Elfride Jelinek, kontroverzna laureatkinja ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost
Kraj istorije nam nije pošao za rukom
Rukavica u lice puritanizmu i političkom konzervativizmu: Elfride Jelinek
Vesna Roganović
Sigurna sam da su sve moje knjige uvek naposletku kriminalistički romani, jer negde u njima izbijaju osigurači na slabim tačkama društva, gde se čudimo što muževi svoje žene, ili žene svoje muževe, češće ne izbodu nožem, ili ne maltretiraju decu, ili slično, jer je društvo tako nehumano da bi stalno morali da izleću osigurači i stalno negde da lete noževi kroz vazduh i pucaju pištolji. Mene zanimaju upravo ta mesta gde latentna okrutnost društva prelazi u akutnu", glasi poetičko "vjeruju" kotnroverzne Elfride Jelinek, austrijske spisateljice, novoustoličene Nobelove laureatkinje.
I kritičari njene drame doživljavaju kao šok, estetsku provokaciju, rukavicu u lice puritanizmu i političkom konzervativizmu, pod punim imenom i prezimenom: od Šisela do Hajdera. Pa onda još i tzv. "rodne" (gender) priče - nasilje na ivici "pornografskog" naturalizma. Seks, rat. Sukob polova. Gotovo nepoznata u zemljama izvan nemačkog govornog područja, malo više "kod kuće" u Nemačkoj, i nešto "manje nepoznata" u svojoj domovini, odavno je zbog takvog pristupa literaturi i životu dobila dežurni nadimak Belzebub (satanin sluga).
Suština njenog ne malog opusa, proširenog i mnogim razmišljanjima o muzici i umetnosti, ipak je i u nečem drugom, neopipljivom - u psiho-dramaturgiji njenih junaka, a naročito junakinja, u muzici jezika (doduše, ova orguljašica s diplomom klasičnog bečkog konzervatorijuma najčešće piše u tonalitetu brehtovskih songova, pa i vodvilja) i - stilu, avangardnom, uznemirujućem, nesvarljivom. Dovoljno je oslušnuti naslove njenih romana: "Mi smo mamci, bejbi!"(1970), "Mihael. Knjiga za mlade u infantilnom društvu" (1972), "Ljubavnice" (1975), "Beskrajna nevinost" (proza, esej, radio drama ujedno), i najčuveniji, "Klaviristkinja" (1983), po kome je snimljen i film "Profesorka klavira", (Veliki gran pri Kanskog žirija, šarmantna Izabel Iper u ulozi autobiografske junakinje), ironična "Divna, divna vremena" (1995), "Deca mrtvih" (1995), (o senkama nacizma nad novim generacijama u njegovoj postojbini). Tu je, šlag na torti, još vruća drama o iračkom ratu, aktivistički uperena protiv invazije SAD na ovu arapsku zemlju, s naslovom srpske asocijativnosti: "Bambilend" (2003). Uz sve, ekscentrični, takođe lane napisan libreto za operu "Izgubljeni autoput" (adaptacija filma Dejvida Linča, uz muziku Olge Nojvirt)...
Bitni lični detalji: poreklo češko-jevrejsko, prikladno da bude narodni advokat žrtava, prošlih i novih nasilja, ksenofobija, u ime nacija i nadličnih ciljeva; trauma zbog preambiciozne majke koja je htela da joj kćer bude pijanistička diva; članstvo u Komunističkoj partiji Austrije; trauma posle smrti oca, duševno obolelog tokom pedesetih. Tada je, kako će to mnogo kasnije ispovedati, naučila da bude sama, jer joj je u pubertetu nedostajala ta faza "kad devojke s očevima uče da žive s muškarcem". Muž , umetnik, Gotfrid Hingsberg, životni saputnik Elfride, iz kruga kultnog Fasbindera tokom šezdesetih, takođe je bio uzrok jedne od brojnih životrnih trauma ("Nikad ne bih opet potražila umetnika za partnera, bilo bi mi, na primer, nepodnošljivo da moram da živim s nekim umetnikom", reći će u eseju ‘O nedovoljnoj izdržljivosti tla’, PROFEMINA, 1999). Epilog: socijalna fobija, kako ju je sama nazvala, zbog koje neće otići u Stokholm po nagradu koju bi, da se pitala, radije videla u rukama Petera Handkea, s kojim je, očito, na istoj talasnoj dužini provokacije. Pored njega, uzori su joj i pisci koje je prevodila na nemački, uzajamno nespojivi: Tomas Pinčon, Žorž Fejdo, Kristofer Marlou, Oskar Vajld...

ERIKINA POBUNA
Kamerni roman "Klaviristkinja" opisuje frojdovske situacije Erike Kohut ( u mnogo čemu iz života same autorke), profesorke klavira na bečkom konzervatorijumu, koju tlači dominantna figura njene majke, očito neostvarene pijanistkinje:
"Neki učenici bune se protiv svog nastavnika klavira. Ali ih roditelji teraju da vežbaju pa i profesorka Kohut može da primeni silu. Većina tih što udaraju po dirkama, međutim, lepo su vaspitani i zainteresovani za umetnost koju treba da usavrše. Pomno je slušaju čak i kad je izvode drugi, u muzičkom udruženju ili u koncertnoj dvorani. Učenici upoređuju, procenjuju, mere, broje. Kod Erike dolaze mnogi stranci, iz godine u godinu sve ih je više. Beč, grad muzike! Samo dokazane vrednosti moći će da opstanu u ovom gradu. Dugmad sama pršte i lete sa tog debelog belog trbuha kulture koji, poput leša utopljenika koga nisu upecali iz vode, postaje sve naduveniji.
U orman pristiže nova haljina. Još jedna! Majka ne voli kad Erika izlazi uveče. Haljina joj je isuviše drečava, ne priliči detetu. Majka kaže da mora postojati granica. Erika ne zna na šta ova misli. Sve ima svoje mesto i vreme, eto to majka misli.
Majka ističe da Erika nije tek jedno od bezbroj lica u gomili: ona je jedna u milion. Majka nikad ne prestaje da to naglašava."
Saga o porodičnim odnosima skrivenim ispod fasade na kojoj se naoko ništa bitno ne dešava, postupno biva sve mračnija. Nije jasno da li Erika, opirući se nametnutim majčinim ambicijama, nema dovoljno talenta da bi ih ostvarila, ili pak, namerno sabotira vlastitu karijeru kako bi naudila majci. Troši ušteđevinu namenjenu kupovini novog stana za svoje nove, seksi haljine. Uskoro saznajemo da to fino dete, Erika, daje oduška svojim mračnim seksualnim nagonima odlazeći u sumnjivi kraj grada, ispod mosta, da bi u nekom turskom lokalu posmatrala prizore seksa uživo, ili u periferijske bioskope gde gleda sadomazohističke filmove, i čak špijunira ljubavnike koji se noću kriju po Prateru.
Pred kraj romana, Erika, već samosvesna, zrela žena, doživljava ljubavnu aferu sa svojim dvostruko mlađim učenikom, koji je privlačan, talentovan, popularan, ali i tipičan pristalica mačo tretiranja žene kao objekta. Razvijajući priču, Jelinek brižljivo vivisekcira i "šamara" sve društvene običaje i institucije koji stoje u pozadini života njenih junaka, naročito sistem obrazovanja, očito tražeći u njima pokriće za nihilizam koji je neminovni deo raspleta većine njenih priča.
"Elfride Jelinek ima sposobnost da ljudsku ljubav prikaže beznadežnijom i odvratnijom od bilo kog autora", zapisao je jedan kritičar, misleći na ovaj njen roman i još jedan, pod nazivom "Divna, divna vremena". Jer, ispostavlja se da su divna vremena ironična i depresivna priča o četvoro mladih Bečlija krajem pedesetih godina, u osvit ekonomskog buma. Uprkos svim preduslovima za uspešan start u život i karijeru, oni se valjaju u blatu mržnje, samosažaljenja i potrebe za avanturom, makar to bilo i bezrazložno, teško nasilje nad drugima. Paradoksalno i perverzno, upravo u tom nasilju oni vide jedinu moguću slobodu za sebe, ako ne za druge. Postaju delinknventi i prilikom pljački bespotrebno na mrtvo prebijaju svoje slučajne žrtve.
Generacijska priča o izgubljenoj generaciji mladih začinjena je i otuđenom, dekadentnom atmosferom Kamijevog "Stranca" i "Kuge", ili romana Sartra, Ženea, koje jedan od protagonista strasno iščitava. Jelinekova indirektno postavlja pitanje moralne odgovornosti pisaca za ideje koje stvaraju, ukoliko ih prihvate urušene ličnosti koje će ih, poput Rajnera, naopako tumačiti.

MUŽ KAO PRVA VIOLINA
Drame Elfride Jelinek, kojima je sve sklonija poslednjih decenija svoje karijere, bitefovske su po snazi i eksperimentalnosti. "U njima je postepeno napuštala tradicionalne dijaloge zarad polifonih monologa koji ne razbijaju pravolinijski tok uloga, već omogućavaju glasovima iz različitih nivoa njihove psihe i prošlosti da se čuju simultano... to su manje likovi, a više ‘jezički interfejs’ njihovog međusobnog konfrontiranja. Njene tzv. ‘princeze drame’ (Smrt i devojka I-IV) su varijacije jedne od spisateljičinih osnovnih tema, nesposobnosti žena da se potpuno oživotvore u svetu u kojem ih svi drugi prikazuju stereotipnim slikama", takođe stoji u obrazloženju stokholmskog žirija.
Kakvi su to stereotipi? Možda se deo odgovora krije u ovoj kratkoj prozi, pod imenom "Paula", jednom od retkih tekstova autorice Jelinek, koji je kod nas preveden (nijedan njen roman nije dosad našao put ni do jednog domaćeg izdavača) i objavljen u rat(obor)nom izdanju časopisa PROFEMINA u proleće-zimu 1999, u prevodu Virdžinije Pasku, a koji je zapravo unutrašnji monolog jedne žene, žrtve tzv. nasilja u braku:
"Bojim se da sam zanemarila sebe kada sam osetila kako u meni raste novi život. Žena se ne sme toliko usredsrediti na rastući život u sebi, mora obraćati pažnju i na muža, jer će se ovaj inače najednom osetiti zanemarenim. On ne sme pomisliti da sad svira drugu violinu umesto prve. Novi život u meni je, dakle, rastao i rastao, ali ja sam spolja sve više propadala, direktno proporcionalno rastućem novom životu.... Do tada sam uvek pokušavala da svoj um držim u toku, na primer, preko televizijskih emisija. Ali, sada sam baš u vreme za gledanje televizije sve češće morala da dovodim muža kući iz kafane, on je u vreme glavnog večernjeg programa uvek bio potpuno pijan. Hod od kafane do kuće bio je težak, često smo zajedno padali preko prepreka ili bi me on pesnicom gurnuo u neko udubljenje u tlu... Uskoro je muž počeo da me šutira malo ovamo, malo onamo. Ponekad sam imala sreće, pa bi našao mesto koje je manje bolelo, kao butina ili zadnjica. Ali ponekad nisam imala sreće i on bi pogodio mesto koje je bolelo više, mnogo više, kao recimo stomak."
Nastavak ovog monologa, naizgled ravnodušnim tonom koji prikriva ironiju, otkriva dramu naratorke koja se kasnije odaje prostituciji, da bi u procesu "samoosvešćivanja" koje to ipak nije, poželela da okaje grehe radeći neki legalan i težak posao u fabrici, nadajući se da će joj se pružiti druga šansa - u nekom novom braku sa novom decom i trezvenim muškarcem.
Iako je Jelinek svojim angažmanom i delom besumnje uzor emancipovanosti kakvom mnoge feminstkinje teže, autorka "Klaviristkinje" u trenucima iskrenosti, priznaje da je to nije usrećilo, i da u drugom životu nikad ne bi poželela da bude umetnik:
"Iz iskustva znam da umetnička i intelektualna dostignuća ženi seksualno ne podižu vrednost, već, naprotiv, gotovo je umanjuju ili pretvaraju ženu u nekakav srednji rod, dakle, u neko bespolno, pomalo jezivo biće koje voli da ističe svoju obrazovanost i kome je bolje skloniti se s puta.
Pošto ne mogu da živim, mogu samo da pišem i živim tako reći u jeziku."

KO JE DONEO PROKLETSTVO
Uprkos mnogim priznanjima (lista nagrada je poduža, i ukrašena vrlo zvučnim književnim imenima, poput recimo, nagrada po imenu Georga Bihnera, Hajnriha Hajnea, Hajnriha Bela, Petera Vajsa... laskava nagrada Lesing za kritiku i niz drugih priznanja u Austriji, još više u Nemačkoj), novije drame Elfride Jelinek publika ne prihvata uvek s oduševljenjem, pa je, umesto nagrade, nagrade -zviždanjem, izlascima na pola predstave, i glasnim upadicama.
Za njen kritičko društveni angažman, tipični su tekstovi poput onog "Oblaci, Dom" (časopis Književnost, 1992, prevod Zlatko Krasni). U nadahnutom kvazipoetskom tonu, Jelinek opisuje duhovno preispitivanje nacije koje je neminovno nakon nacionalističkih uzleta i mračnih vremena rata i razaranja:
"Ali i dok osmatramo istoriju kao ovu klanicu kojoj se žrtvuje sreća naroda, mudrost država i vrlina pojedinaca, gde nastaje misao, tu nastaje nužno nakon te misli i pitanje, kome, kakvom konačnom cilju su prinesene ove najstrašnije žrtve. Ko je to započeo? Ko je doneo prokletstvo? Oni koji su prvi izgubili meru, naši očevi, oni nisu znali, ali su to želeli, njihov duh ih je gonio. Nemirno lete, poput haosa, oko roda koji vri od želje, lukavo se smeše. Ruku pružamo prema susedu, da bismo njegove puteve naveli u nakostrešene oblake i da bismo seli na njegovo mesto i odmorili se. Potreban nam je prostor. Potrebna nam je slava! Nismo još uvek gotovi. Pripada nama, nismo od juče. Drugi na vlastitom tlu nemaju šta da kažu. Teramo ih polivajući ih gumenim crevima. Lukavo sedimo na njihovim mestima i naše su oči bistre. Pripadaju nama. Obožavane bezbedne granice, majčina kuća i zagrljaji voljene braće i sestara nas već pozdravljaju i vi nas obuhvatate da nam, kao u drugovanju, srce ozdravi... U daljini se još čuje naša grmljavina. Ovde smo, tamo su drugi, ali ne mi, ne mi! Mi pripadamo sebi. I uvek su, poput dece, naše ruke nevine...
Kod sebe smo, odmakli od zemlje. Na zemlji ne nalazimo mira, još kao ukopani ostajemo prisutni, i vraćamo se opet! Tle je naš prelaz preko, do kraja vremena. Kraj istorije nam nije pošao za rukom. Ona nam se uvek približava, juri na svojim šinama. Zašto ne umre? Šta smo uradili? Zašto joj ruka raste iz groba? I pokazuje na nas?"
Nerazumevanje kojim je njeno delo ne retko praćeno, Jelinek objašnjava nedostatkom kriterijuma, zbog čega joj ljudi često prebacuju da im uništava brakove, ne uviđajući da su oni već uništeni, dok pisac samo to konstatuje "Smatram da se stvari mogu nazvati pravim imenom... da se i počinioci i žrtve mogu nazvati pravim imenom i ako se to može, onda se to i mora izreći. I može se izreći."