Pisanje kao prirodno stanje


Početkom oktobra, Marko Vidojković je objavio četvrti roman, modernu bajku koja se odvija u Beogradu za vreme građanskog protesta 1996-97. Marko je studirao prava i filozofiju, pevao je u nekoliko pank bendova, pisao kolumne za beogradske dnevnike i nedeljnike, jedan od njegovih prethodnih romana ušao je u izbor trideset kniga za NINovu nagradu, član je Srpskog književnog društva a tek je na početku karijere. Markov najnoviji roman, “Kandže” na nov i potpuno drugačiji način govori o životu za vreme vladavine Slobodan Miloševiča, o običnom čoveku u Srbiji devedesetih, o studentskom protestu, o najboljim prijateljima ali i fatalnim devojkama.

Marko Vidojković: Književnost je po meni vrhunski oblik umetnosti, jedini oblik umetničkog izražavanja koji kod konzumenta odnosno kod čitaoca ili da kažem »žrtve« izaziva potpuno stoprocentno uključivanje mašte. Mislim da reči koje su napisane i mozak, odnosno duša čitaoca, tek zajedno prave pravo umetničko delo. To je zato što je potrebno određeno vreme da se pročita knjiga i za to vreme, ako je knjiga dobra i ako je čitalac onaj pravi, ako ga je knjiga pogodila, on živi jedan potpuno paralelan život za tih četiri ili pet sati ili ne znam koliko provede čitajući jednu knjigu.

Ti znači sebe smatraš piscem uprkos studiranju na pravnom fakultetu, pokušaju na filozofskom, pank bendu, navijanju za Crvenu zvezdu, dosta niskim godinama za ovdašnju književnu scenu.

Marko Vidojković: Ja mislim da je ovdašnja scena pisaca takva da stvarno, bez problema, šta god da se pojavi može da postane njen deo. Znači nije da su baš utabane neke staze, ne zna se šta je mladi pisac, ima nekih koji imaju četiri banke pa ih smatraju mladim piscima. Sve ono što sam ja radio u životu, a bilo je tu i mnogo gorih stvari od pravnog fakulteta i filozofije, sve je to negde deo mene.

Da nisam prošao sve i svašta zapravo, još od najranije mladosti do onog momenta kad sam počeo da se bavim pisanjem, ne bih ni mogao da ispadnem kvalitetan pisac. Mislim da osim dobre nastavnice srpskog jezika i dobrog znanja gramatike i pravopisa u osnovnoj školi, najbitnija stvar za pisca je neko životno iskustvo. Nekako totalno mogu da sebe nazovem piscem, mnogo više nego neki drugi.

A da li praviš jasnu razliku između pisanja romana, pisanja scenarija, pisanja pesme, pisanja za novine, pisanja horoskopa?

Marko Vidojković: Naravno, mislim da je roman vrhunski oblik književnog dela. Ja nisam neki bogzna kakav ljubitelj poezije, ja sam čovek koji voli prozu i prozno izražavanje. Naravno kratke priče imaju svoj šarm ali mislim da je roman taj koji donosi paralelan život čitaocu, da živi nečiju epizodu izmišljenog junaka u jednom odsečku vremena potpuno van ovog prostora, van ovog vremena. Jer svaki roman koliko god izgledalo da ima veze sa pravim životom, koliko god možda osnove bile u stvarnom životu, ipak je fikcija i ti kada nekog ubaciš u svoju fikciju to je super stvar. Naravno da ništa ne može da se poredi sa pisanjem romana.

Izgleda da u tvojim romanima pratimo i naki tvoj razvojni put. Od tinejdžera sad smo došli do studenta, prešli smo celu jednu političku situaciju. Da li ono što pišeš shvataš kao neku vrstu prepričavanja onoga što si video i što se tebi dogodilo ili si se bacio u potpuno maštanje i sve izmislio?

Marko Vidojković: Pisac može da piše samo o onome što je lično iskusio odnosno njegovi romani mogu da se baziraju samo na onome što je lično iskusio. Sve što se nalazi u mojim romanima na neki način je proživljeno. Prva dva romana su prilično autobiografska, treći je dosta fikcija a “Kandže”… ja sam njima stvarno ponosan, one su najvećim delom fikcija. Ja sam čovek koji je danas napunio dvadesetdevet godina i jednostavno mogu da pišem samo o onome što mi se dešavalo do moje dvadesetdevete godine.

Upravo to je vrlo zanimljiva stvar s obzirom da si vrlo angažovan u svojim romanima, govoriš šta misliš, kako vidiš svet oko sebe, vrlo politički izražavaš svoje mišljenje. Kako objašnjavaš to da ti sa dvadesetdevet godina imaš četiri romana koji su svedok jednog vremena, gde si jasno izneo svoje mišljenje a sa druge strane je gomila drugih, starijih pisaca koji su potpuno odlutali?

Marko Vidojković: Šta je problem? Većina pisaca koji se ovde stvaraju su uglavnom studenti književnosti kojima je opsesija da fasciniraju svog omiljenog profesora ili nekog književnog kritičara, koji su opsednuti književnim stilovima i sve je to lepo i to su jako ogromni i dobri ali školski zadaci. Zapravo retko ko piše o pravom životu a da je to istovremeno i umetnost. Retko, retko ko, ja stvarno osim sebe trebalo bi dobro da se zamislim da, da, navedem još nekog što je tragedija zato što sam uveren da ima ljudi koji su mnogo talentovaniji od mene. Jednostavno u ovoj zemlji se ljudima ne pruža prilika.

Ti svoju umetnost crpiš iz svog života a ovde se još uvek ne pruža prilika, prilično su ti krugovi zatvoreni. Zato ja uvek pomenem da, sam negde zahvalan Mikiću što je dopustio da jedan Marko Vidojković uđe u taj začarani književni srpski svet koji stvarno nije toliko impresivan. Ne možeš ti da pišeš o izmišljenim stvarima, da pišeš istorijsko-geografske romane kakve ovde svi pišu ili neki produženi postmodernizam u samrtnom ropcu to nemože da prođe, to nije bitno. Jednostavno ovde ljudi ne čitaju knjige ne zato što nemaju pare nego nemaju šta da pročitaju. Postoji masa ljudi koja bi verovatno htela da čita i koji će čitati i “Kandže” i svaki sličan roman koji se pojavi zato što je to život, to je život i glavnog junaka i moj i tvoj i svačiji bukvalno, čak i onih koji su se kleli u Slobodana Miloševića.

A što si tako besan?

Marko Vidojković: Nisam ja besan uopšte, smejem se sve vreme. Zapravo, da je tog besa bilo malo više, Milošević bi mnogo ranije bio najuren i mislim da bi, ne znam, i Zoran Đinđić bi još bio živ danas i mi bismo svi zajedno mnogo bolje živeli, samo da je besa bilo više, da je bes bio artikulisaniji. Znači bes kao potpuno prirodna pojava i kao jedini odbrambeni mehanizam koji čovek može da ima u onakvom vremenu. Pazi, ja sam imao petnaest godina kada je izbio rat i ti, kad kroz adolescenciju prolaziš u takvom vremenu i kad te ona oblikuje, od toga ako si iole normalan može da izađe na kraju samo bes. Mislim da je to jednostavno prirodno čovekovo stanje.

Moj glavni junak je, svaki moj glavni junak zapravo, je pre svega besan. Koliko god da je on besan na svoje roditelje ili na neku svoju devojku ili svoje prijatelje ili ne znam ni ja na koga, to se zapravo sve vraća na onaj bes zbog nemoći da se suprotstaviš tom čudovištu zvanom život ili svet ili kako god, pogotovu u tako idiotskoj i nenormalnoj zemlji kakva je bila Srbija.

Voliš da pišeš, da li to znači da ćeš sada često da pišeš ili da ćeš da pišeš duže romane?

Marko Vidojković: Pisci su jednostavno ljudi koji imaju tu sreću da mogu svoju maštu da izraze u jednom materijalnom smislu dok većina običnih ljudi svoju maštu može da izrazi jedino kroz recimo svoje snove. Mi umemo da je oblikujemo prstima i brzim kucanjem i kad dođe trenutak ja uđem u neku, kako da kažem... ne mogu ni da se izrazim kakva je to faza, zato što ja krenem da pišem od negde osam ujutru pa onda dvanaest sati, pa svaki dan dok se ne zarvši roman. Znači to je jedno da kažem kampanjsko ludilo pisanja, ja dok pišem živim to što živi glavni junak, to je jedna bujica i jedan voz koji može da se zaustavi samo na kraju romana.

Dva izuzetno ozbiljna domaća kritičara su već pohvalila tvoj roman “Kandže”, mislim na Mihajla Pantića i Teofila Pančića, pretpostavljam da će tvoja slava i uticaj iz romana u roman biti sve veći, sve više ljudi će obraćati pažnju na tebe (kako stručna javnost tako čitalačka publika). Da li zato postoji neki strah i neizvesnost ili nesigurnost da će cela mašinerija da te proguta?

Marko Vidojković: U kojoj god mašineriji da se nađem pokušavam da se ponašam kao mašinovođa. Prošle godine sam postao član srpskog književnog društva. Možda ne liči na pisca ovog profila da se učlanjuje u bilo kakva društva ali ja ne bežim. Mislim da je Srpsko književno društvo pravi odgovor na ono udruženje u Francuskoj 7 i da zapravo okuplja naše najznačajnije pisce. Meni je bila izuzetna čast da sam još 2003. godine primljen u SKD sa tek objavljena dva romana ali to što sam ja član ne mislim da je negde za mene loše nego mislim da je za Srpsko književno društvo dobro.