VEK I PO OD ROĐENJA ARTURA REMBOA
Dvadeset godina dovoljno za besmrtnost
Svojim neobičnim talentom opovrgao je zakone prirode i u istoriju književnosti ušao u dobu adolescencije, rame uz rame s najvećim svetskim autorima koji su, uglavnom, najbolja dela napisali u zrelim godinama

Artur Rembo, ukleti pesnik, večiti putnik i buntovnik s razlogom, nije bio običan genije. Poput Mocarta i Betovena, on je svojim neobičnim talentom opovrgao zakone prirode i zauvek se proslavio kao pesnik koji je počeo da stvara u 14, a pesničku karijeru završio u 22. godini. U periodu adolescencije napisao je stihove koji su u istoriju književnosti ušli rame uz rame s najvećim delima svetske proze i poezije, nastalim, uglavnom, u zrelom dobu najznačajnijih autora.
Ove godine, 20. oktobra, navršava se 150 godina od rođenja ovog neobičnog umetnika. Poznati po neverovatnoj predanosti očuvanju i zaštiti sopstvenih kulturnih dobara, Francuzi su još u januaru počeli da priređuju koncerte, izložbe, književne večeri, dramske i plesne komade posvećene svom velikanu.
Žan Nikola Artur Rembo rođen je u Šarlevilu 20. oktobra 1854. Kao školarac istakao se bistrinom i literarnim talentom, a prvu pesmu, posvećenu prestolonasledniku, napisao je u 14. godini i to na latinskom. Prve stihove na francuskom napisao je godinu dana kasnije. U 16. godini, zahvaljujući svom mladom profesoru književnosti, otkriva svet francuske poezije i počinje mnogo više da piše. Istovremeno, oseća potrebu za lutanjem, pa te godine beži od kuće najpre u Pariz, a zatim i u Belgiju gde je napisao svoje najvedrije pesme.
U životu i stvaranju Artura Remboa možda najznačajniju ulogu odigrao je veliki francuski pesnik Pol Verlen, takođe jedan od «ukletih». Sreli su se u Parizu 1871. godine i odmah postali nerazdvojni prijatelji. Kasnije, njihova bliskost prerasla je u homoseksualnu vezu što je u ono vreme u Francuskoj predstavljalo neverovatan skandal. Zajedno su proveli neko vreme u Londonu, a zatim u Briselu gde je, nakon jedne žestoke svađe, Verlen pucao u Remboa, pogodivši ga lakše u ruku. Razočarenje u prijateljstvo, kao i tuga zbog toga što je Verlen nakon ovog događaja završio u zatvoru, inspirišu Remboa da napiše poemu u prozi “Boravak u paklu”.
Ostavši bez najboljeg prijatelja, Rembo počinje sam da luta Evropom, pa tako upoznaje Nemačku, Austriju, Holandiju, Švedsku, Dansku, Italiju, Švajcarsku. Mladi avanturista putuje često bez novca, iz Beča je proteran kao skitnica, a, s vremena na vreme, uspeva da dobije i poneki posao koji mu donosi toliku zaradu da može da preživi. Večiti putnik se ne smiruje na Starom kontinentu, pa odlazi u Afriku gde će se u Etiopiji uplesti u zamršen posao prodaje oružja zbog kog će, na kraju, sasvim finansijski propasti. Za vreme boravka u ovoj afričkoj zemlji razboleo se od tumora i naredne dve godine trpeo je nesnosne bolove. Umro je 10. novembra 1891. u marsejskoj bolnici.
Pesnik i čovek Rembo toliko su ispreplitani da nijedan istoričar književnosti nije nikad uspeo sa sigurnošću da utvrdi gde je u njegovim stihovima granica između stvarnog iskustva i fikcije. Nisu sve slike opisane njegovim stihovima deo pesničke imaginacije. One su projekcija iskustva, pejzaži njegovih intimnih doživljaja spoljnog sveta. Stvarnost, onakva kakva jeste, nijednom umetniku ne može biti po volji. Odatle onaj duh pobune kojim je protkan svaki Remboov stih. Malograđansko poimanje sveta i stvarnosti, stavovi proseka priznati kao merodavni da sude i osuđuju sve što ograničena masa nije sposobna da shvati, izazvali su mladog umetnika do te mere da on počinje potpuno da negira postojanje stvarnosti i daje svemu na svetu neku drugu dimenziju.
Rembo ruši sve nametnute ideale: crkvu izvrgava ruglu, neiskrene ljubavne odnose u kojima neko uvek igra neku igru razotkriva i žestoko kritikuje, a estetskim kanonima klasične poetike, koja poeziji pripisuje lepotu i uzvišenost, suprotstavlja estetiku ružnog. Tako, i pored toga što je preteča simbolizma, pravca u kojem mašta, fantazija i san igraju značajnu ulogu, on postaje jedan od prvih pesnika koji život uvodi u pesmu, proterujući iz nje sve ono što je rogobatno, opšte poznato i izanđalo od prečeste upotrebe.
Svoj kratki život Rembo je proveo u večitom lutanju. Poema “Pijani brod” istovremeno opisuje taj lutalački nagon i predosećaj brodoloma. Bilo da je putovao po stvarnom ili zamišljenom svetu, Rembo je izgarao u potrazi za nečim što je verovao da postoji, ali mu je stalno izmicalo, u želji da ostvari neku svoju misiju i stigne na neki zamišljeni cilj na kom bi, najzad, mogao da se skrasi. Ukleti pesnik, prepoznatljivog anđeoskog lika, sanjivog pogleda i razbarušene kose, koji nas zamišljeno gleda s korica većine izdanja njegovih pesama, skrasio se u besmrtnosti.
Bojana Janjušević