Kad tuga boluje
"MNOGO mi je zadovoljstva taj roman doneo. Pisao sam ga noću, šetajući pustim Tašmajdanom, stalno u ritmu 'Bolujem ja, boluješ ti, bolujemo zbog ljubavi'." Tako nam priča književnik Danilo Nikolić (1926), čije delo "Jesenja svila" naš list u sredu objavljuje u biblioteci "Novosti". Roman je inače dobio i nagradu "Meša Selimović" koju dodeljuju "Novosti" i Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije, za najbolje delo objavljeno 2001. godine na srpskom jeziku.

Pisac je više romana i zbirki pripovedaka, među kojima su "Vlasnici bivše sreće", "Kraljica zabave", "Fajront u Grgetegu", "Ulazak u svet". Tema "Jesenje svile" su Prizren i Metohija, koji predstavljaju klupko koje će poroditi tragediju i tešku tugu što lebdi nad ljubavnom pričom, između Dušana i Javorke, dva antijunaka koja tvrde da "boluju od svega". A o zbilji, Nikolić piše u romanu:

"Ozbiljni progoni svih, ne samo Srba, svih pravoslavnih, mesecima pre toga, naveli su nas da pređemo kod dede, da se tu sklonimo, jer je selo izmešano, i uglavnom se normalno živelo. Smišljeno, prvi udar izveli su na najviđenijeg čoveka u Prizrenskom polju, na moga dedu Dušana Dedovića."

Gotovo sva Nikolićeva književnost opsesivno je vezana za mesto njegovog detinjstva, Metohiju, koja će se kao tema veoma često pojavljivati u njegovom književnom stvaralaštvu. Još 1971. Danilo Nikolić je napisao da će biti potreban pasoš da bi se otišlo na Kosmet. Uporedo sa tom surovom stvarnošću, teče priča o ljubavi za koju nam Nikolić kaže:

- Mutni ton nekog teškog gudala pratio me dok sam ređao susrete Dušana i Javorke. NJeno spuštanje čamcem kroz rukavac obrastao trskom i ševarom, njen kombinezon aviomehaničara, njene oči različitih boja pod nekom kapom kakve nose džokeji, sve se to orkestrirano, i setno, vezalo, dobijalo stvarni oblik.

Na početku romana "Jesenja svila" Nikolić piše: "Svaka civilizacija postepeno uništava ljudskost, koju je na samim počecima njena kultura pronašla. Masovna sredstva komunikacija uništavaju duh. Mudrost i razumevanje su zamenjeni brzinom i prazninom. Stvari haraju po ovom belosvetskom svetu, i zbunjeni i poludeli čovek može da nestane. Ali, ne mislim da to treba da nas obeshrabri."

U razgovoru za "Novosti", on međutim, kaže da je bila velika hrabrost pisati o neposrednoj stvarnosti, bez vremenskog razmaka.
- Tim romanom sam i nehotično, zatvorio krug svojih tema, i savremenih priča uopšte: izgubljeni zavičaj, progonstvo, dobrovoljno izgnanstvo, otuđenost, zamena prirodnog veštačkim, čak i u sferi materijalne stvarnosti. Za vreme u kojem sam živeo i pisao, glavna je bila tema brutalne prakse neljudskih ideologija koje su, na sramotu sveta, obeležile dvadeseti vek, vek nacizma i boljševizma.

Svoju misao za novine kao da nastavlja iz romana u kojem piše: "Posle golemog smaka, kad sve mašine budu uništene, na zemlji će ponovo obitavati ljudska masa, mudrija, skromnija i trajnija. I sve što je duh i njegova dubina - biće njena neotuđiva svojina. Mi to nećemo doživeti, mi to ne možemo znati, ali moramo u to verovati, i otvoreno o tome govoriti čitaocu, koji je naš sabrat u trpljenju. Bićemo isti u ime našeg zajedničkog stradanja. Bićemo ne pisci i ne čitaoci, nego ljudi koji prihvataju težinu poraza i čine ga lepim."

Zanimljivo je da je Danilo Nikolić, izgovorio zapaženu besedu kada je primao nagradu "Meša Selimović". Tom prilikom, on je između ostalog rekao:
- Jutros mi je (Meša Selimović), na svoj blagi, odmereni način dao zavet da se ne zanosim previše. Jer, kazao mi je (u snu i na javi), retki su oni koji su trajno podignuti na vešala slave, za koju Jovan Dučić kaže da je strašno sunce mučenika. (...) Sećam se mnogih citata iz Mešinih knjiga, kao što se sada sećam šta je napisala Virdžinija Vulf: "Kad dođe dan Velikog suda, i kad pred Svevišnjeg stanu slavni državnici, advokati i naučnici, da prime svoje nagrade, Gospod će, kad ugleda nas sa knjigama pod miškom, reći Svetom Petru: 'Ovima ne treba nagrada, oni su čitali'."


KAD PRIRODA USMRTI
- VREME, godine i život navode me da se kao u školi opet bavim sabiranjem i oduzimanjem, ovog puta mojim pripovetkama i romanima - kaže Nikolić. - I kad bih hteo ne bih mogao da zaobiđem temu izgubljenog zavičaja kraj Prizrena, da ne dam primere brutalne prakse neljudskih ideologija. U romanu "Velika prazna reka" napisao sam posvetu: "Sve dok nas priroda ne usmrti svojom smrću".


NAGRADE I PRIMERI
- I IVU Andrića i Branka Ćopića sam znao, a dobio sam nagrade koje nose njihova imena. To nije slučaj sa Borom Stankovićem, njega nisam poznavao. Meša Selimović je bio izuzetan, mudar čovek koji je nosio neku iskonsku patnju što ovaj svet nije nešto bolji, što se ne drži Božjih zapovesti, što hrli za bogatstvom. Imati tolike pare, kuće, bazene, pa, pobogu! Treba samo otvoriti novine i na stranicama za čitulje uvideti da se ne nosi ništa na onaj svet. Jedino za bogatije ima malo više prostora za posmrtnice, što je takođe neukusno, ne samo sa mog starinskog, nego i sa ljudskog stanovišta.