Alan Rob-Grije
Pišem za sebe ne za publiku
Alan Rob-Grije (82), legenda francuske književnosti i filma, gost je Beograda povodom 49. međunarodnog sajma knjiga koji je za jedno sa Milovanom Danojlićem sinoć otvorio. Njegova su dela bestseleri u mnogim zemljama, a ovdašnja publika ga zna po romanima „Sastajalište“ („Nolit“) i „Repriza“ („nedavno ga objavio „Rad“), kao i po filmovima „Trans Evropa Ekspres“, „Čovek koji laže“, „Prošle godine u Marijenbadu“..., koji će biti prikazani u Kinoteci u okviru ciklusa njegovih filmova.

Govoreći, za „Blic“, o svom spisateljstvu (o tome da ne koristi ni dramatične zaplete, ni psihološke analize likova, ni druge konvencionalne metode pisanja), Alan Rob-Grije kaže:

„Nemam nikakvu tendecioznu nameru prema čitaocu. Pišem za sebe, ono što želim da pišem. A što se tiče konvencionalnih metoda pisanja...Naravno, i pre nego što sam počeo da se bavim pisanjem, a tome ima bogami podosta, psihološka analiza likova i tradicionalne modeli spisateljstva nisu bili popularni. Recimo, ni kod Foknera ni kod Hemingveja nema psiholoških analiza likova. Evidentno je takođe da kod Foknera nema ni hronologije događaja. Bio sam iznenađen kada su moje prve knjige izašle iz štampe i kada sam shvatio da književni kritičari nisu čitali ili nisu razumeli ni Foknera ni Borhesa ni Kafku, a smatrali su moje knjige izuzetno neobičnim i nerazumljivim“.

Insistirate na subjektivnosti i individualizmu?
- Nisam konceptualista, ne donosim nikakva objašnjenja. Ja sam samo pisac. Ono što je zanimljivo, kad već govorimo u fenomenu subjektivizma, jeste da se tu krije jedna od grešaka u koju su upali kritičari. Jer, okarakterisali su me kao pisca koji želi da piše objektivno. I već 50 godina pokušavam da objasnim da ja ustvari samo subjektivno pišem. A ta subjektivnost kojom se bavim nije okrenuta prema meni, nego prema spoljašnjem svetu.

I zbog knjiga koje i zbog filmova, bili ste napadani, pre svega, od kritičara. Kako to komentarišete? Šta vam je ostalo u sećanju iz tih „napada“?
- Ono što je ostalo od svega toga to su, jednostavno, moja dela. Zarekao sam se da ću da pišem knjige koje će, i pored svih kritika, jednoga dana biti čitane. Stendal je rekao: „Pišem knjige koje će za trideset godina neko čitati.“ Na žalost, nije stigao da doživi taj trenutak. Evo, mogu da kažem kako su moje knjige i pored svih onih napada koje sam doživeo i te kako čitane. Mogu takođe da kažem kako sam pripadao grupi hrabrih i smelih koji su uspeli da kažu: ‘Pišemo a ne znamo za koga ali smo ipak čitani’. Naše knjige su doživele takve tiraže kao bilo koji bestseler, a lično uvodim i novi termin ‘dugotrajni bestseler’. Često se setim jednog izdavača koji je dvadesetih godina prošlog veka na pitanje novinara kakve knjige objavljuje rekao da on izdaje knjige koje niko ne čita. Novinar se, naravno, zbunio. Vidite, umetnost ne pravi dela za publiku. Obično dela koja stvaramo ne moraju se nužno dopadati. Dakle, time što pravite neko delo vi tražite neku publiku koja postoji ili ne postoji, a vreme čini svoje. Recimo, kada je objavljen roman „Repriza“ bio sam iznenađen činjenicom da me čitaju mladi. Vidite, to nisu ljudi mojih godina koji su navikli na moje romane, nego su to mladi koji su se, eto, zajedno sa vremenom pojavili i zainteresovano dočekali „Reprizu“.

Vi ste i veliki filmski stvaralac. Kako gledate na odnos između književnosti i filma, pogotovo ako se osvrnemo na vaše reči da „uho dovodi u pitanje pogled“?
- To jesam rekao ali u romanu „Ljubomora“. Smatram ih i osećam jednakima. Ono što zbilja treba da razdvojimo, jedno je književnost a drugo je film. Mnogi romani su komercijalno prebačeni na film. I to je ono što ljude uvodi u tu grešku. Velika je greška porediti ta dva vida umetnosti i tražiti nekakve zakonitosti ili analize njihovog međusobnog odnosa. One postoje same za sebe, potpuno odvojeno. Šetajući, setio sam se Fransoa Trifoa i činjenice da je prošlo 20 godina od njegove smrti. On je, kao filmski kritičar, a tako je počeo svoju karijeru, govorio da ne treba nikako praviti filmove od romana. A sve što je napravio - napravio je od romana.

Šta biste danas, bilo kao pedagog ili kao stvaralac, rekli nekom mladom čoveku koji kreće vašim stopama?
- Rekao bih mu: piši i nemoj da razmišljaš o formi u kojoj će to delo na kraju biti ostvareno. Podsetili ste me na jednu anegdotu. Naime, student je postavio pitanje Andre Židu da li da studira filologiju ili filozofiju s obzirom da želi postati pisac. Žid mu je odgovorio:“Ne ni jedno ni drugo! Ako želite da budete pisac studirajte botaniku.“

A šta biste rekli o postojećem društvenom trenutku u Evropi? Na primer, kom žanru pripada?
- Ništa ne stavljam u žanrove, naročito ne stvarnost u kojoj živimo. Nisam kompetentan. Samo mogu da pričam isključivo o onome što je u okviru mog stvaralaštva. Nisam do sada nikada odgovarao na takvu vrstu pitanja.