Vladimir Veličković
Sebe nikad nisam izneverio

Razgovor sa Vladimirom Veličkovićem vodimo uoči njegove izložbe u najstarijoj privatnoj galeriji u Moskvi, „Mars“ (skraćenica od modern art), koja obuhvata 12 sala na dva sprata gde će naš slikar izložiti 80 dela, uglavnom pre dve godine viđenih u galeriji SANU, ali i nekoliko novih.
Šta ste slikali posle „Požara i rana“?

- Nastavio sam sa istom temom, zbog čega je i naziv moskovske izložbe ostao isti.
Ko vam je pomogao da sa Zapada pređete na Istok?

- Reč je o inicijativi dr Draška Milićevića, kolekcionara, pasioniranog ljubitelja umetnosti, koji radi na relaciji Pariz-Moskva.
Jeste li do sada izlagali u Moskvi?

- Na kolektivnim izložbama iz zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Koliko mi je poznato u toj galeriji niko od ovdašnjih umetnika nije izlagao.
Isti ciklus slika predstavili ste prošle godine u prestižnoj londonskoj galeriji „Marlboro“. Obzirom na temu, kako je primljena?

- Globalno, prijem je bio dobar. Iako je bila denfovana što se sadržaja tiče, mnoge je iznenadila. Očekujem novu izložbu u „Marlborou“. Kaže se: utvrditi se drugim filmom, zar ne.
Zbog čega kažete da je bila denfovana?

- Zbog izbora slika. Ipak, publika je na njima prepoznala neuobičajenu agresivnost. Na licima posetilaca pročitao sam ozbiljnost.
Zar Britanci nisu naviknuti na destrukciju ljudskog lika kojom se bavio njihov veliki slikar Frensis Bejkon?

- Moj pristup slici je drugačiji, jako kondenzovan u multiplikaciji glava. One emituju koncentrovanu agresivnost, užas i destrukciju, što je kod Bejkona itekako profiltrirano.
Šta umetniku vašeg renomea i zrelosti donosi izložba u „Marlborou“?

- Pre svega priznanje. Reč je o lancu galerija - u Monte Karlu, Njujorku..., čiji je osnivač Frenk Lojd Marlboro, bečki Jevrejin koga je nasledio sin... U pitanju je kontakt koji s tom galerijom imam od Venecijanskog bijenala ‘72. Potvrda da je sve je dostižno, ako se ima strpljenja.
Često ste u Beogradu, iako, kažete, isključivo radite u Parizu...

- Zato što u Beogradu nemam atelje. U Parizu imam sve igračke bez kojih ne mogu da funkcionišem!
Da li je tačno da se Evropa vraća figuraciji?

- Uz velike muke, slika se vraća. Ne zato što kao takva više ne postoji, već zato što mora ponovo silne prepreke da prebrodi. Institucije favorizuju drugu vrstu umetnosti - konceptualnu, fotografiju, video art... Isto je i kod nas. Ali, za razliku od nas, veliki broj galerija širom sveta omogućava da se slikarska praksa održi i da joj se vraća aktuelnost. Čini mi se takođe da je na pomolu zasićenje jednim, a radoznalost za ovim drugim.
Koji su ti umetnici, u Parizu, koji uporno promovišu sliku?

- Umetnici tzv. narativne figuracije kojima, periferno, i ja pripadam. Reč je o generaciji između 60 i 70 godina - strašno, zar ne? - koja je uprkos svim promenama i proterivanju na sporedni kolosek, ipak ostala vitalna na likovnoj sceni. Nedavno se pojavila i monografija o toj generaciji iz pera Žan-Lik Šalimoa. Svi smo mi „individualci“, ali nas objedinjuje figura kao centralni interes. Činimo je: Islanđanin ERO (izlagao je i kod nas u MSU), Francuzi Žak Monori i Bernar Ransijak, Nemac Peter Klazen, Haićanin Erve Telemak, Italijani Valerio Adami i Antonio Rekonkati, Španac Eduardo Arojo... Dakle, kosmopolitska ekipa koja u Parizu radi od 60-tih.

Kao nekadašnji profesor na pariskom „Bozaru“, održavate li kontakte s vašim studentima? Da li vi njih promovišete? - Kad god sam u prilici, što predlozima za izložbe, što kontaktima s kolekcionarima. Prilike u Parizu nisu baš sjajne. Zadrška je u tom komercijalnom funkcionisanju. Iako sam iz profesure izašao, nisam spustio zavesu za sobom.
Kada ste otišli u penziju?

- Pre tri godine, čim sam napunio 65. Francuski zakon je nemilosrdan. Nema popuštanja - bulumenta je onih koji čeka da zgrabi nečije mesto.
Sigurno ste u toku pokušaja naše države da revidira status slobodnog umetnika. Kako je regulisan u Francuskoj?

- Jednostavno. Član „Kuće umetnika“, nešto slično našem ULUS-u, ne postaje se automatski, već na osnovu radne biografije. Tromesečno umetnik uplaćuje kotizaciju u zavisnosti od svojih prihoda.
Znači država kontroliše prodaju dela?

- Francuska pomno vodi računa o oporezivanju svojih građana; i stvaralaca, naravno. Na kraju godine, svi mi popunjavamo poresku deklaraciju u koju unosimo sve što smo zaradili. I svi stranci u Francuskoj moraju taj uslov da ispune da bi dobili boravišnu kartu. Od vrednosti prodatog dela za porez se izdvaja 56 odsto, što je znatna suma.
Može li se prećutati zarada?

- Može, ali ne dao Bog da bane kontrola. Kontrola je rigorozna u slobodnim profesijama, upravo zato što nema poslodavca. Računa se na građansko poštenje, a kazna je enormna za svaku vratolomiju unutar sistema.
Mislite li da je takav sistem i kod nas moguć?

- Na Ministarstvu finansija je da odredi pravila ponašanja, ali budući da ovde tržišta umetninama nema, teško je uspostaviti taj sistem.

Umetnici se nekako snalaze. Ministarstvo i sekretarijat za kulturu pomažu, ali to je nedovoljno. Kad sam ja počinjao karijeru bilo je bar otkupa.
U Francuskoj se prati životni standard pojedinca...

- Ne može umetnik da vozi mercedes, zakupljuje stan ili atelje, a da recimo, ne plaća poseban porez na bogatstvo. Francuska, jednostavno rečeno, ne dopušta da neko bude neobavezno bogat.
Stičete li utisak da su kod nas promene u toku?

- Beograd dobija velegradsku atmosferu. Mnoge zgrade se popravljaju, ulice se doteruju, čini mi se da je i gradski saobraćaj bolji, da je manje smeća... Budući da je zemlja zapuštena, biće nam potrebno mnogo novca da sve dovedemo u red.
Plaši li vas fenomen globalizacije?

- Donekle. Mi umetnici koji živimo u Parizu, negovali smo svoje posebnosti koje su nas u tuđoj sredini održale. Niko od nas nije sebe izneverio. Sveprisutnost informacije danas može negativno da deluje na mlade stvaraoce, jer su povođenja za primerima iz sveta neminovna. Mislim da bi ih trebalo dozirati. Naše podneblje je drukčije, naša kulturna tradicija takođe. Čini mi se da bismo mogli da budemo malo ličniji.
M. Marjanović