Sudbina i priča
Mileta Aćimović Ivkov 14.10.2004, 18:32:49

Ušavši u književnost krajem sedme decenije prošlog veka kao, kako se uobičajeno kaže: „gotov pisac“, Dragoslav Mihailovoć (1930) je za samo nekoliko godina knjigom pripovedaka "Frede, laku noć" i romanom "Kad su cvetale tikve" skrenuo pažnju na svoj vanredni književni dar. Dok je opsežnom proznom celinom pod nazivom "Petrijin venac", on u našoj književnosti stekao veliki ugled i visoko mesto. Tako da se, u istorijskoj perspektivi gledano, njegova stvaralačka pojava izdvojena i imenovana kao prekretnička. Generacija pisaca tzv. „stvarnosne proze“, koja je svoj zenit dostigla tokom sedme decenije, u Dragoslavu Mihailoviću i njegovom delu vidi svog rodonačelnika.

Aktivirajući, u nekim od najuspelijih pripovedaka u knjizi "Frede, laku noć" ("Putnik", "Boginje", "Lilika") postupak pripovedanja u prvom licu, tačnije proznu tehniku skaza, Dragoslav Mihailović je i proznoj celinu/ciklusu "Petrijin venac" oblikovao istim pripovednim postupkom, unoseći u njega izvesne novine.

U čemu su se te novine ogledale­? Najpre u neobičnoj žanrovskoj prirodi i kompozicionom ustrojstvu knjige. Naime, "Petrijin venac" konponovan je od pet narativnih i skoro osamostaljenih delova nejednake dužine. A s obzirom da je kompoziciono jedinstvo u knjizi postignuto pripovedanjem jednog junaka-naratora o vlastitim sudbinskim nedaćama, ti delovi u svojoj „elastičnoj čvrstini“ oblikivali su roman. Potom u činjenici da je Mihailović ovaj roman realizovao tako što je nestandardni (neknjiževni govor) uzeo kao osnovu pripovednog oblikovanja. Po prvi put u našoj savremenoj književnosti jedan je roman, dosledno i poetički funcionalno, realizovan kosovsko-resavskim dijalektom. Odnosno lokalnim govorom tog dijalekta.

Neuka i sujeverna seljanka Petrija Đorđević sama, uz čašicu, rekapitulira i priča istoriju sopstvene sudbine. Priča koju Petrija sa vanrednim darom i umećem usmenog oblikovanja izlaže, pokriva relativno dug vremenski period od više od tri decenije, od poratnih do sedamdesetih godina 20. veka. NJeno živo i plastično pripovedanje usmereno je, najpre, neimenovanom slušaocu koga, kao Šeherzada, motiviše na slušanje i uvlači u svoju priču tako što ga, između ostalog, nutka i rakijom. To prisustvo sabesednika, odnosno pretvaranje slušaoca/čitaoca u saučesnika, nije samo puki tehnički trik. Zanemarivanje knjiško-konvencionalne određenosti odsusdno doprinosi utisku životnosti i verodostojnosti njene priče. A teme oko kojih Petrija organizuju svoju priču su: bolest, smrt, samoća, strepnja...

Izlažući činjenice svoje sudbinske istorije koja je sva obeležena nedaćama i neizvesnošću kroz, logično, suženu vizuru koju pretpostavlja odabrani pripovedni model, Petrija pokazuje izuzetan vitalizam i neočekivanu blagost. Humor kojim ume da oboji neke detalje u svojoj priči proizilazi iz njene dobrostive prirode i iskrenog odnosa prema životu i ljudima. NJena tolerantnost i spremnost da, bez zazora, prihvati životni usud, kao i tuđe mišljenje i stav, proizilaze iz voljnog opredeljenja da se pretraje uprkos svemu. Smrt dece i drugog muža, te stalnu posvećenost izbavljanju od bolesti i tegota siromaškog života, Petrija ume da prihvati i protumači kao volju viših sila. Zbog toga ona traži savet od vračare koja joj pomaže da preživi trovanje živom koje joj je priredila svekrva.

Takvi junakinjini postupci; njen odnos pre sudbinskom sledu događaja, često su oblikovani tako da afirmišu odlike narodne eshatologije. Petrija Đorđević je žena iz naroda. Lik srezan po meri i obrascu starije srpske realističke proze ("Seljanka" Janka Veselinovića). I njena priča; njeno svedočenje o životu i sudbini najvećma je uokvireno njenim sposobnostima saznavanja i izražavanja. Ono što razume to tumači delovanjem životnih neminovnosti. A ono što se opire njenim moćima saznavanja, pripisuje delovanju natprirodnih sila i višnje volje. NJena, naoko, jednostavna filosofija života upila je u sebe celokupno tragičko iskustvo narodnog života, ali i karakternu čvrstinu i voljnu snagu koje iz takvog iskustva proizilaze, neophodnu da bi se aktivan i zdrav život produžio.

Organizovan kao sadržinski i kompoziciono celovito ostvarenje (pet delova jedne zajedničke povesti), roman Dragoslava Mihailovića "Petrijin venac" jeste delo u kome je jedna tragička spoznaja života, zahvaljujući piščevoj invenciji i smelosti da pomeri i preosmisli neke pripovedne kanone, u zvučnoj i slikovitoj tkanici jezika poprimila šire dimenzije i, bitna, metafizička svojstva. Ostvarujući privid jednostavnosti (kao sa magnetofonske trake prepisano) životnosti i uverljivosti u pripovedanju, Dragoslav Mihailović u romanu u pričama "Petrijin venac" je, po pripovednoj veštini i doslednosti kao i po umetničkoj i široj antropološkoj vrednosti i paradigmatičnosti, dao svoje životno delo. Dostojno da se ponovo čita i pamti.

Veliko umeće
Kazana u prvom licu ova priča o tragičnoj sudbini neuke seljanke, ubedljivo i postojano svedoči o velikom piščevom umeću da, bez patetike, pripoveda o nabitinijim pitanjima života čoveka ovog podneblja. O tome kako duševna dobrota i voljna čvrstina, humorom i optimizmom, prevazilaze uslovnosti i egzistencije.