istog izvora. Jer, kad nam se učini, ili se uverimo da je stranac bez zlih namera, tada se raspašemo, raskrilimo, srećni što nije ono drugo, ono tlačiteljsko, ono vekovno u njemu.

Čeznete u svom pisanju za iskonskom jednostavnošću priče do koje je teško doći. Zašto je smatrate važnom i u čijem delu tu idealnu jednostavnost prepoznajete?

– Jednostavnost i lakoća pripovedanja, razume se, mogu da zavaraju, da izazovu utisak o površnosti. Moje težnje ka iskonskoj jednostavnosti priče nimalo ne utiču na moje uživanje u delima pisaca sa razbokorenom rečenicom, raskošnim jezikom. U širem smislu, meni se čini da je, možda i nehotice, Mihajlo Pantić okarakterisao prelomne trenutke u savremenoj našoj literaturi, kad je kazao: „Danilo Nikolić piše staru, dobru priču za kojom na izvestan način još uvek čeznemo”. Reč čežnja bih podvukao. Čežnja, kao stanje duha, i srca, polako iščezava.

Ja sam zadojen mlekom narodne i umetničke književnosti. Pričama krajnje jednostavnosti. I bogami, maestralnim pripovedanjima naših prijatelja i rođaka, koji su po mraku, u Metohiji gustom kao jod, dolazili kroz sneg do pojasa na noćna zasedanja u kući mojih stričeva u Vitomirici. Put su sebi osvetljavali glavnjama zapaljenog luča ili parčadima gumenih opanaka. A vezli su i tkali bajno, glumili, uživljavali se. Sve kao da gledaš: sočno, koloritno, upečatljivo i jezgrovito. Smisao tek posle razmotavaš i dokučiš...

Jednom ste rekli da se mučite u traganju za neočekivanim i drugačijim rešenjima priče. Da li je moguće odrešiti čvor pripovedanja i pronaći novi završetak priče posle toliko završenih pripovesti?

– „Kraljicu zabave” započeo sam tim pitanjem. Da li treba postupati u književnom poslu na način doktora Popovića koji se služio jednostavnim sredstvima i nalazio neočekivana rešenja. I, kao primer, dao priču kako je sodom bikarbonom izlečio jednu nerotkinju.

Dobili ste sve važne književne nagrade. Da li su Vam one značajne i/ili obavezujuće?

– Značajne dosta, obavezujuće mnogo. Ali, ulazimo u vreme, a ja u godine, kad više ništa nije važno. Mada, da imam snage, i vremena, pokušao bih da napišem knjigu o fabrikantima velike laži o mom narodu. O praunucima kolonizatora koji i ne kriju svoju bahatost, koji ne haju za izvesnu otmenost. Ta knjiga bi samo ilustrovala, primerima, jednu davno napisanu. Onu koja govori da je strašilo slušat šta se radi, koja priča o kugi ljudskoj, i ližisanima, o tome da ne trebuju carstvo neljudima...

Možda se zbog toga i razbudila moja stara ljubav prema pozorištu. Rado bih gledao sjajnu dramu Fridriha Direnmata „Poseta stare dame”. Davno je igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tu damu prate četiri tipa, noseći prazan mrtvački kovčeg. Ali, o tome je u vašem listu već pisao, čudesno lucidni, Erih Koš. Pisao je, takođe prodorno, i takođe u ovom listu, zašto se iz našeg govora i pisanja izgubilo prošlo vreme, što nema budućeg, nego samo: „Vidimo se.”

Jelena Nikolić

Rambo Amadeus

Rambo: "Neostvarena želja je da sviram na svadbi"

On nije izmislio turbo folk, kako mnogi misle, samo mu je dao ime. On je muzičar koji od besmislene muzike i teksta napravi veliki hit.

Svojevremeno je na vlastitom koncertu upalio 28 usisivača i napustio binu. Nakon više od dvadeset godina muzičke karijere i dalje je veoma "škrt" na riječima.

Crnogorac je na privremenom radu u Beogradu. On je Antonije Pušić, mnogo poznatiji kao Rambo Amadeus.

ĐAVO JE NAJINTELIGENTNIJI

Rođen je 14. juna 1963. godine u Kotoru. Osnovnu i srednju školu završio je u Herceg Novom. Pohađao je i nižu muzičku, odsjek klavir. U muzičku školu ga je upisala majka protiv njegove volje, a kasnije je "želio da bude u centru pažnje".

U službenoj biografiji navodi da ju je napustio jer "zaglupljuje i dosađuje svojim učmalim komsomolskim programom".

"Bježao sam sa časova, ali nisam pravio velike probleme kao klinac. Muzika mi i zvuči kao da sam bježao sa časova. Čini mi se da je muzika koja zvuči kao da nisi bježao sa časova muzičkog mnogo dosadnija. Moja muzika zvuči kao da baciš sve instrumente muzičkog orkestra niz stepenice, a tako je najteže svirati", kaže Rambo.

O liku i djelu ovog svestranog umjetnika može se pričati i pisati danima, a izabrati najzanimljivije detalje iz njegovog života veoma je težak zadatak. Njegove, u najmanju ruku, interesantne monologe, opet, teško je prepričati. Kao i svako dijete socijalizma, kaže, bio je razmažen. U životu se nije mnogo oslanjao na mišiće niti moždane vijuge, već na ligamente.

"Ljudi koji su tek na prvom nivou svijesti o samom sebi oslanjaju se na mišiće. Ovi koji ovladaju malo bolje sobom oslanjaju se na ligamente. Mozak je, takođe, aparat za preživljavanje kao ruke i noge tako da ko zna dobro da radi rukama ne mora mnogo da misli. Nije inteligencija ono što čovjeka čini uspješnim, nego srce koje ga vodi. Đavo je najinteligenniji", kazao je on.

Od 1972. do 1984. godine Rambo se bavio jedrenjem u klasama kadet, 420 i 470 kada je osvojio četrdesetak pehara i medalja jugoslovenskog i međunarodnog značaja. Istovremeno u školi i regionu pobjeđuje na takmičenjima iz matematike.

Muzičku karijeru započeo je 1979. godine u gimnazijskom bendu "Radioaktivni otpad", koji je bio spoj jazz-punka. Kao i svaki početnički bend ni ovaj nije zabilježio bog zna kakav uspjeh.

"U vrijeme kada je 'Bijelo dugme' napravilo veliku karijeru, kad je Goran Bregović imo bijelog stratocastera, visoke štikle i onduliranu frizuru i kad su on i Bebek nosili uske zvonarice s mudima na razdjeljak, ja sam isto htio da imam bijelog stratocastera i da budem rock zvijezda. Sljedeće godine prao sam jednu plažu u Herceg Novom da zaradim za gitaru, da bi mi je na kraju kupila tetka iz Vrnjačke Banje jer su moji bili profesori pa nisu imali para. U stvari, moj tetak je bio fotograf pa je bio pun k'o brod tako da mi je on kupio taj poklon. Kasnije je vječno zahvalni i mlađahni Antonije tu gitaru prodao i dodao nešto para da bi kupio fender", objašnjava svoje početke Rambo.

NEZADOVOLJAN KARIJEROM

Ipak, da je tako nazovemo, muzičko-scensku zrelost stekao je sa lokalnim bendom "Egzodus", koji je svirao po hotelima i restoranima na raznim svečanostima. Iako je bio punker, pristao je da se fino počešlja, kupi dobre cipele i zaboravi na punk radi viših ciljeva.

"Za ovih dvadeset godina koliko se bavim muzikom nikada mi nije bilo teško da oformim bend. Bilo mi je teško da oformim dobar bend. Za to mi je bilo potrebno 20 godina i mislim da sam na kraju uspio, iako nisam zadovoljan svojom karijerom", kaže Rambo.

Sviranje u hotelu, nastavlja, te nauči da namjestiš lijep ton na gitari, da se ponašaš, da shvatiš da te ljudi gledaju.

"Ljudi uopšte ne shvataju da je za umjetnost najvažniji kult uloženog rada. Da bi pjesma 'Jednoj ženi' na koncertu zvučala duhovito, moraš prije svega da znaš da je odsviraš. Improvizacija je, takođe, mnogo bitna na koncertu jer ako negdje zabrljaš moraš znati kako da se iz te situacije izvadiš", objašnjava.

U sarajevskom hotelu "Bristol" 1984. godine je s bendom "Egzodus" svirao na otvaranju Olimpijskih igara i to je bila prva velika svirka ovog umjetnika.

Ali i poslije dvadeset godina još nije ostvario svoju želju - da s bendom zasvira na svadbi.

"Nažalost, nisam još uvijek ostvario tu želju. Tito je već bio oženjen kada sam ja bio popularan muzičar. Na svadbi želim da sviram zbog novca. Ja bih se obukao u bijelo odijelo, sastav bi bio pojačan duvačkom sekcijom, violinom, harmonikom i cimbalom. Znali bismo deset najboljih kola od Vardara pa do Triglava, a ostalo bi bio moj repertoar. Pojavio bih se sa bežičnim mikrofonom i nabavio bih bijelu gitaru da mi se slaže s odijelom", objašnjava Antonije.

Rambo je među prvim muzičarima koji su svirali nakon proteklog rata na prostorima nekadašnje SFRJ za kojom i sam mnogo žali.

"Kada sam nakon toliko godina zasvirao u Hrvatskoj, prije svega sam osjetio veliku količinu straha i neugodnost, međutim, ja sam sa samim sobom imao jednu vrstu čvrstog razgovora u kojem sam rekao 'pa, čekaj, ja stvarno nisam nikome ništa skrivio' i na kraju krajeva bio sam čitavo vrijeme protivnik tom bezumnom sukobu i očekivao sam da ću kao takav biti uvažen kao umjetnik", kazuje Rambo.
DJECA NAJVEĆE BLAGO

Mišljenja je da je sadašnja državna zajednica Srbije i Crne Gore nefunkcionalna te da je taj, kako je rekao, birokratski aparat veoma skup.

"Očigledno je da nikog nije volja da ima zajedničku državu. Mislim da je jednaka volja u Srbiji i Crnoj Gori da se, s obzirom na raspad bivše SFRJ, obnove državnosti Srbiji i Crnoj Gori. To je politička volja, koliko ja vidim, i u Srbiji i u Crnoj Gori, a kad god se ide protiv političke volje stanovništo ne želi je Triglav najviši bio u čitavoj SFRJ, a država je i izgledala kao da joj je Slovenija glava, ja sam bio vrlo tužan. To je jedan anahroni eksperiment, koji je, nažalost, izvršen nad svima nama kad se čitava Evropa spaja mi se rasparčavamo. To je veoma bolno", govori Rambo.

Iza sebe Rambo Amadeus ima nekoliko desetina izdanja, a nedavno je izašao i posljednji studijski album "Oprem dobro", koji je dobio izuzetno dobre kritike. Posljednji album je "spoj svega i svačega", a Rambo je u suštini ostao dosljedan ironičnom prikazivanju stvarnosti.

"Posljednji album je gomila svega i svačega, bez nekog posebnog reda i teške namjere da napravim logičnu cjelinu. Nema logične cjeline ni u životu, pa zašto bi je bilo i na mojim pločama", objašnjava on.

Djecu drži podalje od šou biznisa jer ne želi da krenu očevim stopama.

"Oprostio bih im sve, ali se trudim da do toga nikada ne dođe. Djeca su najveće blago i ono što čovjeku u ovim godinama daje dodatnu snagu. Od sebe nikako ne treba praviti legendu. To čovjeka čini starim i sporijim. Imam između 250 i 300 godina jer u glavi imam toliko informacija pa mi se čini da imam toliko godina. Zato me djeca čine mlađim", kaže Rambo.

Ali Farka Toure

Odlazak genija iz Timbuktua: Ali Farka Toure (1939.-2006.)


Za dvostrukog osvajača Grammyja ne zna se točno ni kad je rođen, zna se samo godina; nakon duge bolesti umro je mirno u snu u Bamakou, u svom rodnom Maliju, na što su sve radiopostaje u državi prekinule program i počele emitirati njegovu glazbu

Svako tko je barem jednom čuo glazbu Ali Farka Tourea, bilo na tradicionalnom instrumentu gurkelu ili na gitari koju je isto toliko dobro svirao, zna da je npr. John Lee Hooker inspiraciju za svoj zvuk crpio i iz svojih gena, iz Afrike odakle su mu preci oteti i odvedeni preko oceana. Genijalnog Tourea, "pustinjskog bluesmana", svijetu je predstavio slavni Ry Cooder, koji mu je producirao Grammyjem nagrađeni album iz 1994. "Talking Timbouktou".


Svog drugog Grammyja Ali Farka Toure dobio je 2006., samo mjesec dana prije smrti, za "In the Heart of the Moon" snimljen u suradnji sa zemljakom Toumanijem Diabateom. Rođen u Timbouktou, Toure je odrastao u Niafunkeu na obalama rijeke Niger, gdje je bio i gradonačelnik i gdje će biti pokopan.

Kao svoje uzore, pored afričkih glazbenika navodio je i Hookera, Raya Charlesa i Otisa Reddinga, a pokušavao je ujediniti svoju rascjepkanu i siromašnu zemlju pjevajući na jezicima svih etničkih skupina, na gaou, fulaniju i tuareškom tamasheku. Pred kraj života radio je na svom novom solo-albumu, koji je taman završio i koji će izaći posthumno.

Dado Topic

Dado Topić: Neko mi je sakrio petnaest godina života

"Negdje u mojoj svijesti polagano se pali crvena lampica koja hoće reći: 'Daki, nisi dovoljno napravio, a vrijeme trajanja se polako troši!' Imam utisak da mi je neko negdje sakrio 10-15 godina mene i to me užasno boli, a znam da moram još puno toga odsvirati. Najiskrenije", kaže Adolf - Dado Topić, frontmen grupe "Time", najcjenjenija rokenrol ikona regiona.

Želju utkanu u pjesmu od prije nekoliko decenija da "jedva čekaju da opet sviraju rokenrol u Beogradu" grupa "Time" ispunila je nedavno sebi i onima koji su strpljivo čekali njihov povratak. A čekali su ravno 30 godina. Toliko je vremena prošlo od kada je Dado sa članovima grupe posljednji put svirao u Studentskom kulturnom centru, istoj onoj sali u kojoj su 1975. godine odradili koncert koji se pamti do danas.

Osim nešto bora na licu i poneke sijede vlasi, Dado se nije mnogo promijenio. I dalje nosi uglavnom crno, bez kožne jakne ni ne pomišlja da izađe i o roku govori kao o filozofiji života.

"Rok nije samo muzika već izraz života kroz muziku, arhitekturu, filmove. Lijepo je što postoje ljudi koji s vremena na vrijeme osjete potrebu za nama. Znam da sviramo dobro i da ne foliramo publiku i zato mi je važno da i ona to osjeti i da reakcija bude iskrena", priča Dado.


TRI GENERACIJIE U PUBLICI

U Beograd grupa "Time" je stigla iz Sarajeva. Tamo su, po sopstvenom priznanju, očekivali romantični skup svoje generacije, ali...

"Kada sam krenuo na binu, bio sam potpuno zatečen jer su se ispred mene nalazili klinci od 15 ili 20 godina. Tiho sam upitao nekoga koja je to mlada sarajevska grupa svirala prije nas, pošto sam bio sto posto ubijeđen da je to njihova publika. Međutim, čekali su 'Time'. To su klinci koji su od nekoga nagovoreni da nas slušaju, a onda su shvatili da razumiju ono što sam im preko pjesama poručivao. Kada je koncert počeo, po njihovim reakcijama sam vidio da apsolutno kapiraju upravo ona mjesta za koja sam mogao da garantujem da ću ih razumjeti samo ja, kao pisac teksta. A bile su tri generacije u publici", kaže uz osmijeh Dado.

Osim starih pjesama, da ne spominjemo onu "Da li znaš da te volim", koja izaziva potpuno ludilo u publici pri svakom izvođenju mada na nju svi reaguju drugačije iako je to jedna, kako Dado tvrdi, obična, jednostavna ljubavna pjesma, neminovno je da na red dođu i nove, nepoznate ili manje poznate. Sviraju i pjesme drugih izvođača, jer publika to želi. Tako je bilo i na koncertu u Sarajevu.

"Tražili su 'Bajku o ljubavi' jer je to gradski hit i mi smo je svirali iako nije 'Timeova'", kaže on.

Na primjedbu da se ponovo okupljaju stari rok sastavi, prvo "Bijelo dugme", a sada i oni, Topić kaže da je grupa, iako se nezvanično raspala još 1978. godine, u stvari sve vrijeme zajedno.

"Kada imate uvijek istog pjevača, bubnjara i gitaristu, kada je uvijek isti tekstopisac, onda nema govora o razilaženju. A mi smo, kao što vidite, još zajedno. Jedan Englez i jedan Holanđanin izdali su nedavno knjigu o bendovima u jugoistočnoj Evropi i 'Time' je ocijenjen sa pet zlatnih zvjezdica. Javljaju nam se i neki aktuelni izdavači koji su otkrili da se nalazimo na dva-tri miliona raznih sajtova, s agresivnim zahtjevima i ponudama da nam naprave kompilaciju, ali to nećemo prihvatiti, osim možda neku varijantu rimejka sa nešto drugačijim aranžmanom ili zvukom", kaže Dado i dodaje da je sve ove godine spremao pjesme za trenutke koji dolaze.


PRVI KORACI

Svoje prve rokenrol muzičke korake Dado je napravio kao srednjoškolac.

"Rođen sam 1949. godine u selu blizu Nove Gradiške u Slavoniji. Bili smo strašno siromašni. Moj brat je bio tri godine stariji od mene. U to vrijeme, poslije Drugog svjetskog rata, otac i majka su se nekako snalazili. Sjećam se dana kada nam je mama kupila dvije narandže. Bio je Božić i te narandže su završile na zidu. Otac ih je razbio jer majka nije smjela da troši novac na luksuz. Moj brat je išao na časove klavira kod časnih sestara. Meni nisu dali. Smatrali su da treba da stariji brat otkrije prvu stepenicu života. Nosio sam njegove cipele, gaće, košulje, čarape... Uvijek sam bio drugi. Ta podređena uloga mi je strašno smetala. Onda sam se htio dokazivati", priča Dado.

Prve pjesme naučio je s preljama. To su bile pjesme Nade Mamule.

"To vam je kad se žene skupe, pa pjevaju i čijaju perje za perine. Kad su mi jednom dali da pjevam, shvatio sam gdje je, u biti, moja šansa da se probijem u obitelji, da imam neko svoje mjesto. Odlično sam pjevao i makedonske pjesme. Znam da su se žene čudile kako lijepo pjevam", sjeća se Dado.

Iz Nove Gradiške se preselio u Osijek, gdje osniva prvi bend "Đavolji eliksiri".

"U Osijeku sam krenuo u treći razred. Tamo sam upoznao Josipa Bočeka, gitaristu. Bio sam peti razred kad smo došli na ideju da napravimo bend. Nisam imao pojma kako izgleda gitara, ali smo htjeli biti bend. Josip je svirao violinu u muzičkoj školi. I onda sam u 'Glasu Slavonije' pročitao da ima jedna emisija nedjeljom koja se zvala 'Po vašim željama'. Dođeš, platiš i ispričaš svoju želju. Ja sam na 8. mart 1966. godine platio urednicima i otpjevao dječju pjesmicu mojoj mami i učiteljici. To je bio moj prvi nastup na radiju. Onda smo već imali bend i zvali smo se 'Đavolji eliksiri'" priča Dado.


GENIJALCI IZ OSIJEKA

Kaže da je s bendom "Đavolji eliksiri" vježbao u garažama i podrumima, te da je u tom periodu pravio električne gitare.

"Napravio sam ih osam. Gledao sam oko 17 puta film 'Jaguar' da iskopiram oblik gitare. Jednu sam napravio na kojoj se dalo svirati. Tada je bilo vrijeme takmičenja vokalno-instrumentalnih sastava. Na tim takmičenjima smo uvijek bili zadnji. Bili smo kao folk progresiva. Pobijedili smo na najkomercijalnijem nastupu kada smo svirali 'Pretty Woman'. Tada su rekli: 'Klinci imaju smisla'. Imali smo samo 15 godina. U isto to vrijeme, dok smo se mi u Osijeku trudili, postojala je grupa 'Dinamit', legendarna grupa u kojoj je pjevao Kićo Slabinac. Bili su vokalno-regionalnog značaja", priča Dado.

Zbog odlaska Kiće Slabinca i gitariste Antuna Nikolića u vojsku, na poziv bubnjara Ratka Divjaka Dado nastavlja karijeru u "Dinamitima". Već na prvim svirkama zvali su ih genijalci iz Osijeka.

"Isto kao da su nas zvali Džon Lenon i Pol Mekartni. Mi smo bili ti 'Dinamiti', genijalci iz Osijeka. Onda smo išli svuda po bivšoj Jugi. Svuda smo pobjeđivali. Od silnih nastupa najupečatljiviji je u Rovinju, gdje nas je čuo jedan njemački menadžer. Čekao je mjesec i pol dana da mi završimo taj posao. Bukvalno se nije htio maknuti od nas. Htio je da nas odvede u Njemaču. Taj projekat je propao zato što smo bili klinci. Međutim, neki članovi benda nisu htjeli da idu jer su se bojali strane zemlje, tako da nismo otišli u Njemačku. Onda smo čuli informaciju da postoji jedan čovjek koji se zove Vedran Božić, strašan gitarista. On je tada svirao u grupi 'Wheels of fire'. Vedran je svirao Hendriksa u originalu. Čak je Džimi jednom došao da ga sluša, pa su se i osobno upoznali. Pozvali smo Vedrana da ide s nama u Njemačku jer imamo pet godina ugovor sa 'Star Clubom'. Čovjek napusti 'Wheels of fire'. Dođe Vedran i mi kao pravimo te 'Dinamite'. Međutim, nije to bila dobitna kombinacija. I ovaj menadžer je digao ruke od nas", objašnjava Dado.


TAKO JE NASTAO "TIME"

Nakon neuspjelog odlaska u Njemačku, Dado odlazi u "Korni grupu".

"Za godinu dana upoznao sam Kornelija Kovača, čovjeka koji komponira muziku, dirigira bendom i piše aranžmane. On je bio za mene svjetska muzička akademija. Nakon godinu dana skužim da me Kornelije ne razumije jer nije htio moje pjesme. Ipak, uzme moje dvije-tri teme koje su utjecale na to da on pređe iz hitmej u sinfo-rok. I tada je nastala ta faza sinfo-roka 'Korni grupe'. Sad sam ja htio otići iz 'Korni grupe'. Pustili su me pod uvjetom da nađem zamjenskog pjevača. Tu sam formulu otkrio u Zlatku Pejakoviću. Doveo sam ga i onda su me pustili", sjeća se Dado, dodajući da je odmah pozvao Ratka Divjaka i Vedrana Božića i s njima oformio grupu "Time".

"Krenuli smo s prvim probama. Posrećilo nam se. Mi smo prvi bend koji je došao sa zahtjevom da snimi album. S puno nepovjerenja oni su pristali. Počela je gradska fama u Zagrebu. Čuli su da grupa 'Time' nešto svira. Nakon drugog albuma lovci na talente su maznuli Raleta i Popa. To su bili profesionalni pozivi. Onda sam ostao malo na strani, na margini zbivanja oko grupe 'Time'. Čekao sam trenutak kad su dečki slobodni da odradimo koncert za svoju publiku. S obzirom da je ta agonija trajala predugo, došao sam na ideju da priučim ljude da sviraju repertoar "Timea'", kaže Dado.

Zbog izbjegavanja vojne obaveze Dado odlazi u zatvor, gdje je napisao pjesme za album "Time II".

"Kao, neće Topić da ide u vojsku. U biti - što je bilo. U novinama je pisalo da nisam došao na ljekarski pregled. Zbog toga su me osudili na mjesec dana zatvora. Inače, to krivično djelo se mandatno plaćalo s nekih sto dinara, ali ja sam dobio mjesec dana vojnog istražnog zatvora gdje sam bio na tretmanu državnog neprijatelja broj jedan. Čak su mi neki tamo po hodnicima prijetili da ću 'ležati' od devet do 16 godina. Preživio sam dramu. Prvo sam bio počašćen tamnicom od sedam dana. Onda sam ušao u ćeliju gdje nas je bilo osam. Bio sam s ubojicama. Onaj ubio ženu, drugi prijatelje. Sve kileri, teški", priča Dado.


ZABORAVLJEN

Sjeća se da se njegov život nakon izlaska iz zatvora pretvorio u dramu.

"Izgubio sam onaj fini osjećaj. Ono romantično u srcu koje imaju svi mladi ljudi. Niko mi se u tom zatvoru nije javio. Svi su me zaboravili. Skinuli su me s radija. Toliko si ignoriran da imaš osjećaj da ni samom sebi nisi potreban. Bila je to drama za mene koji sam tek zakoračio u život. I vratim se u normalu, izvadim se iz svega toga. Snimim te neke pjesme, 'Živjeti slobodno', 'Igraj, narode moj'. Međutim, moj prijezatvorski rejting teško sam vratio u te muzičke prostore. Mislim, nismo bili potrebni. Uvijek su nas pitali: 'A, za koga sviraš te pjesme'. I onda je uslijedila pauza od pet godina", objašnjava Dado.

Poslije pauze od pet godina Dado opet okuplja grupu "Time" i snimaju dvostruki album "Neosedlani".

"Neki ljudi su taj album nazvali koncertnim ili gasterbajsterskom operom. I 1980. godine umro je Tito. Tada se pojavljuju posljedice već započetih dekadentnih procesa. To je bila destrukcija svega. Tražili su se neki stari duhovi, stare aveti. Svi znamo što je bilo. Mi se izgubimo u toj varijanti. Ja sam to vrijeme iskoristio za putovanje. Imao sam svoje avanture po Londonu, Beču i Parizu. Opet smo se skupili 1997. godine. Sada nas ljudi zovu da sviramo. Počeli smo sve češće da sviramo. Što je lijepo u svemu tome? Mi smo se na prvoj probi nazvali grupa 'Time'. Nemam pojma zašto. To ime lijepo zvuči. To je pojam koji ne možeš staviti u kutiju. Beskonačno. Stvarno trajemo. Imamo ekskluzivne nastupe. Svatko radi svoj posao. Rale je u 'Big bendu' u Ljubljani. Vedran je bluzer. Ali, kad smo 'Time', to je naša priča. Našu muziku doživljavamo emotivno i dan-danas", kaže Dado.

Da tu emotivnost publika i dalje prepoznaje, dokazalo se na koncertima u Sarajevu i Beogradu...
Uskoro u Banjoj Luci

Dado Topić kaže da su Sarajevo i Beograd tek prve stanice u kojima će se zaustavili konvoj "Timea" na putu dobrih vibracija. Ekipa koja sve organizuje oko koncerata odlično radi i zato, vjeruje, uskoro neće biti grada na prostoru bivše Juge gdje neće svirati. Zato ne treba niko da bude iznenađen ako i Banja Luka uskoro dobije priliku da uživa u soulu, bluzu i džezu grupe "Time".
Život u Marini

Prije nekoliko mjeseci Dado se s porodicom iz Istre preselio u dalmatinski gradić Marinu.

"To je lijep gradić smješten pored Trogira. Imam kuću kraj mora. Lijepo mi je. Nas troje smo sretni. Kad nisam na gažama - ili pišem, ili sviram. Ako nisam u muzici, pomažem susjedu da sagradi kuću ili popravi auto. Nekad prevezem veš-mašinu ili neku babu u bolnicu. Hvala Bogu, znam svašta da radim. Ljudi vole da rade sa mnom jer sam dobar radnik", kaže Dado.
Ljubav na prvi pogled

Svoju pravu ljubav i sadašnju suprugu upoznao je u Rovinju.

"Iako sam toj djevojci davao znakove da želim kontakt i bar dvije minute razgovora, ona me je odbijala. Radila je za jednu turističku agenciju. Razmišljao sam: 'Pa, nije moguće da ne zna tko sam? Zašto me odbija?' Onda sam jedan dan ubrao ispred hotela cvijet i tražio od nje da mi posveti dvije minute. Samo da joj gledam u oči. Poslije sam joj preko kolegica slao poruke da ne misli da sam neki jad. Jednu noć sam svirao na terasi hotela. Taj trenutak je odredio naša buduća ljubavna događanja. Kad je došla, pjevao sam pjesmu 'Hello'. U trenutku kad sam zapjevao refren, sreli su nam se pogledi. I šta se desi, prođe pet večeri, ona se opet pojavi i to baš u trenutku kad sam zapjevao istu pjesmu. Napravili smo pauzu i ja sam otišao kod nje. I kažem joj: 'Nije slučajnost. Već drugi put kažem 'Hello' i ti se pojaviš. Ona je mlađa od mene 14 godina, ali je na kraju prepoznala nešto iskreno u meni. To se završilo brakom i imamo desetogodišnjeg sina Reu. Lijep je na mamu", priča Dado.

Divna Vidaković, Šejla Ibrić

Vim Venders

VIM Venders, čuveni nemački reditelj, čiji najnoviji film "Kad prošlost zakuca", u nedelju, 5. marta u Centru "Sava" zatvara 34. Međunarodni filmski festival, od srede je gost Festa. Tokom njegovog boravka u Beogradu, predviđena je poseta Arhivu jugoslovenske kinoteke, dok će u Salonu Muzeja savremene umetnosti bi­ti otvorena izložba Vendersovih fotografija - pejzaža, koja će nam predstaviti dru­gu stranu ovog velikana filmske režije, ali i dugogodišnjeg pasioniranog fotogra­fa. U Muzeju jugoslovenske kinoteke će mu biti uručeno najviše priznanje nacio­nalnog filmskog arhiva, "Zlatni pečat".
Venders je u jučerašnjem susretu sa novinarima između ostalog prokomentari­sao čudnu podudarnost sadržanu u činjenici da film Džima Džarmuša "Slomlje­no cveće" koji je otvorio Fest, za temu ima potragu glavnog junaka za sinom, baš kao i njegovo ostvarenje "Kad prošlost zakuca".
- Neizmerno mi je drago što moj film zatvara festival koji je otvoren ostvarenjem mog velikog prijatelja Džima Džarmuša. Kada mi je Džesika Leng, koja je od­mah po završetku rada sa mnom započela snimanje sa Džarmušem, otkrila da i u njegovom filmu glavni junak traga za sinom, zabrinuo sam se. Međutim, sada kada sam pogledao "Slomljeno cveće", tvrdim da na istu temu nisu mogla biti snimljena dva različitija filma.
Venders je film "Kad prošlost zakuca" okarakterisao kao tragikomičnu priču, u čemu vidi suštinsku razliku u odnosu na "Pariz, Teksas" snimljen pre više od dvadeset godina.
- Svakako postoji izvesna sličnost novog filma sa "Pariz, Teksas" iz 1984. godi­ne, pre svega zbog toga što su obe porodične priče, i scenarista je u oba sluča­ja Sem Šepard, bolji poznavalac porodičnog života američkog Zapada od bilo ko­ga drugog. Međutim, dok je "Pariz, Teksas" tragičan, "Kad prošlost zakuca" je tragikomičan film koji na kraju ipak ostavlja nadu, i upravo u tome se ogleda ono što sam naučio za protekle dve decenije.
Govoreći o svojoj fascinaciji putovanjima Venders je pomenuo Odiseja kao omi­ljenu mitsku i literarnu figuru, i rekao da su centralna tema njegovog života upra­vo putovanja, koja i sama za sebe mogu biti predmet filmske priče, bez potrebe da se neizostavno stigne negde.
Veliki režiser ne putuje bez foto aparata, u neprestanoj potrazi za pejzažima ko­je bi zabeležio, a koje ćemo od petka moći da vidimo u Salonu MSU. Dominira, naravno, Vendersu omiljeni pejzaž pustinje.
- Odrastao u posleratnoj Nemačkoj, u razorenom Diseldorfu gotovo sravnjenim sa zemljom, dugo sam ceo svet zamišljao takvim - objašnjava Venders opsednu­tost pustinjom. - Pustinju poredim sa praznim platnom, u kojoj je mnogo lakše zamisliti sebe nego u bilo kom drugom, unapred definisanom pejzažu.

INSPIRACIJA
MUZIKA, pre svega rokenrol, za Vendersa je neiscrpan izvor inspiracije, a neiz­mernu naklonost i poštovanje gaji prema Bonu Voksu, sa kojim je sarađivao čak u šest filmova.
Trenutak spajanja slike sa muzikom za mene je najčudesniji momenat - kaže Venders, koji tvrdi da njegove filmove mogu da inspirišu samo život, putovanja, muzika ili slikarstvo, a nikako drugi filmovi.

Lars von Trier

Trajanje: 139'
Rezija: Lars von Trier
Uloge: Bryce Dallas, Isaach De Bankolé, Danny Glover, Willem Dafoe, Lauren Bacall, Jean-Marc Barr, John Hurt, Željko Ivanek
28. februar (Sava Centar) 19.30h ¦ 250din




Manderlej leži na usamljenoj zaravni negde daleko na jugu Sjedinjenih Američkih Država. Bilo je to 1933. kada su Grejs i njen otac ostavili Dogvil za sobom. Nekim slučajem kola im se zaustavljaju u državi Alabama ispred velike gvozdene kapije sa teškim lancem i katancem. Pored kapije su hrastove kule na velikim granitnim stenama na kojima je monumentalnim slovima isklesano Manderlej. I samo što Grejs, njen otac i njegovi ljudi treba da krenu nakon kratke pauze i brzog ručka, mlada crna žena dolazi do njihovih kola trčeći. Kuca na Grejsin prozor. Očajnički udara u staklo. Grejs izlazi iz kola, ignoriše očev savet i prati devojku kroz kapiju Manderleja. Tamo nailazi na grupu ljudi koja živi kao da ropstvo nije ukinuto sedamdeset godina ranije, sa belim gospodarom i crnim robovima.
Manderlay lay on a lonely plain somewhere in the deep south of the USA. It was in the year of 1933 that Grace and her father had left the township of Dogville behind them. By chance their cars stop in the State of Alabama in front of a large iron gate bearing a thick chain and a padlock. Beside the gate a dead oak tree towers over a heavy boulder with Manderlay hewn in monumental letters into the granite. Just as Grace, her father and his men are about to leave after a short break and a quick lunch, a young black woman runs up to the car. She knocks on Grace’s window. She hammers at the glass in despair. Grace gets out of the car, and ignoring the distinct advice of her father she follows the girl through the gates of Manderlay, and there she finds a group of people living as if slavery had not been abolished seventy years earlier, with white masters and black slaves.

LARS VON TRIER
Rođen je 1956. godine u Kopenhagenu u Danskoj. Dilomirao je režiju 1983. na Danskoj filmskoj školi u Kopenhagenu sa filmom Slike oslobođenja. Debitantskim igranim filmom Element zločina započeo je filmsku trilogiju koju čine još Epidemija i Evropa. Sva tri dela trilogije imala su svetsku premijeru u Kanu gde su nagrađeni specijalnim nagradama žirija. Snimio je oko 40 reklamnih filmova i brojne promotivne video spotove za rok grupe. Suvlasnik je kompanije Zentropa, koja producira njegove kao i mnoge druge filmove. Jedan je od osnivača koncepta Dogma 95, koji je nadahnuo filmske umetnike širom sveta. Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada. Manderlej je drugi film iz trilogije.
Born 1956 in Copenhague, Danemark. Graduated film directing in 1983 from Denmark’s National Film School in Copenhagen with Images of a Relief. With his debut feature, Element of Crime started film trilogy consisting of Epidemic and Europe. All three films had world premiere at Cannes, where all three have been awarded with Special Jury Prize. He made around 40 advertising films and numerous video clips for famous rock groups. He is co-owner of Zentropa company, which produces von Trier’s films as well as many others. He is founder of Dogme 95 concept, which has inspired filmmakers worldwide. Recipient of major international awards. Manderlay is the second film in the trilogy.
Filmografija/ Filmography
1984 Forbrydelsens Element/Element of Crime (Element zločina)
1987 Epidemic (Epidemija)
1991 Europa (Evropa)
1994 Riget/The Kingdom (Kraljevstvo)
1996 Breaking the Waves (Kroz talase)
1997 Riget II/The Kingdom II (Kraljevstvo II)
1998 The Idiots (Idioti)
2000 Dancer in the Dark (Ples u tami)
2003 The Five Obstructions
2003 Dogville (Dogvil)

Festivali/Festivals:
2005 Cannes

Ante Tomic

Šta je pisac bez kioska

"Razlika u pisanju knjiga i pisanju za novine ista je kao razlika između benda koji svira po klubovima i benda koji svira na stadionu. Meni se sviđa i klupska i stadionska atmosfera"

Pre nekog vremena Ante je Tomić, jedan od najzanimljivijih mlađih hrvatskih proznih pisaca, posetio Beograd kao deo "delegacije" Hrvatskog društva pisaca, i tom prilikom publici čitao svoje nove radove. Iskoristili smo njegov dolazak za kratko, "rafalno" propitivanje o raspadu famoznog FAK-a, njegovim novim knjigama, novinarskom angažmanu, ali i o filmskom iskustvu: film Hrvoja Hribara po Tomićevom prvom romanu Što je muškarac bez brkova, ovih dana ruši sve rekorde gledanosti u Hrvatskoj (ovdašnja publika će premijerno moći da ga vidi na FEST-u), a i Karaula Rajka Grlića je spremna da pohara bioskopske blagajne širom virtuelne SFRJ...

"VREME": Ovdašnja publika mnogo zna o radu FAK-a. Koji su razlozi zbog kojih se FAK raspao?

ANTE TOMIĆ: Do toga je došlo kao u svakom braku. Naprosto, neki se ljudi nisu najbolje razumjeli, i počeli su jedni drugima ić' na živce. Nikakve političke niti ideološke razlike nisu bile razlog tome, već ljudske naravi. Dakle, razlog bi se najprije mogao podvesti pod "neslaganje naravi".

Kako danas gledate na nasleđe FAK-a? Koliko je on promenio stvari kada je reč o hrvatskoj književnoj sceni?

Jeste promijenio stvari. Stvorila se scena u kojoj su se javili novi prozaici, neki pisci su se opernatili i počeli raditi. Meni lično je puno pomogao.

Većina autora FAK-a je u književnost došla iz novinarstva. Ni danas vi niste jedini na toj sceni koji vodi paralelni slalom – novinarski i književni. Ali se takođe čini da vi niste novinari samo iz egzistencijalne nužde.

Istina je da smo mi u velikom dijelu novinari, ali to nije naš tegobni usud, nego nam se mahom sviđa to što radimo. Ja ne pišem za novine zato što se ne može živjeti od pisanja knjiga, kako to nekome može da izgleda, već to radim zato što obožavam pisati za novine. Neko vrijeme sam čak bio lijen uopće pisati neku knjigu, jer meni u odnosu sa društvom novine daju sve što mi tu treba. Volim što tjedno mogu napisati kolumnu koja će sutradan izići i koju će pročitati sto hiljada ljudi. To je sjajno. S druge strane, razlika u pisanju knjiga i pisanju za novine je ista kao razlika između benda koji svira po klubovima i benda koji svira na stadionu. Meni se sviđa i klupska i stadionska atmosfera.

Koliko je novinarski bekgraund fakovaca odredio i vašu književnu poetiku u pravcu takozvanog "novog realizma"?

Pisci iz generacije prije nas, koja se određuje kao postmodernistička, uglavnom su bili sveučilišni profesori, i njihova književnost je dolazila iz književnosti. Mi smo pak došli iz novinarstva, i prirodno je bilo da baš i nismo imali puno osjećaja za slične stvari.

A opet imate i drugačije, neposrednije, iskustvo rata i devedesetih godina.

Ja bih to rekao i grublje – mi smo imali različito životno iskustvo. I sve što uz to ide. Nismo sa dvadeset pet godina bili u situaciji da nam država da književni časopis unutar kojeg ćemo se formirati...

Od pisaca vaše generacije vi ponajviše insistirate na tome da ste pisac na tržištu i da volite da vas što više ljudi čita. Iz pozicije ovih starijih pisaca i njihovog odnosa prema svetom i profanom u literaturi, to mora da zvuči skoro blasfemično. Da li sami postavljate neku granicu između tržišta i populizma i da li za tu granicu uopšte marite?

Naravno, nikad ne možeš razmišljati o novcu niti o tiražima dok pišeš knjigu, to bi bilo potpuno blesavo. Knjige se pišu sa posve drugačijim motivima. Ali, moram reći da čitavo vrijeme dok pišem volim razmišljati o čitatelju, o tome hoće li se ono što pišem ljudima svidjeti.

U kritikama poslednjeg romana Ljubav, struja, voda i telefon bilo je primedbi da previše ugađate širokoj publici.

Koliko god me kritika pljuvala zbog navodnog populizma, siguran sam da radim stvar koja je dobra, i da ono što pišem može biti vrijedna književnost. Uz to, smatram da je ono što radim, kao što sam u poslednjem romanu napisao ljubavnu priču jedne frizerke, puno hrabrije i radikalnije od onoga što danas radi književna elita. Mislim da su frizerke vrijedne književnosti. Kritike su me jedino ljutile u slučajevima kad su bile strašno snobovske, kakva je bila jedna sa fašističkim prigovorom u odnosu na moj lik – da navodno ne može postojati frizerka koja sluša Aretu Frenklin!?

Kako komentarišete primedbe da je ovaj roman ljubić?

Pa, meni se ljubići sviđaju. A mogu to i ovako reći: Neki ljudi čitav život slušaju muziku koju su slušali sa dvadeset godina, a ja sam došao dotle da sve manje čitam, i da se zapravo vraćam knjigama koje sam čitao sa dvadeset, dok me muzika i dalje zanima. Zašto mi je muzika postala bitnija u posljednje vrijeme od književnosti? Zato što mi se sviđa emocionalna izravnost pop pjesme, koju literatura ne samo što rijetko ima nego se i smatra zazornim da je ima. Pisao sam ljubavnu priču u tom ključu, i ne vidim ništa strašno u tome.

Ljubav, struja, voda i telefon je, zajedno sa još osam naslova, objavljen u ediciji Premijera "Jutarnjeg lista", u kojoj se objavljuju premijerni romani pisaca mlađe i srednje generacije, što je nova praksa. Kakav je vaš odnos prema ovim kiosk-izdanjima, postoji li opasnost da ona "potroše" knjigu?

Ne. Nedavno sam baš izjavio da nemam nikakvih nelagoda u vezi s tim što sam na kioscima, budući da sam dosad imao problem objasnit zašto sam uopće u knjižari. Dakle, meni se sviđa što mi je knjiga izašla na tom neposvećenom mjestu, zajedno sa "Glorijom" i "Kosmopolitenom".

U svojoj novoj knjizi Krovna udruga i druga drama bavite se Splitom devedesetih godina, dakle gradom u vreme rata, kada su se dešavala upadanja u oficirske stanove, Lora i svi ti užasi. Prosečan konzument medija iz Srbije danas ima predstavu Splita kao mesta gde se održavaju mitinzi podrške Gotovini i slične stvari. Kako vi gledate na svoj "uži zavičaj", i kako se desilo da, gledano spolja, Dalmatinci postanu najveći i najtvrđi desničari?

Budući da tu živim meni je o tome malo bolno govoriti. Moguće da je razlog u tome što je Split po mentalitetu, po svemu, nekako radikalniji. Sve emocije koje imaš u Splitu imaš i u Zagrebu, samo što nisu tako burne. Split kao da svako svoje stanje mora proživjeti jače, i u tome, sa tim skupovima potpore ljudima optuženim za ratne zločine, grad gledano sa strane zbilja može povremeno djelovati zastrašujuće. Ali negdje ispod svega toga ipak mislim da postoji onaj Split kakav je oduvjek bio, dakle grad koji je jako ironičan prema svakoj ideologiji. Možda je Split najbolje opisao Miljenko Smoje u prvom poglavlju Velog mista, navodeći da kada je izbio rusko-japanski rat u Splitu su se tukle pristaše Japana i pristaše Rusije.

Pored novinarskog i književnog iskustva, imate i treću vrstu iskustva – filmskog. U Hrvatskoj se upravo prikazuje ekranizacija romana Što je muškarac bez brkova?

Niti sam pomagao Hrvoju Hribaru da snimi film, niti sam učestvovao u njegovom scenariju.

Kako je tekla saradnja sa Rajkom Grlićem na pisanju scenarija i snimanju filma Karaula, rađenom prema vašem drugom romanu Ništa nas ne smije iznenaditi, čija se premijera očekuje?

Mene film zapravo ne zanima. Nisam ni ovaj film želio raditi, ali Grlić me prevario i uvukao u priču, tako da smo za skoro dvije godine napisali osam ruku scenarija. Ja sam s velikim zadovoljstvom radio jer mi je to u prvom redu bilo prekrasno ljudsko iskustvo, sviđalo mi se sjediti u istoj sobi sa Rajkom Grlićem i razgovarati o likovima, radnji, motivima, a usput sam i naučio puno toga o dramaturgiji, građenju priče, takvim stvarima. Rajku se izgleda zbog nečega također sviđalo radit sa mnom, pa me je svuda vukao sa sobom, tako da smo skupa gledali terene, birali glumce, prolazili čitajuće probe. Na kraju me je počeo zajebavat da ću jednom ja počet režirat a on će mi pisat scenarij. Tokom rada trudio sam se da mu ugodim i napišem najbolje što mogu, i zapravo ponovo bih pisao filmski scenarij samo pod tim uvjetom – da s e pritom mogu družit sa zanimljivim čovjekom. Pogledao sam grubo izmontiran film, i, neću da ureknem, ali mislim da je film uspio.

Taj roman je vremenski lociran u "poslednje mirne godine SFRJ", u sredinu osamdesetih...

Rajko je malo pomerio radnju bliže ratu, iz 1985, kada se radnja romana dešava, u 1987. godinu, posljednju godinu kada je nošena štafeta mladosti. Daleke, nagovještaje rata koji u knjizi postoje Rajko je potencirao, a i sam kraj filma je u odnosu na knjigu promijenjen.

Karaula je prvi film snimljen nakon raspada Jugoslavije u čijoj produkciji su učestvovale sve bivše jugoslovenske republike, kao prvi "postjugoslovenski" filmski projekat, naravno, ne u ideološkom već, pretpostavljam, u senzibiltetskom ključu. Imate li neki zazor od toga?

Ne. Nemam nikakav zazor. Mene je, naprotiv, silno veselilo da smo napravili taj film. Na prošlogodišnjem Sarajevskom filmskom festivalu bili smo ponosni kada su se na jednom mjestu okupili ministri kulture iz svih nekadašnjih jugoslovenskih republika i počeli razmišljat o osnivanju filmskog fonda kojim bi se finansirali zajednički filmovi, i to nazvali "Ohridska inicijativa".

I kako svi ti ministri izgledaju na jednom mestu, komparativno?

Pa, kad ih vidiš sve na hrpi, izgledaju dosta ubogo (smeh). Ali, pošto sjede na parama, moraš biti ponizan prema njima.

Ako budete objavljivali novu knjigu u Srbiji, hoće li, kao i prethodne dve Što je muškarac bez brkova (Prometej, 2002) i Ništa nas ne smije iznenaditi (L.O.M, 2003), biti štampane na ćirilici?

Zašto da ne. Sviđa mi se kako to izgleda. Imam jednog prijatelja koji ima strica u Australiji, a koji nije završio fakultet u Beogradu gdje je studirao, i kad objašnjava zašto studije nije završio, kaže "'Ti gospu, svako im je slovo ka katriga" (smeh).

Teofil Pančić