Mera istine
Radovan Karadžić: „Čudesna hronika noći“, IGAM, 2004.

Radnja romana se dešava u Sarajevu uoči Titove smrti. Junak, psihijatar Jaša Crnković, je u egzistencijalnoj krizi: kao sin gonjenog četnika, rođen u zbegu, a sada šezdesetosmaš nesiguran u svoju muškost i ideale, on je ošamućen (umrtvljen) nesavršenošću lične sudbine i društvene stvarnosti. Pokoleban u ubeđenju da se treba latiti „istorijskog posla“ i menjati svet, Jaša oseća da treba da izabere između Zahara, jedinog preostalog prijatelja koji je zaluđen planovima o (psiho)terapijskom ujedinjenju nesrećnih (Srba, Hrvata i muslimana) u idealno društvo, i ludog (jurodivog) Jodže, anđela čuvara i duha zavičaja koji ga vraća pravoslavlju i vitalnosti. Poreklo njegove dragocene supruge Žane, fantastična mešavina nacija i veroispovesti, nagoveštava da je stabilnost bosanskog života lažna, da je silom i Marksom ujedinjenim narodima zajednička još „samo klima, samo kiša“. Jaša uviđa da režim strahuje da svaki idući sukob, od poprekog pogleda do ubistva, može da bude na nacionalnoj (verskoj) osnovi.

Međutim, razlozi Brozovih maničnih nastavljača nisu toliko istorijski: to su sujeta, novac i neko iracionalno, kafkijansko ludilo po čijem zakonu se Jaša začas našao u zatvoru, a mnogi još uvek ne shvataju da je Tito mrtav. Kompozicioni okvir (obgrljavanje) romana motivima porodične brige i ljubavi, implicira junakovo istrajavanje u nadi da će sve doći na svoje mesto, da nijedan, pa ni njegov život nije besmislen.

Uranjajući u perspektive mnogih ličnosti, pripovedač izneverava početnu povlašćenost glavnih junaka. U drugom delu romana, smisaoni potencijal Jašine egzistencijalne krize, kao i filozofski i lirski efekti Žanine i Jodžine uloge potiskuju se u korist društveno-političke analize epohe. Na čitaocu je da, razvijenih predrasuda o mogućim značenjima lajt-motiva izdaje, odlaska i „šišanja“, odluči da li će u ovom romanu da traži književnika, političara ili osumnjičenog.