150 godina od rođenja Artura Remboa
Nepriznat u svom vremenu
Siniša Kovačević
Dozivao ih je beskraj i pritiskalo ništavilo. Vodila ih je smrt, ostavljajući im veoma malo vremena. U njihov mračni svet nad kojim je plutalo crno sunce, nada je smela samo da zaviri. Bili su ukleti pesnici i to su znali". To su reči su prikazivača antologije francuske poezije 19. i 20. veka, koja je sredinom 90-tih godina, u izdanju jednog beogradskog izdavača objavljena pod nazivom "Ukleti pesnici". Svi pesnici navedeni u antologiji, bili su neshvaćeni i nepriznati u svom vremenu. Osim nesposobnosti prilagođavanja, alkohol, droga i bolest bili su čest saputnik "ukletih". Polovina je izabrala naglu smrt, a druga polovina je išla putem laganog samouništenja.
Naziv "ukleti pesnici" uveo je Pol Verlen, koji je u leto 1883, u časopisu "Lutecija", objavio studiju pod ovim naslovom, u kojoj je pisao o svojim savremenicima - Korbijeru, Rembou i Malarmeu. Posle prerane smrti, ove pesnike sačekalo je i poslednje prokletstvo - zaborav. U pesničkim antologijama s početka 20. veka, Bodler je zastupljen tek sa po kojom pesmom, a Verlena i Remboa gotovo da i nema. Pesnici koji su tada bili u modi, danas su najčešće potpuno nepoznati.
Sudbina se, međutim, postarala da se Bodler i Rembo već odavno nađu u samom vrhu francuskog i evropskog pesništva, dok su pojedini od njihovih savremenika ostali "na putu nadolazeće poetske slave". Stogodišnjica Remboove smrti obeležena je kod nas objavljivanjem dva reprezentativna izdanja - studijom Nikole Bertolina "Fenomen Rembo" ("Nolit", 1991) i publikovanjem pesnikovih "Sabranih dela". Gotovo se nametnula potreba da se sa novim saznanjima, trideset godina nakon objavljivanja prvog (pod uredništvom Zorana Mišića), pojavi novo izdanje "Sabranih dela" obogaćeno dragocenim beleškama, hronologijom i bibliografijom o Remboovoj poeziji, kao i najvažnijih studija o jednom od najznačajnijih među "ukletim pesnicima".
Nova saznanja svakako su se pokazala korisnim, posebno kada je u pitanju teško rešivi problem tumačenja i prevođenja Remboovog "neuhvatljivog" stiha. Tako je potreba stalnog preispitivanja i usavršavanja pesnikovog izraza rezultirala korišćenjem ležernije, gipkije fraze koja "prevazilazi nekadašnji prevodilački grč". Pored toga, izmene su krenule u duhu novih jezičkih promena, dovodeći ponekad do smelije upotrebe neologizama, parodije, slenga, koji snažnije i ubedljivije dočaravaju autentičnost pesnikovog delovanja.
Danas, kada je prošao vek i po od njegovog rođenja, Remboov opus fascinira više nego ikada. Tako u mnoštvu studija, izabranih dela ili antologija u kojima je pesnik zastupljen, niču novi mitovi, dok i najozbiljnija proučavanja ponavljaju "da se u prevazilaženju konvencije, rađaju čudesa novog, koja neprekidno šire horizonte pesnikovog sna". Taj "arhanđeo nekonformizma", koga je, po Kamiju, jedinstvenim učinila upravo "vulkanska subverzivna snaga njegovog pesničkog dela", živ se, kako kaže Malarme, operisao od poezije, napustivši je između svoje devetnaeste i dvadeset druge godine.
Godine 1873. Rembo je spalio svoje preostale pesničke papire, kao i primerke svoje prve knjige "Sezona u paklu". Nezainteresovan za njegovu dalju sudbinu, on će svoje poslednje pesničko delo "Iluminacije" prepustiti Verlenu, da ga objavi "ako za to nalazi potrebu". Napustivši tako definitivno književni svet, u maju 1875. javlja se kao plaćenik u holandsku armiju koja je polazila da uguši pobunu u nekoliko bivših sultanata na Sumatri. Ceo taj period njegovog života odvija se u boravku po kolonijalnim brodovima i kamenolomima na Kipru, a završava se u Hararu (u tadašnjoj Abisiniji), gde će stići do ranga samostalnog zastupnika jedne trgovačke kuće.
Raskrstivši definitivno sa literaturom, jedan drugi, ne manje neobičan Rembo, ovog puta pokazuje interesovanje za "stvarni život", sa željom "da istinski proživi te visoke i retke reči, usijane snove, daleka putovanja, gnusne brodolome, egzaltirane zore". Iz holandske kolonijalne armije on će dezertirati već posle mesec dana, da bi se posle lutanja po Nemačkoj, Švedskoj i Danskoj, našao na Kipru. Kada napusti Kipar tražiće zaposlenje "u svim lukama Crvenog mora", zaustavivši se na samom jugu Arabije, gde će se u Adenu zaposliti kao poslovođa na trijaži i merenju kafe. Kada je firma otvorila svoje predstavništvo u Hararu, poslaće tamo svog novog službenika za agenta. U pismima rodbini Rembo će o novom prebivalištu govoriti kao mestu "u kojem se vodi najdosadniji život na svetu, gde jedna godina ide kao pet i gde svakoga minuta dobije po jednu sedu vlas". Sam Rembo će, pored raznih artikala, proširiti ponudu uvoza, upuštajući se na svoju ruku u jednu tegobnu, rizičnu i na kraju gubitničku trgovinu oružjem. Početkom 1891, u pismu svojima, prvi put se žali da mu otiču vene. Proširenje vena na desnoj nozi ubrzo će dobiti oblik tumora, tako da će mu dva meseca kasnije biti amputirana noga. Krajem leta iste godine, iz Ardena gde se nalazio kod svojih, vratiće se u istu bolnicu da u njoj umre od metastaze raka, 10. novembra 1891.
Posle raskida sa poezijom i sanjanjem, Rembo se definitivno napuštajući Evropu "sa starim tapetima", otisnuo u svet tražeći ono stvarno "drugde i drugačije". Od početka je verovao da bi njegova lutanja od nemila do nedraga morala imati neku višu svrhu od pukog tavorenja. Kada bi na kraju stizao do zamišljenog cilja, čudo bi se odselilo, "pravi život" opet ne bi bio tu nego negde drugde. Arhitekta mnogih fatamorgana stvarnog življenja i delanja, veliki privrženik lutanja po najpraznijim pejzažima planete, tako će, uglavnom, u šturom pustinjskom dekoru ostvariti svoj poziv lutalice bez stvarnog razloga i uočljivog odredišta.