Kovači novog lika
Dušan STANKOVIĆ 28.10.2004, 18:20:29

NAJVEROVATNIJE da u svetu nema takvog književnog velikana, koji je za života, a i posle, bio toliko istovremeno hvaljen i omalovažavan, kao što je to slučaj sa francuskim nobelovcem Andreom Židom (1869-1951), čiji roman "Kovači lažnog novca" naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Dok su pojedini pariski teoretičari tvrdili da od Voltera pa do Sartra (dakle dva veka) nije bilo takvog stvaraoca koji je više od 50 godina suvereno vladao tronom pisane reči, drugi su, pak, tvrdili da je "bio i ostao zvezda koja je samo za tren nagovestila puteve novog književnog izraza".

Kada se ovaj roman "nepovezanog stila", pre tri decenije, pojavio u izdanju "Prosvete", u prevodu Živojina Živojinovića, urednik Petar DŽadžić u kratkom pogovoru je zapisao: "Isuviše je rano da se ispita, pa čak i da se nasluti šta je u Židovom delu sačinjeno od efemernih niti dnevne paučine, šta je sve trajno fiksiran podatak neprolazne vrednosti, a šta opet, inspirativno žarište, za ovo ili jedno kasnije doba."

Žid je objavio mnoga dela, među kojima spadaju "Močvare" (1895), "Zemaljska hrana" (1897), "Uska vrata" (1909), "Podrumi Vatikana" (1914), "Pastoralna simfonija" (1919), "Kovači lažnog novca" (to je njegov prvi roman, 1926), "Novi plodovi" (1935), "Tezej" (1946)... Mada je pisac za "Kovače lažnog novca" tvrdio da je to roman (delo obiluje divnim dijalozima junaka, dnevnicama, zapažnjima iz svakodnevnog života, filozofskim raspravama o dobru i zlu), neki su tvrdili da je to "roman koji potire roman", kao što je to slučaj i sa "novim romanom" koji će se pojaviti odmah posle njegove smrti i čiji su glavni predstavnici Mišel Bitor, Klod Simon, Natali Sarot i mnogi drugi.

Kako to izgleda u ovom romanu videće se iz poglavlja "Eduarov dnevnik", gde razgovaraju dvojica poznanika:

"Niste li primetili", reče tada Ildebran, "da najodlučniji postupak u našem životu, hoću da kažem: oni koji najviše prete da odluče o čitavoj našoj budućnosti, jesu najčešće nepromišljeni postupci."

"Verujem rado da je tako", odgovori Oliber. "To je voz u koji se penjemo, a da uopšte ne pomišljamo, niti se zapitamo, kuda on vodi. Pa, čak, najčešće, tek onda shvatimo da nas voz odnosi kada je već prekasno da siđemo."

I životni put ovo slavnog pisca je veoma krivudav. Družio se sa velikanima onog vremena, osnivao časopise, među kojima je bila i čuvena revija "NRF", koju je podržao i "Gaston Galimar". Ovaj izdavač ostao je od tada više decenija, a to je i sada, najuglednija izdavačka kuća u Parizu.

Žid, koji je izjavio: "Isusu Hristu ja ne kažem zbogom bez velikog bola", za vreme španskog građanskog rata biva veoma angažovan na strani repubilkanaca i protiv Franka. Katolička crkva ga napada, a on u prvim redovima protestuje u Parizu protiv fašizma. U SSSR dela mu se prevode u milionskim tiražima, odlazi sa slavnim Romenom Rolanom u Moskvu na sahranu Maksima Gorkog 1936. U Francuskoj zatim piše slavopojke sovjetskom komunističkom režimu, dok mu glavni organ KPF, "Imanite" neprestano objavljuje izvode iz dela. I onda dolazi do razlaza. Posle još jednog boravka u Rusiji, vraća se i objavljuje, kako su francuski komunisti tada izjavljivali, "histerične laži" u knjizi "Povratak iz SSSR". Ne prestaje da ga napada ni Katolička crkva, smatrajući ga otpadnikom vere i "smutljivcem koji je nasrnuo na Hristosa".

Da je to tako najbolje ilustruju reči Starvila "U kovačima lažnog novca" koji priča drugu: "I ako ne mogu da podnesem pomisao na Hrista koji se žrtvuje za nezahvalno spasenje svih tih odvratnih ljudi pored kojih prolazim, ja nalazim izvesno zadoljstvo, pa čak i neku vrstu vedrine, u tome da predstavim sebi kako ta rulja truli da bi stvorila Hrista, mada bih voleo drugo šta, jer je čitavo njegovo učenje poslužilo samo zato da čovečanstvo još dublje zagnjuri u blato. Nesreća dolazi od sebičnosti krvožednih."

Književni kritičar dr Pavle Zorić je, međutim, još pre tri decenije u eseju "Roman i veliki stil" napisao u "Književnim novinama": "Bez obzira na sve, Židovi 'Kovači lažnog novca' (zajedno sa 'Dnevnikom') bacili su novu svetlost na zamršenu i protivrečnu prirodu romana kao vrste. Može li se roman odlepiti od svoje epsko-narativne podloge i konstituisati se kao samostalno, sebi dovoljno umetničko delo, oslobođeno intriga i likova? Podsetimo da je još Flober pomišljao na pisanje dela koje će se držati isključivo snagom stila."

U poznatoj "Istoriji francuskog romana posle 1918" Klod-Edmond Maži tvrdi da su "Kovači" priča koja se ruga stvarnosti i realizmu, ali da to ipak nije "čist roman". Podsmevajući se tradiciji pisanja, Žid je, kaže ovaj pisac, gomilao konvencionalne epizode i razvijao zanimljivu fabulu. Na kraju je, ipak, to ispalo delo koje umnogome liči na tradicionalne romane sa zapletom i junacima. Tako je ovo delo postalo najbolji roman posvećen problematici mladalačkog sazrevanja, jer je Žid isuviše romansijer da bi mogao da napiše "čist roman" o kojem je toliko sanjao...

VEČITO PROTIV
U ŠESTOM tomu "Istorije francuske književnosti" (izdavač "Bordas", Pariz) Židu je posvećeno više od 20 strana. Tamo, između ostalog, piše da je nobelovac smatrao da je uloga književnika da uvek uznemirava druge. "Moja jedina uloga u ovom društvu", rekao je jednom Žid, "sastoji se u tome da se društvu suprotstavljam, da se od njega razlikujem." Žid je zaista bio protiv svake discipline i to svojom etikom, nepotčinjavanjem, prkosom i neugasivom žeđi za otkrivanjem draži života...