Kad je ljubav na čekanju
Dušan Stanković 25.10.2004, 18:37:07

Istaknuti francuski pisac ruskog porekla Andrej Makin (1957) po treći put u Beogradu. Ovaj mnogo nagrađivan stvaralac, dobitnik pet francuskih književnih priznanja, među kojima i Gonkurove nagrade, (za roman „Francusko zaveštanje“), došao je iz Pariza na Beogradski sajam knjiga, čiji je ove godine počasni gost Francuska. Istovremeno on je na štandu svog izdavača „Paideie“ potpisivao petu prevedenu knjigu na srpski jezik „Žena koje je čekala“. u prevodu Anđe Petrović.
U romanu glavna junakinja je Ruskinja. Drugi svetski rat je odavno završen, ali posledice užasa osećaju se i tri decenije kasnije. U čudesnom predelu ruskog severa, klija, ali se ne razvija neobično osećanje koje nikad nije ni moglo da se obnovi kao ljubav. Žena i muškarac su na suprotnim stranama, rat i mir su stvorili od njih dva sveta koji se sreću samo u magnovenju.
Sudbina pojedinca
- Čini mi se da je ova moja knjiga nešto više nego što je to ljubav - kaže Anri Makin. - Žena čeka i voli čoveka tri decenije, a da joj ljubav ne bude uzvraćena. Sve moje ličnosti u ovom delu obeležene su ratom. Rusija je izgubila tada 25 miliona ljudi. Ko je sve ostao bez ljubavi? Nisu to samo supruge, verenice, roditelji, deca, nego i bliži i daljni rođaci ubijenih, susedi. Naravno, priča može da bude i stvarna, mada je to moja romaneskna ispovest.
Vi se u svakom vašem delu gotovo obavezno vraćate Rusiji:
- Slažem se sa vama, ali je priča univerzalna. Bio sam nedavno u Strazburu i jedna žena mi je rekla da su i Francuskinje ovog kraja doživele istu sudbinu. Hitler je sve muškarce iz ove oblasti mobilisao kao Nemce i poslao ih na istočni front da se bore protiv Rusa. Mnogi su poginuli, druge je Staljin oterao u gulage. Ni Hitler za vreme rata, ni Staljin kasnije, nisu tim ženama kazali šta je sa njihovim muževima ili sinovima.
Sudbina ljudi čiave Evrope, dakle, bila je ista?
- Moderna Evropa je i rođena posle Drugog svetskog rata. To je razumljivo. I sve danas što se dešava još su posledice toga rata, čak i kod vas na Balkanu. Ali mene ne zanima istorija, nego sudbine pojedinaca. Istoričari pišu o opštim događajima, mene su se ticale pojedinačne sudbine. Kad pisac počne da se zanima za neke ličnosti, one više nisu male, one postaju važne osobe u književnosti. Naravno, ako je delo uspelo. Nekada je važniji, recimo, neki mali čovek, nego „drug“ Staljin. To ne znači da ja nipodaštavam istoriju. O „drugu“ Staljinu napisani su tomovi knjiga, a o mojim junacima tek po jedna.
Velika glupost
Kako i kao intelektualac vidite budućnost sveta?
- Svet se kreće prema katastrofi, tako bar kažu neki. Nisu samo u pitanju prenaseljenost planete, ekologija, bolesti, nego još postoji pretnja atomskog oružja. Jer, mi živimo upravo u apokaliptičnom svetu.
Zašto je to tako?
- Amerikanci žele da vladaju čitavim svetom. Ali to je velika glupost. To je nepodnošljivo opterećenje i za silu koja pretenduje da je najjača i da sve može sama. Ovo što kažem je činjenica. Nisam ja od onih koji ne vole Amerikance, ali događaje treba posmatrati nepristrasno. Nemoguće je u tako složenim svetskim i ljudskim problemima biti umišljen da sve može da sredi samo jedna sila. To bi bilo isto kao kad biste vi lično sami pokušali da upravljate čitavom Srbijom i njenom kulturom, privredom, vojskom.
Šta onda da se radi, što bi rekao Černiševski?
- Dostojevski je, međutim, kazao, samo lepota će spasiti svet. Nadam se da će tako biti i da svet neće spasavati politika, religija, a najmanje ratovi...
Šta vera može da učini?
- Vera bi trebalo da ujedinjuje svet. Nažalost ona ga danas razdvaja više nego ikada ranije. Te katolici su protiv pravoslavaca, muslimani protiv hrišćana, suniti protiv šiita...