Jakov Grobarov, srpski Rembo
Davičo i Krleža sede u prepunom Bezistanu, ja popio malo, i ne znam šta mi bi, priđem i kažem: Av, av, av, samo nek je Tito zdrav! Odmah iz šanka izleteše tri milicionera, pravo u Padinjak - dva meseca zatvora

Zapitan da se opredeli za stih kojim će čitaocima NIN-a iskazati suštinu svog pesničkog bića Jaša Grobarov (65), pesnik i književnik, poslednji autentični beogradski boem i marginalac, svojim napuklim hrapavim glasom izgovorio je ove stihove:

Zađoh u vrt, gde noć je drugima tajna
ja stranac, ja kamen samac, prerušen u čoveka prolazim,
ulazim ljudima u tragove i snove
i pretim svima životom svojim,
da ću ga nositi dugo.

DEŽURNI DELINKVENT: Rođen sam pored Neretve, njen huk uveo me je u poeziju; poeziju sećanja, ne mog, tuđeg, čijeg? - pojma nemam! Bio sam ratno siroče i detinjstvo sam provodio u đačkim domovima u Trebinju i Mostaru. Bilo je to vreme surovog siromaštva, ali i veselih trenutaka, recimo, kad smo dobili Unrine pakete u kojima su bile rolšue i žvake, ne i hrana. Nema veze, svaki dan smo jeli poparu, i vozili rolšue. Nisam baš bio cvećka od deteta, krao sam domske trešnje, pa su me izbacili iz doma. A i sâm sam često bežao, i uvek sam imao potrebu da pišem. Mada nikad nisam mislio da ću se ozbiljno baviti poezijom, život me je oterao tamo - u poeziju, u kafanu, u neki drugi svet. Napustio sam Ekonomsku školu u Mostaru i došao u Beograd, pravo u kafanu “Tri šešira”. Ovde me je privlačila sloboda, drugi način razmišljanja, širina shvatanja života.

Na Obilićevom vencu postojao je Klub mladih pisaca, u kome su bili Petar Pajić, Brana Crnčević, Dragan Kolundžija, Mića Danojlić, Božidar Timotijević. Tu sam upoznao i Stevu Raičkovića, i mnoge ljude od pera, koji su me odmah prihvatili i pokazivali mi beogradske kafane, kao turističke znamenitosti. I ja sam se uklopio u taj milje, apsolutno. Upisao sam se na teologiju, ali brzo sam je napustio. Bio sam mnogo glasan, mnogo agresivan, često sam imao posla i s milicijom. Popnem se na sto, recitujem Jesenjina i Majakovskog; valjda im je moj stil smetao, shvatali su to kao neki otpor komunizmu.

Ne znam zašto su se komunisti plašili pesnika, a činjenica je da jesu. To svako može da potvrdi. I bili su veoma opasni, ćorkirali su. Ajde, bre, i danas sanjam Padinjak. Ustajanje u pet, pa te vode da kopaš krompir i kupus. Do podneva treba da okopaš pet vrsta, a one kilometarske. Pešice da ideš, ne možeš da stigneš. A ako slučajno isečeš list kupusa, ti si neprijatelj države. Sputavali su me sa tim kafanskim prekršajima. Recimo, Davičo i Krleža sede u prepunom Bezistanu, ja popio malo, i ne znam šta mi bi, priđem i kažem: Av, av, av, samo nek je Tito zdrav! Odmah iz šanka izleteše tri milicionera, pravo u Padinjak - dva meseca zatvora. Sve tako, po mesec-dva za verbalni delikt, kad se to sabere, ispada da sam tri godine proveo u zatvoru. Najčešće su me odvodili iz Kluba književnika. Jednostavno, poručim piće, dvojica dođu i odvedu me. Eto, tako izgleda biti dežurni delinkvent.

ODGONETKA SNA: Sećam se, bilo je književno veče, padala je kiša, a Steva Raičković, Boža Timotijević i ja, stajali smo ispod kišobrana. U jednom trenutku Steva je rekao: Tri pesnika pod jednim kišobranom! Meni je to značilo, jer sam tek bio došao iz neke Hercegovine, i odjednom, ispod kišobrana - tri pesnika. Boža je bio afirmisani pesnik, o Stevi da i ne govorim, ali, otkud ja tu? To mi je dalo impuls da ozbiljno krenem u svet literature. Pod Beketovim uticajem počeo sam da pišem i kratku prozu, priče koje sam objavljivao u NIN-u. Smenjivali su se urednici, a ja sam dugo objavljivao, i afirmisao se. Gledali su me drugačije, kao ozbiljnog pisca.

Prva knjiga poezije izašla mi je 1961. To je bila mala knjiga, veličine pola kutije šibica. Urađena je po ideji slikara Slave Bogojevića, koji se tada vratio iz Francuske. Upoznali smo se negde, recitovao sam mu svoje stihove, koji su mu se dopali. Ilustracije je uradio tada poznati minijaturista Uzunović. U stvari, to je bilo bibliofilsko izdanje, tiraž je bio samo 500 primeraka, a sećam se dobro njenih crnih korica, na kojima je u zlatotisku pisalo: JA, KOB, GROB, A ROB. Bogami, knjiga se brzo prodala, a nije bila jeftina. Zvala se “Odgonetka sna”, i proslavila me je, kao mladog pesnika. Posle sam objavljivao u “Prosveti”, u BIGZ-u... U to vreme iznajmio sam sobu kod jedne babe i jedino što sam imao u njoj, bila je ta knjiga. Dolazio sam veoma kasno i posle nekoliko dana pokušam da otključam vrata, nema šanse. Zalupam na vrata, baba vikne: Ko je?! - Ja, tvoj stanar, kažem. - Nisi više, kaže, ne umeš da se ponašaš! - Pa, dobro, samo da uzmem svoje stvari! - Koje stvari? Ovu knjižicu ću da ti dam kroz ključaonicu!

Samo policija

Da se zovem Miladin Kovačević, znala je samo policija. A nisam svoj pseudonim uzeo svesno, sad se više i ne sećam da li sam stvarno sanjao, da se zovem Jakov Grobarov. Kažu: Sjajno, što to ne uzmeš za pseudonim! Poslušam ih, i ostade tako - Jaša Grobarov.
ZORAN RADMILOVIĆ: Kafanski život u Beogradu bio je sjajan, bilo je i pesme i igre, to se recitovalo po kafanama, to se živelo. Bilo je nekog entuzijazma, smeha, veselja, za razliku od ovih novih vremena, kad retko vidiš čoveka da se nasmeje. Bilo je finih mesta, voleo sam da zalazim u “Prešernovu klet”, “Znak pitanja”, “Kikevac”, “Tabor”, u “Kragujevac” na Zelenom vencu. Sa Duškom Radovićem sastajao sam se u “Gradskoj kafani”. Noću nije mogao da spava, tako je, valjda, i došao na ideju da pravi emisiju “Dobro jutro, Beograde”. Bio je prvi gost u “Kasini”, u pet ujutro; tamo bi popio kafu, sredio tekst i odlazio u redakciju. Mnogo zanimljivog sveta bilo je ovde, ne bih mogao da se setim svih imena. Recimo, voleo sam da sedim sa Radojem Radovanovićem, pesnikom iz Kragujevca, on je napisao onu čuvenu poemu “Pucajte, ja i sada držim čas”. Bio je fantastičan pijanac, prsti su mu izgoreli od cigareta. Pa, recimo, sa Zoranom Ristanovićem, sa Jovanom Milićevićem i Zokijem Radmilovićem, koji je bio sjajan tip, lucidan, imao je odlične štosove i bio prirodan, normalan, kao i na sceni. Dolazio je u kafanu “Kalenić”, a kad je osetio da mu se bliži kraj, počeo je da provocira siledžije. Svašta im je govorio, maltretirao ih je i psovao, ali oni su znali ko je on i zbog čega to radi. Poštovali su ga, tako da nije imao to zadovoljstvo da ga ubiju, umro je prirodnom smrću, odnosno od karcinoma.

Naravno, bilo je tuča, onih pravih. Ako se pretera u zezanju, kažu: Ajde, izađi napolje! Potuku se pa se vrate i nastave da piju. Pa ako im nešto zasmeta, opet se potuku. Normalno, i ja sam dobijao batine, a ponekad i nekog malo dotakao. Ali, sve je to bilo mnogo čednije, nego danas, kad se udaraju pendrecima i drškama pištolja. Doduše, sad i nema tuča po kafanama, to je prevaziđeno.

OSMICE SA MARKESOM: Jednom, baš kad sam izašao iz zatvora, žalim se advokatu Durkoviću. On kaže: Znaš šta, da ja tebi izvadim pasoš, idi malo u Pariz, da vidiš svet! A Pariz je te 1967. bio onaj pravi. Mnogo naših bilo je tamo. Odem kod Petra Omčikusa, koji je odmah osetio da nemam para, kaže: Ajde da ti uradim portret. I dok se krčkao ručak, uradi on taj portret, a ja ga odnesem u kafanu “Selekt” na Monparnasu i prodam našem čoveku, koji je cenio Omčikusa i nije pitao za cenu.

Inače, u Parizu sam bio u istom hotelu sa Markesom, koji je tada pisao za neke američke novine. Povremeno smo dolazili jedan kod drugog i pravili osmice od vinskih flaša. Nismo mnogo pričali, ali smo se razumeli. Sjajan tip, obrazovan, lepo vaspitan, normalan čovek. U Parizu sam napisao dramu “Igra desnog beka”, koja se neko vreme igrala u jednoj pariskoj kafani.

Posle sam došao na letovanje u Rovinj i tamo upoznao Milana Vukosa, koji je bio na funkciji predsednika Saveta za kulturu, i pomagao je mnogim književnicima. Nešto sam mu rekao što mu se nije dopalo, ali me je džentlmenski pitao: Grobarov, je l’ ti imaš stan? Nisam imao stan, rekao je: Javi se kad dođemo u Beograd. Ja se javim i dobijem stan pored Kalenićeve pijace, naravno, iznad kafane “Kalenić”. Doduše, ja sam se tada već bio afirmisao u književnim krugovima, objavio sam nekoliko knjiga i postao član Udruženja književnika.

ULICA ANTE PAVELIĆA: Sa Savom Jokićem, čovekom koga sam uveo u poeziju, krenemo na more, i stignemo u Zagreb. Iznapijamo se sa pesnikinjom Sonjom Manojlović, dva dana i noći pijančili smo po Zagrebu, ostane nam samo 200 dinara, a za te pare nije mogla da se kupi ni flaša vina. Odemo u čuveni hotel “Dubrovnik”, poručimo jela, besne salate, pa bačvicu vina, pa drugu bačvicu, još smo slali konobare da nam kupe cigarete. Kad smo se dobro oždrali, Sava zove kelnera, pita: Šta smo dužni? Ovaj sračuna, kaže: 12 tisuća. A Sava kaže: Znaš šta, pošto si nas uslužio lepo i na vreme, evo tebi dvae’s banki bakšiš, a za ostalo zovi dva milicionera jer mi nemamo dinara više! Ode kelner, dolaze petorica milicionera, ja ustajem, onako, pijan, kažem: Vratite trojicu, mi smo naručili samo dvojicu!

Odvedu nas u stanicu milicije, pa kod sudije za prekršaje. Mi pokušavamo da ga šarmiramo, kao srpski pesnici prvi put u Zagrebu, oduševljeni gradom... - Dobro, kaže sudija, ostavite lične karte i nađite pare da platite račun! Krenemo ulicom i sretnemo jednog generala, čijeg se imena trenutno ne sećam, a poznavao sam ga. Ispričamo o čemu se radi, čovek ode u hotel, reguliše račun, i pošalje kelnera po naše lične karte. Međutim, mi smo već sasvim pijani, nailazi jedan milicioner dvometraš, a ova budala, Sava, pita ga: Je li, druže, gde je ovde ulica Ante Pavelića? - Sreća tvoja da sam Ličanin, inače bi ti sad stradala majka!, kaže on, i pusti nas. Kad, nailazi drugi milicioner, Sava me gura, kaže: Sad je na tebe red! I ja pitam: Izvinjavam se, gde je ulica Ante Pavelića? Ovaj, kaže: Ajde dečki, pokazaću vam je! I odvede nas u stanicu milicije, pa kod istog sudije. Kad nas je video, kaže: Momci, očekivao sam da ćemo se ponovo sresti! I dobijemo po dva meseca zatvora.

A nikad neću da zaboravim jednu Savinu kletvu: bili smo gosti kod Koviljke Kovačević u Rovinju, imali stan, hranu i sve, pod uslovom da dolazimo u adventističku crkvu. Sava i ja stojimo na trgu, traži mi cigaretu, kažem: Savo, bre, poslednja je, kako da ti dam?! - E, dabogda je popušio u zatvoru!, kaže on. Ma, nije prošao minut, prilazi milicioner, traži mi ličnu kartu. Kažem: Znate, ja imam samo dvoličnu kartu! Ovaj se naroguši: Ma, šta ti meni tu... Ajde u stanicu! Sava, kao, interveniše - Ajde i ti! Normalno, uhapse nas i dobijemo po deset dana zatvora, ali u Puli, koji je bio na hotelskom nivou. A, jednom, kad su me dva milicionera pijanog iznosili iz Kluba književnika, a ja držao neupaljenu cigaretu u ustima, naiđe Brana Petrović i kaže: Čekajte, bre, ljudi, da čoveku zapalim cigaretu! I zapali je.

PESNIKOV DAN: Jutarnja kafa za mene je ritual, trenutak buđenja i sukobljavanja s novim danom. Pijem kafu, a u stvari, žurim. Pošto živim na periferiji, žurim u grad jer, bože moj, ništa ne može da se događa bez mene, ne bih ništa da propustim, a i čeka me važan posao. Međutim, kad izađem iz autobusa, onda stanem i zapitam se: Šta sad, na koju stranu da krenem, da li levo, desno, ili pravo?! I normalno, zbunjen potpuno, i besposlen, naravno, gde ću, nego u kafanu. A kad sam već tamo, zna se: prva, druga, teća tura, i zaglavim. A ponekad se vratim kući sve misleći da nešto veoma važno treba da uradim. Šta je to važno, setim se, i uključim televizor. Onda gledam neke gluposti, ali ne uvek, ponekad i čitam nekoliko stranica dobre knjige, ili pregledam neke novine. Eto tako izgleda jedan moj dan. A, šta to, u stvari, znači? Ne znači ništa, to je izgubljen dan.

I, tako, gubim dan za danom, ali rešio sam da se promenim. Kad se već država menja, što se ne bih i ja promenio? Na koji način, smisliću, ali verujem da još imam neke šanse. I biće bez pića - Kafana je moja prošlost!, što reče kolega Aca Mihajlović. Zaista, sve više izbegavam kafane, ne sviđa mi se atmosfera u njima. Nisu ono što su nekad bile, nema više boema, sve je drugačije. U stvari, te naše fine kafane poklekle su pred naletom mnogobrojnih kafića. Protiv kojih, naravno, nemam ništa, ali tamo vlada jedan drugi način druženja i razmišljanja - bez romantike, bez poezije, bez topline. Inače, sve je manje toplih reči, a sve više kompjuterskih, hladnih i dalekih, bezdušnih. Svi su se zatvorili u sebe, otuđili se ljudi, potpuno. A pošto ulazimo u Evropu, jebi ga, možda takvi i treba da budemo?