Hannibal Lecter čudovište stoljeća
Hannibal Lecter jedan je od najmonstruoznijih književnih (potom i filmskih) likova suvremene svjetske pop-kulture. Zastrašujući karakter u kojem se spaja najodvratnija nastranost ljudske prirode (kanibalizam) s genijalnim umom, stvoren je u mašti američkoga književnika Thomasa Harrisa (1940). Psihijatar i psihopat u jednoj osobi prvi se put pojavio kao epizodni lik u Harrisovu romanu "Crveni zmaj" (1981), ali je u punoj snazi zaživio tek u planetarnoj, u milijunskim nakladama prodanoj uspješnici "Kad jaganjci utihnu" (1988). Taj se roman sutra objavljuje kao deveti krimić drugoga kola Večernjakove biblioteke, pa će naši čitatelji lako moći provjeriti zašto je ugledni "Washington Post" za autora "Jaganjaca" napisao: "Thomas Harris jednostavno je danas najbolji pisac napetica".

Tko je autor minuciozne psihološke proze, besprijekornoga spoja krimića i horora, u kojoj u potrazi za serijskim ubojicom mlada istražiteljica FBI-a Clarice Starling "surađuje" s manijakalnim ljudožderom dr. Lecterom? Zasjenjen globalnom popularnošću vlastite književne kreacije, "otac" kanibala Hannibala, samozatajno se kloneći svjetala pozornice, i sam pridonosi manjku informacija o svom životu i djelu: nerado daje novinske intervjue, rijetko se pojavljuje u javnosti, ne odašilje medijima obavijesti iz svoje književne radionice... A iz te su radionice dosad izišla četiri romana, sva četiri bestseleri, sva četiri s uspjehom ekranizirani.

Za razliku od većine pisaca književnih hitova koji kao iz rukava svake godine istresu novu knjigu, Harris piše sporo, pedantno godinama bruseći svaki detalj.
Prvi roman, "Crna nedjelja" (1975), bavi se danas dramatično aktualiziranim problemom terorizma. Šest godina kasnije izlazi "Crveni zmaj", uvodeći lik "čovjeka s jedinstvenom predodžbom o tome što je dobar mesni odrezak". Nastavak "Jaganjaca", naslovljen "Hannibal", pojavio se 1999. g., ubrzo također postavši predložak za uspješan istoimeni film u kojem je, kao i u "Jaganjcima", briljirao Anthony Hopkins. Film "Kad jaganjci utihnu" ušao je u povijest kao treći kojemu je uspjelo u svih pet glavnih kategorija osvojiti Oscara (najbolji glumac i glumica, najbolji scenarij, najbolji redatelj, najbolji film u cjelini).

Kad jaganjci utihnu" Thomasa Harrisa
Pogodi tko dolazi na večeru
Autor Mirjana Jurišić


Naizgled posve bezazlena rečenica: "Žao mi je što ne možemo dulje popričati; imam prijatelja na večeri", izgovorena iz usta najčudovišnijega književnog lika posljednjih dvaju desetljeća u svjetskoj literaturi, dr. Hannibala Lectera, promiče se u jednu od najjezovitijih. Jer, Lecterov "prijatelj" dolazi na večeru na doista poseban način: on je dio jelovnika te večere! "Kad jaganjci utihnu", najbolji od tri romana Thomasa Harrisa u kojima se pojavljuje lik najpoznatijega književnog kanibala, od danas se može kupiti uz Večernji list kao deveti krimić drugoga kola Večernjakove biblioteke.

U dugoj i snažnoj američkoj tradiciji romana strave kao kriminalističkoga podžanra, od začetnika te forme Edgara Allana Poea do proizvođača književnoga užasa na tekućoj vrpci Stephena Kinga, Thomasu Harrisu pripada zapaženo mjesto ne samo zbog njegova nesumnjiva proznoga umijeća u građenju priče i sposobnosti suptilnog a dubokog poniranja u najtamnije zakutke ljudske naravi i ljudskoga uma, nego upravo po kreaciji monstruoznoga dr. Lectera. Slava psihijatra-psihopata kojemu je jedno od omiljenih jela i jetrica u umaku od boba s kapljicom chiantija (pogodite čija jetrica?!) iz Harrisove se knjige, potpomognuta odličnim filmskim preradbama, proširila svijetom, postavši općim mjestom popularne kulture.

U opsežnoj bibliografiji kritika i članaka posvećenih knjigama i filmovima s Hannibalom Lecterom u glavnoj ulozi, mnoštvo je tekstova i znanstvenoga karaktera, jer planetarna pomama za inteligentnim ljudožderom natjerala je i sociologe i psihologe da pokušaju istražiti korijene te masovne fascinacije ljubiteljem neobičnih jela.

Ipak ima nade

SARTROV roman "Mučnina" pojavio se 1938. godine kao izraz autorove potrebe, a ne fenomenološkog pravca, sa idejom da ljudski život nema smisla. Pisac otkriva strašnu iskvarenost sveta oko sebe, a neka njegova iskustva dovode ga do osećaja psihološke mučnine. NJegov egzistencijalizam, koji je popularisao, ostao je duboko originalan, a njegova dela bila su jedna od najvećih inspiracija moderne književnosti. Po ubeđenju ateista, smatrao je da je čovek osuđen na slobodu, slobodu od svakog autoriteta sa kojim mora da se suoči ako hoće da postane normalno biće. Smisao svoga postojanja čovek mora da utvrdi sam.
Roman "Mučnina" pisan je u formi dnevnika i pripoveda o naglim promenama koje potpuno obuzimaju glavnog junaka Antoana Rokantena, mladog istoričara, kada spozna banalnost i prazninu postojanja. Kako napadi mučnine bivaju sve češći, Rokanten napušta istraživanja i okreće se malobrojnim prijateljima. U ravnodušnom svetu bez rada, ljubavi ili prijateljstva koji bi ga održali, on mora da otkrije važnost i smisao unutar samoga sebe. Živi na čudnom metafizičkom nivou. Bilo da drži kamen ili gleda u čašu piva, oseća se suočen sa golim postojanjem stvari. NJegovo poimanje samoga sebe nudi nam pronicljivo opažanje života u svetu koji smatramo svojim.
Posle dugih putovanja po Africi i Dalekom istoku Antoan napušta gradski život i odlazi u provinciju, u Buvil, kod prijatelja. Piše tezu iz istorije o pustolovu markizu De Rolbonu iz 18. veka. Rolbon postaje predmet njegovih istraživanja. On je bio misteriozni francuski aristokrata koji se uplitao u politiku za vreme Francuske revolucije i posle nje. U početku, Rokenten misli da može da sazna sve o njemu, ali uskoro shvata da ne samo otkriva ko je markiz, u stvari, bio, već ga koristi da bi opravdao sopstveno postojanje.
Posao ga često odvodi do gradske biblioteke gde radi njegov prijatelj Samouki. Uveče sedi za stolom u jednom kafeu i sluša stalno jednu istu pesmu. Nekada posećuje Fransoaz, ženu koja vodi kafe, i koja je njegova povremena ljubavnica.
Jednoga dana, Antoan na obali mora uzima kamem i shvata da ga obuzima čudno osećanje. Da li je on taj koji se promenio ili svet oko njega? Luta ulicama i shvata značenje svoje avanture. Mučnina je postojanje koje otkriva sebe i nije prijatno za gledanje. A onda se hvata za blagu nadu - Ani, njegova bivša ljubav koja živi u Parizu, pisala mu je i oni će se ponovo sresti. Međutim, ona je u međuvremenu postala neko drugi. Ona svesno živi u prošlosti čitajući iznova iste istorijske knjige i prisećajući se "savršenih trenutaka" iz svog života. Rokenten uviđa da je među njima zaista kraj. Gubi svoju prošlost, kap po kap. Svakoga dana tone dublje u čudnu i sumnjivu sadašnjost. NJegov život gubi smisao i on uviđa da za njega počinje jedna potpuno nesvakidašnja avantura - mučnina! Shvata da mučnina dolazi pre činjenice da egzistencija prethodi suštini i da su fizičke karakteristike objekata i ljudi samo fasada koja maskira ništavilo postojanja.
Kroz lik svog glavnog junaka, Sartr predstavlja izgubljenost čoveka koji se oslobodio lažnih značenja i uvideo užas svog položaja u svetu, u svetu koji odbacuje uobičajeni smisao koji dajemo stvarima. On traga za njihovim pravim smislom. Kako počinje da stiče svest o tome, sve više se udaljava od drugih i ne vidi izlaz iz situacije u kojoj se nalazi. Sam kraj romana daje nadu za pronalaženje životnog smisla. Uz zvuke omiljenog refrena “Some of These Days”, shvata da mora sam da stvori oslonac, delo, bilo šta što izmiče životu i odlazi u Pariz da piše roman.
Sartr je u nekoliko navrata video našu zemlju. Godine 1948. samo u prolazu, a maja 1958. došao je u Beograd kao gost Saveza književnika Jugoslavije i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa suprugom Simon de Bovoar, takođe književnicom. Mnogi kritičari veruju da veza između glavnog junaka "Mučnine" Rokantena i Ani, liči na onu koju je Sartr imao sa svojom dugogodišnjom saputnicom. Novinarima je rekao da se interesuje za jugoslovensku problematiku i da smatra Jugoslaviju jednim od najznačajnijih faktora mira i popuštanja zategnutosti u svetu. Želeo je da upozna naš narod, da obiđe fabrike i industrije, a pre svega da razgovara sa svojim kolegama iz naše zemlje i da poseti pozorišta. Video je dva svoja komada: "Zatočenici iz Altone" u JDP-u i "Iza zatvorenih vrata" u Ateljeu 212. Sa ovih predstava, kako je sam govorio, poneo je fantastične utiske.
Kada je ponovo posetio našu zemlju, 1960, došao je sa namerom da shvati i razume način na koji naši književnici reaguju na sadašnjicu, na stvarnost.
- Literatura mora biti kritička slika društva, koja će doprineti njegovoj evoluciji i dovesti ga do onog stadijuma na kojem književnik želi da to društvo bude - rekao je tada Sartr.

RAZGOVOR SA PUBLIKOM
TOKOM svoje posete Beogradu 1958, Žan-Pol Sartr bio je gost Filozofskog fakulteta, gde je trebalo da održi predavanje u svečanoj sali Kapetan-Mišinog zdanja. Ogromno interesovanje studenata i ostalih Beograđana učinilo je da se ispuni sala i svi holovi Fakulteta. Do tada nijedan strani pisac nije pobudio takvo zanimanje. Stigao je sa znatnim zakašnjenjem, ali je dočekan burnim i gromoglasnim aplauzom. Svi su očekivali da progovori jedan veliki duh. Kada mu je dekan Fakulteta posle dobrodošlice dao reč cela sala se pretvorila u uvo. A Sartr je, na opšte iznenađenje, rekao da nema nameru da drži bilo kakav govor ili predavanje, već da samo želi da razgovara sa publikom.

KOJA - THE BLACK TOOTH A KA ZELENI ZUB

Kako je propao rock 'n' roll?

Mnogi će reči da to nije istina da još uvijek živi i da nikad neće propasti. Dobro složit ćemo se svi, možda postoji ali je evoluirao. Ispratio je sve globalne i neglobalne promjene i došao do točke kad su crnci postali glavne zvijezde svih muzičkih pravaca.
Ovi prostori se baš i ne mogu pohvatiti velikim brojem istih, pa stoga svi imamo neke naše lokalne heroje.
Heroje ulice? Igor Mirković je uradio i film "Sretno dijete" na tu temu i dobio je jedan lični prikaz dešavanja početkom osamdesetih godina. Zadovoljan ostvarenim ipak jedna stvar, odnosno jedan čovjek mu vjerojatno i dan danas dolazi u snove, kad već u film nije htio da se upušta.

Priča o "Novom valu" ili na srpski "Novom talasu" nikako nije mogla da bude ispričana bez Koje, Zelenog Zuba ili u najnovije vreme Black Tootha (Crni Zub). Nije se pokvario, samo je kao i naslovna tema evoluirao. Za one mlađe riječ je o vođi kultnog BG benda koji se zvao Disciplina Kičme, danas Disciplin A Kitschme. Opet, naravno evolucija.

Dakle, Koja o filmu "Sretno dijete":
KOJA: Vrlo lepo, ali ne bih ja ni ubacivao ništa u taj film, pošto mi je nejasan koncept istog. Imali smo mi i par razgovora u vezi toga, gde me je režiser nagovarao da se pojavim u njegovom filmu, ali kao što rekoh, ne znam o čemu se tu radi.Da li je to istorijski ili privatan film? Takođe, tu je potpuno zaobiđen period crnih 90-tih, kao da se ništa nije desilo,a ja baš mislim da upravo to mora biti neizostavan deo takvog filma.Naime, čime su se te progresivne grupe i pojedinci bavili u to vreme? Reci ako smeš.
Potreban je detaljan i mnogo složeniji pristup takvoj temi, ako želimo istinu.Ako ne, onda je to, ustvari, nešto drugo. I da spomenem još da je to, kao, film o 'novom valu' u kojem je i 'Bijelo Dugme'!?! Zaista ne razumem.

Kako se od prošlosti ne živi, bar ne u glavama ljudi koji gledaju napred, Koja se započeo serijal sessiona Fank i Lastiss u jednom od opet kultnih beogradskih mjesta. Prije samog ljeta svake druge srijede, više od dva mjeseca Koja je educirao omladinu puštanjem muzike i animacijama.

DOP: U trenutku kad ti se pojavila ta ideja, o čemu si zapravo razmišljao? O ponovnom oživljavanju Akademije, o educiranju novih generacija.... Koliko su se tvoja očekivanja ispunila nakon više od dva mjeseca tvog rada na Akademiji?
KOJA: Srž akcije Fank-i-Lastiš Crnog Zuba je potraga za kvalitetnim sadržajem.Znači, to je koncept kluba, /diskoteke/ u kome je Crni Zub DJ koji pušta malo drugačiju mešavinu funk, rock ili dance muzike, praćenu lupovanim filmićima i kompjuterskim animacijama koje se vrte po zidu kluba, a što sve vodi jam- sessionu kao vrhuncu večeri.
Akademija je zaista jedino urbano mesto u gradu koje poseduje sve neophodne detalje za takav koncept. Činjenica je da ovakvih doživljaja nema, sve oko nas je prilično konfuzan, a kao opušten instant-svet, išaran politikom, reklamom i sponzorima, neverovatnom količinom jevtinih skandal-informacija koje ljude postepeno prave ravnodušnim prema svemu.Posle ratnog i poratnog perioda, čini se da je umor ponovo zavladao. Fank-i-Lastiš se trudi da ubaci zrno kvaliteta i optimizma u današnji trenutak.
Kao i obično, najviše me je uzbuđivala ideja spoja muzičara različitih usmerenja i generacija koja će rezultovati zanimljivom, u jednom dahu stvorenom muzikom.To inače nije lako...Održano je pet jam-sessiona na kojima su učestvovali, osim mene koji sam svirao gitaru, ljudi iz Darkwood Dub, Partibrejkers, Eyesburn, El.Org, Neočekivane Sile, Presinga, Vasil Hadzimanov Banda, Roze Poze, Lira Vega, Popečitelja, Bo, Jarbola, zatim članovi Jazz Orkestra RTS, stare Discipline Kičme, Ansambla Kolo,svirači sa Muzičke Akademije, a bilo je ljudi i iz publike...Inace, jam-session kao forma moze da bude užasno zamorna stvar, kada muzičari zadovoljavaju sami sebe, a publici bude dosadno, međutim, mislim da se ovog puta nijednom to nije desilo, što je i bila moja misija. Konačno, sve je snimano i audio i video i cenim da ce to biti jako dobar cd, mozda dvd....Snimci su obećavajući.

Exit je bio i prošao. Iggy je svoje odsvirao, Massive takođe, ali utisak godine je ponovno okupljanje originalne postave grupe Luna. Može li to natjerati Koju da razmisli o ponovnom okupljanju nekih od starih postava Discipilne i da ponovno postane Zeleni Zub.
KOJA: Luna su mi stari prijatelji, pozdravljam njihov povratak, a dobro bi bilo da snime nešto novo.Što se tiče Zelenog Zuba, on je odavno već postao Crni Zub i ne bih se baš vraćao unazad. Disciplin A Kitschme je ovde na koncertima uvek svirala i stare stvari, zašto da ne, to i danas zvuči aktuelno i tog momenta kad band svira pesmu po imenu 'Zeleni Zub', ja jesam taj, no, ipak je to sve već bilo, mene više uzbuđuju novi putevi.
Dakle evolucija je neminovna. Posljednje vreme osim rada na Akademiji Koja se bavi produciranjem albuma.

DOP: Sa kojim bendom bi najviše volio raditi?
KOJA: Nemam neku naročitu želju u vezi produciranja nekog benda, kriterijumi su da se grupa ne bavi kopiranjem MTV-rock muzike i po mogućstvu da ako peva, to radi na maternjem jeziku i da to bude nešto suvislo... Ono što, posle dužeg čekanja uskoro izlazi, a što sam sa radošću producirao su Popečitelji, band iz Prištine, koji naravno više ne žive tamo, to je jako energičan instrumentalni funk-folk. Rado bih radio starije grupe koje još funkcionišu, kao npr. Time, no, to nije izvesno.

Bilo kako bilo za Koju što god radio uvijek će ostati etiketa (po mogućnosti na kapi): NAJBOLJI! Najbolje od najboljeg će slijediti u nastavku priče o Koji. Gore spomenuti Popečitelji su nedavno izdali album pod nazivom "Ko

NICK CAVE & THE BAD SEEDS: "ABBATOIR BLUES/THE LYRE OF ORPHEUS" (MUTE)

SIROVI SVIJET

Makar je na posljednjim albumima imao izvrsnih pjesama, a i znao se više no jednom preobraziti u onu rastrganu, režeću rock-nepodobu kakvu pamtimo i volimo, Caveovo generalno skretanje prema "odraslom", komornom kantautorstvu u prvi je plan izbacilo slabosti njegove poezije – repetitivnost i nedostatak intelektualne i emotivne istančanosti Brela ili Cohena, s kojima se rado uspoređuje. Abattoir Blues će stoga razveseliti sve njegove obožavatelje kojima je nedostajao anarhični glamour Cavea kao inkarnacije grijeha u jalovoj potrazi za iskupljenjem.
Obilježen dekadentnom elvisovskom produkcijom i obilno garniran gospelom, prvi od ova dva izdanja nudi apokaliptični, sirovi svijet u kojem je njegov glas, poput čas bijednog čas bijesnog Goluma u paklenom kabareu, suprotstavljen vokalnoj vertikali gospel-zbora. The Lyre Of Orpheus je orijentiran k bluesu i srodniji njegovim novijim radovima. Pjesme su baštinile poznate karakteristike – epistolarna forma, obilato korištenje biblijskih likova i jezika te sklonost da u prosjeku jedna od pet "babes" kojima se zdvojan obraća svrši zatučena tupim predmetom.Neka od tih obilježja već su dobila karikaturalne dimenzije. Šumsko-pastoralna metaforika raširila se na sve naslove, a neke je bogme i toliko obrasla da se pjesma pod njom sasušila. Rado bih nabrojala floru, faunu i prirodne fenomene koji haraju tekstovima (uz tradicionalne snjegove, vjetrove, polja i neba zastupljeni su insekti, gmizavci, ribe, pjevice svih vrsta te obilje sisavaca među kojima i pingvini i majmuni, a stabla i cvjetnice klijaju odasvud), ali taj bi pothvat debelo nadišao predviđene gabarite ovog teksta. Oba albuma sadrže pošten broj jako dobrih pjesama, i, kad bi se izbacile one koje su tek razmještene stare skladbe, dobila bi se izvrsna kolekcija i pritom izbjegla nepopularna i, ruku na srce, rijetko opravdana forma dvostrukog albuma.

Pedro Almodovar - antipapa
Ako već moramo birati između nekih religija i učenja, onda bismo odabrali 10 zapovjedi koje poput svakog svećenika i fanatika slijedi Pedro Almodovar.

1. Traži od glumca nemoguće
Riječ samoostvarenje je na Almodovarovim snimanjima strogo zabranjena, budući da pedesetpetogodišnji redatelj očekuje stopostotnu lojalnost. Penelope Cruz kaže da je rad s Pedrom i više nego intenzivan, dok je Gael Barnal malo određeniji pa kaže: 'Puno sam naučio, a sada sam zaslužio odmor'.
2. Psuj ono što voliš
Antiklerikalni Almodovar voli zvati katolicizam čudesnim izumom. Za svoju melodramu 'Loš odgoj' koja razapinje na križ pedofiliju u crkvi ima za nadodati: 'Bolje da se Vatikan pokrije ušima, inače oštrim svoj mač.'
3. Upoznaj život sa svih strana
Mali Pedrica je odrastao među puno 'teta' u selu u La Manchi, a sa 16 je zapalio u Madrid ne bi li snimao porniće kamerom iz ruke. U međuvremenu je radio kao činovnik u Telefonici i nastupao s tucet bendova u madridskom noćnom klubu 'Ras'. Može se reći da ima dovoljno materijala za još nekoliko filmova.
4. Okruži se lijepim ljudima
Svoju muzu Carmen Maura je skužio kada je radila kao konobarica u jednom baru, zatim se pojavljivao u javnosti s 1,45 m visokom damom Alaskom, a onda je konačno pala i šesnaestogodišnja kći meksičkog veleposlanika. Treba li spomenuti i to da je otkrio Antonija Banderasa?
5. Budi pjesnik
Ako želite biti autentični to vam je, znate, jako skupo. No s tim svarima ne biste trebali škrtariti jer, što smo bliži našim snovima to smo autentičniji ('Sve o mojoj majci'). Zašto takve rečenice nikada ne osvanu u hrvatskim filmovima?
6. Sij kaos oko sebe
Almodovarova fantazija i njegov život? Nitko živ ne zna što je stvarnost, a što igra! On sam za sebe kaže da se osjeća kao lutkar u ogromnom kazalištu koje može pobuditi stotinu različitih osjećaja.
7. Postani institucija
Što je Almodovar učinio Španjolskoj i ostatku svijeta? To da se žene više poštuju (ma što poštuju, obožavaju!), to da homoseksualci dobivaju manje batina, a mačo muškarci smiju katkada i zaplakati. Da ne dužimo, jedna riječ - ALMODOVARIZAM!
8. Pružaj otpor!
Kriv je za to što se poslužio ilegalnim izbornim trikovima i što je natjerao 4000 konzervativaca da odu na ulicu i demonstriraju protiv španjolske vlade, predbacili su mu u domovini. Što kaže Almodovar na optužbu: 'To vam je kao da u Americi pokušate zabraniti Mickey Mousea. Inače, što se tih protesta tiče: Tako je lijepo ponovo živjeti u demokraciji.'
9. Ostani zagonetka!
Odnosi? Intimne veze? Svakodnevnica? O svom privatnom životu Almodovar priča samo u šiframa pa tako kaže da je zaljubljen u brazilsku pjevačicu Bebel Gilberto, naravno samo platonski. Njegova najveća ljubav? 'Odavno mrtva!' Inače, s njegovim velikim idolom Fassbinderom ga vežu tri stvari - sklonost debljanju, ljubav prema drogama i slobodniji odnos s muškarcima.
10. Ostani u okvirima obitelji!
Poduzeće Almodovar je jednom riječu MI. d.o.o. Iako je Pedrova mama stalno govorila da se kloni kina, svako malo je prihvaćala manje uloge u sinovljevim filmovima. Što smo još uspjeli saznati od sfinge Almodovara? To da se braco Augustin Almodovar brize za biznis i lovu i da obojici pripada produkcijska kuća El Deseo.

KAKO SU GINTER GRAS I NJEGOVI LITERARNI JUNACI SVOJE STOLEĆE PROŽIVELI
Oskarov neverovatan život pre i posle „godine nulte”
Ovdašnjem čitaocu, privilegovanom da „Limeni doboš” čita bogatiji za 12 godina dugo iskustvo pod Miloševićevim režimom, bliži je nego ikome osnovni aspekt Grasovog remek-dela: Oskarovo nastojanje da se uključi u novo društvo i konačno odustajanje. Sudbine sa kojim Gras konfrontira Oskara tipične su za one Nemce koji nisu izvukli nikakvu pouku iz istorije i jedino im je stalo da rat što pre zaborave

Među brojnim, a danas već uveliko klasičnim delima nemačke proze 20. veka, zaključno sa dokumentarnom hronikom epske širine “Moje stoleće”, Ginter Gras je 1999. Nobelovu nagradu dobio upravo za svoj prvi roman “Limeni doboš” napisan i objavljen 40 godina ranije. To je priča koju 1954. o svom neobičnom i sasvim neverovatnom životnom putu priča tridesetogodišnji čovečuljak Oskar Macerat, pacijent psihijatrijske klinike u Diseldorfu optužen za ubistvo bolničarke. Iz Oskarovog sećanja i bogate fantazije izrasta njegov zavičaj, slobodni grad Gdanjsk (Dancing), ušće Visle i mrka polja krompira, pa potom i industrijska oblast SR Nemačke nakon Drugog svetskog rata. Gras u realističko i izlaganje uvodi i elemente fantastike, pa je tako duhovni razvoj njegovog junaka Oskara okončan već od trenutka rođenja, a kao trogodišnji dečak, kad na poklon dobija plehani doboš, odlučuje da prekine da raste. Tim gestom Oskar određuje svoj stav prema svetu odraslih, protestuje protiv tromosti duha i učmalosti, odbijajući da se uklopi u društvo svog vremena. Jer njegovi doživljaji nisu samo lične, privatne avanture, Oskar ne živi izvan politike i istorije. Tako čitalac iz Oskarove perspekive prati sudbonosne godine dolaska fašizma na vlast i njegovo učvršćivanje. Nezaboravni su opisi “kristalne noći” 9. novembra 1938, kad su širom Nemačke spaljivane sinagoge, demolirane jevrejske kuće i radnje, viđeni iz dečjeg, a zapravo ugla jetke i rezignirane satire, prepune neizrecive tuge. A tek posle dolazi Drugi svetski rat i osvajanje tuđih teritorija, širenje nacionalsocijalizma Hiljadugodišnjeg Rajha, i njegov brzi slom, koje “mali” Oskar najčešće vidi ovako:
“Tako sam dakle januara ’43. naučio da Staljingrad leži na Volgi; međutim, manje me je zabrinjavala Šesta armija nego Marija koja je tada imala gripu”.
Ulazak sovjetskih trupa u Gdanjsk Oskar doživljava kao veliku zabavu. NJega tih dana ne diraju smrt, haos, ni požari, i on sa posebnom pažnjom posmatra vaške u krznenoj kragni jednog ruskog vojnika i svesno tera u smrt i svog “verovatnog” oca Alfreda Macerata, a zatim se, kao Bulgakovljevi đavoli, oprašta od Gdanjska i kreće kao izbeglica na Zapad. I na tom putu se preko noći fizički menja: od zaostalog deteta postaje deformisani čovečuljak.
A i njegova odluka da “početkom maja” 1945. nastavi da raste nije nimalo slučajna. Jer zna se šta je kapitulacija 9. maja značila za Nemačku. Režim koji se spremao za hiljadugodišnji život propao je posle nešto više od jedne decenije, a njegovi nosioci bili su ili mrtvi ili razvlašćeni. Trebalo je početi od početka, odnosno, kako se govorilo, od “godine nulte”. Na prvom mestu smoći snage i pogledati istini u oči i shvatiti kako je do takve nacionalne katastrofe uopšte moglo da dođe. I tu Oskar ne samo da nastavlja biološki rast nego – vrlo ilustrativno – rešava da upotpuni svoj “skromni obrazovni fond prepun praznina” i upisuje se na Narodni univerzitet gde “diskutuje sa katolicima i protestantima o kolektivnoj krivici”. I istovremeno se oseća “krivim sa svima onima koji su mislili: izdržimo ovo sada, proći će to, pa kad kasnije opet krene, bar nećemo imati rđavu savest”.
Taj treći deo ovog velikog romana, u kojem se predočavaju Oskarovi doživljaji u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj, tamošnja kritika još od pojave dela nije prihvatila. Rano je pevac zapevao, pa umalo da završi u loncu. Opisi Oskarovih iskustava u novom vremenu i društvu ocenjivani su kao bledi i neuverljivi, a istovremeno kao preterani i preuveličani. E sad je pitanje kako može da bude bledo ono što je puno preterivanja i kako neuverljivo ono što je iskarikirano. Današnjem čitaocu, u novom milenijumu i sa privilegijom da “Limeni doboš” ponovo iščitava bogatiji za jedno veliko 12-godišnje iskustvo pod Slobodanom Miloševićem bliži je nego ikome drugom osnovni aspekt velike Grasove završnice: a to je Oskarovo iskreno nastojanje da se uključi u novo društvo i njegovo konačno odustajanje.
Sudbine sa kojima Gras u tim završnim poglavljima konfrontira Oskara tipične su za onu većinu Nemaca koji nisu izvukli nikakvu pouku iz istorije i kojima je najviše stalo da što pre zaborave i potisnu sve što je podsećalo na rat. Pored oportuniste Cajdlera, čoveka za sva vremena i sve vladajuće garniture, u čijem stanu Oskar iznajmljuje samo kupatilo, čitalac upoznaje i nezaboravnog Klepa, jednu od najneobičnijih figura čitavog romana. Ovaj egzotični sanjar, pravi nemački Oblomov, ubeđen je da se većina životnih problema može poistovetiti sa dobrom kuhinjom pa bez teškoća menja svoja politička uverenja, lakše nego gastronomski ukus. I tako od ubeđenog monarhiste preko noći postaje ubeđeni komunista. Ne preko noći, nego još pri predjelu sa svoje raskošne trpeze.
Gledano iz tog ugla, ključni momenat ovog romana je Oskarov strah da bi mogao da bude oslobođen krivice za ubistvo bolničarke i otpušten iz bolnice u kojoj se posle 1945. – u haosu sluđenog i moralno srozanog društva – jedino osećao sigurno. Jer novu nemačku stvarnost posle velikog poraza 1945. on nikako nije mogao da shvati i prihvati. On posle oslobođenja, baš kao i autor romana, prihvata razne poslove, radi kao kamenorezac, pa potom i ugledni džez-muzičar. NJegovi nastupi u jednom noćnom lokalu prilika su za groteskne opise nemačkog društva. Posetiocima se ovde servira “jedan običan, najobičniji, poljsko-baštensko-kuhinjski luk” koji oni na licu mesta seckaju da bi im sok iz luka iznudio “ono što im svet i svo zlo ovoga sveta nisu mogli iznuditi – najobičniju okruglu ljudsku suzu”. Mehanizam koji nudi osoblje bara treba da pomogne tamo gde je otkazala ljudskost.
Za razliku od društva koje ne pokazuje znake tuge, Oskar, čiji je životni put takođe oivičen krivicama i zločinima i koji je “imao dovoljno razloga da plače”, sačuvao je sposobnost da se kritički i diferenciranije odnosi prema prošlosti. Prisećajući se familije i životnih saputnika, svih onih koji su bili “vredni oplakivanja” za Oskara se kaže da “je spadao među ono malo srećnika koji su dolazili do suza i bez luka”.

Đorđe Randelj

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
Manifest jednog puža

* Gras nikad nije krio da je do sloma Trećeg Rajha verovao u ciljeve Hitlerjugenda, no nakon rata prihvatio je sopstvenu krivicu za prošlost i bio ogorčen što drugi Nemci nisu bili spremni za teret svog dela krivice
* “Limeni doboš“ je brzo postao planetarni bestseler i bio prodat širom sveta u dva miliona primeraka, od čega 800.000 čak u SAD, a 40 hiljada u obe Nemačke
* Svom rodnom gradu Dancigu (danas Gdanjsk u Poljskoj), koji je Hitleru bio povod za početak Drugog svetskog rata, posvetio je u tematskoj trilogiji pored “Limenog doboša” romane “Mačka i miš” i “Pseće godine”
* Aktivno je 1969. učestvovao u predizbornoj kampanji Vilija Branta, pišući vatrene i nadahnute govore za jednog od najpopularnijih kancelara u nemačkoj istoriji
* Knjiga “Iz dnevnika jednog puža”, nastala tokom putovanja sa Brantom, zahvaljujući filozofiji glavnog junaka Hermana Otoa, pasioniranog kolekcionara puževa, proglašena je manifestom Socijaldemokratske partije
* Za razliku od gotovo kompletnog nemačkog političkog i javnog establišmenta, žestoko je kritikovao ujedinjenje Nemačke, smatrajući ga “užasnim oblikom kolonizacije istočnog dela, koji je prošao genezu od Hitlera do Staljina i nikad nije imao iskustva sa demokratijom”
* Pored opsesivnog bavljenja nemačkom istorijom, omiljene teme Grasove proze su ekologija, feminizam i umetnost kuvanja
* Iz dva braka, sa Anom Margaretom Švarc i Utom Gruner, ima šestoro dece, ali zvanično priznaje još dvoje naslednika

M. Lazović

ZAŠTO ŠLENDORF NIJE ROMAN FILMSKI ISPRIČAO DO KRAJA
Kamera na metar i 23

Od izlaska romana “Limeni doboš“, koji je Grasu doneo svetsku slavu, do filma proteklo je punih 20 godina. Isprva, u nemačkoj obezličenoj kinematografiji šezdesetih teško da je bilo ikoga ko bi se latio ekranizacije poznatog romana. Sedamdesetih, pojavom “novog nemačkog filma”, generacije mlađih autora, koji su, uz novu esteteku, jasno zauzeli i angažovan, kritički stav spram istorije i aktuelne stvarnosti, Gras je počeo dobijati brojne ponude za adaptiranje “Limenog doboša”. Konačno, dovoljno zadovoljan ponuđenim, pisac je prihvatio projekat reditelja Folkera Šlendorfa i producenta Anatola Daumana. I, nije pogrešio.
Sam Gras je sarađivao na pisanju scenarija. Međutim, mnoge nove ideje u filmsku verziju je uneo glavni scenarista Žan-Klod Karije (poznat po saradnji sa Luisom Bunjuelom), koji je u filmu “Limeni doboš“ dao ličnu, nadrealitičku perspektivu. Sudeći po uspehu ovog ostvarenja i kod kritike i kod široke međunarodne publike, što je potvrđeno “Oskarom” za najbolji film sa neengleskog govornog područja i “Zlatnom palmom” u Kanu (ravnopravno sa Kopolinom “Apokalipsom, sada”), Šlendorf je sa svojim saradnicima (direktor fotografije: Igor Luter) izvanredno uradio posao, načinivši od poznatog romana i slavan film. Šlendorfov gotovo holivudski, visokouglancani stil i tradicionalni način filmske naracije, a u skladu s političkim radikalizmom koji je reditelj delio sa svojim ispisnicima “novog nemačkog filma” (Fasbinder, Hercog, Venders,...) učinio da film lakše prihvati i bioskopska publika.
Kritika je zabeležila kako je “Limeni doboš“ (1979) izuzetan primer Šlendorfovog rediteljskog stila, kao “visokoliterarna, vizuelno i tehnički briljantna adaptacija Grasovog romana, alegorije o dečaku koji je prestao da raste u vreme dolaska nacista na vlast”.
Dobar deo filma je kadriran iz visine dečjeg, Oskarovog pogleda. Oskara je igrao Dejvid Benet i svi se slažu da je njegova gluma odista izuzetna. Šlendorf je od samog početka odbacio ideju da Oskara igra patuljak, a i Gras je smatrao da ne bi bilo dobro angažovati kepeca za glavni lik. Izbor je pao otuda pao na 12-godišnjeg sina glumca Hajnca Beneta, čije je lice delovalo mnogo zrelije od dečačkog tela. Međutim, ispostavilo se da dečak koji je tako prirodno doneo traženi lik ne može tako da odigra odraslog Oskara u posleratnoj Nemačkoj, što je Šlendorfa primoralo da odustane od prvobitnog plana da priču romana isprati do samog kraja.
Gras nije krio zadovoljstvo uspešnim transferom njegove knjige na film, koji mu je omogućio užitak u obnovljenoj, svakako, još većoj popularnosti. Jer, u istoriji filma više je loših adaptacija velike literature nego uspešnih.

V. Crnjanski

Otuđeni životi
Jelena NOVAKOVIĆ 26.09.2004, 18:57:33

Da bi se shvatio pravi smisao romana "Mučnina" potrebno je imati u vidu egzistencijalističku filozofiju koju Sartr u njemu izražava, težeći da uhvati ljudsku stvarnost u samom njenom postojanju. U prvom planu je određeno shvatanje čoveka i sveta za koje su vezane i njegove glavne teme. Sartr odbacuje sve ono što je ranije davalo neki smisao čovekovom postojanju. Ono samo po sebi nema nikakvog smisla, ne postoji bog, ne postoji ljudska priroda. Postoje samo ljudi koji moraju sami da osmisle svoj život.
Ova ateistička filozofija ujedno je i jedan novi humanizam koji u središte pažnje stavlja čoveka kao jedinog tvorca svoje sudbine. Pošto ne može da se osloni ni na ljudsku prirodu ni na boga, čovek sam sebe stvara suočavajući se sa svetom. On je, dakle, slobodan. Ne postoje apsolutne moralne vrednosti koje su unapred i jednom zauvek određene od neke nadljudske sile, boga ili ljudske prirode. Moral se sastoji u ostvarivanju slobode i prihvatanju odgovornosti, u izboru i delanju, dakle i on se određuje na relaciji čovek-svet, a iskustvo sa apsurdom samo je nužna etapa na tome putu.
Sloboda nije neka neodređena moć, nego dolazi do izražaja u određenoj situaciji, kao što ni svest nije neki apstraktni sadržaj, nego je uvek usmerena nekom predmetu, uvek je svest o nečemu. Mi smo uvek u situaciji, odnosno primorani smo da se opredelimo, da izvršimo izbor za koji snosimo odgovornost. I odbijanje izbora isto tako je izbor i ne oslobađa nas odgovornosti.
Ovaj aktivistički odnos prema svetu dolazi do izražaja i u shvatanju književnosti, koja po Sartrovom mišljenju treba da bude angažovana. O tome on govori u tekstovima "Angažovana književnost" i "Šta je to književnost?", pledirajući za jednu literaturu koja bi izmirila "metafizički apsolut i relativnost istorijske datosti". "Sve što je napisano ima neki smisao, čak i kad je taj smisao veoma daleko od onog koji je autor zamislio da mu da. Za nas, stvarno, pisac nije ni Vestalka, ni Arijel: on je 'saučesnik', ma šta radio, obeležen je, kompromitovan, ma koliko se vešto krio", kaže Sartr. Ma šta činio, pisac ne može da izbegne odgovornost i stoga ne sme ni da pobegne izvan stvarnosti, ni da se potčini istorijskoj nužnosti, nego treba da se angažuje za određenu stvar. Pisanje ne "pokazuje" svet, nego ga "menja".
Ovo shvatanje Sartr izražava i samom romanesknom tehnikom koju primenjuje u "Mučnini", kao i u drugim romanima, a koja stavlja u središte situaciju: "Pošto smo u situaciji, jedini romani koje možemo pisati jesu romani situacije, bez unutrašnjeg pripovedača i bez sveznajućih svedoka; ukratko, bilo je potrebno, ako smo hteli da pokažemo naše doba, da pređemo sa njutnovske mehanike na generalizovanu relativnost", kaže on. To nas upućuje na Malroa koji je u mnogim stvarima Sartrov preteča i koji razlikuje dva načela u građenju romana: načelo koje stavlja u središte likove, a situacija se stvara oko tih likova i služi da pokaže njihov karakter, kao što je slučaj u Balzakovim i drugim romanima 19. veka, i načelo koje stavlja u središte situaciju, u čijoj su funkciji i likovi, pa je svejedno da li imaju ili nemaju tradicionalnu psihološku gustinu.
Svaki romaneskni postupak vezuje se za određenu metafiziku, smatra Sartr koji, kao i Malro, usvaja ovo drugo načelo, izražavajući i na taj način svoj odnos prema čoveku i svetu: čovek više nije skup tajni koje treba dokučiti, on je zbir svih svojih postupaka, on se određuje onim što čini u nekoj situaciji. Situacija mu omogućava da se suoči sa svetom i da kroz to suočenje odredi svoj položaj u njemu, pa stoga u književnom delu koje to iskustvo prikazuje i treba da bude u prvom planu.
U romanu "Mučnina" situacija glavnog junaka Rokantena je situacija samoće i dokolice koja njegovu pažnju usmerava ka prostoj činjenici postojanja, ka njegovom prisustvu u svetu. Kroz suočenje sa tim svetom, koji mu se ukazuje u svoj goloj egzistenciji, lišen svih onih omota koji mu daju lažni sjaj, otkriva se, s jedne strane, njegova apsurdnost, a s druge strane, apsurdnost Rokantenovog i uopšte ljudskog života i njegova otuđenost u odnosu na svet i druge ljude. "Mučnina" prikazuje prvu fazu u Sartrovom filozofskom kretanju, oslobađanje od okova konvencionalnog u koje ljudi beže da bi izbegli odgovornost, i otkriće apsurda koje podstiče čoveka da sam nađe smisao svoga života.
Sartra, kao ni Malroa, estetičko rešenje ne može da zadovolji zato što je to individualističko rešenje. Usamljeni zatočenik jednog neautentičnog života, Rokanten ne može, ali se mnogo i ne trudi, da uspostavi kontakt sa drugima, kao što pokazuje i njegov odnos prema ženi koju je voleo: između njih kao da se uvek umeće neki zid i oni ostaju svako u svojoj samoći. Drugi Sartrovi junaci pokušaće da razbiju ljušturu svoje pojedinačne svesti i da se ostvare kroz konkretnu akciju, koja će u romanu "Putevi slobode" ili drami "Prljave ruke" dobiti i jedno kolektivno obeležje.

Antiromani
UKAZUJUĆI u "Mučnini" na nesklad između romana i života, Sartr daje svoj doprinos osporavanjima ovog književnog žanra da bi, u predgovoru za roman N. Sarot "Portret nepoznatog", uveo pojam "antiromana": "Antiromani zadržavaju spoljni izgled i konture romana; to su dela mašte koja nam predstavljaju fiktivne ličnosti i pričaju nam njihovu istoriju. Ali, samo da bi nas većma obmanula: radi se o tome da se roman pobije samim sobom, da se pred našim očima uništi dok se čini da se gradi, da se napiše roman o romanu koji se ne stvara, koji se ne može stvoriti, da se stvori fikcija koja bi prema velikim delima Dostojevskog i Meredita bila ono što je prema Rembrantovim i Rubensovim slikama bilo ono Miroovo platno sa naslovom "Ubistvo slikarstva".

Pavle Ugrinov
I ljubav može biti zla
Mlada izdavačka kuća „Agora“ pod uredničkom palicom Nenada Šaponje sve više privlači pažnju javnosti, jer ima zanimljivu uređivačku koncepciju o kojoj će se, verujemo, tek čuti. Jedan od pravih bisera te urađivačke koncepcije je i knjiga „Pogled preko svega“ Pavla Ugrinova u kojoj on na sebi svojstven način rezimira i vreme u kome je živeo i sebe u tom vremenu, pri čemu ovaj, kako ga mnogi zovu „nepročitani Prust naših dana“ ne štedi ni sebe ni druge.

U predgovoru knjige „Pogled preko svega“ kažete da ste, uglavnom, opisivali vreme u kome ste živeli i da ste se pitali gde ste ga tačno opisali a gde promašili. Znate li da vas ‘’bije glas’’ da ste ovdašnji Prust koji još uvek nije valjano pročitan?
- Utvrdio sam da sam svoje Vreme opisao istinito, bez i trunke ideoloških ili nekih drugih, sličnih premisa. Ali utvrditi istinu nije dovoljno, jer je tek istina velika tajna, koja se nikada ne može otkriti, ali se može makar malo u nju proniknuti. I to ‘’makar malo’’ je uvek ono što je vredno u umetnosti.

Uporedjujete sebe sa Orfejom. Otkud to?
- Svaki pisac, u prenosnom smislu, upoređuje sebe sa Orfejom, jer želi da se osvrne i vidi svoju Euridiku, odnosno svoje Delo. I to uprkos zabrani Bogova da će to Delo istoga časa umreti. Ja sam se ipak osvrnuo i video svoje Delo u istinitom svetlu i ono nije istoga časa umrlo, jer je bilo izuzeto od smrtne kazne, što nisam znao. Učinio sam to bez straha i tako zauvek učinio živim svoje Delo.

Govorite da ste stvarali u neprozirnom vremenu koje se (trenutno) definiše kao Ništa, a opet deluje kao Zlatno ili Periklovo vreme. Šta ga određuje kao Ništa, a šta kao Zlatno?
- Mnogima je stalo da drugu polovinu Dvadesetog veka izbrišu iz naše Istorije ili se prave kao da nije ni postojala. To bi možda bilo mogućno da ne postoji velika Umetnost toga doba, vrhunska i večna, koja sjaji kao Zlato u tom vremenu i sjajiće i u narednom vremenu. Zato se toga vremena nije ni mogućno odreći.

U jednom trenutku konstatovali ste da smo živeli u vremenu enformela; kako gledate na današnji trenutak?
- Danas su u toku ‘’besudni dani’’. Tako glasi i naslov jednog mog romana koji opisuje dane posle Drugog svetskog rata a poslednjih petnaest godina liče na to stanje. Nekako je sve besudno.

Poglavlje vaše knjige ‘’Kraj proze’’ sadrži i tezu o zlu koje pospešuje dobro, kao i priču o prerušavanju zla u dobro da bismo ga mogli podneti. Krije li se u tome bar deo razloga što nam je društvo ovakvo kakvo je?
- Da, u celosti. Zato što je zlo od dobrog neodvojivo. To je jedna celina. Kako inače da razumemo pojavu da je jedna ista stvar za jedne ‘’dobra’’ a za druge ‘’zla’’. U svakom zlu ima zrnce dobra i u svakom dobru postoji zrnce zla. To kaže i narodna poslovica.

Pisali ste o ljubavi van sveta i o ljubavi u svetu. Velike ljubavi su mahom neostvarive. Znači li to da kad umre ljubav umire i čovek, čak i ako fizički i dalje postoji?
- Čovek ne mora da umre, ali je iznutra duboko slomljen. To ne znači da njegov život nema više nikakvog smisla ali nešto suštinski nedostaje. Živi se ravno, a ne zanosno.

Knjiga „Pogled preko svega“ završava se tekstovima o ljubavi. Da li zato što je ljubav i pre i posle svega? Ili?
- Ljubav je samo ‘’pre svega’’. U svome romanu „Bez ljubavi“ pružio sam šansu i novoj ljubavi, pa se čak nazire i treća, ali se sve tri okončavaju bez ljubavi, dok sama ljubav otkriva svoje naličje, koje može biti i samo zlo ili zločin.

Verujete li vi u ideju velike ljubavi kao svekolikog pokretača?
- Niko u to ne veruje. Zato što je ‘’velika ljubav’’ tako blizu ‘’velikog zla’’.

Koji je vaš iskustveni derivat? Šta biste naveli kao svoju (literarnu) poruku i zašto?
- Samo je Umetnost čista.

I novi naraštaji, koji se s jednim od najpoznatijih djela svjetske književnosti, "Alisom u Zemlji čudesa" engleskoga književnika Lewisa Carrolla, susreću kao s lektirnim naslovom mogu uživati u vrsnom prijevodu. Pošto su u nas to djelo preveli poznati književnici Antun Šoljan i Luko Paljetak, u Biblioteci Večernjakov limač sutra ga objavljujemo u također vrsnu prijevodu Predraga Raosa.

Priču koja je pod poznatim naslovom objavljena 1865. godine ilustrirao je John Tenniel, jedan od najboljih ilustratora i karikaturista svoga doba, a zanimljivo je da su u knjizi iz Večernjakove biblioteke baš te ilustracije.
I danas među deset najčitanijih knjiga u Velikoj Britaniji npr., "Alisa u Zemlji čudesa", fantastična priča o odrastanju s osjećajem za pravdu, kao i sva djela koja zbog svoje vrsnosti izmiču uobičajenoj podjeli na ona za djecu i odrasle, uvijek je pobuđivala rasprave.

Tako je znamenita književnica Virginia Woolf uočila nedjetinjsku Alisinu crtu i u jednom prikazu ustvrdila da to nije štivo za djecu nego za odrasle koji čitajući Alisu podjetinje. Mnogi su se također sporili i oko sadržaja priče: tj. kako priču razumjeti, kako je tumačiti. No kako ilustracije i tekst o Alisi nisu napravljeni za učenje lekcija, nego za užitak, ostaje samo zaključak da je posrijedi djelo neprolazne vrijednosti.

Zbog sjajnoga engleskoga izvornika ono je nadahnuće prevoditeljima, a kako se vrlo često započet razgovor među likovima odvija poput igre, priča obiluje i nonsensnim elementima. Ne manje nadahnuće od djela i sam je pisac Lewis Carrol. Matematičar i znanstvenik, pravim imenom Charles Lutwidge Dodgson, bio je i jedan od pionira fotografije. Često je fotografirao djecu, a među njima i Alice Liddell, djevojčicu koja ga je nadahnula za knjigu koja ga je proslavila u cijelom svijetu.

Mali princ - Proglašena dječjom knjigom 20. stoljeća, treća najprodavanija knjiga na svijetu svih vremena (prva je “Biblija”, drugi Marxov “Kapital”), “Mali princ” francuskoga pisca Antoinea de Saint-Exuperyja prvi je naslov iz nove biblioteke Večernjakov limač što kreće u nedjelju 29. kolovoza, a čitatelji će je dobiti besplatno uz svoj primjerak Večernjaka.
Nastala u ratno vrijeme, 1943., knjiga je odmah privukla čitatelje zbog neobična lika – dječaka koji s asteroida dolazi na Zemlju i otkriva da zbog jurnjave za vremenom i novcem ljudi zaboravljaju da su nada i vjera u ljubav najvažniji. Posjedovanje i ljubav Mali princ shvaća posve drukčije nego ljudi koji su živjeli na našem planetu prije 60 godina, a kad bi nas i danas posjetio, shvatio bi da smo samo još gori nego što smo bili.

Pisac kojem su podjednaka strast bili i letenje i pisanje zbog tragična kraja u zrakoplovu ostaci kojega su poslije 60 godina pronađeni u moru kraj Marseillea i dalje ostaje misterijem jer se vjerojatno nikada neće doznati zašto se zrakoplov srušio. Baš kao što piščeva sudbina nikada neće biti posve razjašnjena, tako i najpoznatije njegovo djelo, “Mali princ” zbog neobične strukture nikada neće moći stati samo u jednu književnu ladicu.

Dječja bajka za odrasle zbog svojih iznimnih dometa nije samo književnost za djecu, ali nije samo ni književnost za odrasle. Prevedena na brojne svjetske jezike ponajbolje i trajno svjedoči da se književnost može dijeliti samo na lošu i dobru.

Tajna nestanka najskuplje slike


Poslije triju naslova što pripadaju ponajboljim stranicama svjetske književnosti za djecu, sutra u našoj biblioteci Večernjakov limač objavljujemo jedan od najpoznatijih hrvatskih romana, "Koko u Parizu" Ivana Kušana. Posrijedi je djelo koje se čita u dahu jer je radnja nevjerojatna i komplicirana, a na kraju se dozna da je sve što se zbilo san. Tako je moguće da dva dječaka po cijelom Parizu vuku najglasovitiju sliku na svijetu Mona Lisu Leonarda da Vincija. Djeca iz urbane sredine igraju se detektiva, a pritom nam pisac ostavlja skrivene tragove pomoću kojih će najdosjetljiviji pronaći pravo rješenje.
Klasik hrvatske književnosti za djecu Ivan Kušan piše i za odrasle, odnosno i za starež i za mladež. Poznatije su mu knjige "Trenutak unaprijed", "Razapet između" i "Toranj". Među djelima što ih je napisao za djecu ističu se "Uzbuna na Zelenom vrhu", "Koko i duhovi", "Domaća zadaća", "Zagonetni dječak", "Lažeš, Melita", "Koko u Parizu", "Ljubav ili smrt" i "Koko u Kninu".

Koko Milić, dječak koji sve što mu se zbiva zapravo sanja, poslije Pariza dospio je i u Knin, a možda se, vođen piščevom maštom, zaputi i u koje drugo mjesto. Zanimljivo je da ime Koko nije izmišljeno nego ga je Kušan, po vlastitu priznanju, posudio. Pravi, a ne knjiški Koko, bio je zloćko, izvrstan nogometaš. Bolje se, ističe Kušan, i tukao pa mu je ostao u sjećanju. A onaj izmaštani, o kojem čitaju naraštaji, ostaje u sjećanju uz ostalo i po svom stilu češkanja desnom rukom iza lijevog uha. Koka zbog literarne vrijednosti rado čitaju, ne samo lektirno, i današnji klinci jer im daje vjeru u pobjedu dobra nad zlim, potiče ih na putovanja koja oplemenjuju svakoga. Prije polaska u Pariz pisac je Koku u ruke stavio francuski rječnik, gramatiku, leksikone. Današnjim internetskim putnicima to je i podsjetnik da je odrastanje lijepo samo uz raznovrsne izvore znanja.

Najčešće proglašavan vizionarom, francuski pisac Jules Verne nipošto nije samo to. Otac moderne znanstvene fantastike, rođen 1828. godine u francuskome gradu Nantesu, u svojim je djelima kojima i danas oduševljava čitatelje sažeo sve snove, sve nade i strahove svojeg vremena. Možda je najbliže istini jedan njegov današnji izdavač koji kaže da je Jules Verne pjesnik devetnaestog stoljeća, a ne inženjer dvadesetoga.
Premda mu je otac odvjetnik namijenio pravničku karijeru, Jules Verne već je kao jedanaestogodišnjak, ukrcavši se na brod što je plovio u Indiju, pokazao koje su mu sklonosti. Pustolovna duha, u svojim djelima, od kojih je prvo, "Pet tjedana u balonu", objavljeno 1862., istražio je sva svjetska mora, podzemlje i nestale kontinente. Njegovo djelo za mladež ima zajednički naslov Neobična putovanja, a jedan od najboljih naslova svakako je "20 000 milja pod morem" što ga objavljujemo u Večernjakovu limaču. Radnja tog romana počinje 1866. godine, kada se Europom i Amerikom pronio glas o "nečemu golemom" što se pojavljuje u moru, a ne zna se što je to: plutajući greben ili neman iz morskih dubina.

U djelu je riječ o podmornici "Nautilusu" kojom zapovijeda kapetan Nemo, a na koju dospijevaju, kao zarobljenici, profesor Aronnax, Ned Land i Conseil. Kako je pišući roman Jules Verne pazio i na didaktičnu stranu, nastojao je prenijeti sva znanja svoga doba. Nekoć edukativna, ta bi znanja današnjeg čitatelja mogla dovesti u zabunu, pa je to i te kako imao na umu prevoditelj Predrag Raos. Djelo je zapravo redigirao, a nije ga kratio tako da je izostavljao pojedina poglavlja.

U obliku u kojem je preveden na hrvatski roman je lišen opisa kojima je jedan od glavnih ciljeva bilo udovoljavanje zahtjevima novina jer je roman "20 000 milja" prvo u nastavcima objavljivan u novinama.

Traganje za istinom
Dušan STANKOVIĆ 23.09.2004, 19:06:41

"BOG ne postoji, ljudima ne preostaje ništa drugo nego da uzmu sudbinu u svoje ruke i to u političkim i socijalnim uslovima u kojima se nalaze. Postojati, jednostavno je, treba samo biti tu prisutan. Sve je besplatno, ovaj vrt, ovaj grad, pa i ja lično. Kada nam se to desi, kad toga postanemo svesni, to poremeti rad srca i sve je potom u lebdećem stanju."

Tako piše Žan Pol Sartr (1905-1980) u romanu "Mučnina", koji naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Osnivač je francuskog egzistencijalizma, filosof britkog uma, vrstan dramski pisac, romansijer, novelista, esejista i polemičar. Na pozornici svetske kulture gotovo četiri decenije nosio je barjak hroničara savesti.

Pisac "Zatočenika iz Altone", "Prljavih ruku", "Đavola i Gospoda Boga", zbirke novela "Zid", romansijerske trilogije "Putevi slobode", "Mučnine", i, između ostalog, filosofskog dela "Biće i ništavilo", Sartr je bio neumoran istraživač i borac za rešavanje ovozemaljskih problema ljudi, čovek čiji su čitav životni tok i iskustva bili osnova za "oštar kritički stav prema nepravdama koje je u nasleđu ostavilo buržoasko društvo".

Sartr ili "književnost u čistom obliku" urastao je do srži u pustolovinu pisanja - rekla je o njemu Simon de Bovoar, koja mu se, kao saputnica, pridružila u toj avanturi. U svom autobiografskom delu "Reči" Sartr je o sebi dao ovu kratku ispovest: "Počeo sam svoj život kao što ću ga, bez sumnje, i završiti: okružen knjigama."

Rođen u Parizu 1905. godine u oficirskoj porodici, Sartr će vrlo rano ostati bez roditelja. Mali Žan Pol će jedno vreme živeti kod dede koji ga je prvi naučio da je "pisana stvar stvarnija i važnija od doživljenog događaja". U šestoj godini počeo je da piše roman. "Iz potrebe da opravdam svoje postojanje, načinio sam od književnosti apsolutnu stvar. Trebalo mi je tri decenije da se oslobodim ovog stanja duha", rekao je mnogo kasnije Sartr. Tridesetih godina - to znači oko 1933. kada je objavio svoj prvi roman, "Mučninu".

Godinu dana kasnije štampa "Zid", novele "užasa" koje podsećaju na scene pakla kod Goje, Boša i drugih slikara i vizionara apsurda. Trilogiju "Putevi slobode" objavio je po završetku rata, dok je u toku okupacije publika opsedala pozorišta u kojima su prikazivane njegove drame "Muve" i "Iza zatvorenih vrata".

Pre Drugog svetskog rata, kao profesor, Sartr se mnogo zanimao za filosofiju egzistencijalizma Martina Hajdegera, koji je, takođe, išao stopama Danca Serena Kjerkegora. Sartr je nekoliko godina profesorovao u provinciji, da bi se prilikom kraćeg boravka u Berlinu upoznao sa filosofijom Edmunda Huserla, osnivača fenomenologije, čije će pojedine postavke kasnije uklopiti u svoj vlastiti sistem.

Nižu se, potom, filosofske rasprave "Skica teorije sećanja" ili "Biće i ništavilo", ali ga široka publika upoznaje tek preko književnih dela, koje će pisati pod uticajem "egzistencijalista".

Osnovna Sartrova misao je da čovek mora imati slobodu izbora: osećati se slobodnim, prema njemu, znači želeti da i drugi budu slobodni. Angažovanje je, prema tome, za Sartra neizbežni imperativ. "Čovek radi samo ono što želi, a želi samo ono što radi", jedna je od piščevih maksima.

Ovaj filosofski i književni stav provlači se ne samo kroz Sartrovo teorijsko delo, nego i kroz čitavu njegovu praksu. Jer, na otvorenu kulturnu scenu stupio je u prvim posleratnim godinama, 1945. Od tada, pa sve do smrti, nije bilo važnijeg događaja o kojem on ne bi rekao sud. Sartr će svojim delom, svim svojim prividnim promašajima i domašajima, svojom političkom filosofijom, romanima, dramama i ogledima, ostati jedinstven primer svestranog i bespoštednog tragaoca za istinom, savest nesavesnog društva. "Istina ostaje uvek da se nađe, jer je beskrajna", voleo je Sartr da kaže.

Moralista dubokog korena koje je nasledio od bogate književne prošlosti svoje zemlje, lomeći se između marksizma i sopstvene ideje egzistencijalizma, on je celog života javno krčio puteve između granica dveju epoha, koje su se u njemu sukobljavale. "Suzbijam očaj i tražim nove razloge za nadu", izgovarao je u takvim trenucima. Valjda je i zato mučen protivrečnostima svog vremena, uvek lebdeo nad njegovim ponorima.

Bio je takav i 1964. godine kad mu je javljeno da je dobio Nobelovu nagradu. U obrazloženju je pisalo da se ovo veliko priznanje dodeljuje "zbog Sartrovog patriotskog i progresivnog opredeljenja za vreme Drugog svetskog rata i njegovo aktivno učešće u antifašističkom pokretu otpora". Ova nagrada je data i za "aktivan stav Sartra kao čoveka i umetnika prema bitnim problemima svog vremena" i njegovoj filosofskoj akciji nazvanoj - egzistencijalizam.

Ali, Sartr je i tada ostao dosledan sebi. Odbio je nagradu uz kasnije svoje "obrazloženje" koje je glasilo: "Uopšte ne mislim da pisci moraju da budu usamljeni borci. Odbijajući Nobelovu nagradu ja nisam ništa uradio. Uradio bih nešto da sam je primio, jer bih na taj način dopustio sistemu da me prisvoji."

I na kraju, zašto ne reći da je po rođenju Sartr bio buržuj i da je kulturu odbacivao kao sadržaj nametnutog života! S druge strane, nije hteo da se pomiri sa teorijom da je kultura rezervisana samo za elitu. "Šta je književnost", pitao se često, "ako ne potraga za ličnim spasenjem." Ona je još "otkrivanje ljudske ćutnje hujanjem neizgovorenih reči".

Voleo je, takođe, da naglasi da "kultura ne spasava ništa i nikoga, ali da ona postoji kao jedino kritičko ogledalo ljudskog lika". Jedno takvo "kritičko ogledalo od 50 tomova" podario nam je upravo ovaj stvaralac.

Milionski tiraži

SARTROVA dela potukla su apsolutne rekorde tiraža. Najveći tiraž je imala knjiga "Prljave ruke" (objavljena prvi put 1948), koja je dosad prodata u 2.892.000 primeraka, roman "Mučnina" (1933) štampan je u 2.670.000 primeraka.

Od njegovih dela najprevođeniji je "Zid", objavljen na 38 jezika. Inače, Sartr je najviše čitan u SAD, zatim u Nemačkoj, Japanu i Italiji. Preveden je i rado čitan i u našoj zemlji

Savršen govornik velike erudicije


Iv Bonfoa, jedan od poslednjih velikih intelektualnih umova današnjice živi spomenik kreativnosti, znanju, enciklopedizmu, prijatelj Starobinskog, Oktavija Paza, Bretona, Kartije-Bresona i toliko onih koji su obeležili našu epohu, održaće u petak 24. oktobra u amfiteatru Narodne biblioteke autorsko veče/predavanje.

U osamdeset prvoj godini života, Iv Bonfoa se nameće kao jedna od najvećih figura francuske književnosti i svetske poezije a podstaknut pitanjima profesora Radivoja Konstantinovica, dotaći će hiljadu zanimljivih tema vezanih za poeziju, likovnu umetnost, sopstveno stvaralastvo...

Studirao je matematiku i filozofiju, odličan je poznavalac filozofije i slikarstva, posebno zidnog. Obeležena uticajem nemačke filozofije (Hegela i Hajdegera), njegova poezija izražava egzistencijalnu teskobu jezikom bogatim litotama i nagoveštajima. Bio je blizak nadrealistima od kojih se kasnije distancirao. U poslednjih deset godina sve češće objavljuje zbirke pesama. Snimio je i dva CD na kojima čita svoju poeziju.

Kao likovni kritičar, zadužio je svetsku kulturu i umetnost brojnim knjigama, od studije o "Gotičkom zidnom slikarstvu u Francuskoj", preko dela o italijanskoj renesansi i prvom baroku do studija o Pikasu, Baltusu, Đakometiju ili Mondrijanu, a teoriju književnosti bezbrojnim esejima posvećenim Bodleru, Malarmeu, Valeriju ili Pjer Žan Žuvu, kao i prevodnu književnost svojim izuzetnim prevodima na francuski kapitalnih dela Šekspira, Jejtsa ili Leopardija.

Predavao je na Kolež de Frans, Prinstonu, Jejlu, na univerzitetu u Ženevi gde je zamenio Rusea i Starobinskog, održao hiljade predavanja na kojima su se tiskali studenti i intelektualci u želji da čuju jednog od najvećih erudita našeg doba, izuzetnog mislioca, doslednog, ozbiljnog i produktivnog koji je bežao od slave i medija koji su pokušavali da ga promovišu u gurua i instant davaoca recepata za razumevanje poezije ili slikarstva.

Iv Bonfoa je bio predložen za Nobelovu nagradu.

30. ŽAN-POL SARTR – MUČNINA – 29.09.2004

U ovom delu ogleda se određena faza piščevog egzistencijalističkog shvatanja života, i zato je ono pogodno da se shvate neke iako ne sve, premise nove filozofije. Roman Mučnina izražava teorijsko i realno neposredno osećanje tegobe življenja. Oko ovog osnovnog osećanja, kao kod stožera, okreće se sudbina glavnog junaka. Snagom svojevrsnog realizma, idući za intelektualnom, konstruisanom filozofskom shemom, Sartr ipak daje nezaboravni lik savremenog građanina i intelektualca zapadne Evrope ...

Dr Sreten Marić

Radovan Beli Marković
Vreme je za novi veliki prasak
„Orkestar na pedale“ (izdavač „Narodna knjiga“) je drugi roman Radovana Belog Markovića unutar koncepije koju je pisac odredio kao - tetralogiju od pet romana. Podsetimo se, prvi je „Knez Miškin u Belom Valjevu“, a peti „Devet belih oblaka“. Kako navodi sam Beli Marković, već postoje naslovi trećeg i četvrtog dela, „Geometer K.“ i „Gospođa Aronijani“.

To je romanu koji nosi podnaslov „Kutija doktora Subote“, a reč je o delu koje prati zbivanja u jednoj maloj, skrajnutoj srpskoj ludnici s početka XX veka. U toj knjizi se prelamaju sudbine kako pacijenata, tako i njenog upravitelja Doktora Subote, koji je baranjski Srbin i bečki đak i koji je čitav život proveo na izvestan način neprilagođeno.

Govoreći o svojoj knjizi, Radovan Beli Marković kaže:
„To vam je takozvana luda kuća (smeh), locirana u belom Valjevu. Na ludilo sam gledao kao na afektivnu objavu drukčije pameti. Zapravo, sve što se događa, događa se u jednom dobu koje između ostalog karakterišu balkanski ratovi i preteći Prvi svetski rat, a sve to kroz specifičnu optiku bolesnika u jednoj ludnici.“

Nije li to u izvesnom smislu asocijacija na život u današnjoj Srbiji?
- Dopuštene su sve asocijacije. Jedna od ideja mog romana i jeste da se izvanludnička stvarnost ne razlikuje mnogo od one koja je prisutna u njoj. Mada, nikada nemam u svojoj nameri da držim lekcije kako Srbija treba da bude uređena i da raspravljam o nečemu što ima politička ishodišta. Moj roman je ipak samo jedna jezička tvorevina u kojoj se sve zbiva po logici tog književnog žanra. U ovom slučaju to znači da sve bude ispričano od početka do kraja zahvaljujući njegovoj unutrašnjoj snazi pokretanja na pedale.

Vaš junak doktor Subota živi i svoju (ne) srećnu ljubav?
- On je bečki đak (tih godina „rodila“ se psihoanaliza), hospitovo je u Davosu, gde je upoznao svoju veliku ljubav. Ali, ne bih previše otkrivao tu nit.

Knjiga se završava rečima: „Na koncu, ko sam - niko, šta sam - ništa. Trun u svemirskoj oteklini koja se kanda sve više nadima dok... E, pa, možda je i vreme za novi veliki prasak.“ Dakle, da li je došao taj trenutak?
- Za novi veliki prasak je uvek vreme, pogotovo u slučaju junaka mog romana, doktora Subote. On sopstvenom čamom učestvuje u čami sveta. Zbivanja u tom svetu se ni u kom slučaju ne poklapaju sa njegovim idealima o harmoniji i skladu. I on je zgađen nad tim svetom. Priželjkuje taj veliki prasak ne bi li svet nestao. Jer, u prasku uvek nešto nestaje, a nešto novo nastaje.

Ima li u tom doktoru Suboti elemenata autobiografskog?
- To je složeno pitanje. Verovatno da ima u smislu toga da sam i ja neprilagođen čovek. Nikada nisam pristajao na svet oko sebe, ali sam ga trpeo; kao nekakav svrab, kao oteklinu koja se nosi od rođenja i trpi. Vidite, moja priča je utoliko karakteristična što meni ništa nije pomoglo i ja ne očekujem ni od čega pomoć. A to što se često smešim - pa, poznato je da su komičari bili najdepresivniji ljudi. Ja se uvek smejem. Kao što reče veliki pesnik Dis: „Ja se svemu smejem, pa me sve i boli“. I na sve u životu gledam zapravo kao da se događa nekom drugom. Čovek sam prošlog, odnosno pretprošlog veka.

Svojevremeno ste, u veoma važnom trenutku novije srpske istorije, podvukli značak kategorije stida. Kako danas gledate na (ne)prisutnost stida?
- Nemojte me o tome pitati, kako rekoh, nisam čovek ovog vremena, a stidan jesam. Taj stid je, istina, ograničen na neke moje poteze, na nešto što sam možda mogao bolje da uradim, a nisam, ali ne mogu da se stidim umesto nekoga. Mada, i to mi se dešava.

4 koraka za produženje života
Nizozemski znanstvenici s Wageningen Universiteit su istražili učinak koji 4 jednostavne mjere imaju na produženje života.

Desetgodišnje istraživanje u kojem je sudjelovalo više od 1 500 osoba u dobi od 70 do 90 godina je pokazalo da kombinirani učinak tzv. mediteranske prehrane (bogate voćem, povrćem i ribom, a siromašne mesom i mliječnim proizvodima), nepušenja, umjerene fizičke aktivnosti i umjerene konzumacije alkohola može rizik od umiranja smanjiti za 65%.

Svaki od navedenih čimbenika je sam po sebi smanjivao rizik od umiranja - fizička aktivnost od 30 minuta na dan je ovaj rizik smanjivala za 37%, a nepušenje za 35%.

Mediteranska prehrana je izglede za smrt smanjivala za 23%, a umjerena konzumacija vina (4 čaše vina ili ekvivalentna količina alkohola tjedno) za 22%.

Znanstvenici upozoravaju kako bi samo mali dio ogromnih novčanih iznosa koje su razvijene zemlje prisiljene trošiti na tretiranje kroničnih bolesti mogao uz veće pozitivne učinke biti iskorišten za promociju zdravijeg stila života

GINTER GRAS „LIMENIM DOBOŠEM” DEFINITIVNO PROBUDIO EVROPU RATNOG 20. VEKA
Postaje li se nakon batina mudriji?
Srbi su uvek vodili pravedne ratove – kako svetske, tako i narodnooslobodilačke – i trebalo je da posle Hajnriha Bela i drugi pripadnik znamenite nemačke „Grupe 47” Ginter Gras na kraju prošlog veka dobije Nobelovu nagradu pa da se možda dosetimo da u ratu nema ni pobednika ni poraženih,
pa samim tim ni dobitnika ni gubitnika

One strašne 1999. da sportskim rečnikom kažem, Nobelova nagrada je došla u ruke centarfora najefikasnije navalne trojke druge polovine 20. veka. Pisci nemačke literarne trojke “Grupe 47” Hajnrih Bel, Ginter Gras i Zigfrid Lenc su nekako istovremeno stasali u nemačkoj “godini nultoj” i dali neponovljive opuse o moralnom padu (vojnom i biološkom), porazu i katarzi možda i celog naroda ili bar pokolenja, naroda zalutalog na najstrašniju stranputicu istorije, istorije koje, naravno, nema. Tako je 66 odsto te trojke dobilo Nobelovu nagradu, a neka Bog poživi i Zigfrida Lenca – pročitajte samo “Čas nemačkog” – ne bi nas iznenadio ni pun učinak ove generacije, jedinstvene možda u celoj istoriji književnosti.
Jer, imao je svet i posle Prvog svetskog rata i literatura veliku generaciju, ali ne u jednom narodu: buknuli su tada, poleteli i provrištali, gotovo istovremeno, Man, DŽojs, Prust, Fokner (možda i Ficdžerald), ali su to, kao što se vidi, erupcije dara – u četiri naroda, na dva kontinenta. Za druge primere ne znam: možda još u Rusiji s kraja 19. veka: Tolstoj i Dostojevski... Ali, ko je treći? Turgenjev? Ne, nije. Misleći valjda i na ove nemačke književne gigante, Milorad Pavić je pre dvadesetak godina u “Malom noćnom romanu” napisao i savet našem “gastarbajteru”:
“Nemoj da ideš u Francusku, premlad si za savezničke zemlje; tamo će sledeće decenije vladati oni koji su vodili i dobili rat – znači vršnjaci tvoga oca. A teško onima čiji očevi dobiju rat! Svet nikada neće biti njihov. U Francuskoj ćeš svaku stvar dobiti sa deset godina zakašnjenja, kad ne bude vredela ništa. Idi u Nemačku, tamo će se tražiti mlađi koji ne snose odgovornost za poraz; generacija očeva tamo je izgubila igru, potez je tamo na tvom pokolenju...”
Da, ne može se mnogo naučiti od pobednika. Jer, ni oni nikad ne shvataju mnogo. Pa, ako se od poraza postaje mudriji, a od velikog poraza (debakla i katastrofe!) još i više, ako se postaje najmudriji – onda smo mi, Srbi, danas možda i najperspektivniji narod u Evropi. Jer, sva tri velika Nemca su svoje grandiozno delo stvorili na težnji za objašnjavanjem tzv. neobjašnjive i nesavladive nemačke prošlosti. Nikog pri tom ne mislim da povredim ako ih sravnim sa “našom situacijom”. Jer nemačka trojka ne govori o tome zašto ljudi prave rat, nego šta rat pravi od ljudi, a u kasnijim, (po)ratno-profiterskim romanima – ne kako se stvara novi establišment, nego šta on stvara od ljudi. Neću, dakle, da poredim neuporedivo, nego, da kažem srpski: ako su nam uzroci sasvim različiti, posledice kusamo iz istih tanjira. “K’o ker u bunaru.”
Ceo “Limeni doboš”, ili, kako bismo mi Bačvani tačnije kazali, “Plehani...” govorio je o tome. Još 1959. godine. Celo Grasovo delo je o tome: o jezi malih stvari i sitnih postupaka, o zlu iz našeg sokaka;
o kod nas tako popularnoj “unutrašnjoj emigraciji” (koja se prepoznaje po samo jednoj rečenici: “Ništa me se ne tiče”, ili: “Neću više ni za koga glasati”), pojavi koja zapravo znači ne samo saučesništvo u zlu nego i pravi zločin nečinjenja; o nacional-socijalističkoj partiji koja je utočište za hiljade, a potom i milione običnih, sitnih, bezličnih ljudi koji čine samo ono što čine i komšije, ono što rade i drugi: “... navikao čovek da maše kad drugi mašu, da viče, smeje se i tapše kad drugi viču, smeju se ili tapšu. Pa je zato i srazmerno rano ušao u stranku, u doba kad to još uopšte nije bilo potrebno, kad to još uopšte nije bilo unosno, kad mu je to još samo oduzimalo njegova nedeljna prepodneva.”
Sve u svemu, šest stotina stranica o malom, trogodišnjem dečaku Oskaru Maceratu koji decenijama odbija da poraste jer o svetu odraslih misli ono što mislimo i mi danas. Tj. – sve najgore. Oskarov odnos prema svetu je protest, baš kao što je odnos Isaka Baševisa Singera prema Bogu – protest. On u Boga veruje, on u njega ne sumnja, naravno, kako bi i sumnjao čovek sa možda najvećim umom i najvećom dušom u drugoj polovini XX veka, kako bi on sumnjao kad nisu ni NJutn, ni Verner fon Braun, a ta dvojica su bar o kosmosu znala “nešto više od nas”. Ne, I. B. Singer samo, u stalnom dijalogu sa Bogom – ulaže prigovor.
A s obzirom na to da je 20. vek (bio) najgori od svih vekova za koje pisana istorija zna, “Limeni doboš” je zacelo – roman veka. I Nobelov komitet možda nikad nije bolje izabrao. Pogodio. Pa makar i zakasnio celih četrdeset godina. Jer ako se “Doboš” svake od tih četrdeset godina samo u Nemačkoj doštampava u novih 140.000 do 200.000 primeraka, onda je to činjenica od prvorazrednog kulturnog (i moralnog) značaja.
(I, da li je onaj prošli vek, što se još ni o’ladio nije, bio najgori zaista? Ima li u ljudima više zla nego ranije? Sklon sam da verujem, volim da verujem da – nema. Nema ga više u ljudima, nego – oko njih. Manifestacije zla su veće, jer je zlo postalo efikasnije.)
Grdno nam se, međutim, baš te 1999. zamerio poslednji nemački nobelovac. Gras je, kažu, ne samo podržao i pozdravio agresiju NATO na našu zemlju, nego se čak priča i piše da je upravo on tvorac one idiotske, a u svakom slučaju neljudske sintagme “humanitarno bombardovanje”. I to je jedan od usuda i prokletstvo 20. veka, njegov kraj: nikad ljudi u ovom selu nisu bili informisani i istovremeno nikad nije bilo izmanipulisanijih. Ako nismo izmanipulisani (tj. prevareni) mi, pa je Gras to zaista govorio, onda je njegovo delo bolje od njega. I treba poštovati njegove velike romane, a ne stvaraoca. Pisci retko liče na svoje knjige, mada su one njihov deo. Ali, samo najbolji deo.

Đorđe Randelj

ZAŠTO BAŠ... GINTER GRAS
Dugi marš kroz istoriju

“Limeni doboš“ označio je ponovno rođenje nemačkog romana 20. veka. Bila je to prva knjiga posle Manovih “Budenbrokovih” koja je izazvala ovakvu pometnju. Ovakva pažnja ima i svoju cenu. Baš kao i Man, Gras je naišao na prezir jer je, nakon što su ga publika i kritika obožavali, imao smelosti da piše - drugačije. No, Gras nije protraćio život pokušavajući da ponovi podvig. Postavio se iznad zabrana i očekivanja, kako u umetnosti, tako i politici.
Često se kaže da je pomoću “Limenog doboša” Gras sačuvao nestali svet od zaborava - grad Dancig kakav je bio pre nacista i rata. Ovaj roman je ipak nešto drugo, jer predstavlja marš kroz istoriju, sagledan sa neuobičajeno niske tačke gledišta, od samo desetak centimetara iznad tla.
Drugi nemački pisci poput Arnoa Šmita i Hajnriha Bela prikazali su kolaps ljudskih vrednosti kao apokalipsu ili tragediju. Gras je radije koristio književni metod sličan onom koji je usvojio anonimni parodičar, kad je posle Homera prikazao heroizam kao bitku žaba i miševa. Gras je otklonio čini koje su obuzimale nemačku prošlost, sabotirao nemačku uzvišenost i ukazao na mračnu, plamteću veličanstvenost predodređenog uništenja. Grasov roman otkriva karakter velikih reči i značaj čulnosti, približavajući ljude životinjskom svetu. U njegovoj menažeriji svi imamo uloge mačke, miša, psa, puža, ribe, žabe i strašila. (Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)

Nema više junaka!

“... Priču možeš početi u sredini, pa odande smelo zakoračiti napred ili natrag i stvoriti gužvu. Možeš se predstaviti i modernim, pa zbrisati sva vremena i razdaljine i posle razglasiti ili dati da se razglasi da si napokon i u poslednjem času rešio problem prostora i vremena. Možeš čak i sasvim u početku ustvrditi da je danas sasvim nemoguće napisati roman, i posle, tako reći iza sopstvenih leđa, leći na rudu, da bi se naposletku iščaurio u poslednjeg mogućeg romanopisca. Rekli su mi da vrlo lepo i skromno zvuči, ako u samom početku izjaviš: Nema više junaka romana,jer nema više individualista, jer je individualnost nestala, jer je čovek usamljen, svaki čovek podjednako usamljen, bez prava na individualnu usamljenost i kao takav tvori bezimenu i bezjunačnu masu. Možda je sve to tačno i istinito. No za sebe, Oskara, i svog bolničara Bruna hteo bih da konstatujem sledeće: Obojica smo junaci, sasvim razliiti junaci, on iza špijunke, ja ispred nje; i kad on otvori vrata, nas dvojica i pored svega prijateljstva i usamljenosti još uvek nismo nikakva bezimena i bezjunačna masa.
Počinjem daleko pre sebe; ne treba, naime, da opisuje svoj život onaj ko nema strpljenja da se pre datiranja svog rođenja ne seti bar polovine svojih deda i baba...” (Odlomak iz „Limenog doboša”)

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE

* Najpoznatiji nemački posleratni antifašista u 11. godini je bio Hitlerov pionir, od 14. “skojevac” Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, mobilisan je sa jedva navršenih 15. prvo u avijaciju, a zatim prekomandovan u oklopnu pešadiju
* Pred sam kraj rata, u proleće 1945, ranjen je tokom jedne od poslednjih bitaka i bio prebačen u ruski zarobljenički logor formiran u Čehoslovačkoj
* Po završetku rata izdržavao se radeći između ostalog na poljoprivrednim dobrima, u rudniku kalijuma, bio zidarski šegrt, grafičar, kafanski zabavljač i jedno vreme - bubnjar
* Čuveni književno-intelektualni kružok “Grupa 47”, čiji je Gras član postao 1955. Tomas Man je proglasio “poslednjim relevantnim čuvarem nemačke kulture”
* Dok 1959. nije štampao svoj prvi roman “Limeni doboš”, pisao je poeziju (i bio više puta nagrađivan), a bavio se i vajarstvom, za šta se i školovao, prvo u Dizeldorfu, a potom na zapadnoberlinskoj Državnoj akademiji lepih umetnosti
* Angažovanu literaturu Gras tretira kao “usta-na-uho umetničko disanje”

M. Lazović

Pozitivan utjecaj kockanja na zdravlje
Starije osobe koje povremeno igraju poker ili odlaze u kockarnice su zdravije od ostalih ljudi svoje dobi, pokazuje studija znanstvenika s Yalea.
Osim toga, utvrđeno je da osobe starije od 65 godina koje se povremeno kockaju rjeđe pate od depresije i alkoholizma. Znanstvenici vjeruju da se dobiveni rezultati mogu objasniti povećanom razinom društvenih aktivnosti koje rekreativno kockanje nosi sa sobom. Po njihovom mišljenju, socijalizacija starijih osoba je usko povezana s održavanjem njihovog zdravlja. U istraživanju je sudjelovalo 2 400 osoba starijih od 65 godina koje su se povremeno kockale, no nisu bile ovisne o tome.

BAŠTINA

MANASTIR RMANJ U MARTIN BRODU

U Martin Brodu nedaleko od Drvara, na ušću Unca u Unu, više od pet i po vjekova postoji manastir Rmanj. U izvjesnim vremenskim periodima bio je veoma značajan nacionalni i crkveni centar, a dešavalao se i da iščezne u zaboravu

Piše: Milorad Kecman


Manastir je podigla despotica Katarina, kćerka despota Đurađa Brankovića, koja je bila udata za celjskog grofa Urliha II. Njenu sestru Maru otac Đurađ udao je za sultana Murata II, nadajući se da će sultanija Mara sa Istoka i Katarina sa Zapada, doprinijeti specifičnoj borbi za srpski narod i njegovu državu.

Oko 1440. godine Katarina je došla u Herman-grad, današnji Martin Brod, sa teško bolesnim starijim sinom koji se zvao Herman III. Njemu je bilo određeno da ponese krunu bosanskog kralja, te da ujedini oko nje srpsku bosansku kraljevinu, hrvatske banovine i slovenačke grofovije. Ali, Herman je u svojoj 17-toj godini umro, a njemu u spomen majka Katarina je podigla manastir kome je dala ime Herman i posvetila ga svetom ocu Nikolaju Mirlikijskom. U narodu se vremenom Herman pretvori u Rmanj, i taj je naziv ostao do dana današnjeg.


Manastir Rmanj postao je 1566. godine sjedište dabrobosanskih Mitropolita, koji su tu prenijeli svoju katedru iz manastira Banje kod Priboja na Limu. Mitropolija je tu stolovala 105 godina, a mitropoliti su bili: Varlam, Aksentije, Gavrilo Avramović, Teodor (Todor), Hristifor, Melentije, Gerasim i Gavrilo Predojević.

Pored toga što su upravljali Srpskom pravoslavnom crkvom, mitropoliti su, zajedno sa kaluđerima manastira Rmanj, širili kulturu, pismenost i srpsku nacionalnu tradiciju. U manastiru je dugo radila i prepisivačka škola. U vrijeme mitropolita Teodora, iz ovog manastira je potekla inicijativa za osnivanjem prve srpske Bogoslovije u manastiru Krka.

Od svog nastanka pa do današnjih vremena, manastir je nekoliko puta rušen, ali i obnavljan. Posljednje razaranje bilo je 23. aprila 1944. godine, kada su Rmanj bombardovali i potpuno uništili njemački nacisti. Tek nakon skoro trideset godina manastir je vaskrsao iz pepela, 1974. je započeta, a 80-desetih godina završena obnova manastirske crkve. U toku poslednjeg rata na prostorima BiH, manastir je samo opljačkan, ali na sreću nije srušen.


Manastir se nalazi u prekrasnoj varošici Martin Brodu koji je pod zaštitom UNESCO. Turista, međutim, još uvijek, nema, mada je Martin Brog izuzetno posjećen na Ilindan kad se održava tradicionalni vašar. A, polako se iz izbjeglištva u ovu varošicu vraćaju i njeni predratni stanovnici, većinom srpske nacionalnosti.

Ko piše ne živi

ROMAN "Sutra u boju misli na mene", čije je prvo izdanje objavljeno u Španiji 1994. godine, pribavilo je njegovom autoru Havijeru Marijasu pohvale najstrožih kritičara i pregršt nepomućenih nagrada.
Autor, u stvari, kaže kako je pisanje romana vrsta anomalije, jer romanopisac ima iskrivljeno gledanje, takođe i jezik; možda čak i ukus. “Ali, nije samo to: često se kaže da onaj koji živi ne piše, a da onaj koji piše ne živi. Meni se pre čini da onaj koji piše neprekidno vrši odbir života. Bira ono što želi da proživi već i pisanjem, stoga i piše. Stoga bira sopstvenu smrt.” Zapisujući upravo u romanu "Sutra u boju misli na mene" kako je “umiranje za svakoga novina”, na drugom mestu dodaje kako njega kao pisca, pored “zatrovanih koraka” u protoku “vremena proteklog trena”, pre svega, zanima poniranje, kroz varljive reči, u stvarno doživljeno, u snevano i u zamišljeno ili pretpostavljeno, pri čemu te tri ravni, bez igde olakog preplitanja, na čitaoca treba da deluju jednako uverljivo. Nije onda čudo što se Marijas, i te kako svestan da je svuda tražen, iz javnosti povukao kako bi mogao da udovolji neumoljivim zahtevima što ih je sebi postavio, delom i zbog toga što u tišini raskrinkavanja reči prilikom i najtananijeg pisanja, on ostvaruje punoću bića makar živeo kao vuk samotnjak.
Uostalom, prvi roman mu se i zvao "Vukovi posedi". Potom su usledili "Krstarenje horizonta", "Vladar vremena", "Vek", "Sentimentalan čovek", "Sve duše", "Srce tako belo", "Sutra u boju misli na mene". Marijas je napisao i više knjiga priča i ogleda. Među ovim poslednjim uputno je ukazati, pored "Crnih leđa vremena", na još dva naslova, "Književnost i utvara" i "Život utvare", s obzirom na ono što je već rečeno o Marijasovom odnosu prema utvarama posebno i nastanjenoj praznini uopšte, kao i s obzirom na to da i po tom osnovu nudi izvesnu sličnost sa Hulijom Kortasarom, blagorodnim džinom, koji je stvarno voleo da se prerušava u vampira i da se slika, sve sa kljovama kupljenim u prodavnici horor-igračaka.
Tek, svim Marijasovim knjigama zajedničko je to što pisac već kroz svega nekoliko stranica uspeva da dosegne onaj stepen napetosti i produbljenosti koji je svojstven samo vrhunskim majstorima romanesknog stvaralaštva. Rahj Ranicki, takođe već pominjan, u svojim superlativima nije nipošto usamljen. Istančana stručna kritika, ali i kritičari najtiražnijih novina, zapravo se utrkuju u probranim pohvalama.
I zaista, iz svake Marijasove stranice izbija nostalgija, možda najpre za detinjstvom, između ostalog zato što tada nismo svesni vremena. Izbija i seta, setna zapitanost. Da li je ikada i bilo ono što se rečima želi reći, da li se ikada mislilo onako kako se u nekom trenutku činilo?! Ispod reči je samo odjek tišine. Ostaje humor, moguće pribežište razuma, s tim što je kod Marijasa i humor drugačije postavljen. Postavljen je na stepenu zaključivanja petogodišnjeg deteta koje otkriva svet oko sebe.
Dejstvo takvog humora, izvedenog iz bezazlenog zapažanja činjeničnog stanja, tim je, međutim, pogibeljnije po svet i njegovo stanje. Dete koje Marijas više nije, i koje ni sam nema, jedino može da probije stvarnost već i nemuštim govorom. Marijas tada još jače usmerava naizgled rastrojenu pažnju ostalih likova, a naročito glavnog junaka, na jednu potpeticu, rukavicu, rečenicu. Naizgled, i ona sporedna...
Zapanjujuće je to što, pri ovom kontrapunktnom tkanju nebitnog i osnovnog, proizvoljnog i neumitnog, slučajnog i neprestanog; pri ovom finom tkanju bizarnih protivrečnosti već počev od nasušne piščeve autorove potrebe za pisanjem i nadmoćne pobude za objavljivanjem, a preko protivrečnosti između polazne potke - uvek pomalo pomerene, ali ne i presudne u nekom istorijskom smislu - i dalekosežnog značenja zaokružene knjige: zapanjujuće je to što su Marijasovi glavni junaci krajnje obični koliko su knjiški atipični.
Viktor Franses, glavni junak romana "Sutra u boju misli na mene", brine, dakle, ne samo što mu je polugola, a možda i poluodevena nepoznata žena umrla u naručju, nego i što će ujutro njen sinčić da ogladni, pa, osim toga što pre napuštanja kuće nesuđenog zločina detetu priprema čitavu postmodernu od onoga što kobne večeri nalazi u frižideru, on vodi računa još i o tome da se sva ta hrana do jutra ne ukvari, a da detetu ipak bude dostupna, jer će u protivnom dete samo da se uspentra na frižider, a onda može i da padne i da se povredi... Neverovatno koliko mala deca vole da se na sve strane pentraju! Inače, Viktor Franses je scenarista.
Zvanično, Viktor Franses je jedan iz mnoštva nepoznatih pisaca scenarija. Nezvanično, a dopunski, on piše zvanične govore Prvog zvaničnika. Prvi zvaničnik, tačnije, Jedinstveni ili "Onli ju", vazda ima, pak, flaster preko prstiju, kao da se pre obraćanja naciji za svaki slučaj veselo kuglao ili igrao bilijar...
Drugi Marijasov junak je operski pevač. Glavni junak jednog drugog Marijasovog romana je operski pevač solidne umetničke karijere koji je shodno tome stalno na putu. NJemu je odavno već dosta stalno te jedne iste hotelske sobe na kraju dana.
U prvom romanu što ga je potpisnik ovih redova potpisao kao prevodilac, glavni junak je i sam prevodilac.
Jednog lepog, sunčanog dana, i njemu dosadi da sedi u zatvorenoj prostoriji sa, opet, veoma visokim zvaničnicima, te tako, prilikom presudnog državničkog pitanja: “Jeste li i vi za viski?”, glavni junak tog prevodilačkog romana preinačuje prevod postavljenog pitanja i konačno izlazi na svež vazduh, jer je na radost i samih zvaničnika upitao: “Jeste li i vi za šetnju?”.
Da nije suštinski tako nežan, ujedno i neizlečivi hipohondar, moglo bi se reći da Marijas hoće da kaže “ionako sve je jedan 'džoni šetač'”.
Havijer Marijas neće, pak, ništa da kaže. Ne mora ništa ni hteti, kad jednostavno kazuje sve. Sve o svima nama. O svima nama u dodiru s namerama, sumnjama, sećanjima, ćutnjom i željama. U nepremostivom dodiru sa svojim bližnjim

Preminuo Johnny Ramone
četvrtak, 16. septembar 2004.

15. septembra u poslepodnevnim časovima, preminuo je gitarista i jedan od osnivača legendarne grupe Ramones, Johnny Ramone.

Posle petogodišnje borbe sa rakom prostate 55-ogodišnji Ramone, umro je u snu u svom stanu u Los Anđelesu okružen prijateljima i porodicom, među kojima su bili pored njegove supruge, Linde Cummings i rokeri Eddie Vedder, Rob Zombie, Lisa Marie Presley, Vincent Gallo..., izjavio je za medije dugogodišnji umetnički direktor benda Arturo Vega.

Johnny Ramone je 1974 u New Yorku, zajedno sa pevačem Joey Ramoneom, basistom DeeDee Ramoneom i bubnjarem Tommy Ramoneom, osnovao bend Ramones - jedan od najuticajnijih američkih bendova svih vremena, a hitovi kao što su „I Wanna Be Sedated“, „Pet Semetary“, „Blitzkrieg Bop“ itd., spadaju u opšta mesta rok istorije.

Ramoneovo telo će biti kremirano u okviru privatne ceremonije

Smashing pumpkins!


Jedan od najboljih romana ex-Jugoslavije, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića, i trideset pet godina nakon svoga objavljivanja jednako je fascinantan, a u izmijenjenome kontekstu dobiva i nova značenja


Dragoslav Mihailović, Kad su cvetale tikve, Plato, Beograd, 2001.


Đorđe Matić

Prošlo je trideset i pet godina, od kada je vruće 1968. objavljen Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića (1930.), vjerojatno najbolji (tada) domaći poslijeratni kratki roman. Noveleta o beogradskom (dušanovačkom) boksaču Ljubi Šampionu (zvanom i Ljuba Vrapče), pokrila je više teritorija nego što je to slučaj i kod mnogo otvoreno ambicioznijih i razvikanijih knjiga: istovremeno roman o emigraciji, nostalgiji, politički roman, knjiga o odrastanju i urbanosti, o boksu...
Na svega stotinjak stranica Mihailović je kroz usta svog lika, neumivenim i direktnim govornim jezikom, kakav nema paralele u književnostima na ovome prostoru, ispričao tragediju glavnog junaka i jednog vremena, a svojim preštedljivim, "nevidljivim" stilom, u hodu inovirao čitav jugoslavenski roman te u konzekvenci i jugoslavensku poslijeratnu literaturu.

Prirodno, ubrzo je od teksta napravljena drama čije izvođenje u JDP-u 1968., u režiji Bore Draškovića, i uskoro zabrana s doslovno najvišeg mjesta spadaju među najpoznatije kultur-političke kontroverze u SFRJ.



Ulični sleng

Rastući u kulturi koja je, posebno u literaturi, imala fundamentalni problem dijaloga i "tona", manje ili više, ali uvijek artificijelnog, kad sam prvi put u adolescenciji, nespreman, čitao ovaj roman, razlozi zbog kojih je bio tako slavan - politika, zabranjene teme, Goli Otok - ništa mi to sve skupa nije predstavljalo. Bio sam fasciniran jezikom knjige: Ljuba govori jednom "arhaičnom", godinama u inozemstvu prezerviranom varijantom beogradskog uličnog slenga, a Mihailovićeva je umjetnost bila da tim "ograničenim" i reduciranim leksikom i govorom uspije ne samo ispričati priču nego i ocrtati najfinije detalje i stanja, kao i atmosferu - kako u monološkim dijelovima u kojima se narator obraća nevidljivom sugovorniku (formalno pitanje - kome govori Ljuba - namjerno je ostavljeno otvorenim) tako i u dijalozima, tom paradnom konju novije srpske književnosti.
Kad smo kod uličnog slenga - Mihailović je bio svjestan poetičke vrijednosti psovke, da tako kažemo. U vrijeme kad smo morali čitati kanonske knjige u kojima lik umire od tuberkuloze na sto šezdeset strana (Prele o Čarobnoj gori) ili, pak, domaće romane gdje likovi pisaca koji su koliko jučer došli s kamena, govore kao švedski profesori - Mihailovićevi likovi izgovarali su rečenice tipa: Majke vam ga lopovske ili Jeste - do moga.

A tek one "rupe" - cezure, naglašene pauze, izostavljanja, tišine između likova, pravljenja značenjskih rupa koje bi onda čitalačka senzibiliziranost "punila"... Eric Clapton slavno je rekao da je odlika dobroga gitarista ne ono što odsvira nego što - izostavi, a to bi moglo poslužiti i kao opis glavnih Mihailovićevih pripovjedačkih strategija. Da ne govorim koliko je impresioniralo - a kako je tek teško bilo napisati - što je u pitanju bio roman gdje samo jedan narativni glas vodi čitavu stvar, a da pažnja ne padne ni na tren - to je također bio razlog zašto su se neki od nas divili ovom piscu (podvig će Mihailović ponoviti u mnogo duljem romanu Petrijin venac).

I nisam bio sam - mnogi su voljeli ovu knjigu, iz sličnih razloga - s njom se lako komuniciralo, ali bi pri ponovnom čitanju i te kako izlazile nove i nove razine značenja, skrivene poruke, nove potvrde piščeve stilske ekonomije, neki detalj koji se nije primjećivao odmah, uglavljen negdje u tekstu.



Ne, neću se vratiti

Nakon što je došao ovaj naš udes, čitao sam Tikve, godinama poslije - malo se i bojao ponovnog susreta s knjigom, strahujući da je njezin nekadašnji sjaj izblijedio kao i kod mnogih drugih stvari. Čekalo me iznenađenje - ne samo da nije bila manje fascinantna nego je dobila nova i nepredviđena značenja, novi kontekst. Čitajući je nakon svega, u emigraciji i u drukčijem vremenu - prvo je poglavlje, već od prve rečenice (Ne, neću se vratiti), imalo drugu težinu - identificirao sam se s njom kao rijetko s čime u literaturi.
To nije bilo jedino iznenađenje: malo poslije, čitajući je po ne znam koji put, došao sam do zadnje stranice i pročitavši sâm kraj ostao frapiran. Kako je moguće da ga ranije nisam primijetio? Kako mi ranije nije upao u oči ovaj profetski završni paragraf? Možda tada još nismo bili spremni, možda nije bilo vrijeme pa smo prolazili "pored" njega, ili ga podsvjesno preskakali...? Sad je kasno da se dozna.

Da pisac i njegovo djelo nisu jedna te ista stvar i da djelo može itekako biti pametnije od svog autora, pokazao je afterlife romana u devedesetima.

Strašna, antihumana ideološka pozicija njezina autora kojom on ovih godina, kroz svoje zadnje knjige i u intervjuima, nastavlja ponižavati dio svojih (bivših) čitatelja, osvetila mu se nepredvidljivim kulturnim ringišpilom - oni u koje se autor kune, nacionalisti, ne čitaju ga i uglavnom ignoriraju, a obožavatelji ovog romana bili su upravo oni na suprotnoj strani, anacionalni i (kako Nenad Veličković kaže) jugo-futuristi - Kiš ga je strašno volio, a Džoni Štulić rekao je mojoj prijateljici: Kod nas ima jedan jedini dobar roman - Kad su cvetale tikve.

Prošle godine bio sam nakon više od deset godina u Beogradu. Dok smo se u taksiju vozili autocestom, prijatelj mi u jednom trenutku reče: Vidiš ovaj kraj, tu desno - to je Dušanovac.

Prvi put u prilici da vidim naselje iz kultne knjige pokušao sam nabrzinu, u vožnji, vidjeti što više. Ništa nije izgledalo onako kao u romanu - brdo koje se spuštalo prema cesti bilo je pokriveno neboderima, a samo na trenutke vidjeli su se dušanovački kućerci - oni isti o kojima sam čitao toliko puta. Bilo je tu neke simbolike: male, krhke nastambe duše, pokrivene tvrdim neprobojnim betonom ideologije i staračke hladnoće.

Vedrana Rudan, književnica
“Status žena određuje međunožje, a ne državna granica”
Vedrana Rudan je svojim knjigama, ali podjednako i svojim javnim istupima šokirala i podijelila Hrvatsku javnost. Jedni je obožavaju i hvale, drugi bespoštedno kritikuju i osporavaju.

Piše oštro, beskompromisno, žestoko, vulgarnost joj pogrešno pripisuju, jer je ona koristi samo kao sredstvo, oružje za obračun sa licemjerstvom, lopovlukom, nasiljem, nepravdom i svom ostalom nepodopštinom koja se od rata naovamo namnož ila.

Obje njene knjige “Uho, grlo, nož” i “Ljubav na posljednji pogled” postale su pravi hit među čitaocima sa prostora ex- YU, pa i mnogo šire (njena prva knjiga je doživjela nekoliko izdanja i više prevoda).

Hrvatska književna kritika joj nije toliko naklonjena kao čitaoci, pa su njene knjige etiketirali kao bezvrijedne, vulgarne, šund literaturu i sl.

Ona ignoriše ove “napade”, živi povučeno, uređuje kuću i uživa... Kaže da bi rado popila kafu uz obalu Vrbasa tako da je uskoro možemo očekivati i u Banjoj Luci...

”Kad ljudi govore o davljenju Židova u gasnim komorama, vješanju Srba na vrbe i pravljenju salata od Hrvata, uvijek kažu - takvo je vrijeme bilo. A kad takvo jedno vrijeme prođe, dođe drugo vrijeme.” Ovako počinje jedan Vaš novinski tekst. Kakvo je danas vrijeme u Hrvatskoj?

RUDAN: U Hrvatskoj je drugo, drugačije, novo vrijeme. Na hrvatskim vrbama ne vise Srbi, a od Hrvata salatu rade međunarodne multinacionalne kompanije i domaći lopovi.

Vaša prva knjiga “Uho, grlo, nož” ima srpsku, hrvatsku (da li i bosansku?) scensku adaptaciju, kojom ste Vi najzadovoljniji...

RUDAN: Moja prva knjiga ima samo srpsku i hrvatsku scensku adaptaciju. U Beogradu Tonku igra fenomenalna Jelisaveta-Seka Sabljić u Ateljeu 212, u Hrvatskoj u Teatru l01 dva fantastična glumca Božidar Orešković i Duško Goić, u zagrebačkom teatru Rugantino Tonka Babić je Gordana Gadžić. Veliki glumci igraju moju Tonku i ja se nikako ne mogu odlučiti koja mi je Tonka najdraža. A da mi jedna i jest najdraža ne bih vam rekla.

“Uho, grlo, nož” po čitanosti, burnim reakcijama, ali i brojnim scenskim izvedbama pomalo podsjeća na knjigu “Vaginini monolozi” Eve Ensler. Vaše junakinje za razliku od onih Enslerinih pored suočavanja sa svojom ženskom prirodom imaju i bolnijih suočavanja: biti Srpkinja u Hrvatskoj, preživljavati u društvenim prilikama kakve je ratno i poslijeratno okruženje nametnulo, obesmišljenost, strah, žig žrtve, nasilje. Čini se da bi “vaginini monolozi” u hrvatskoj (srpskoj ili bosanskoj) varijanti bili mnogo kompleksniji...

RUDAN: Prvi put netko moju knjigu uspoređuje sa “Vagininim monolozima”. Svakome dajem pravo da o mojim knjigama misli što ga volja, u ovom slučaju dajem sebi pravo da vašu usporedbu doživim kao uvredu. “Vaginine monologe” držim vulgarnim, američkim smećem, projektom kojim je autorica pokušala dignuti lovu. Cijenim i njen trud i financijski rezultat, a knjiga je pravo sranje.

Kako Vam je uspjelo sa prvom knjigom dići toliku prašinu?

RUDAN: Prašinu uvijek dignu djela koja dolaze iz budućnosti. Moja knjiga govori jezikom modernog čovjeka. Raduje me što je izdana ili će se izdati u Americi, Poljskoj, Sloveniji, Makedoniji, Mađarskoj, Njema-čkoj, možda i u Francuskoj... Drago mi je da su moji junaci građani svijeta. Hrvatska književna kritika “Uho, grlo, nož” nije prepoznalo kao djelo vrijedno spomena. To me iskreno raduje. Nadam se da neću doživjeti dan kad će hrvatski kritičari o meni napisati jednu lijepu riječ. Ako to dočekam, prestat ću pisati isti čas.

Opaka baba, vještica, histerična, isfrustrirana, klimakterična ludača, žena sa mudima, itd. Spisak je povelik. Reakcije na Vedranu Rudan uglavnom su žestoke i one pozitivne i negativne. U Hrvatskoj se mogu čuti komentari da ste zalutali u književnost, da su vaše knjige (sa “tolikom vulgarnošću”) primjerenije srpskom trži-štu. Otkud toliko licemjerje i gnušanje tzv. kulturne javnosti?

RUDAN: Ne znam ništa o “hrvatskoj kulturnoj javnosti”. Živim povučeno, u prekrasnoj kući, sa mužem i mačkom Petrom Krešimirom, pišem kolumnu za tjednik “Nacional”, imam prijatelje koji me vole, uspje-šnu, odraslu djecu... “Hrvatska kulturna javnost” za mene ne postoji.

Tonka je toliko autentična i “živa” da Vas i čitaoci i mediji na neki način poistovjeć uju sa njom. A, kako zapravo stvari stoje sa Vama i Tonkom? Koja od Vas dvije više psuje?

RUDAN: Tonka i ja nismo baš jako sli-čne. Moji likovi psuju, ja vrlo rijetko. Moji su likovi autsajderi, nesretna bića opsjednuta potrebom da negdje nađu dobra čovjeka. Ja ga ne tražim. Znam, što bi rekla pokojna Flannery: “Teško je naći dobra čovjeka”.

Šta Vas najviše ljuti u Hrvatskoj?

RUDAN: Prestara sam da bih se jako ljutila. Shvatila sam da nam se dogodio rat da bi naši ratni profiteri, ubojice, popovi i političari prodali Hrvatsku strancima i dio cijene strpali u svoj džep. Kad čovjek shvati da će dovijeka živjeti u lopovskoj zemlji skuži da je ljutnja besmislena. Ili plivaj ili se utopi.

Žene i muškarci i Srbi i Hrvati... Ove relacije se na karakterističan način reflektuju na oba Vaša romana. Pa kome je u Hrvatskoj teže: Srbima ili ženama?

RUDAN: Dobro pitanje. Vidi se da ste strankinja koja baš i ne prati što se u Hrvatskoj dešava. U Hrvatskoj više Srba nema, bar ne postoje kao faktor koji bi bilo koga mogao uznemiriti. Dakle, hrvatskim ženama je teže. Ipak, ne bi ih trebalo uspoređivati sa Srbima. Mislim da nam je teško zato što smo žene, da nam je onako kako bi nam bilo bilo gdje na Kugli. Naš ljudski i društveni status određuje naše međunožje, a ne državna granica.

Kako komentariše izjavu Apostolskog nuncija iz Vatikana Javiera Lozana (“ Jutarnji list”, 28.7.2004.) koji je prilikom posjete Hrvatskoj zapazio kako mu “nije poznata nijedna druga zemlja u kojoj javnost sluša Crkvu kao u Hrvatskoj, pa čak i u pogledu socijalnih pitanja. Mislim da neću pogriješiti ako kažem da je Hrvatska danas najkatoličkija zemlja u Evropi”. Slažete li se s njim i šta to uopšte znači za Hrvatsku i njene građane?

RUDAN: Hrvatska samo izgleda kao najkatoličkija zemlja u Evropi. Kardinal Bozanić o svemu ima svoje mišljenje, o pijancima koji vikendom voze, o marketima koji ne bi smjeli raditi nedjeljom, o abortusu, padu nataliteta...Hrvatski svećenici se često ukazuju na televiziji ili u novinama. Ipak, mislim da su ih građani prozreli i da u njima vide ono što hrvatski katolički svećenici zaista i jesu, lažljivi licemjeri kojima je na duši jedino moć i lova.

Poslije dvije ovako šokantne knjige (“Uho, grlo, nož” i “Ljubav na posljednji pogled”) šta možemo u budućnosti očekivati od Vas?

RUDAN: Moj život nije ispunjavanje bilo čijih očekivanja. Ako mi se bude pisalo, napisat ću četvrtu knjigu, za mjesec ili dva izlazi mi treća. Ako mi se ne bude pisalo, sjest ću na terasu i gledati u šarene begonije. Trenutno uređujem kuću i usklađujem boje. Tamnoplava kuhinja, crvena kožna fotelja, slike, slike, slike... Muče me zavjese. Imate li neku ideju?

Razgovarala: Tanja STUPAR-TRIFUNOVIĆ

Pozitivan stav odgađa starenje
Znanstvenici s University of Texas tvrde da osobe s pozitivnim pogledom na život imaju znatno manje izglede da će početi pokazivati znakove starenja.

Njihovo sedmogodišnje istraživanje provedeno uz sudjelovanje 1 558 osoba treće dobi je pokazalo da psihosocijalni čimbenici uz gene i fizičko zdravlje imaju važnu ulogu u određivanju brzine starenja.

Znanstvenici dodaju da su nužna daljnja istraživanja kako bi se utvrdila točna priroda veze između pozitivnog pogleda na život i procesa starenja, no pretpostavljaju da pozitivne emocije putem utjecaja na ravnotežu kemijskih supstanci u organizmu direktno utječu na zdravlje.

Drugi mogući odgovor se odnosi na pretpostavku kako pozitivan stav pozitivno utječe na zdravlje tako što povećava izglede za postizanje uspjeha u životu, tvrde istraživači

Pronađen centar u mozgu u kojem nastaju snovi
Švicarski znanstvenici sa sveučilišta u Zuerichu su ovaj centar otkrili za vrijeme liječenja žene koja je nakon moždanog udara prestala sanjati.

Moždani udar je kod ove pacijentice pogodio stražnji dio mozga.

Ostale funkcije mozga na koje je moždani udar utjecao (uglavnom povezane s vidom) su se normalizirale nakon nekoliko dana.

Praćenjem moždanih valova pacijentice u snu znanstvenici su nakon 6 tjedana utvrdili da ona normalno spava, a potvrđena je i prisutnost REM faze sna koja se inače javlja istovremeno sa snovima.

Istraživači su na temelju analize oštećenja nakon moždanog udara utvrdili da se centar koji kontrolira nastanak snova nalazi duboko u stražnjem dijelu mozga, tj. području uključenom u procesuiranje lica, važnih događaja, emocija i vizualnih sjećanja.

Bjork, Medulla (2004)

Review by Heather Phares
It would be difficult to accuse Björk of making music shaped by commercial or critical expectations at any point in her career, but her post-Homogenic work has been even more focused on following her bliss, whether that means acting and singing in Lars Von Trier's grim musical Dancer in the Dark; crafting tiptoeing laptop lullabies on Vespertine; or, in the case of Medúlla, sculpting an album out of almost nothing but singing and vocal samples. Before Medúlla's release, she declared that "instruments are so over," and considering what a distinctive voice and vision she has, it's almost a reasonable claim. The album's title and concept refer to the truest, most undiluted essence of something, and Medúlla explores both the ritual power of the human voice and some of the most essential themes of Björk's music in a way that's both primal and elaborate. In some ways, the album feels like an extension of the concept behind Family Tree: it traces and unites the elements that make Björk's music what it is. Several songs are sung in Icelandic, which works especially well, not only because it ties in with Medúlla's concept, but also because of the language's sonic qualities: the rolling Rs, unexpected (to non-Icelandic ears, anyway) guttural stops, and elongated vowels reflect the alternately chopped and soaring arrangements behind them. Neopaganism and unfettered sensuality also wind through the album, particularly on "Mouth's Cradle," along with meditative, Vespertine-like pieces such as "Desired Constellation." It took a large cast of characters to make the album's seemingly organic sound, including vocalists ranging from Icelandic and British choirs to Inuit singers to Mike Patton and Robert Wyatt; programmers like Matmos, Mark Bell, and Mark "Spike" Stent; and beatboxers such as Rahzel and the onomatopoeically named Japanese artist Dokaka. The results are, in their own way, Björk's most intimate-sounding music. Throughout Medúlla, her voice is miked very closely, and with the dense layers of vocals surrounding her, it often sounds as if you're listening to the album from inside her larynx. Even the album artwork's black-on-black song titles and lyrics require you to get physically close to decipher them. But this intimacy can often be intimidating, and even unnerving: despite being reconfigured, the vocals that make up the arrangements still retain their ingrained emotions. Toward the end of "The Pleasure Is All Mine," a contented sigh repeats in the left channel, juxtaposed against an almost weeping sound on the right, giving the song an unusual depth and ambivalence. Some of the heavy breathing, grunts, and ululating woven into the album come close to provoking physical reactions: the massed vocals, eerie sighs, and throat singing on "Ancestors" make the chest ache and border on the animalistic, suggesting a particularly melodic pack of wolves. Meanwhile, there's something simian about Dokaka's cheerful babbling and beats on "Triumph of a Heart." Despite gently whimsical moments like the Robert Wyatt duet "Submarine" (which bears an uncanny resemblance to TV on the Radio's postmodern take on doo wop), on the whole its mix of raw, heavy rhythms and rarefied choral washes make Medúlla the most challenging work of Björk's career. "Where Is the Line" is one of Björk's tough, no-nonsense songs, and Rahzel's hard-hitting beats and the accusatory choir behind her make the track even starker than anything on Homogenic. Even the album's most accessible songs, such as the gone-native loveliness of "Who Is It (Carry My Joy on the Left, Carry My Pain on the Right)" and "Oceania," which Björk wrote for the 2004 Athens Olympics, have an alien quality that is all the stranger considering that nearly all of the songs' source material is human (except for the odd keyboard or two). Aside from a few simple, a cappella, or nearly a cappella songs like "Show Me Forgiveness," this is also Björk's most process-oriented album, as reflected by layered, experimental tracks such as "Öll Birtan." In fact, fans of world, contemporary classical, or avant-garde music might find more to appreciate in Medúlla than anyone looking for a "Human Behaviour" or "It's Oh So Quiet." It's not a poppy or immediate album, but it is a fascinating one, not to mention a rewarding one for anyone interested in the world's oldest instrument being used in unexpected ways. [Medúlla was also released in a limited-edition digipack with a bonus poster.]

Veliki izazov
Sl. VUČKOVIĆ 13.09.2004, 17:29:51

“ROMAN nije ništa drugo do filozofija stavljena u slike”, tvrdio je Alber Kami. Ali, njegovo delo, inače, retko (u drugom mediju) stavljano “u slike”, do sada se uglavnom svodilo na nesrećni nesporazum. Insistirajući na slikama, režiseri su mahom gubili njihov filozofski smisao.
Viskontijeva verzija “Stranca”, iz 1967. godine, na primer, pedantno rekonstruiše jednu ulicu u Alžiru, tako da izgleda tačno kao 1938-1939. godine, u vreme zbivanja Kamijeve priče. “Ali, 43-godišnji Marčelo Mastrojani, koji igra 30-godišnjeg Mersoa, prestar je, uprkos dobroj glumi”, napisao je jedan kritičar. Po mišljenju drugog, “glumac je previše glamurozan za tu ulogu, mada uspeva da svoju ličnost povuče pred neusiljenim, pomalo zbunjenim, ali pametnim ne-bićem, koje je Kami imao na umu”. Treći je video “briljantnog” Mastrojanija, ali...
U nastojanju da da malo težine svojoj reputaciji tvorca lakih komedija, i režiser Rob Rajner latio se “Stranca”: “Nije sasvim uspeo, ali je svakako dodao zanimljiv trzaj svom opusu”, primećuje kritika (maja ove godine). “U Rajnerovim rukama, melanholična priča o čoveku koji nema osećanja prema ostalom svetu... dobija injekciju humora i duše, u velikoj meri zahvaljujući Robertu Benjiniju u ulozi Emanuela Mersoa. Žan Reno igra plahovitog Remona, Stiv Buškemi je sentimentalni Salamano, a Žilijet Binoš, Mari... Benjini po prirodi igra čisto - kao u filmu ’Život je lep’, na primer - ali, on nikad ne može pobeći od klovna u sebi, a Rajner mu dopušta da Mersoa prožme toplinom, koja je u potpunoj suprotnosti sa hladnom logikom karaktera. Benjinijeva mimaka i šeretluk... čine da sa Mersoom možemo da se identifikujemo, a to dovodi u ozbiljnu sumnju odsustvo njegove reakcije na smrt majke.”
Što film više odmiče, nastavlja kritičar, publika se sve više oseća kao porota koja treba da odluči da li je ubistvo, koje se pred njom dogodilo, ishod potisnutih emocija ili je, prosto, hladnokrvno izvršeno. “Stranac” ne može istovremeno da bude tragedija koja ispunjava srce i odbacivanje ljudske emocije. Čak i izbor lokacija ostavlja utisak dva različita filma - hladno, surovo svetlo sudnice i zatvora prosto se sudara sa toplim tonovima grada južne Francuske u prvom delu. Posebno su brutalne, nastavlja kritičar, zatvorske scene, dok se Beninji bori da izrazi mentalno stanje nekoga ko je racionalizovao univerzum na parčence svog života... Što će reći, reditelj je sve učinio da odmogne glumcu koji je nekad igrao - Pinokija. A Kamijevoj “filozofiji u slikama”, naravno, ni obrisa.

Uprkos ozbiljnom izgledu na promašaj, međutim, “Stranac” je, toliko godina posle, ozbiljno počeo da intrigira i druge filmske stvaraoce: ovog leta, očekivalo se da slavni DŽejms Kameron (“Titanik”) završi film prema Kamijevom romanu. Podrobnijih informacija o tome, zasad, nema. Da li je na pomolu još jedan “titanik”, ili će se iz Kameronovog pokušaja izroditi “novi ugao” američke kinematografije?
Za “Stranca” se, međutim, zainteresovao i neko u - turskoj kinematografiji! U “Boston gloubu” se, aprila prošle godine, pojavio prikaz filma, koji je režirao mladi Zeki Demirkubuz, autor koji je prethodne godine uzburkao Kan.

U filmu “Sudbina”, lukavoj, kako kritičar kaže, adaptaciji Kamijevog “Stranca”, lik Mersoa dat je činovniku upalih očiju, bez izraza, imenom Musa! Život je za njega apsurd, vest o iznenadnoj majčinoj smrti ga ne uznemirava, on rutinski nastavlja da ispija kafu, da radi u carinskoj kancelariji... U tom, indferentnom stanju, biva uvučen u pogubne komšijske kombinacije, čak pristaje da se oženi devojkom s posla, iako ne mari za nju, uleće u ubistvo u porodici svog šefa - što sve, zaključuje prikazivač filma, daje Demirkubuzu mogućnost da istražuje pitanja sudbine, slobode i morala.
Apsurdnost života Kamijevih likova neosporno će, u ovom komplikovanom i beskompromisnom vremenu, tek otvarati teme filmskim i pozorišnim stvaraocima. U svetu u kojem je, uprkos nauku prošlosti, smrt postala jeftina, ubistvo i masovno ubijanje notorno, a samoubistvo tek jedan od podrazumevajućih, oportunističkih načina da se “reši” problem, oni nalaze večna pitanja sudbine, slobode i morala (nije li ih, uostalom, postavljao i Hamlet: “... kad sam sebi možeš slobodu da daš i golim nožićem...”?). U tom smislu, trajno se kotira i Kamijev filozofski pogled (“Mit o Sizifu”): “Samo je jedno zaista ozbiljno filozofsko pitanje, a to je samoubistvo. Odluka da li je, ili nije, život vredan življenja, odgovor je na fundamentalno pitanje u filozofiji”.

“Čovek apsurda neće izvršiti samoubistvo”, dobacuje mu, međutim, Sartr (u analizi Mersoa, “Literarni i filozofski eseji”, 1943); “on želi da živi, ne odustajući ni od jedne izvesnosti, bez budućnosti, bez nade, bez iluzija, čak i bez rezignacije. On bulji u smrt sa strasnom pažnjom, a ta fascinacija ga oslobađa. On doživljava ’božansku neodgovornost’ osuđenog čoveka.” Ma, sve je to apsurdno!

MOJA UMETNOST
“NE mogu da živim bez svoje umetnosti”, rekao je Kami, primajući, u Stokholmu, Nobelovu nagradu, 1957. “Ali, nikad je ne stavljam iznad svega. Ako mi je, s druge strane, potrebna, to je zato što ona ne može da se odeli od mojih kolega, omogućava mi da sa njima, na jednom nivou, živim, takav kakav sam... Često onaj, ko je izabrao sudbinu umetnika zato što se osećao drukčijim, brzo shvati da se ne mogu održati ni njegova umetnost ni njegova različitost, ukoliko ne prihvati da je i on poput drugih”.

MOJA GENERACIJA
“SVAKA generacija se nesumnjivo oseća pozvanom da popravi svet. Moja zna da ga neće popraviti, ali je možda zbog toga njen zadatak još i veći. A to je - da sačuva svet od samouništenja... Neizvesno je da li će ikada biti u stanju da ispuni taj ogromni zadatak, ali, već svuda u svetu ustaje na dvostruki izazov istine i slobode i, ako je potrebno, ume da umre za to bez mržnje” (Stokholm, 1957

Dušan Kovačević
Treći svetski rat je već počeo
Prvi komad Dušana Kovačevića „Maratonci trče počasni krug“ biće premijerno izveden 22. oktobra u Kapošvaru, dok se njegova „poslednja napisana“ drama „Doktor Šuster“ igra u Sarajevu već 8. oktobra - u SARTR-u će je režirati Zijah Sokolović. Nakon uspešnog izvođenja u Francuskoj, Kovačevićev „Profesionalac“ biće igran sledeće godine u Nacionalnom teatru Katalonije u Barseloni, gde će naš dramatičar biti i gost-pisac. Proteklih godina u svojstvu pisca-gosta u Barseloni su boravili, na primer, Oktavio Paz, Frančeska Duranti, Naval el Sadavi i drugi pisci „u zenitu svog stvaralaštva“.

Kao najzanimljiviji podatak Kovačevič ističe to da je „Doktor Šuster“ njegov „prvi komad koji će biti igran u Sarajevu, bez obzira na to što su mnoga pozorišta u Bosni igrala i po nekoliko naslova“.

U svetu je pojačano interesovanje za vaše drame. Šta vam to govori?
- Početkom devedesetih godina, na repertoaru evropskih pozorišta imao sam desetak i više komada, sa otvorenim pregovorima i za druge. Onda je počela priča o ratu, a paralelno sa njom i priča da smo svi mi, manje ili više, krivi zbog tog čuda koje je zadesilo veći deo Balkana a ne samo Jugoslaviju. Tada sam od mog nemačkog agenta dobio pismo koje čuvam, a u kome mi saopštava da on više ne može da predlaže pozorištima moje komade, jer vlasnici nisu sigurni da neće biti incidenata ukoliko budu igrali srpskog pisca. Sa nekakvim zatišjem i blagom promenom odnosa prema zemlji Srbiji stvari polako kreću prema onome što je nekada bilo.

Da li Nemci ili, na primer, Španci imaju neki dodatni motiv da igraju srpskog pisca?
- Ne mislim da je tu posredi neka velika svetska tema. Čak i ako pisac potiče iz zemlje koju vlasnik pozorišta voli najviše na svetu, on neće postaviti njegov komad ukoliko ga ne može igrati više od tri puta. Međutim, kada je reč o našoj slici u svetu, ona se neće promeniti još deset ili dvadeset godina. Ipak, mi više nismo crnci iz doline Amazona, već deo evropske kulture. Samo u tom svetlu treba gledati želju ljudi da drame, knjige i filmovi ispričaju priču o jednom narodu koji je jednom bio nenarod.

Prošle godine ste najavili početak Trećeg svetskog rata. Šta mislite ove godine o toj tezi?
- Kada sam pre skoro deset godina napisao „Larija Tompsona“, koji se završava tako što jedan čovek koji ima moć da oživljava mrtve ide u Rusiju, mi smo se, radeći predstavu, pitali da li je to previše metaforično i preterivanje. Ali, ne treba završiti Harvard pa videti da je planeta svakim danom sve više, u pravom Trećem svetskom ratu. Posle Drugog svetskog rata vođena je rasprava kada je on tačno počeo, jer obično kad se jedan rat završi, pita se kad je počeo. Tako je za Drugi svetski rat dogovoreno da je počeo napadom na Poljsku, bez obzira na to što je pre toga stradala Češka i što su konc-logori otvoreni još početkom tridesetih godina. Dakle, ovo što se sada događa podseća na dugi prolog pred početak predstave i jednog dana neko će se, ne daj bože, pitati da li je početak bio napad na Njujork ili napad Amerikanaca na Irak. Ili će to biti desetak godina ranije u Avganistanu. Jasno je da će početak odrediti pobednik u skladu sa svojom moći u tom trenutku, jedino se postavlja pitanje ko će biti pobednik. Sve ovo što se događa, naročito sa ovim nepojmljivim masakrom dece, neće se dobro završiti. Pune su sobe i podrumi malih nuklearnih bombi, i nekome će, bojim se, jednog dana popustiti živci. Kao što znamo, rat ima jednu gadnu narav, ne primećujete ga dok vam ne dođe pred kuću.

Bez obzira na tokove istorije, da li će se i kada graditi „Zvezdara teatar“?
- Upravo su potpisani ugovori sa izvođačima radova, čemu su prethodile obimne pripreme. Ovo pozorište će biti građeno sa tehnologijom koja je nova u Evropi i koja omogućava reditelju da počne predstavu u klasičnoj sceni-kutiji, a da je završi sa publikom u sredini sale. Biće izbegnuta sva ona mučenja oko nameštanja scena, gužve sa binskim radnicima, sve ono što je ugrožavalo samu predstavu, i iluziju da je ono što se događa na sceni stvarno istina. Radovi bi trebalo da budu završeni za osamnaest meseci i mi u pozorištu ćemo se bez sujete prilagoditi nečemu što se radi jednom u sto godina. U ovom pozorištu ćemo početi da primenjujemo tehnologiju koja menja pristup teatru. Svetlo će, recimo, zameniti scenografiju i postati najveća čarolija u savremenom pozorištu. Paradoksalno, međutim, reč je o povratku na praistoriju pozorišta i plamen baklji. Po mom dramskom osećanju pozorište je i nastalo tako što je jednog dana, u nekoj pećini, grupa lovaca svom plemenu pričala šta se dešavalo u lovu. Naravno, jedan lovac je tu preterivao, jer umetnost jeste preterivanje, dok je drugi imitirao mamuta uvećanog svetlošću vatre. Koren i daleka prošlost pozorišta potiču od jedne priče vezane za događaj bitan za egzistenciju plemena, pomešane sa čudom kao što je vatra i publikom.

Teško je ne pitati vas šta mislite o Darvinu?
- Moj odgovor je jednostavan, ko je ubeđen da mu je deda ili pradeda bio majmun, treba ga pustiti da živi u tom uverenju. Meni moji preci nisu ličili na ove što su sišli sa drveta, nisam tog ubeđenja, ali treba biti demokrata i ostaviti svakoga da misli kako mu je rođak bio majmun, uz svo poštovanje prema majmunima.

Željko Jovanović

Marija puna milosti“ najbolji film
„Marija puna milosti“, prvi dugometražni film američkog reditelja Dzošue Marstona (36), trijumfovao je na 30. festivalu američkog filma koji je preksinoć završen u Dovilu, u Francuskoj.


Priču o mladoj Kolumbijki koja pristaje da u Ameriku prenese kesice sa heroinom u stomaku sanjajući da se spase iz siromaštva malog grada kraj Bogote, podjednako su nagradili žiri (Gran pri), kritika (Nagrada kritike) i publika (Nagrada Nedeljnog žurnala).

Među pobednicima su i „Drvoseča“ (Nagrada žirija) Nikole Kasela, sa Kevinom Bejkonom u ulozi čoveka koji pokušava da započne život po povratku iz zatvora u kome je proveo 12 godina zbog pedofilije i „Poslednji rez“ Omara Naima (Najbolji scenario). Festival u Dovilu izdvaja se od drugih velikih filmskih smotri u Evropi po takmičarskom programu posvećenom isključivo američkom nezavisnom filmu. Ove godine prikazano je devet ostvarenja, od kojih su mnoga bila prvi iskorak mladih autora u svet igranog filma. „Američki nezavisni film je danas jedini koji nije talac televizije. Bioskopski filmovi danas sve više lice na televizijske, što je vrlo loše za stvaraoce, jer televizija traži izvesnost, dok je film oblast u kojoj stalno morate da preuzimate rizik. Nagrađeni filmovi opiru se toj tendenciji uniformisanosti koja ubija kreativnost“, ocenio je predsednik žirija Klod Leluš.

Osvetljavajući nova lica američkog filma, festival je na 30. godišnjicu ugostio i velike holivudske zvezde, poput reditelja Stivena Spilberga, Frensisa Forda Kopole, Stivena Soderberga, Džordža Lukasa i glumaca Toma Henksa, Nikol Kidman, Glen Klouz i Lorin Bekol.

(Tanjug)

Veliki izazov
Sl. VUČKOVIĆ 13.09.2004, 17:29:51

“ROMAN nije ništa drugo do filozofija stavljena u slike”, tvrdio je Alber Kami. Ali, njegovo delo, inače, retko (u drugom mediju) stavljano “u slike”, do sada se uglavnom svodilo na nesrećni nesporazum. Insistirajući na slikama, režiseri su mahom gubili njihov filozofski smisao.
Viskontijeva verzija “Stranca”, iz 1967. godine, na primer, pedantno rekonstruiše jednu ulicu u Alžiru, tako da izgleda tačno kao 1938-1939. godine, u vreme zbivanja Kamijeve priče. “Ali, 43-godišnji Marčelo Mastrojani, koji igra 30-godišnjeg Mersoa, prestar je, uprkos dobroj glumi”, napisao je jedan kritičar. Po mišljenju drugog, “glumac je previše glamurozan za tu ulogu, mada uspeva da svoju ličnost povuče pred neusiljenim, pomalo zbunjenim, ali pametnim ne-bićem, koje je Kami imao na umu”. Treći je video “briljantnog” Mastrojanija, ali...
U nastojanju da da malo težine svojoj reputaciji tvorca lakih komedija, i režiser Rob Rajner latio se “Stranca”: “Nije sasvim uspeo, ali je svakako dodao zanimljiv trzaj svom opusu”, primećuje kritika (maja ove godine). “U Rajnerovim rukama, melanholična priča o čoveku koji nema osećanja prema ostalom svetu... dobija injekciju humora i duše, u velikoj meri zahvaljujući Robertu Benjiniju u ulozi Emanuela Mersoa. Žan Reno igra plahovitog Remona, Stiv Buškemi je sentimentalni Salamano, a Žilijet Binoš, Mari... Benjini po prirodi igra čisto - kao u filmu ’Život je lep’, na primer - ali, on nikad ne može pobeći od klovna u sebi, a Rajner mu dopušta da Mersoa prožme toplinom, koja je u potpunoj suprotnosti sa hladnom logikom karaktera. Benjinijeva mimaka i šeretluk... čine da sa Mersoom možemo da se identifikujemo, a to dovodi u ozbiljnu sumnju odsustvo njegove reakcije na smrt majke.”
Što film više odmiče, nastavlja kritičar, publika se sve više oseća kao porota koja treba da odluči da li je ubistvo, koje se pred njom dogodilo, ishod potisnutih emocija ili je, prosto, hladnokrvno izvršeno. “Stranac” ne može istovremeno da bude tragedija koja ispunjava srce i odbacivanje ljudske emocije. Čak i izbor lokacija ostavlja utisak dva različita filma - hladno, surovo svetlo sudnice i zatvora prosto se sudara sa toplim tonovima grada južne Francuske u prvom delu. Posebno su brutalne, nastavlja kritičar, zatvorske scene, dok se Beninji bori da izrazi mentalno stanje nekoga ko je racionalizovao univerzum na parčence svog života... Što će reći, reditelj je sve učinio da odmogne glumcu koji je nekad igrao - Pinokija. A Kamijevoj “filozofiji u slikama”, naravno, ni obrisa.

Uprkos ozbiljnom izgledu na promašaj, međutim, “Stranac” je, toliko godina posle, ozbiljno počeo da intrigira i druge filmske stvaraoce: ovog leta, očekivalo se da slavni DŽejms Kameron (“Titanik”) završi film prema Kamijevom romanu. Podrobnijih informacija o tome, zasad, nema. Da li je na pomolu još jedan “titanik”, ili će se iz Kameronovog pokušaja izroditi “novi ugao” američke kinematografije?
Za “Stranca” se, međutim, zainteresovao i neko u - turskoj kinematografiji! U “Boston gloubu” se, aprila prošle godine, pojavio prikaz filma, koji je režirao mladi Zeki Demirkubuz, autor koji je prethodne godine uzburkao Kan.

U filmu “Sudbina”, lukavoj, kako kritičar kaže, adaptaciji Kamijevog “Stranca”, lik Mersoa dat je činovniku upalih očiju, bez izraza, imenom Musa! Život je za njega apsurd, vest o iznenadnoj majčinoj smrti ga ne uznemirava, on rutinski nastavlja da ispija kafu, da radi u carinskoj kancelariji... U tom, indferentnom stanju, biva uvučen u pogubne komšijske kombinacije, čak pristaje da se oženi devojkom s posla, iako ne mari za nju, uleće u ubistvo u porodici svog šefa - što sve, zaključuje prikazivač filma, daje Demirkubuzu mogućnost da istražuje pitanja sudbine, slobode i morala.
Apsurdnost života Kamijevih likova neosporno će, u ovom komplikovanom i beskompromisnom vremenu, tek otvarati teme filmskim i pozorišnim stvaraocima. U svetu u kojem je, uprkos nauku prošlosti, smrt postala jeftina, ubistvo i masovno ubijanje notorno, a samoubistvo tek jedan od podrazumevajućih, oportunističkih načina da se “reši” problem, oni nalaze večna pitanja sudbine, slobode i morala (nije li ih, uostalom, postavljao i Hamlet: “... kad sam sebi možeš slobodu da daš i golim nožićem...”?). U tom smislu, trajno se kotira i Kamijev filozofski pogled (“Mit o Sizifu”): “Samo je jedno zaista ozbiljno filozofsko pitanje, a to je samoubistvo. Odluka da li je, ili nije, život vredan življenja, odgovor je na fundamentalno pitanje u filozofiji”.

“Čovek apsurda neće izvršiti samoubistvo”, dobacuje mu, međutim, Sartr (u analizi Mersoa, “Literarni i filozofski eseji”, 1943); “on želi da živi, ne odustajući ni od jedne izvesnosti, bez budućnosti, bez nade, bez iluzija, čak i bez rezignacije. On bulji u smrt sa strasnom pažnjom, a ta fascinacija ga oslobađa. On doživljava ’božansku neodgovornost’ osuđenog čoveka.” Ma, sve je to apsurdno!

MOJA UMETNOST
“NE mogu da živim bez svoje umetnosti”, rekao je Kami, primajući, u Stokholmu, Nobelovu nagradu, 1957. “Ali, nikad je ne stavljam iznad svega. Ako mi je, s druge strane, potrebna, to je zato što ona ne može da se odeli od mojih kolega, omogućava mi da sa njima, na jednom nivou, živim, takav kakav sam... Često onaj, ko je izabrao sudbinu umetnika zato što se osećao drukčijim, brzo shvati da se ne mogu održati ni njegova umetnost ni njegova različitost, ukoliko ne prihvati da je i on poput drugih”.

MOJA GENERACIJA
“SVAKA generacija se nesumnjivo oseća pozvanom da popravi svet. Moja zna da ga neće popraviti, ali je možda zbog toga njen zadatak još i veći. A to je - da sačuva svet od samouništenja... Neizvesno je da li će ikada biti u stanju da ispuni taj ogromni zadatak, ali, već svuda u svetu ustaje na dvostruki izazov istine i slobode i, ako je potrebno, ume da umre za to bez mržnje” (Stokholm, 1957(.

Ismail Kadare je jedan od najznacajnijih evropskih zivih knjizevnika. Pisac je, po opcem misljenju, najboljeg romana o ratovima na Balkanu - General mrtve vojske. Nekadasnji prijatelj Envera Hoxhe je, uz jos jednog sjajnog pisca koji nije Francuz, danas jedan od najuglednijih gradjana Pariza. Jos jedna zajednicka osobina njega i Milana Kundere je da ni jedan od njih, prema misljenju i kritike i publike, nema zasluzenu Nobelovu nagradu za literaturu. Nakon Generala, objavljenog u Francuskoj 1970, njegov ekskluzivni francuski izdavac Fayard, koji stampa njegova sabrana djela redoslijedom kojim ih pisac napise, sto je zaista rijedak slucaj u novijoj literaturi, objavio je romane Tvrdjava (1972), Hronika na kamenu (1973), Novembar jednog glavnog grada (1974), te zbirku pripovijedaka Negdasnji amblem (1977). Sezdesettrogodisnji Albanac, rodjen u Gjirokastru, na jednoj od konferencija o Balkanu, na kojima je uvijek ugledan gost, govorio je za Dane

KADA SAM USLA U POLUMRACNU, NEVELIKU
klimatiziranu salu Kuce za kulture svijeta u Berlinu, ugledala sam svega nekoliko ljudi. Kraj staklenih vrata sto vode u vrt, oko poviseg okruglog stolica, stajala su dva muskarca osrednjeg rasta i nekoliko zena. Pogled mi je potom pao na kauc naspram ulaza, na kom je sjedio omanji covjek u pratnji mlade zene tamne kose i nekoliko crnomanjastih mladica. Po necemu se vidjelo da su Albanci. Sve me je neodoljivo podsjecalo na dekor iz Generala mrtve vojske; ni moje osjecanje nije bilo daleko od Generalovog: "Dobro se osjecao u ovom salonu (...), iza ovih teskih zastora, uz ovu tudju muziku - cak vise od toga. (...) To je ta tudja zemlja - pomisli. Zemlja kao svaka druga. Ono isto crno blato, kao bilo gdje, pomijesano sitno kamenje i zilice trava, isparavanje. Pa ipak tudja."

Naravno, odmah sam prepoznala omanjeg covjeka neodredjene dobi: Ismail Kadare je imao meke crte lica cije usne su se razvukle pri susretu nasih pogleda. Onda se digao i prisao mi da se pozdravimo. Kao da smo stari znanci. Organizatorka okruglog stola o Balkanu, gospodja Ogla Zoller, nasla se gotovo istovremeno u nasoj blizini i predstavila me velikom albanskom piscu. Izgledao je kao sto je to inace slucaj s ljudima koje "znas" sa TV ekrana, mnogo sitniji nego na televiziji. Glas mu je bio ljubazan i srdacan. Tom neposrednoscu izbrisao je sliku koju sam o njemu ranije izgradila. Kada sam igrom slucaja nedavno razgovarala sa njim telefonom u Parizu, na molbu jednog americkog izdavaca, taj isti glas - ciju boju ni danas nisam u stanju opisati rijecima - ucinio mi se da pripada nekoj izuzetno arogantnoj medijskoj zvijezdi koja kao da se boji da ces je zadaviti nevidljivom zicom ili ces joj sasuti metke kroz rupice na slusalici. Onome politicki nedefinisanom intelektualcu koji je nekada vazio kao prijatelj Envera Hoxhe, a donedavno i "demokrate" Sali Berishe.

Preda mnom je sada, pak, stajalo jednostavno i ljubazno bice koje je sticaj okolnosti i isti cilj doveo na ovo isto mjesto kao i mene: razgovor o Balkanu i nemili dogadjaji u tom dijelu svijeta.

Podsjecam Ismaila Kadarea na nas telefonski razgovor i na zelju koju sam imala u Parizu da napravim s njim intervju za Dane.

"Mozemo iskoristiti ovu priliku i ovdje razgovarati", predlozio je, bez oklijevanja, dodavsi: "Kad god zelite!"

Njegova intervencija za okruglim stolom, sutradan, u skladu je sa slikom iz salona prethodne veceri: Otvorena, jednostavna, neustrasiva i, cini mi se, nepogresiva u analizi srpske agresije i mrznje koja nije pocela tek nedavno, kako nam elipticno porucuju razni teoreticari dobra i zla.

Za tih nekoliko dana boravka u Berlinu vise puta imam priliku da razgovaram sa ovim slavnim piscem. Kadare s interesom slusa moje stavove o balkanskom pitanju i nezaboravne utiske koje je jos davno ostavila na mene njegova prva knjiga General mrtve vojske. Ali moja radoznalost sigurno je jos veca dok ga slusam kako bez bojazni i mrznje govori o toj tudjoj, nerazumnoj i nerazumljivoj mrznji.

Jutro je. Iduci pjesice od hotela do Kuce kultura, kroz romanticne aleje pored kanala, dok ladje promicu pored nas brze od nasih koraka, Kadare me u jednom casu pita, misleci na Srbe:

"Sta mislite, otkud kod njih tolika mrznja sto tako dugo traje? Sta joj je stvarni uzrok?"

Kako naci racionalan odgovor na tako ogromnu, iracionalnu emociju, bez obzira na sva znanja o dalekoj i bliskoj proslosti? Sve sto mogu je da promucam i nabrojim neka historijska fakta od kojih se toliko dize kosa na glavi mnogim evropskim, a posebno, cini mi se, njemackim "zelenim" intelektualcima. "Ah, samo ne cinjenice!", odzvanjaju njihovi protuargumenti na NATO intervenciju. Sjecam se usput i Glucksmanovih rijeci: "Filozofija me je naucila ako nista a ono jednom: da je u stanju da komplikuje stvari."

"Znate li sta ja mislim o tome?", nastavlja Ismail Kadare, nakon sto me je pristojno saslusao. "Mislim da su Srbi u historiji, posebno u Osmanskom carstvu, bili istinski ugnjetavani i ponizeni. Oduvijek su bili i ostali ljubomorni na privilegije koje su u Carstvu uzivali Albanci i Grci, naprimjer. Ta njihova mrznja samo je izraz njihove vjekovne ljubomore i frustracije."

Upravo smo bili zavrsili zvanicni intervju za vrijeme dorucka u hotelu. Ovaj razgovor u sjenci drvoreda kraj kanala duzi je od naseg zvanicnog razgovora za Dane. U toj setnji saznala sam jos mnoge druge stvari o Kadareu i o njegovom gledanju na Balkan i na Bosnu, pored onih koje je kazao u mikrofon. Ali, posto ga nisam pitala za dozvolu da sve to prenesem na papir, presutjet cu i ostaviti to mozda za neku drugu priliku. Drago mi je sto sam ga upoznala i sto sam otkrila da nije samo rijec o velikom i slavnom piscu nego i o jednom srdacnom covjeku. Bogatstvo ovih skupova upravo i jeste samo u poznanstvima, dok se sustina o njima vjerovatno moze izreci onim sto je rekao i Kadareov junak: "I ponovo osjeti da nema sta da kaze. Cak shvati da nema vise sta da misli. Sve je vec ranije bilo smisljeno do tancina. Sad je samo bio umoran. Bolje je zato ostaviti se novih misli."

DANI: Sta mislite o ovom okruglom stolu? Sluzi li ono necemu?

KADARE: Sve konferencije, svi okrugli stolovi i svi razgovori sluze necemu. Ne treba imati iluzije da oni mogu razjasniti stvari, ali polako, svaki dan, svaka nedjelja, svaki mjesec moze nesto malo doprinijeti u tom pogledu i rasvijetliti stvari.

DANI: Mislite li da se situacija u svijetu, a posebno u Evropi, promijenila i da je odnos prema agresiji danas drugaciji u odnosu na onaj od prije deset godina? Na ovim konferencijama nailazimo najcesce na iste ljude koji su jednako mislili i prije deset godina, bilo da su bili i tada za intervenciju ili protiv nje i negirali fakta.

KADARE: To sto cesto cujemo na ovim mjestima zove se negacionizam, a negacija i negiranje cinjenica nije nista drugo nego dio zlocina. Radi se ustvari najcesce o tim intelektualcima, pozerima, cije su pozicije tzv. "neutralne pozicije", a koji nam se predstavljaju kao arbitri, dok su istovremeno u sluzbi srpske policije. Oni su uvijek protiv onih koji izricito govore protiv zlocina. Takvi ne prihvataju cinjenicu da postoji zlocin, da su pocinjeni masakri, masovna ubistva, i negiraju sve to. Najkraci naziv za njih jeste negacionisti, a ja stvarno mislim da je negacionizam dio zlocina. Ti ljudi znaju vrlo dobro sta se desilo i sta se desava, ali najcesce izigravaju naivce, prave se da nisu imali dovoljno informacija, da nisu razumjeli stvari, itd. Ne, to nije istina, oni samo sluze srpskoj politici. Ti ljudi cesto su putovali po terenu; i to su bila narucena putovanja od strane jugoslavenskih, srpskih vlasti. Sto se mene tice, sve mi se to gadi, jer vec deset godina ta tragikomedija se desava i odvija pred nasim ocima. Takvi su sutjeli i kad se desila bosanska tragedija, kada se sve ono desavalo u Hrvatskoj, bili su slijepi na sve masakre koji su se desili, a danas su veoma "oprezni" kada uzvikuju: pazite, treba provjeriti jesu li zaista Srbi pocinili zlocin. Ocito je da su oni izabrali jedan prljav, vulgaran nacin. Ali mi jos ne znamo stvarne razloge i uzroke koji su ih natjerali da tako misle i govore. A pravi razlozi za to mora da su takodjer vrlo vulgarni. Za tako vulgarno ponasanje i drzanje postoje sigurno vulgarni uzroci i razlozi. Te razloge oni ce kriti do kraja, siguran sam u to. Mozda ce ih samo slucajno neko otkriti.

DANI: Cak i na ovoj konferenciji mogli smo primijetiti to o cemu Vi sada govorite. Za one koji negiraju cinjenicu i zlocin, postoje li i ovdje na okruglom stolu skriveni, ili cak i vulgarni razlozi?

KADARE: Ono sto nam je skriveno, to je ta sluzba, biti u sluzbi srpske politike. To su advokati zlocina koji se, nazalost, eto, nalaze medju nama. Na isti nacin su takvi advokati bili prisutni "medju nama" trideset osme, cetrdesete i cetrdeset pete. Takvi isti su branili hitlerizam i sve zlocine. Iz moralne, ljudske perverznosti, ili iz vrlo bijednih interesa, branili su i brane u sustini iste zlocine.

DANI: Cesto Vas optuzuju cak i za sovinizam i antisrpstvo. I jucer ste bili prisiljeni da se branite u vezi s tim nakon Vase intervencije, iako nikada niste rekli da Srbi i Albanci, kao ni drugi, ne mogu zajedno zivjeti. Naprotiv, rekli ste da Balkan predstavlja u tom smislu pretecu Evrope.

KADARE: Radi se o masini koja fabrikuje lazi, a vrlo je lako stvarati lazi, posebno za pisce. Stvar koja je najjednostavnija u svijetu jeste fabriciranje lazi i kleveta. Naravno da je prva stvar koju vam oni porucuju: ako vam se ne dopada ono sto mi kazemo, tj. ako ne pristajete na nase lazi, vi ste sovinista i nacionalista. A radi se o tome da su oni, ustvari, nacionalisti. Kad je rijec o Kosovu, oduvijek sam bio vrlo jasan. Ponavljao sam da Srbi treba da ostanu da zive na Kosovu, apelovao sam na Albance da se ne svete. Osveta osiromasuje jedan narod. Narod mora biti suprotnost tome. Oduvijek sam bio, dakle, jasan i nikada i nigdje nisam izjavio da Albanci ne treba da zive u miru sa Srbima. Naprotiv, bio sam srecan kada je albanska delegacija u Parizu potpisala mirovni sporazum. Cak su mene i konsultirali. Ja sam igrao vaznu ulogu u tome da albanska delegacija potpise taj sporazum. Govorio sam, kao sto sam oduvijek govorio i insistirao da treba ici ka miru i da je to jedini izlaz. Ali na sve te bijedne klevete i lazi Srbi su naviknuti. Oni zive u svijetu lazi. Cak su i ponosni na to, ponosni su na svoje lazi, ponosni su cak i na zlocine, i ponosni su na to sto su gadovi.

DANI: Izgleda da su ponosni i na to sto se rugaju Zapadu.

KADARE: Da, to je cudan ponos. Oni misle da oni koji lazu posjeduju specijalnu inteligenciju. Misle da su jako inteligentni, i ne priznaju nikakav moralni kôd. A za njih je nedostatak tog moralnog koda znak za posebnu vrstu superiornosti nad ostalim. Eto, sto je beskrajno jadno i bijedno u svemu tome: oni se medjusobno hvalisu tim zlocinima i otuda taj ponos i oholost s njihove strane, sto je u biti nedopustivo. Ono sto me najvise cudi to su zapadni mediji koji zive medju njima, koji sve to slusaju i koji sve to prihvataju zdravo za gotovo, pa cak i brane te zlocince.

DANI: Na ovom skupu ste takodjer govorili o kulturi, o zloupotrebi kulture i o mrznji koja se siri iz Srbije, i to ne od jucer.

KADARE: Ne radi se o tome da ce smjena Milosevica dovesti do promjene. Naprotiv. Milosevic je samo dio jednog sistema, sistema mrznje, sistema sovinizma koji je jako star i koji ne potice i nema veze samo sa komunistickim periodom. U Kraljevini Jugoslaviji smo vidjeli isto to. Milosevic je samo intenzivirao i pojacao taj osjecaj mrznje. To je oduvijek postojalo, to je tradicija, radi se o jednoj "civilizaciji zlocina". Eto o cemu se radi. Ili ce ta srpska kultura biti sasvim izmijenjena ili nece uopste biti buducnosti za Srbe u Evropi. Evropa ne smije tolerisati tu kugu usred svog kontinenta.

DANI: Kako objasnjavate reakcije srpskih intelektualaca? I jucer su Vam iz srpske opozicije odgovorili da je nemoguce da dodje do trazenja oprostaja jer se oni ne osjecaju direktno implicirani u sve te Miloseviceve zlocine.

KADARE: Postoje dvije vrste opozicije u Srbiji: prava i lazna opozicija. Pomenuo sam jucer imena onih koji spadaju u tu prvu, stvarnu opoziciju, a to je Bogdan Bogdanovic, to je bio Danilo Kis, to je bio Ivan Djuric, to je Vidosav Stevanovic, Mirko Kovac. Ali ti ljudi su uvijek odsutni, nema ih na ovakvim skupovima. S druge strane postoji druga "opozicija", koju je fabrikovao Milosevic. To je tipicna opozicija kojoj pripada Draskovic. Draskovic je samo jedna marioneta u rukama Milosevica. Evo sta radi Milosevic: telefonira Draskovicu i kaze mu: "Slusaj, danas ces biti protiv mene!" Vuk Draskovic se slozi: "OK, danas sam protiv tebe!" I tada toboze napusta Milosevica. Vuk Draskovic je prevrnuo kosulju vise puta. Ta opozicija, to je lazna opozicija, i to je najgore od svega sto mozemo zamisliti. Ja sam veoma zacudjen do koje mjere je Evropa dopustila da bude nasamarena. Ona je od Draskovica napravila skoro heroja. Ocekujem danas sa velikim interesovanjem sta ce reci Vesna Pesic, koju ne poznajem dovoljno. Ta lazna opozicija, koju sam sad pomenuo, bila je jucer nakon moje intervencije veoma nervozna, posebno kada sam spomenuo ime kao sto je Bogdanovic. I ovdje u Berlinu sada imamo, dakle, prisustvo te lazne opozicije. Zasto su oni u opoziciji u odnosu na Milosevica? I zasto je Evropa poduzela rat protiv Srbije? Zbog srpskih zlocina na Kosovu! Evropa nije to uradila da bi promijenila srpski rezim u Beogradu. Ali oni su slijepi. U sustini, pak, samo se prave da su slijepi i gluhi. Zagovaraju demokratizaciju Srbije! Ali demokratizacija Srbije samo je jedan detalj, jer prije svega treba govoriti o masakrima na Kosovu. A ta "opozicija" nece da shvati da je intervencija uslijedila samo zbog zlocina. Opozicija o zlocinu suti, iako bi morala da se izjasni o tome. To je jedino o cemu bi trebala da govori, jer o nicemu drugome nema moralno pravo da govori!

DANI: Vidjeli ste da niko od te opozicije nije pomenuo masakre i zlocine u Bosni, naprimjer.

KADARE: Naravno, jer to je zlocin koji se ponavlja. Da se sada prvi put desio zlocin, mogli bismo reci da su bili zbunjeni i rasijani i nisu shvatili o cemu se radi. Ne, oni uopste nisu rasijani. Oni su samo izabrali da sluze toj zlocinackoj politici.

DANI: Mislite li da postoji sansa da Milosevic ode i da se situacija potpuno promijeni? Vi ste svakako bili za vojnu intervenciju.

KADARE: Prvih dana vojne intervencije na Srbiju rekao sam da je to nesto veoma tuzno sto se desilo i da je bombardovanje jedna krajnje zalosna stvar. Do posljednjeg casa sam sanjao o tome da ce bombardovanje biti izbjegnuto i da ce pobijediti mirovno rjesenje. Kada su prve bombe pale, upravo sam davao intervju za Tiranu. Spikerica me je prekinula i rekla da je pocelo bombardovanje Srbije. Pitala me je za moj utisak. Rekao sam joj, kao sto i vama sada kazem, da sam izuzetno tuzan. To je bila moja pozicija tada i nisam je promijenio do danas, sto znaci: desila se tuzna stvar, ali je ona bila neophodna i neizbjezna. Sto se promjene u Srbiji tice, ponavljam da i ako dodje do smjene Milosevica, ona nece nicemu doprinijeti i izmijeniti sustinu stvari. Prvo treba da se promijeni cijela politicka, zlocinacka klasa u Srbiji, zatim sve sluge te politike, a potom i ta kultura zlocina koja je potpomogla zlocin i na koju se naslanjao srbijanski rezim. A ovo posljednje je najteze.

DANI: Nismo jos dotle stigli?

KADARE: Jos smo veoma, veoma daleko od toga.

DANI: Kada smo neki dan razgovarali, izrazili ste sumnju u to da i Evropa moze da se zarazi tim balkanskim sindromom amorala.

KADARE: Ne vjerujem u to sasvim, ali sam izrazio sumnju u to kao u potencijalnu opasnost koja moze da zaprijeti Evropi. Ako se Evropa ne ujedini protiv tog amorala, naravno da joj prijeti kontaminacija. Vec danas vidimo neke znake svega toga.

DANI: Rekli ste mi, takodjer, da niste u stanju da pisete u ovome casu zbog svega toga sto se desilo. Da ste blokirani.

KADARE: Ne radi se o tome da sam blokiran sustinski, nisam blokiran u principu, ali u neku ruku jesam blokiran, posebno fizicki. Ako date 200 intervjua za dva mjeseca, primorani ste da budete blokirani da pisete.

DANI: Necu Vas vise zamarati, ali bih samo postavila jos jedno pitanje koje sam zaboravila: sta mislite o Rugovi?

KADARE: Vise volim da nista ne mislim o njemu

ANATOL FRANS, NAJVEĆI SATIRIČAR NOVOG FRANCUSKOG ROMANA
Veliko delo malog bibliotekarevog sinaBio je sin malog pariškog knjižara i ta činjenica, kao i kasniji skoro dvadesetogodišnji položaj bibliotekara francuskog Senata, borhesovski dakle, ključno su odredili njegov pogled na svet i skalu životnih vrednosti. A to su uvek bili pravi kult umetnosti, nauke i najviše književnosti

Naš veliki pripovedač Simo Matavulj ostavio nam je krajem pretprošlog veka, a u svojoj umnogome nezaobilaznoj autobiografiji „Bilješke jednog pisca“, i jednu zanimljivu belešku o svojim pariškim danima, gde je 1882. godine o državnom trošku obilazio elitne restorane i salone i udvarao se slobodoumnim Francuskinjama. Tamo ga je najviše nerviralo što je devojačku pažnju odvlačio „jedan gospodin od trideset i koje godine, lica nalik na krušku, keseraste bradice, očiju malko buljavih, a čela prostrana. Domaćin mi ga bješe prikazao: Monsieur France, a to ime mi u to doba ništa ne kaza“.
„Najposle i ja svratih sluh na besjeđenje g. Fransa, koji je za vrijeme cele večere gotovo jedini zabavljao društvo, i, što je neobičnije, vrlo pažljivo slušan bio. Koliko se sjećam, pretresao je ondašnje političke događaje u Francuskoj. Govorio je kratkim rečenicama, koje je često dopunjavao umjerenom, ali punom izraza gestikulacijom, kako samo Francuzi umiju. Da me je predmet zanimao, doista bih i ja potpuno podlegao čaru njegove duhovitosti i besjedničkog dara; onako sam samo mogao konstatovati koliko su mu u vlasti svi oko njega; sva igra njegova lica ogledala se na drugim licima, svaki njegov osmijeh i namrštaj, istoga trena ponavljao se na ostalim!… Žene su ga pile očima, kao što kažu Primorci, osobito jedna prema njemu, plava, jedra, koja je imala slovensko lice.Kad ugrabih trenutak općeg razgovora, zapitah najbližeg gospodina do sebe, šta je po zanatu gospodin govornik, a on mi odgovori da je to Anatol Frans, poznati književnik velikog dara. Kao što prije rekoh, meni je to ime bilo nepoznato, a mislim da u ono vrijeme ne bješe bog zna kako čuveno ni po Francuskoj; danas je Frans akademik, slavan i omiljen preko međa svoje otadžbine, jer su njegove priče remek-djela sušte francuske duhovitosti i ironije. Proslaviše ga najviše pripovijetke: Le Lys Rouge; Le Crime de Silvestre Bonard; Les Opinions de Jerome Coignard; Thais; La Rotisserie de la reine Pedealjue, pored stotine drugih. – Od susjeda doznadoh da ona plavuša prema Fransu bješe njegova gospođa…“
Francuski nobelovac Anatol Frans rođen je u Parizu 1844. godine kao Anatol Tibo. Bio je sin malog pariškog knjižara i ta činjenica, kao i kasniji skoro dvadesetogodišnji položaj bibliotekara francuskog Senata, borhesovski dakle, ključno su odredili njegov pogled na svet i skalu životnih vrednosti. A to su uvek bili pravi kult umetnosti, nauke i najviše književnosti. Kao kod mnogih francuskih stvaralaca od Ipolita Tena do Žan Pol Sartra. „Ja sam rastao u u bogatoj građanskoj porodici u Parizu, okružen knjigama, na korak od Luvra, dva koraka od Opere, tri koraka od Panteona. Moja polazna tačka je dakle sa vrha solitera i nikad me ne možete stići vi koji startujete iz solitera“, pisao je Sartr u autobiografiji koja se, dakako, zvala – „Reči“. I imala samo dva poglavlja: „O čitanju“ i „O pisanju“. I krenuvši sa vrha solitera, ili sa samog Ajfelovog tornja, Frans je i u godini u koju pada Matavuljevo svedočenje već etabliran kao veliki arbitar francuskog realizma na pragu novog doba. NJegova slava počela je rano, njemu je samo Nobelova nagrada stigla kasno, čekao je na nju više od 40 godina, ako se složimo da ju je već sa „Silvestrom Bonarom“, romanom o jednom filologu zaokupljenom knjigama, zaslužio. A baš tim ranim delima prepunim ne samo skepticizma nego i toplog humanizma, kao i knjigama iz detinjstva („Zlatne pesme“, „Knjiga mog prijatelja“, „Mali Pjer“, „Procvat života“) najviše je osvojio čitalačku naklonost, dok je još trajao i odjekivao onaj njegov jedinstveni, autentični glas koji će se kasnije sliti u horsko pevanje netalentovanih boraca, kakve obično na pokretnoj traci štancuje angažovana, politička literatura. To horsko, jednoglasno, unisono, koje se kasnije zove „književni pravac“, i iz sasvim nepoznatih i neobjašnjivih razloga u književnoj istoriji – uvažava. A zašto treba uvažavati formacije pisaca, književne odrede, čete, bataljone, okupljene oko jedne ideje – sam Bog će znati.
Tih tema je u Francuskoj na prelazu vekova bilo napretek, i Pariz je u tome prednjačio baš kao i sto godina ranije, za prve buržoaske krvave revolucije. Novo doba, naučni i tehnički progres, burno i bolno odvajanje crkve od države u najkatoličkijoj zemlji na svetu, a pogotovo pravi holivudski odjek takozvane Drajfusove afere nisu dozvoljavali da se ostane po strani – onako divno jedinstven i autentičan – nijednom stvaraocu koji je i malo mario za svoju književnu sudbinu. Ta Drajfusova afera, jedan izmišljeni zločin jednog nepoznatog kapetana francuske vojske jevrejskog porekla i njegova nepravedna osuda pokrenuli su, kako se tada pisalo, „ceo jedan svet ideja, strasti i interesa. Stranke, porodice, sama Francuska, podelile su se na dva tabora: revizioniste i antirevizioniste, drajfusovce i antidrajfusovce“: Među onima koji su braneći vojsku i ugled države zapravo branili i prikrivali jedan sudski zločin bili su i Burže, Lemetr i Moris Bares. A na strani onih koji su svom snagom svog duha, dara i književnog ugleda i autoriteta ustali protiv nacionalističkog i antisemitskog besa bili su Zola, Fras i Žores. Frans je tada, kako se u jednom trenutku činilo, bio na čelu francuske elite, a svi drugi, desničari i nacionalisti, kako se često pričinjava, bili su reakcionarni. Da bi onda 1914. godine, u predvečerje Velikog rata, najveće klanice u dotadašnjoj istoriji, neki desničari pozivali na razum, sveopšti mir, bratstvo i pacifizam, a predstavnik francuske elite Anatol Frans je baš sa proslave svog jubilarnog, 70. rođendana otišao u Vrhovnu komandu i tražio pušku da ode u rov, na prve borbene linije, i pokaže Švabama. Raspoređen je, kao trećepozivac, u centralu pošte u Parizu jer prosto nisu mogli da mu otmu oružje i uniformu, a on je još nedeljama i mesecima uveseljavao francusku javnost svojim neverovatnim govorima i mitinzima, pozivima na juriš pa i bukvalnim jurišima iz centra prestonice prema uvelim jesenjim poljima prigradskih pariskih kvartova. Samo što više nije bilo don Miguela Servantesa de Saavedre da o tome posvedoči, a Romen Rolan već dugo nije imao stomaka za takve šešeljijade Anatola Fransa, čoveka koji je još u mladosti za pseudonim uzeo ime svoje otadžbine pa se posle, logično, starao da to i opravda.
Tako da je, kao što to u literaturi često biva, i njegovo najvažnije, programsko delo „Savremena istorija“ počelo panoramom evropske misli i kulture, otprilike kao Manov „Čarobni breg“, samo što su se ovde Setembrini i Nafta zvali profesor Beržere i opat Lantenj, a ne Don Kihot i Sančo Pansa. Sve ovo, međutim, nije negativna kritika na adresu velikana francuske književnosti, nego samo još jedan dokaz da je Frans bio čovek svog vremena, možda samo preduboko uronjen u njega. A ko nije. I francuski književni velikan, za kojeg je na kraju i Matavulj znao.

Đorđe Randelj

Marginalije iz (književne) biografije

Anatol Frans je pseudonim Žaka Anatola Tiboa (1844-1924), sina pariskog knjižara. Stekao je klasično obrazovanje na Koleyu Stanslas, muškoj školi u Parizu i kratko je studirao na Ekol de Šart.
Oko dvadeset godina je bio u različitim službama, ali je uvek imao vremena za pisanje, pogotovo tokom perioda u kojem je bio pomoćni bibliotekar u Sentau od 1876. do 1890.
NJegov stil, uobličen po Volteru i Fenelonu, kao i njegov urbani skepticizam i prosvećeni hedonizam, nastavljaju tradiciju francuskog osamnaestog veka. Ovaj pogled na život, koji se pojavljuje u svim njegovim delima, posebno je izražen u zbirci aforizama “Epikurov vrt” (1895).
Frans je napisao nekoliko priča i novela pre nego što je postigao prvi veliki uspeh sa “Zločinom Silvestra Bonara” (1881). Ovaj roman je dobio nagradu Francuske akademije, čiji je Frans postao član 1896.
Godine 1885. objavio je “Knjigu moga prijatelja”, neku vrstu autobiografskog romana, koji je nastavio sa “Pjerom Nozijerom” (1899), “Malim Pjerom” (1918) i “Procvatom života” (1922).
Od 1888. do 1892. Frans je bio književni kritičar novina “Le Temps”. NJegovi prikazi, inspirisani skepticizmom Renana, ali visoko subjektivni, sakupljeni su u tri toma pod naslovom “Književni život” (1888-92). To je vreme kada se Frans oštro okreće protiv Zolinog naturalizma.
Jedan od njegovih omiljenih perioda bio je prelazak iz paganizma u hrišćanstvo. Godine 1889. pojavio se “Baltazar”, fantastična verzija jedne od priča o Maži i 1890. “Taida”, priča o preobraćenju aleksandrijske kurtizane tokom hrišćanske ere.
Frans je 1893. godine objavio svoj napojznatiji roman “Pečenjara kraljice Pedok”, živom slikom života u osamnaestom veku u Francuskoj. Centralna figura u ovom romanu, Abe Koanjar, kompleksan, ironičan i dopadljiv lik, ponovo se pojavljuje u “Mišljenjima Žeroma Koanjara” (1893) i u zbirci priča “Vrelo svete Klare” (1895). Tragičnom ljubavnom pričom “Crveni ljiljan” (1894), Frans se vratio savremenom subjektu i tokom narednih godina napisao je “Savremenu istoriju” (1896-1901).
Protestovao je zbog presude u slučaju Drajfus i razvio izvesne simpatije prema socijalizmu. Među njegova poslednja značajna dela spadaju „Biografija Jovanke Orleanke” (1908), “Bogovi su žedni” (1912) i “Pobuna anđela” (1914).
Sabrana dela Anatola Fransa objavljena su u dvadeset pet tomova između 1925. i 1935.

ZAŠTO BAŠ... ANATOL FRANS

Šveđani ne mogu zaboraviti dug koji, kao i ostatak civilizovanog sveta, ima prema francuskom narodu. Ranije smo u izobilju dobijali darove francuskog klasicizma kao zrele i prefinjene plodove antike. Bez njih, gde bismo bili? To je ono što se moramo zapitati danas. U naše vreme Anatol Frans je bio najmerodavniji predstavnik te civilizacije; on je poslednji od velikih klasika. Čak su ga zvali i poslednjim Evropljaninom. I zaista, u periodu u kojem šovinizam, zločinska i najgluplja od svih ideologija, želi da iskoristi ruševine velikog razaranja za građenje novih zidova da bi sprečila slobodnu intelektualnu razmenu među narodima, njegov jasan i divan glas se izdiže iznad drugih, opominjući ljude da shvate da su jedni drugima potrebni. Dosetljiv, briljantan, velikodušan, ovaj neustrašivi vitez je najbolji borac u uzvišenom i neprekidnom ratu koji je civilizacija objavila varvarizmu. On je maršal Francuske u slavnom dobu u kojem su Kornej i Rasin stvorili svoje heroje.
Danas, kada u ovoj germanskoj zemlji dodeljujemo svetsku književnu nagradu ovom galskom maestru, odanom slugi istine i lepote, nasledniku humanizma koji potiče od Rablea, Montenja, Voltera, Renana, mislimo na reči koje je jednom izgovorio u podnožju Renanove statue - u njima je sadržana sva njegova vera: “Polako, ali sigurno, čovečanstvo ostvaruje snove mudraca”.
Gospodine Anatole Frans - nasledili ste to divno oruđe, francuski jezik, jezik plemenite i klasične nacije, koji je dosledno čuvala čuvena akademija koju vi ukrašavate i koja ga i dalje čuva u zavidnoj čistoti. Imate to briljantno oruđe prodorne oštrine i u vašim rukama ono dostiže iskričavu lepotu. Vešto ste ga koristili da iskrojite chefs-d’oeuvre, vrlo francuske u stilu i istančanosti. Međutim, nije samo vaša umetnost ta koja nas očarava: poštujemo i vaš kreativni duh i privučeni smo velikodušnim, saosećajnim srcem koje otkrivaju uzvišene stranice vaših dela.

Iz govora E. A. Karlfelta, stalnog sekretara Švedske akademije,
10. decembra, 1921.


--------------------------------------------------------------------------------

LUIĐI PIRANDELO, OD SICILIJANSKOG ZAVIČAJNOG PISCA-FOLKLORISTE DO
PROSLAVLJENOG NOBELOVCA I OCA MODERNE DRAME
Inventar jada 20. veka
U sunčanom Palermu na sunčanoj Siciliji, najjužnijem ostrvu sunčane Italije, a potom i dve decenije u Rimu u samo nametnutom kućnom pritvoru sedeo je, pisao i stvarao jedan skromni i nesrećni profesor književnosti na Višoj devojačkoj učiteljskoj školi koji se odazivao na ime Luiđi Pirandelo

Četrdesetak vojvodstava, grofovija i ostalih država u malom svih oblika i društvenog uređenja u srcu Evrope ujedinilo se tek u drugoj polovini 19. veka u dve mlade ali i moćne države. Bili su to Nemačko carstvo i Kraljevina Italija u kojima su zaneseni nacionalisti, probuđeni i ohrabreni snagom i veličinom velikih prostora i još većih brojki sanjali megalomanske snove o budućnosti modernog sveta sa Nemačkom i Italijom u vodećim ulogama. U nemačkim gradovima to se i odranije zvalo “Šturm und drang” (vihor i nadiranje, period bujnosti i vrenja), a u sunčanoj Italiji se to još od 1840. zvalo “risorđimento”, pokret za zbacivanje austrijskog gospodstva i stvaranje ujedinjene i slobodne, takozvane “Nove Italije”, pokret lepog i zvučnog imena kao muzički (sa)stav “divertimento”, što je stručni, školski naziv za lak i prijatan muzički komad.
Pa je i to prošlo, gotovo neprimetno i gotovo odjednom, a sve u svemu mnogo brže nego što su savremenici i poznali, a naslednici potom poverovali. Industrijski mehanički lavovi su već uveliko i svud okolo jeli i mleli, a najslađe im meso bilo – ljudsko. Velike brojke već do kraja 19. veka više nisu oduševljavale nego su obespokojavale i to je sve u svemu ono što će obeležiti moderna vremena u velikim evropskim carstvima i nametnuti moralne krize, ideološke sumnje a pogotovo čovekovo otuđenje kao dominantne, umnogome i opsesivne teme 20. stoleća. U Italiji se to manifestovalo kao verizam na zalasku i osvit nesalomljivog i do dana današnjeg neiskorenjivog dekadentizma.
A u sunčanom Palermu na sunčanoj Siciliji, najjužnijem ostrvu sunčane Italije, a potom i dve decenije u Rimu u samonametnutom kućnom pritvoru sedeo je, pisao i stvarao jedan skromni i nesrećni profesor književnosti na Višoj devojačkoj učiteljskoj školi koji se odazivao na ime Luiđi Pirandelo (1867-1936). Unuk grčkog emigranta u Ligurniji i poslednje naslednice stare i propale sicilijanske patricijske porodice školovao se u Rimu i Bonu, gde je upoznao nemačku kulturu i filozofiju, da bi se bogato oženio krhkom i bolešljivom naslednicom. I tazbina mu je, dakako, brzo ekonomski propala a supruga teško obolela, što bi se u Crnu Goru reklo – “na umnu osnovu”. Nema sumnje da bi, ako bi ludilo zakonitih supruga bilo dovoljna kvalifikacija da se postane genijalan pisac, građanskom Evropom danas hodilo nekoliko desetina miliona nobelovaca, a i u Novom Sadu bi ih se našlo stotinak najmanje, ali ovu piščevu vezanost za lancima vezanu životnu saputnicu svi Pirandelovi biografi ipak, ko će ih znati zašto, ističu kao činjenicu od prvorazrednog značaja za njegovo delo. Kao da mu se i u životu, a potom i u delu, skupio sav jad 20. veka.
Pirandelo je na književnu scenu stupio stihovima slabije vrednosti, ali već prvim pripovedačkim pokušajima na Siciliji dostigao je slavu dotad neprikosnovenog Đovanija Verge, jer je neminovno na početku karijere situiran među lokalne, zavičajne, folklorne stvaraoce. I prvi njegov roman “Izopštena”, objavljen prve godine 20. veka, već pripoveda o ženi nepravedno optuženoj zbog preljube, ženi kojoj je greh bio oprošten tek kad ga je zaista počinila u vremenu dok je bila napuštena, izopštena i od svih prezrena. Dakle, glavni motiv je najdublje osećanje u sicilijanskim srcima – ljubomora, a pripovedačevo majstorstvo ima fudbalski rečeno idealne uslove za igru: na terenu sukoba između pojedinca i društvenih predrasuda, između prave, velike ljubavi i konvencionalnog morala. A ta formula je osnovni element i njegovog najboljeg romana “Pokojni Matija Paskal” (1904), koji je za potku imao i priču iz stvarnog života. Junak je bizarnom činovničkom zbrkom službeno proglašen mrtvim i on nikako ne može da “sahrani” staru egzistenciju, jer mu organizovano društvo, tj. državni aparat ne dopušta da poživi nov život i oženi se voljenom ženom, pa je jednostavno prisiljen da opstaje samo kao živi pokojnik, lišen društvenih obaveza i dužnosti. On još jedino može da posećuje “svoj” grob, a kad-tad će mu neminovno doći i dilema: da li je u pravu on ili svi oni ostali, kojih je mnogo, mnogo više?
Iste te teze o pluralitetu ljudske individualnosti i o relativnosti istine zastupa i roman “Jedan, nijedan i sto hiljada”, objavljen baš u Novom Sadu pre četiri decenije, kao i romani “Smena”, “NJen muž”, “Stari i mladi” i “Pazi, snima se”. Ovaj italijanski nobelovac u novim vrednovanjima u novom, 21. veku ostaje ipak najznačajniji kao pripovedač i dramski pisac.
U zamišljenom ciklusu “Priče za jednu godinu” od zamišljenih 365, Pirandelo je napisao i objavio 246 novela, koje su ga na svim stranama ubrojale u najveće pripovedače moderne evropske književnosti uz Čehova i Mopasana. Da li uopšte treba naglašavati vrednost njegova 44 dramska dela, a pogotovo uticaj ovog velikana modernog teatra na novatore novije svetske dramaturgije, a pogotovo dela koja su označila prekretnicu u pozorišnoj istoriji? Misli se na drame “Tako je (ako vam se tako čini)” (1917), “Šest lica traže pisca” (1921) i “Henrik Četvrti” (1921).
Đorđe Randelj

Gorki humor

U “Povjesti talijanske književnosti” direktor Instituta za znanost o književnosti Sveučilišta u Zagrebu, prof. dr. Frano Čale napisao je 1974. godine i ove redove:
“Utjecaj Pirandelova kazališta na evropsku i američku dramaturgiju našeg stoljeća bio je izvanredno velik i dubok. Možda nitko nije kao on otvorio novo obzorje umjetnosti modernog teatra. Lucidnom očitošću paradoksalne i apsurdne scenske radnje nijekao je ustaljena pozitivistička i građanska shvaćanja života kakva su se vidjela u naturalističkom kazalištu 19. stoleća. Potvrđujući rastakanje realizma karakteristično za evropsku književnost u tome prijelaznom razdoblju, Pirandelo je gorkim humorizmom rušio pouzdanje u mogućnost objektivna tumačenja društvenih suprotnosti, ljudskih drama, mučnih i grotesknih sudbina.”

Ostaje li vam, gospodo, još malo duše, srca i pameti?

Pišući ovo, ja zadovoljavam jednu svoju silnu potrebu, potrebu da se iskalim. Oslobođavam se svoje neosetljivosti što mi je donosi moj posao i u isti mah svetim se; svetim sebe i mnoge druge koji su kaogod i ja osuđeni da budu samo ruka koja okreće ručicu.
To je moralo da nastupi, i to je nastupilo.
Ranije, čovek je bio pesnik i svoja osećanja uzdizao je na stupanj božanstva i obožavao ih je. Zatim je ta osećanja odbacio kao nešto što je ne samo nepotrebno nego i štetno, te postao pametan i radan. Od gvožđa i čelika stao je sebi graditi nova božanstva i prometnuo se u njihovo roblje. Živela mašina koja mehanizuje život!
Ostaje li vam, gospodo, još malo duše, srca i pameti? Dajte, dajte to ovamo proždrljivim - mašinama koje čekaju! Videćete i osetićete kakve će sve proizvode prepune gluposti da dadu one. U onom svom poštenju da utolite njihovu glad, kakvu hranu možete crpsti iz sebe svakoga dana, svakoga časa, svakog minuta?
Pobedu je odnela glupost, kada je utrošena tolika umna moć, upotrebljen toliki rad da bi se stvorila ta čudovišta, koja je trebalo da ostanu naša oruđa, a ona su nam se, međutim, nametnula za gospodare.
Mašina je načinjena zato da se pokreće, da radi; njoj je potrebno da guta našu dušu, da proždire naš život. I kako da nam ih vrati, kada ih je stostruko smrvila i zdrobila? Evo kako: u delićima, u komadićima, koji svi imaju jedno obeležje, koji su glupi i jednaki, tako da bi čovek, kada bi ih slagao jednu na drugu, načinio piramidu koja bi doprla do zvezda. Do zvezda? Ah, ne! Čak ni do vrha kakvog telegrafskog stuba. Najmanji povetarac obori njih, te tisuće delića i komadića, i rasturi ispred nas, tako da ne znamo gde da spustimo nogu, kako da kročimo dalje. Eto, ti delići i ti komadići proizvodi su naše duše, našega života!
Šta da se radi? Ovde sam i služim svoju mašinicu, okrećem njenu ručicu da bi mogla da ždere. Ne slušam je dušom, nego samo rukom. Dušu koju ona guta, život koji ona proždire, morate da joj dajete vi, svi vi - ja samo ručicu okrećem. Uživaću, ako mi dopustite, u tome što ću gledati proizvod što će ga ona dati. Divan proizvod i divno uživanje, kažem vam.
Moje oči i moje uši, iz druge navike, već vide i čuju sve i sva u tom čudnom, žurnom, drhtavom tiktakanju.
Sve je, čini vam se, čilo i živahno. Jurite, letite. Vetar, u toj jurnjavi i u tom letu, ispunjava vas nekakvim silnim nemirom i odnosi vam sve misli. Napred! Napred, da ne bismo imali kad da osećamo breme tuge i stida što ostaju unutra, u dubini. Napolju, na sve strane vidite nekakvo sevanje i bleštanje: sve i sva trepti i iščezava.
Šta li je to? Ništa, prošlo je. Bilo je možda nešto tužno; ali, ništa, prošlo je. Ali, nešto je tu što ne prolazi. Čujete li to? Nekakav golem bumbar koji potmulo, tajanstveno zuji neprestano negde u dubini. Šta li je to? Da li zujanje telegrafskih stubova? Neprestano kotrljanje točkića po tramvajskoj električnoj žici? Ili je to zvrktanje dalekih i bliskih mašina, automobilskih motora, kinematografskih aparata? Bijenje srca ne čuje se, ne čuje se ni kruženje krvi u žilama. Vaj, kada bi se tako što čulo! Ali, čuje se ovo zujanje, ovo stalno tik-takanje, i mi zapažamo da je nešto neprirodno, sav taj besmisleni bes i sva ta huka, to svekoliko iskrsavanje i iščezavanje slika, i da je ispod njih nekakav mehanizam koji ih tera da zukteći jure mahnitom brzinom. Da li će se on skrhati?
Ah, ne naprežimo sluh. Tako što moglo bi nas ogorčiti još većma, ispuniti nas razdraženjem koje se ne da dugo snositi, dovesti nas do ludila. Ni časa ne časimo u tome vrtlogu koji nas zahvata i zanosi. Sa trenutka na trenutak prihvatajmo to žurno promicanje slika i onda bežimo dalje sve dok to zuktanje ne prestane za svakoga od nas.
(Odlomak iz romana
“Pazi, snima se!”)

Poniznost, ljubav i poštovanje prema životu

Veliko mi je zadovoljstvo izraziti poštovanje i zahvalnost Vašem veličanstvu što ste milostivo počastvovali ovaj banket svojim prisustvom. Dozvolite mi i da izrazim svoju duboku zahvalnost za srdačnu dobrodošlicu koju ste mi priredili, kao i za večerašnji prijem, koji je dostojanstveni epilog današnjeg svečanog skupa na kom sam imao neopisivu čast da primim Nobelovu nagradu za književnost za 1934. iz uzvišenih ruku NJegovog veličanstva, kralja.
Takođe želim da iskažem moje duboko poštovanje i iskrenu zahvalnost eminentnoj Švedskoj kraljevskoj akademiji za njenu prefinjenu odluku, koja kruniše moju dugu književnu karijeru.
Za uspeh mojih literarnih težnji morao sam da idem u životnu školu. Ta škola, iako beskorisna pojedinim briljantnim umovima, jedina je stvar koja pomaže umu poput mog: pažljivom, koncentrisanom, strpljivom, u početku veoma detinjastom, pokornom učeniku, ako ne za učitelje, bar za život, učeniku koji nikada ne bi napustio svoju kompletnu veru i poverenje u stvari koje je naučio. Ta vera leži u jednostavnosti moje prirode. Osetio sam potrebu da verujem u pojavu života bez ikakve rezerve ili sumnje.
Neprekidna pažnja i duboka iskrenost sa kojom sam učio i proučio ovu lekciju otkriva poniznost, ljubav i poštovanje prema životu koji su bili neizbežni za izjednačavanje gorkog oslobađanja od iluzija, bolnih iskustava, zastrašujućih uvreda, i svih grešaka izazvanih nevinošću koje daju dubinu i vrednost našim iskustvima. Ovo obrazovanje uma, okončano velikom cenom, omogućilo mi je da odrastem, i u isto vreme ostanem ono što jesam.
Kako su se moji pravi talenti razvijali, načinili su me potpuno nesposobnim za život, kakvim postaje pravi umetnik, sposoban samo za misli i osećanja; za misli zato što sam osećao, i za osećanja zato što sam mislio. U stvari, pod iluzijom da stvaram sebe samog, stvorio sam ono što sam osećao i ono u šta sam mogao da verujem.
Osećam neizmernu zahvalnost, radost i ponos pri pomisli da se ovo delo smatra vrednim ugledne nagrade kojom ste me darovali.
Rado bih verovao da ovu nagradu niste dodelili toliko virtuoznosti pisca, što je uvek zanemarljivo, koliko humanoj iskrenosti mog dela.
(Govor Luiđija Pirandela na banketu nobelovaca u Gradskoj kući u Stokholmu 10. decembra 1934)

Filmski festival u Veneciji
Ozonovo veče
Džon Travolta proširio je svoj glumački repertoar ulogom pijanca u filmu „A Love Song for Bobby Long“ (Ljubavna pesma za Bobija Longa), dok se Denzel Vošington borio protiv ispiranja mozga u rimejku „Mandžurijskog kandidata“ (The Manchurian Candidate) Džonatana Demija. Tog drugog dana Venecijanskog festivala u takmičarskom delu prikazana su dva filma: „5x2“ Fransoe Ozona i „Isporuka“ (Delivery) Nikosa Panajotopulosa.


Kao po običaju, velike američke zvezde prigrabile su svu pažnju te večeri. Osim Travolte i Vošingtona, koji je prisustvovao premijeri još jednog svog filma u Veneciji – „Man on Fire“ Tonija Skota – na crvenom tepihu bile su prisutne i njihove filmske partnerke, Skarlet Johanson, odnosno Meril Strip.

Trka za „Zlatnog lava“ počela je mešovitim reakcijama. Ozonov film, „5x2“ sačinjen je od pet priča koje se bave različitim fazama jedne ljubavne veze. Ispričan unazad, film započinje razvodom bračnog para. I dok je kritika nagradila srdačnim aplauzom ostvarenje ovog već renomiranog autora (8 žena, Bazen), Panajotopulosova „Isporuka“ doživela je salve ruganja i podsmešljivih komentara. Ovaj film sporog ritma prati jednog raznosača pice kroz mračne ulice Atine, upoznajući publiku sa imigrantima, prostitutkama i siromaštvom grčke metropole.

Veliku gužvu na samom početku Festivala izazvali su antiglobalisti svojim demonstracijama protiv holivudskog bogatstva, pojavivši se kao nepozvani gosti na ceremoniji otvaranja. Oni su ispred glavne bioskopske dvorane „nasukali“ kola u obliku piratskog broda, želeći tako da iskažu svoje nezadovoljstvo skupim cenama ulaznica i velikim brojem holivudskih hitova. „Ovo treba da bude događaj jednako otvoren za sve, a ne neukusno razmetanje holivudskim bogatsvom i moći,“ kazao je Luka Kazarini, jedan od organizatora protesta. Juče je dojava o postavljenoj bombi na kratko zatvorila pristanište na koje dolaze filmske zvezde. Iako se ispostavilo da je reč o lažnoj uzbuni, napetost među organizatorima festivala je i dalje velika, zbog čega je angažovano i podvodno obezbeđenje.

Enki Bilal
Ljubav kao poslednja utopija
Na festivalu u Sarajevu predstavljen je treći film Enkija Bilala „Besmrtni“. Tamošnja publika toplo je pozdravila ovo ostvarenje koje je u Francuskoj imalo više od milion gledalaca, a nema sumnje da će uskoro biti prikazan i u Srbiji. Bilalovi (pravo ime mu je Enes Bilalović) prethodni filmovi („Bunker palas hotel“ i „Tiko mun“) poznati su ovdašnjim ljubiteljima tog slavnog francuskog strip autora, u čijim biografijama se ističe da je rođeni Beograđanin i da je rano detinjstvo proveo na Dorćolu.

U filmu „Besmrtni“ Enki Bilal je konačno uspeo da svoj raskošni svet negativne utopije pretoči na veliki ekran. Komercijalni pritisak koji prati velike produkcije bio mu je u ovom slučaju samo od koristi, jer je složenu simboliku i naglašeni grafizam (koji su opterećivali njegove prethodne filmove) podredio uzusima klasične detektivske priče. Nije sigurno da će „Besmrtni“ biti putokaz kojim će se kretati film budućnosti, ali je evidentno da je ovim ekskluzivnim Bilalovim prilogom evropska kinematografija osvojila polje na kojem nijedan filmski autor do sada nije boravio.

Dali se vaš film „Besmrtni“ bavi raskorakom između hipertehnologizovanog urbanog društva i krhkih psiha junaka koji nikako ne mogu da pronađu svoje pravo uporište?
- Da, to je tema koja me opseda još od davnih radova na stripu „Sajam besmrtnih“, koji je prvi deo Nikopoljske trilogije. U sumornoj atmosferi postapokaliptičkog sveta, gde se fantastično prepliće sa realnim, likovi žive svoje života kao da se ništa nije dogodilo sa civilizicijom.

U vašim delima često se insistira na vizuelnoj atraktivnosti telesnog. Čini se da ste u filmu „Besmrtni“ najviše insistirali na tom aspektu...
- Puno sam se bavio problemom tela u filmu „Besmrtni“. Mislim da je telo jako bitno. Senzacije koje preko tela doživljavamo svaki dan nešto je što nas održava stvarno živima. Tela ljudi treba da se dodiruju. Kompjuterski generisani likovi su alegorija za dehumanizaciju, za ljude koji su odavno umrli. Ja uvek pričam o našem svetu, o sećanju, o greškama koje stalno ponavljamo. Na kraju ispada da je poslednja utopija koja nam ostaje ljubav.

U vašem filmu dominiraju digitalno animirani likovi. Koliko je među njima pravih glumaca?
- Tri lika igraju stvarni glumci (Linda Hardi, Tomas Krečman i Šarlota Rempling), a preko pedeset drugih je računarski generisano. Film „Besmrtni“ nastajao je četiri godine. Rađen je novim postupkom i predstavlja pokušaj stvaranja drugačije vizuelne gramatike. Moram da napomenem da je film „Besmrtni“ osmišljen na engleskom, ali, na žalost, u većini evropskih zemalja neće biti prikazivana verzija na originalnom jeziku.

Koliki je bio komercijalni pritisak na vas pri radu na ovom filmu, budući da je njegov budžet skoro 25 miliona evra?
- Ne želim da pravim komercijalna dela. Ona su uvek obojena mojim životom, mojim osećanjima. Emocije su jako bitne, ljubav je osnov svega. Za mene film nije samo film, to je sadržaj svih mojih stripova, svih mojih misli. Zbog toga više volim da sam radim taj film, nego da ga napravi neko drugi. To je svet koji neko drugi ne bi znao da oblikuje.

Prošlo je više od dvadeset godina od nastanka str ipa do njegove obrade na filmu. Šta je ostalo od originalne strip verzije?
- Film „Besmrtni“ nije doslovna adaptacija, već prebacivanje jednog univerzuma u drugi. Potrebno je potpuno zaboraviti na taj strip, to je sada dosta daleko od mene. Ja sam se prisećao stripa, ali kada počneš da radiš na filmu to je sasvim novi proces.