Ibrica Jusić
Sto godina mi je tek!

Dubrovački kantautor Ibrica Jusić pre dve godine objavio je album „Amanet“ na kome je u šansonjerskom maniru obradio dvanaest starih sevdalinki i tako izbegao da u muzičkoj istoriji ostane zapamćen samo kao romantični vagabund- šansonjer sa gitarom i psom.

Baš kao što se u Dubrovniku trenutno rekonstruiše ka prvobitnom izgledu ulica koja vodi od Ploča do Straduna, pa i čuvene Skaline na kojima je, uz prebiranje žica, glasom punim treptaja emocije započeo svoj trubadurski život, tako Ibrica Jusić priklonom ka hercegovačkom etnu popločava i čini dugovečnijim put svoje karijere uglačanim kamenom muzičkog nasleđa.

Povodom turneje po Srbiji koju 2. decembra započinje koncertom u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, nastavlja sutradan u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu, pa onda koncertima u Čačku (6. decembar) i Kruševcu (9. decembar), uspeli smo da se čujemo sa njim u dubrovačkom predahu između bosanske turneje i turneje po Srbiji.
- Najsretniji sam čovijek na svijetu što sam se rodio u jednom takvom gradu kakav je Dubrovnik, gdje smo odrastali uz italijansku kanconu i operu, uz „klasiku“. Ali,

s obzirom na naše familijarno, mostarsko, odnosno hercegovačko porijeklo, u našoj kući se njegovao i sevdah. Koliko god sam odrastao uz Karuza toliko su u mom djetinjstvu bili prisutni i Himzo Polovina, Nada Mamula, Zehra Dejović ili Zaim Imamović - kaže u ekskluzivnom intervju za „Blic“ Ibrica Jusić.
Do muzičke prekretnice u vašoj karijeri došlo je pre dve godine, sa albumom „Amanet“!

- Cili sam život želio napravit jedan takav album obrada dobrih, starih, sevdalinki. Prvi put sam pokušao koketirati sa etnom za sedamdeseti rođendan moje majke Emine, pokoj joj duši, albumom ljubavne poezije pod nazivom „Emina“. U poslednjih petnaestak godina svijet je zahvaljujući informatici postao urbano selo pa je u glazbi etno došao „u đir“, postao „in“, posebno nakon što su rokeri Pejdž i Plant napravili obrade svojih kompozicija u formaciji sa arapskim muzičkim skupinama i simfoničarima londonske Opere. Od dvehiljadite radio sam na albumu i pre dve godine otišao u izdavačku kuću „Densing ber“. Morao sam preslušat preko šeststo sevdalinki da bih napravio dobar izbor, ajmo reć, klasike.
Pre dvadesetak dana vratili ste se iz Osla, sa tamošnjeg „Vorld mjuzik festivala“ - kako je prošla šansona sa udahnutim sevdahom?

Zapravo je prva velika pozitivna posledica albuma „Amanet“ bio poziv na Montroj džez festival prošle godine. Imao sam solistički koncert u „Grand hotelu Palas“ iz devetnaestog stoljeća, a zatim je došao i poziv iz Osla. Na festivalu su nastupali i Sezarija Evora, Čab Kaled i Suad Masi. Sve se dešavalo na sedam pozornica, a moj stejdž bio je u napuštenoj protestantskoj crkvi, sada koncertnoj dvorani „Jakob“. Došlo je preko tisuću ljudi, od toga skoro pola naših, bosanaca i hercegovaca koji su, nažalost, u izbjeglištvu.
Ovu godinu obeležio je i vaš nastup na otvaranju rekonstruisanog Starog mosta u Mostaru!

- Mostar mi znači isto koliko i Dubrovnik. Nikad se nisam mogao pomirit da mi neko Stradun dijeli na lijevu i desnu stranu pa tako isto nisam mogao prihvatit da mi se moj Mostar dijeli. Kad je prije čertnaest godina most srušen, mislio sam da sanjam ružan san, ali sam onda sljedećih godina sanjao kako je obnovljen, kako opet spaja svijetove, kulture i ljude. Šef dirigent Sarejvske opere gospodin Nuhanović napravio je klasičan aranžman za „Eminu“ tako da je to bilo prvi put da sam je pjevao uz simfonijski orkestar. Tom prigodom sam održao dva lijepa koncerta - na Skalinama blizu mosta, i još jedan na Musali, gdje je bilo šest-sedam tisuća ljudi.
Sa kakvim emocijama sada dolazite u Srbiju, budući da ste nakon četrnaest godina prošle sezone već nastupali ovde?

- Dolazim kao da dolazim kod svojih starih prijatelja. Kad cijelog života radite lijepe stvari, pjevate o ljubavi, iza sebe ostavljate pozitivni trag. Prošle godine sam bio lijepo dočekan, imao sam osjećaj da je vrijeme stalo, da je nakon četrnaest godina stavljen zarez i da se uzajamna ljubav nastavlja - samo što smo stariji. Dolazim zaista sa veseljem.
Neposredno pre jačeg posvećenja etnu, uradili ste i jedan album obrada kompozicija Leonarada Koena, da li ćete na koncertima u Srbiji izvoditi i te numere?

- Da, radio sam taj tribjut Koenu, jednom od mojih „idola“, sa čijom sam se glazbom susreo 1971. u Parizu. Onda mi je prva djevojka koju sam tamo upoznao, moja velika ljubav, Francusknja Izabel kao prvi poklon namenila Koenovu ploču. Stihove za album Koenovih obrada izvrsno je prepjevao gospodin Depolo. Cijelu ovu godinu nastupam pod sloganom „Sto godina mi je tek“, dakle šezdeset godina života i četrdeset godina karijere pa će i program biti tako koncipiran - od samih početaka na dubrovačkim Skalinima na kojima sam ove godine nastupao četrdeseti put za redom do kompozicija mojih idola Arsena, Modunja i Koena. Biće zastupljen i moj tzv. francuski period, songovi koje sam pravio za predstave na Dubrovačkim ljetnim igrama i - naravno - sevdah.
Da li vaš pas Arčibald i dalje „nastupa“ sa vama?

On je moja „bolja polovica“, što bi rekli, i sigurno i on dolazi.

Meša (Mehmed) Selimović
Tvrđava

(Tuzla, 1910 - Beograd, 1982)

Pripovjedač, romansijer, književni kritičar i esejist. Iz Drugoga svjetskog rata, u kojemu je bio aktivni pripadnik partizanskoga pokreta, ponio je traumatična iskustva i moralno-intelektualne dileme, koja će na različite književne načine varirati u svojim prozama, ispitujući različitim književnim tehnikama i u raznim povijesno-egzistencijalnim situacijama odnos pojedinca i vlasti, pojedinca i represivnih političko-ideoloških sustava. Književne vrhunce ostvario je u romanima Derviš i smrt (1966) i Tvrđava (1970). Pojava Derviša i smrti odmah je bila prepoznata kao veliki datum u bosanskohercegovačkim i jugoslavenskim književnim relacijama, a roman je ubrzo doživio i respektabilnu međunarodnu recepciju. Selimović objavio je zbirke pripovjedaka Prva četa (1950), Tuđa zemlja (1960), romane Tišina (1961), Magla i mjesečina (1965), Ostrvo (1974). Posmrtno objavljen mu je roman Krug (1984).

Mihail Afanasjevič Bulgakov
Majstor i Margarita

(Kijev, 1891 - Moskva, 1940)

Ruski prozaist i dramatičar. Završio studij medicine u Kijevu, te nekoliko godina bio liječnik po malim mjestima. Od početka 1920-ih godina živi u Moskvi. Druži se s mladim prozaicima nove generacije (Babelj, Oleša, Paustovski, Petrov) i piše prve pripovijetke u realističkom ključu, da bi uskoro razvio osebujan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire. Osim proze (pripovijetke Pseće srce, Kobna jaja, romani Bijela garda i Kazališni roman), Bulgakov piše i drame (Dani Turbinih, dramatizacija romana Bijela garda, Zojkin stan, Crveni otok, Gospodin de Moliere, Don Quijote), aktivno se baveći kazališnim radom. U tvrdim godinama staljinizma i socrealističke književne dogme i Bulgakov ima česte nesporazume s vlašću i službenom kritikom. Za života objavio je samo jednu knjigu (pripovijetke Đavolijada, 1925), a drame su mu često zabranjivane ili skidane s repertoara. Najznamenitiji Bulgakovljev roman, remek-djelo Majstor i Margarita, prvi put je, u nepotpunom obliku, objavljen 1966. u časopisu "Moskva", a cjelovita verzija 1969. u Frankfurtu. Ističući ogromno značenje toga romana u svjetskoj književnosti, Milivoj Solar piše da, iako jednako pripada avangardi i nešto kasnijemu modernizmu, "u njemu je bitno pitanje smisla života i umjetnosti postavljeno tako da zadire u temelje cjelokupne povijesne tradicije, a književno je obrađeno na način koji može ostvariti jedino književnost koja se oslanja na svekoliko iskustvo svjetske književnosti".

Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Zapisi iz mrtvog doma

(Moskva, 1821 - Sankt Peterburg, 1881)

Ruski romansijer i pripovjedač, jedan iz uskoga kruga najvećih pisaca u povijesti književnosti, među kojima su Dante, Shakespeare, Cervantes, Goethe... Nitko u modernoj književnosti nije s takvom snagom otkrivao ponornu tajnu ljudske prirode, i pri tomu stvarao savršene književne forme. Živio je tragično: neželjeno školovanje (vojna akademija), bolest, smrti u obitelji, desetogodišnja robija u Sibiru, život u dugovima i siromaštini... U mladosti bio je pristalica ideja utopijskoga socijalizma, zbog čega je i robijao. Nakon povratka iz Sibira priklonio se pravoslavlju i ideji ruskoga mesijanizma, braneći konzervativni caristički poredak. Roman Zapisi iz mrtvog doma, koji se danas može gledati kao genijalni začetak tragičnoga logorskog žanra što će u naše vrijeme kulminirati djelima Karla Štajnera, Solženjicina ili Šalamova, bio mu je prvi veliki književni nastup poslije robije. Tom su se knjigom oduševljavali najveći umovi, a Tolstoj, s kojim je Dostojevski imao ozbiljnih razmimoilaženja, napisao je: "... ne znam ni za jednu bolju knjigu u cjelokupnoj novijoj književnosti, uključujući tu i Puškina". Uz djela Bijedni ljudi (1846), Dvojnik (1846), Bijele noći (1848), Selo Stepančikovo (1859), Poniženi i uvrijeđeni (1861), Zapisi iz podzemlja (1864), Idiot (1868), Bjesovi (1871/72), Mladić (1875), Zli dusi (1871/72) i druga, Dostojevski je autor dvaju romana Zločin i kazna (1866) i Braća Karamazovi (1879/80), čija otkrivalačka genijalnost i književna ljepota neprekidno zaokupljaju čitatelje i prozvode nova tumačenja.

Marcel Proust
Put k Swaanu

(Pariz, 1871 - Pariz, 1922)

Francuski romansijer, čija biografija praktično i ne postoji izvan njegova književnoga rada, kojim se bavi "otkako je naučio pisati slova". Rođen u situiranoj građanskoj obitelji, stekao izvrsnu naobrazbu i od rane mladosti kretao se u otmjenim umjetničkim i aristokratskim krugovima. S nepunih deset godina počeo dobijati žestoke napade astme, koja mu je odredila cijeli život, a umnogomu utjecala i na njegovu imaginaciju i književni prosede. Pišući na razmeđi književnih i povijesnih epoha, Proust je oblikovao jedan od najvažnijih opusa književnoga moderniteta. Romaneskni ciklus U traganju za izgubljenim vremenom, koji je pisao posljednjih desetak godina života u iscrpljujućoj trci s vremenom i smrću, usporediv je s gigantizmom Balzacove Ljudske komedije, samo u obrnutom ogledalu: dok Balzac književnost shvaća kao sredstvo za opisivanje stvarnosti (društva/svijeta), za Prousta društvo/svijet, pa i život sam, stječu vlastitu zbiljnost tek oblikovani i osmišljeni u književnosti. Veličina i važnost neusporedivoga Proustova poduhvata nije u samome tom radikalnom esteticizmu i subjektivizmu kao stanovištu, već u tomu što ga je, kao nitko prije i poslije njega, konkretno ostvario u svojemu djelu. Važnost i specifičnost Proustova postupka precizno je izrazio Joseph Conrad: "U čitavoj književnosti nikada nije postojao takav primjer analitičke snage, a sa dosta sigurnosti mogu ustvrditi da ga nikada više i neće biti".

"Duškova kuća" je nastala zahvaljujući ideji za knjigu u kojoj će se na jednom mestu naći mnoge pesme i priče koje još uvek znamo napamet. To su pesme i priče Duška Radovića. Ilustracije u knjizi su one koje takođe od detinjstva vezujemo za Duška Radovića, poznate koliko i njegovo delo, ilustracije onog drugog Duška - Petričića. Obojica su priznati geniji nepriznatog roda - dečje književnosti i karikature.

Rascep između sveta i jezika
Matija Bećković, književnik

Razgovorom sa akademikom Matijom Bećkovićem, naš list otvara temu „Politika i umetnost”, očigledno, kao i u svim ranijim, aktuelnu i u ovom vremenu. Staro-novo pitanje odnosa dve, u suštini suprotstavljene, oblasti, nameće i danas potrebu da se, između ostalog, razjasni do koje mere politika zadire u umetnost, određuje je, determiniše, kanališe, menja... I sama vremenom postaje umetnost?

I, evo, ovu temu otvaramo sa jednim od naših najvećih pesnika, otkad je srpskog jezika, a koji je i sam imao sudara i „ukrštanja” sa politikom... Ali, Njegovo veličanstvo Slučaj udesio je i da je - Matiji danas rođendan. Pa u vidu rođendanske čestitke, podsetimo na reči Borislava Mihajlovića Mihiza, upisane i na koricama Sabranih pesama Matije Bećkovića, koje je prošle godine, u devet knjiga, objavila Srpska književna zadruga: „Kad je zaguslao starac Milija, kad je kliknuo Njegoš, kad se zamomčio Branko, kad je zaumio Laza, kad je zabugarila Desanka, kad se osmehnuo Matija, naš narod je odmah znao da je to neko u njegovo ime rekao važnu i trajnu reč.”

I datum Vašeg rođenja ukazuje na „ukrštaje”, i sa politikom...

- Zaokruglio sam 65 a od danas ćeram 66-u. Rodio sam se na Svetog apostola Mateju i tako sa sobom doneo svoje ime. Apostol Matej je do skora bio prekriven Danom Republike i tu se već dogodio prvi ukrštaj mog života i politike.

Već ste dugo na književnoj sceni…

- Nedavno mi je u Topoli prišao jedan stariji čovek i kazao kako mu je neobično drago što me je upoznao jer odavno čita i voli knjige mog oca. Naročito je izdvojio knjigu „Reče mi jedan čoek”. Zahvalio sam mu i obećao da ću oca pozdraviti. A to vam najbolje govori kako me ljudi doživljavaju i koliko sam dugo prisutan u književnoj javnosti.

Šta bi, po Vama, bilo konstanta u odnosu umetnosti i politike?

- Konstanta je samo to pitanje koje se kao lajtmotiv ponavlja od početka istorije umetnosti. To je ogledalo u kojem se i mi ogledamo a ono se ne troši bez obzira koliko se u njemu ogledali. U veku u koje m je proglašen kraj istorije i kraj ideologije ni istorija ni ideologija se ne predaju već pokazuju svoje vampirsko naličje. Prema Andrićevom citatu Burkharta „onaj kratki čas u kratkom umetnikovom veku, kad se sva radost i sav jad života moraju preobraziti u razumevanje sveta oko sebe, i sebe u njemu”, kao da je onaj čas koji upravo traje ne samo u životu pojedinca nego svih nas zajedno.

Deklarativno, svi, mislimo na vlast, u prvom redu, kunu se u važnost umetnosti, kulture?

- Svi režimi i sve države, pa i naša, ponavljaju kako su svoju sudbinu vezali za sudbinu svoje kulture. Maltene jedino i postoje zbog kutlurnog napretka i procvata. A što se duže ta pompezna fraza ponavljala, sve je manje nekoga obavezivala. Odavno je već uvedeno u običaj da oni koji žive od umetnosti žive bolje od umetnika. Umetnici, pak, ne mogu živeti od toga što neko živi od njih. „Od riba i kokošaka žive mnogi, ali kokoške i ribe od toga ne žive nego umiru”. Davno sam i ko zna gde to pročitao, kao i ono pitanje koje je unuk postavio dedi: „Kažu da je nekad postojalo nešto što se zvalo pesnik. Šta je to?” I meni se događalo da me to pitaju. Pesnik? A gde i šta pevate?

I onda, šta je pesnik, poezija, zna li se tu neko pravilo?

- Jedino pravilo je da pravila nema. Šta je pesnik? Šta je poezija? Nisam zapamtio nijednu od tolikih slavnih definicija. A to znači da ono što je najvažnije u poeziji izmiče definicajama i u tom izmicanju je tajna njenog postojanja. Mada nisam bolje prolazio ni sa drugim definicajama. „Ne znaš šta je vazduh? A šta je voda? Ne znaš ni to!” Još se sećam kako se po učionicama kliktalo i seirilo nad mojim neznanjem. Proriče se i kraj umetnosti. Nestaće, kažu, sve osim poezije. Ali ako preživi poezija, neće ništa nestati.

Koliko je, stvarno, dubok jaz danas između umetnosti i politike, poezije i sveta?

- I pesnik je bačen u svoje vreme, a od toga šta je učinio u svome vremenu zavisi da li će to biti jedino vreme u kojem je postojao. Rascep između sveta i jezika pr etvorio se u otvoren prelom. Pa ipak, poezija se ne da i neće se dati. Nedavno sam baš u „Politici” pročitao kako na francuskom univerzitetu pre svakog časa čitaju poeziju. I kako se sirotinja skuplja po salama u predgrađu da sluša stihove u kojima nalazi utehu i smisao života.

A šta ćemo sa zloupotrebama umetnosti u političke svrhe?

- „Ne uobražavam da znam nešto čestito/ Ne uobražavam da bih mogao nešto propovedati/ Da popravljam ljude i vraćam ih na pravi put”, govori Faust. Pesnik ne može biti ništa drugo do pesnik. Ali to ne znači da ga tako i drugi doživljavaju. Krivotvorenje i zloupotrebe, pretvaranje stihova u političke pokliče nije izbegao nijedan, a kamoli oni najveći. Ni Šekspir, ni Njegoš. S druge strane, nisu nacisti slučajno odmah po ulasku u Poljsku zabranili Šopena. Razlozi zašto su to učinili postojali su i pre i posle nacista.

Kakav je odnos današnjih, iliti demokratskih političara prema umetnosti?

- Umetnost i politika su dva sveta. Ili su možda ipak jedan, s tim što političari žive u svom a umetnici u njihovom svetu. Umetnici su idealni za prebacivanje odgovornosti i oslobađanje od sopstvene krivice političara i njihovih trabanata. Rulja će do kraja sveta kliktati: „Raspni ga!” I pored svega, političke protuve se još natresaju na pesnike, trpaju ih u pregrade i drže pod određenim etiketama kako ne bi morali da se zamaraju i o njima misle.

Angažman umetnika, pesnika, ako i nije bio uvek sporan, vazda je pod posebnom lupom?

- Pesnik je angažovaniji od ikoga. Ali, što mu se više čini da je u srcu stvarnosti to je bliže margini. I ako ništa nije isključeno jedno je izvesno: nikad se neće ispuniti snovi pesnika. Ni ostvariti njegove vizije. Iracionalnost politike je tragična, a iracionalnost pesnika logična. Moć umetnika je samo fantazija i ona se s mukom iskazuje samo nad čistim papirom. Saglasan sam sa onima koji misle da angažovanje pesnika nije sporno sve dok pesnik ne počne da uobražava da nešto menja, i da bi politička istorija bila ista da nikad nisu postojali ni Betoven ni Bah ni Gete. Volim ono što je rekao Paund: „Nije sramota dati život za svoju ideju, pod uslovom da si je zaboravio”.

Govorilo se, i govori se o velikoj moći umetnosti, ali kroz to, neretko, i o njenoj „krivici”?

- Iluzija o svemoći umetnika bila je još živa i u mojoj mladosti. Sećam se kako smo verovali da bi Ivo Andrić mogao da kaže i uradi šta god hoće a da ga niko ne bi smeo ni popreko pogledati. A sam Andrić je verovatno bio najuplašeniji i osećao se ugroženijim od svih. Ne znam nikoga ko bi odmah po Novoj godini dolazio u Francusku 7 da plati sve moguće članarine koje, inače, niko nije plaćao. U njegovoj zaostavštini bili su uočljivi denjci računa i potvrda o plaćenim strujama i kirijama. Kao da nije znao odakle bi mogao da počne njegov proces i šta bi mogao biti povod. Kao da je znao da bi se svi najbrže i najlakše složili da je on najgori i krivlji od svih. Kasnije su u zemlji koju je proslavio pisali da joj je više zla naneo nego sve neprijateljske vojske.

Nema više velikih pojedinaca i pobunjenika kakvi su bili Tolstoj i Tomas Man. A oni koji u današnjem svetu slove kao takvi individualci kao da nisu ni obavezni da misle svojom glavom. Sve će to umesto njih učiniti drugi. A oni samo to treba da ponove. Jedan od najvećih je, recimo, pisao i o svom srpskom poreklu i o toj legendi koja je živela u njegovoj porodici. Rekao je da nigde na svetu nije imao lepše književno veče nego u Beogradu. Tih godina je na srpskom jeziku štampano desetak njegovih knjiga. Postao je inostrani član SANU, sve mu je bilo jasno, ali sebe nije izostavio ni sa spiska onih koji su tražili bombardovanje Beograda.
U novom svetu ljudi sve manje govore a sve više iz njih govore spikeri. Umesto glava nose TV ekrane.

Šta ugrožava jezik kulture?

- Srušen je Berlinski zid ali čim je uklonjen umnožili su se i postali vidljivi zidovi u dušama i mozgovima a oni su, izgleda, nesrušivi. Ti zidovi ugrožavaju jezik kulture a taj jezik je bio jedan jedini i pr e internet ere.

Umetnik i gospodar danas?

- Pas koji gospodaru donosi štap ostaje metafora i našeg vremena. I gospodar ga nikad ne može baciti ni tako daleko ni u nevreme ni u pogrešnom smeru a da mu ga pas trčeći ne donese.

U simbiozi politike i novca, i umetnost se komercijalizovala?

- Umetnost se sve jače usmerava ka praznom prostoru a umetnici odvraćaju od stvarnosti i živih ljudi. Spilberg je putokaz ne samo za filmske umetnike nego i za pesnike.

O raskolu? Kako vidite naše deobe?

- Raskol je i u svakom čoveku i u celom narodu. Jedna strana ne samo da poriče drugu nego je potire odričući joj i pamet i čovečnost i rodoljublje. Ima li još Srbije u Srbiji i gde je Srbija koju volim? Često mi se učini da volim onu koja ne postoji. Za pesnika prošlost ne prestaje, ona je njegova unutrašnja stvarnost. Poezija nije samo poseban oblik postojanja jezika nego i poseban oblik stvarnosti.

Ima li opstanka u „svetu bez Boga”?

- Religija uskrsava širom sveta, pa razume se i kod nas. Oni koje nije potresalo kad je crkva bila zgažena kao da se ljute i uzbuđuju što je ostala živa. Ali „ako nećemo Boga moraćemo da poštujemo Hitlera ili Staljina”, kazao je T. S. Eliot, a to se događalo i dogodilo bi se opet.

O „režimskim” piscima i „disidentima”? Kakav je odnos danas?

- Homo sapiens je pokazao neviđenu vitalnost. Ne gledamo li posle najnovijih prevrata „heroje” i „mučenike” koje nismo primećivali dok je bitka trajala. Svedoci smo kako državne pisce proglašavaju za disidente i pobunjenike, a disidente sa crnih lista i crnih klupa za državne miljenike i poslušnike. I što da ne, ako može! Truli Zapad, sumnjivi elementi, ostaci poražene građanske klase, slušaoci „Glasa Amerike” i „Glasa Evrope”, bile su etikete pod kojima su decenijama mnogi stradali. Ali poneko iz onog najljućeg ideološkog jezgra koji ih je zbog te krivice gonio, sada ih goni u ime tih znamenja i pod tim zastavama. I ko se ne bi divio toj animalnoj vitalnosti!

Jezik naš, srpski, nasušni, cepa se? I, na kraju, šta bi bio Vaš predlog za čitanje našim političarima?

- U filološkoj ekstazi u malom srpskom jeziku je u naše vreme pronađeno nekoliko jezika. Engleski je ostao samo jedan, i niko ga drukčije ne zove na svih pet kontinenata.

Biće dobro za Nemačku kad Marks bude čitao Helderlina, pisao je Tomas Man. Ali to se ne odnosi samo na Marksa i na Nemačku i na Helderlina. Biće dobro i za Srbiju ako naši politički lideri počnu da čitaju Helderlina i njegovu duhovnu sabraću.

NOBELOVAC REJMONT ZASLUŽNIJI ZA OSLOBAĐANJE POLJSKE OD KOMUNIZMA NEGO VALENSA
Nadzornik nasipa u zimskom periodu
„Seljaci” su surova i sirova knjiga, kakav je bio i život paora na severu Evrope, među blatnim poljima repe, krompira i raži, tamo gde se u njive retko ulazilo u plitkoj obući. Roman pun seljačke muke i primitivne strasti koja često zamiriše na našu srpsku, balkansku, vranjansku
„Nečistu krv” Bore Stankovića, ali strasti još veće, grublje i nemilosrdnije

Na takozvanoj bečkoj pruzi između Varšave i Koluška, gde je razmaženi sin seoskog orguljaša i veseli i neodgovorni poljski književnik Vladislav Rejmont krajem pretprošlog veka bio nadzornik za održavanje železničkog nasipa, pragova i šina, jedna stanica se danas zove – Rejmontovi Lipci. Tamo turisti često zastanu da se slikaju, kao što u Londonu već decenijama u talasima dolaze do Bejker strita da posete rodnu kuću Šerloka Holmsa, najslavnijeg detektiva na svetu, najčešće bez imalo sumnje da je junak svih onih pedesetak romana Konana Dojla zaista postojao. Šezdeset grčkih gradova se od davnina otimaju o adresu Homerovog rođenja, a treći i nama najbliži primer vezan je za naš Titelski breg, na istoku Šajkaške i na jugu Bačke. Stanovnici tamošnjeg malog i pitomog sela Mošorina, rodnog sela i Miletića i Isidore, od pamtiveka tvrde da je breg nastao tako što je Kraljević Marko tuda jednom orao drumove, pa zastao da istrese zemlju iz opanka. Sve arheološke nalaze sa te »lesne zaravni« vezuju za našeg mitskog heroja. I nedavno su u Vojvođanski muzej doneli jednu malu, dečju lobanju, tvrdeći da je to glava Kraljevića Marka. „»Slažemo se”«, rekli su kustosi otresitim Mošorincima, »”ali i pre dvadeset godina ste nam doneli lobanju za koju tvrdite da je Markova.”« Mošorinci se nisu zbunili: „»Jesmo. I ono je glava Kraljevića Marka, a i ovo. Ova je kad je bio mali.«”
Lipci na bečkoj pruzi nadomak Varšave nisu, dakle, selo u kojem se odvija radnja grandioznog Rejmontovog romana »”Seljaci«”, ali već samo nadevanje Rejmontovog imena i naziva imaginarnog sela u kojem se odvija radnja romana toj železničkoj postaji dovoljno govori o značaju drugog poljskog nobelovca u rodnoj zemlji i velikom poštovanju i ljubavi njegovih sunarodnika. Davno sam napisao da u Poljskoj ima više intelektualaca nego u Srbiji stanovnika i da je ta činjenica, a ne ustanak montera i varilaca u brodogradilištima u Gdanjsku, oslobodila Poljake komunističke tiranije 15 godina pre nas.
Rejmontova tetralogija „»Seljaci” je« surova i sirova knjiga, baš kakav je bio i život seljaka na severu Evrope, među blatnim poljima repe, krompira i raži, tamo gde se u njive retko ulazilo u plitkoj obući, a najčešće, tj. gotovo cele godine, u gumenim čizmama i pod kišnim kabanicama. I da je to roman koji je pun seljačke muke i primitivne strasti, strasti koja ponekad zaliči i prosto zamiriše i na našu srpsku, balkansku, vranjansku, na „Nečistu krv” velikog Borislava - Bore Stankovića, ali strasti još veće i grublje, sirovije i nemilosrdnije. U centru romaneskne radnje je istorija porodice bogatog seljaka i friškog udovca Mate Borine, koji živi sa sinom, snahom i dvoje unučadi, ali neće mirno da se skloni, prepiše im njive i imanje i uživa u nužnom smeštaju i dodvoravanju do kraja života, kako je to tamo kanda bio običaj, jer zemljom treba da upravlja i o imanju odlučuje najjači u kući, a „na starcu para ne raste”. Najstariji Borina, međutim, još oseća da je u punoj snazi i veliko bogatstvo mu omogućava da se i drugi put oženi, pa na nesreću – ili da bi priča dostizala ekstatičke vrhunce – ovog puta dovodi najlepšu devojku u selu, pri tom i slobodoumnu, vragolastu i raskalašnu, neodoljivu Jagnu, koja je momke već uveliko pripuštala i u majčinu kuću, još za devojaštva svoga, a najviše, da zlo bude veće, baš Matinog sina Anteka. I sin zato biva izbačen iz kuće, naravno nastavlja da se sastaje sa starom ljubavi i sad već i zakonitom maćehom, ocu je dojavljeno gde se ljubavnici sastaju i on pokušava da ih žive spali u plastu sena. Antek i Jagna se nekako spasavaju, ali konačni obračun visi u vazduhu, kao u antičkoj ili vestern drami.
Na poljskom selu još je bilo rano za pojedinačne, lične, intimne, ljudske drame. Seljak je tek bio oslobođen od robovanja spahiji, ali nije od robovanja zemlji. Zato će se za komadić zemlje i krv proliti i zato jedva da i postoje razlike među seljacima. Oni su uvek zajedno kad je opšte dobro u pitanju, i tad su složni. A inače se zna ko je gde, i u crkvi i na radu: bogati na jednoj, sirotinja na drugoj strani, pritisnuta i pritešnjena spahijskim imanjima. „Tesno je svima, kao u kakvoj mreži, dvorovi su svuda, sa svih strana stežu selo i dave kao zidovi: hoćeš kravu da napaseš van sela – naletiš odmah na dvorsko, pustiš konja – za međom je dvorsko, kamenom ne možeš da se baciš, u dvorsko će pasti… a onda te odmah hvataju, odmah sudovi, odmah kazne! A ti, narode, živi na pesku, balegom se grej i čekaj od Boga blagoslov!”
Tako u Rejmontovom romanu jedan opšti zaplet pripreti da u zasenak baci ovaj pojedinačni obračun, jer lipički spahija prodaje seosku šumu jevrejskim trgovcima, pa celo selo odlazi da se obračuna sa drvosečama. Seljaci tu postaju jedan lik, kao hor u grčkom antičkom teatru. U užasnom masovnom sukobu, gde padaju glave i prska krv na sve strane, Antek vidi priliku da reši i svoj privatni problem, ali baš u trenutku kad nanišani na svog oca Matu Borinu, na starca nasrne i šumar i obori ga kundakom. I sin onda navaljuje na šumara, ubija ga golim rukama, a stari se Borina vraća iz nesvestice i ozaren ugleda sina na svojoj strani: „Ti si to, sine moj… ti!”
Burni događaji u ovoj porodici samo su, dakako, okosnica velikog Rejmontovog romana-epa, podeljenog u četiri dela i na četiri godišnja doba. U njemu je život poljskog seljaka i čitavog poljskog seljačkog sloja, njegovih navika, karaktera, naklonosti, pravila i običaja, gde se svaki vašar ili drugi povod za odlazak u grad slika na desetinama stranica, a red i običaji na svadbama ili sahranama i na celih stotinu. Ako to nije građa za etnologe i etnografe, jer je sav njihov inventar Vladislav Rejmont već zacelo unapred uzeo i preneo u svoj roman, onda je sigurno građa za formiranje slike današnjih čitalaca o vremenima u kojima je stvoreno i sačuvano, i na koje sve načine stečeno, sve ono što ih je kasnije dovelo u gradove, škole i univerzitete, u fabrike i kancelarije. I građa od koje se snovi pletu.

Đorđe Randelj

Kako narod temeljno propada

Došao je kraj oskudici, žitnice su bile pune, žita su bila dobro rodila i svako je, ma bio i najsiromašniji, ponosito uzdizao glavu, pouzdano gledao u sutrašnjicu i sanjao o nekakvoj sreći koje se odavno uželeo.
Jednoga od takvih žetvenih, zlatnih dana, kad su već ljudi vozili ječam, prolazio je kroz selo prosjak,
kojega je pas vodio, ali iako je bila žega, on ne svrati nigde, jer se žurio ka šumi. Teško mu je bilo nositi ugojeni trbuh i krive noge, te se lagano vukao i stalno njušio nosem, ušima osetljivo strigao, zaustavljao kraj žetelaca, nazivao boga, nudio burmutom, a kad bi mu po koja para iznenadno kanula, mrmljao je molitve, ali je smišljeno, bajagi nehotice, navodio razgovor na Jagnu i lipčanske prilike.
Ali ipak saznade, jer su ga se oslobađali bilo čim i nerado govorili.
Tek kraj šume, kad sede pod raspeće da malo odahne, naiđe na njega Mateuš, koji je nedaleko spremao građu za kovačevu vetrenjaču.
Pokaži mi put do Šimeka! - molio je prosjak, podižući se na štake.
- Nećeš kod njih osetiti odmora! Tamo ti je samo plač i nevolja - šapnu Mateuš.
Je li Jagna još bolesna? Pričali su mi da joj se nešto u glavi pomutilo... Nije istina, ali neprestano leži i malo šta razabire o božjem svetu! I kamen bi se nad njom smilovao! O ljudi, ljudi!
- Da tako upropaste hrišćansku dušu! Ali stara vele, tuži celo selo?
Ništa neće učiniti! Svi su odlučili, čitav narod, pravo je na njihovoj strani...
Strašna je stvar gnev čitavog naroda, strašna! - sav se sterse.
Jest, ali je glupa i zla, i nepravedna! - prasnu Mateuš, privede ga do kuće i sam pogleda unutra, ali brzo iziđe brišući krišom suze. Nasta je prela kraj zida lan. Prosjak sede kraj nje i izvuče plavu bočicu.
- Znaš, treba ovom vodom škropiti Jagnu tri puta dnevno i trljati joj teme, pa za nedelju dana kao da si rukom odneo! Ovu vodu su mi dale kaluđerice u Pširovu.
- Hvala ti! Već su prošle dve nedelje, a ona stalno leži bez svesti, samo se ponekad otima da nekud beži, kuka i doziva Jašu.
- Bože, koliko naroda propada, bože! A gde je Šimek?
- Sedi u Lipcima. Ta sve je na njegovoj glavi, ja moram da stražarim kraj obeju.
Tutnu mu u šaku čitav desetak, ali prosjak ne htede uzeti.
- Doneo sam ponešto za nju od dobrog srca i još ću uz to očitati koju molitvu! Dobra je bila za sirotinju i valjana kao malo ko drugi na svetu.
- Istina, imala je dobro srce! A možda i zato mora toliko da propati! - šapnu Nasta.
Od Lipaca je odjekivalo zvonjenje na večernje, a ponekad je dopiralo tandrkanje kola, zveket kosa pri oštrenju i daleka, daleka pesma. Zlaćani prah sa zapada poče zaslanjati celo selo i sva polja i šume.
Prosjak ustade, rastera pse, namesti torbicu, osloni se o štake i reče:
- Ostajte zbogom, dragi moji!

Nick Cave: 'Moralni kodeksi su u nestajanju!'

Novi album - u stvari predstavlja dva sasvim razlicita albuma, 'Abbatoir Blues' i 'Lyre of Orpheus' - izvrsno zvuči, čak i u odsustvu nekih starih clanova Bed Seedsa.

Mnogi su smatrali da se Caveovo stvaralaštvo nepovratno srozalo, jer su nakon briljantnog albuma uslijedila dva lošija.
"Boatman's Call" je meni jako bitan album. Dva albuma poslije njega definitivno su ostala u njegovoj sjeni. "Nocturama" je album koji je trebao biti napravljen brzo na svaki način. Brzo sam napisa stihove, brzo napisao glazbu, brzo je snimao. Sve je bilo rađeno nonšalantno pa i omotnica, kao i imena. A to je bilo zato što smo osjećali potrebu da se odmaknemo od ozbiljnosti prethodne ploče "No More Shall We Part". Sve što smo sada radili proizaslo je iz iz potrebe da popravimo određene stvari koje su se dogodile na prethodnoj ploči.

'Abbatoir Blues/Lyre of Orpheus' prvi je album s novim gitaristom...
Blixa Bargeld bio je jako važna osoba u cijelom mom odraslom životu. To što ga nema tu, to ostavlja jako veliku rupu. Istodobno, kretali smo se prema nečemu što je bilo manje ironično po svojoj prirodi, a on je bio jako u tome da svira gitaru na negitaristički način. Znate ono, ja imam ovaj nekakav strani instrument u rukama, pa ću s njim napraviti najbolje što mogu. Dok je, na neki način, Warren zamijenio Blixu u određenom stupnju i ispunio tu rupu, Warren ipak ne svira glazbu na taj način. On je svira na suprotan način, bez ikakve ironije, i s velikom ljubavlju prema rock'n'rollu i buci.

Kako bi definisao ono šta radi i koje ga teme zaokupljavaju?.
Pokušavam pisati na vrlo odmjeren način, s mnogo razmišljanja o konstrukciji rečenica, skoro demodiranim jezikom. To se u stvari ne događa u rock'n'roll glazbi, i ne bi se trebalo događati u rock'n'roll glazbi, ali se događa u mojoj rock'n'roll glazbi. Moralni kodeks nestaje. Mislim da svatko tko gleda na svijet oko sebe mora to osjetiti. I to me uznemirava. Ima sve manje i manje poštovanja za ovaj svijet. Mislim da puno pišem o tome.

Na novom albumu opet su tu očiti uticaji: Biblija, modernistička poezija, blues stihovi, stari pisci američkog juga...
Odvezao sam se do Nove Iberije nedavno, jer sam se vozio po jugu sa svojom ženom. I onaj predivni pisac krimića, James Lee Burke, smještao je radnju svojih romana u Novu Iberiju, a način na koji opisuje to mjesto čini da ono zvuči kao najljepše mjesto na kugli zemaljskoj... Ali tamo su bili samo Burger King i McDonald's i sve to. Bilo je i španjolske mahovine na drveću i purpurnih sutona, ali sve to viđeno kroz zlatne lukove McDonald'sa.

Nik Kejv je poznat kao katolik. Da li ga je u medjuvremenu zainteresovala jos neka religija?
Pa, pomalo ali u pitanju je prolazna skeptična zainteresiranost. Ja sam pravi tip za čekić i eksere. Često mi je draže da ne pričam o tome. Ponekad se to čini nedolično. Vrlo često moram braniti svoje stavove. A nekako sam odustao od branjenja. Znam da urednici upozoravaju novinare kada me idu intervjuirati, i kažu: "Samo nemoj da ti počne pričati o Bogu." Koncept Boga je u Americi mnogo različitiji od onog u Engleskoj. Zato što vidimo užasavajući rezultat vjere kao te američke stvari, u kojoj je ime Božje oteto od strane bande psihopata i nasilnika i homofoba, i ime Božje korišteno je za njihove vlastite izopačene agende. Tako da ako spomeneš Boga, ili vjeru u Boga, u Engleskoj te se skoro automatski povezuje s takvim načinom mišljenja. Religija je izašla na zbilja loš glas.

Ima li koju misao o trenutnoj američkoj vlasti?
Ružna je i pogresna. Eto, imam dvije misli o njoj.

Hrvatski pijanista Matija Dedić (31) je dobro znano ime ovde, s obzirom da je u poslednje tri godine imao više nastupa u Srbiji nego bilo koji inostrani džez muzičar. Poslednji su bili ove nedelje, prvo u Bitef teatru u Beogradu, gde je svirao uz pratnju Branka Markovića (bas) i Dušana Novakova (bubnjevi), te zatim na festivalu u Pančevu u triju sa Dušanom Ivaniševićem (bubnjevi) i svojim zvaničnim basistom iz Hrvatske Mladenom Barakovićem.
U oba slučaja Dedić, inače sin poznatog kantautora Arsena Dedića i pevačice Gabi Novak, predstavio je publici repertoar od sopstvenih kompozicija prošaran tek po nekim standardom.
- Razlog zašto sam napustio klasičnu muziku je upravo taj što nisam želeo više da gledam u papir sa notama i sviram tuđu muziku, već sam želeo da stvorim nešto svoje - kaže Dedić. - Na studijama u Gracu sam se trudio da naučim što više. I tada i posle svirao sam u raznim postavama u kontekstu onoga što sam naučio slušajući Bada Pauela, Erola Garnera, Vintona Kelija, Oskara Pitersona... Ali, ne mogu ja da budem imitator američke muzike. Ja sam Evropljanin u pravom smislu reči, majka mi je Nemica i zato je moj senzibilitet prirodno drugačiji od američkog. Moje bavljenje džezom je počelo obrniuto, ne sa Luisom Armstrongom, nego Kitom Džeretom. Naravno, posle sam shvatio da nema Džereta bez poštovanja tradicije.


Ko su džez pijanisti čiji vam je senzibilitet najbliži?
- Pored Džereta tu su od početka bili, naravno, Herbi Henkok i Čik Korija. Ali, danas su mi mnogo bitniji ljudi poput Breda Meldoa, Esbjorna Svensona, Gonzala Rubelkabe, znači oni koji se bave evropskom kulturom, koji su proučavali muziku od Bartoka i Šenberga pa nadalje. Jednostavno, nisam crnački tip i u tom smislu sve što bih mogao da budem jeste loš imitator američke muzike.


Bavite se sve češće i pop muzikom...
- Odgajan sam u porodici gde se slušalo od Mocarta do Morikonea, znači nisam džez fašista, što se kaže, niti sam ikada tvrdio da je džez jedina kvalitetna stvar u muzici. On jeste moja glavna strana, ljubav i sve čemu sam se posvetio. Ali, isto tako, nema gore muzike od loše odsviranog džeza. To je najneslušljivija muzika. A u Hrvatskoj je pretežno to tako.


S obzirom da ste često ovde, možete li da napravite nekakvu paralelu između hrvatske i srpske džez scene?
- Paralelu je nemoguće napraviti jer u Hrvatskoj džez scena ne postoji niti mislim da će uskoro moći da se formira. Džez je apsolutno nebitna stvar, kako za ljude, tako i sponzore. Kvalitetnih muzičara ima nas sve skupa tridesetak. A ovde sam samo jedno veće u jednom kafiću sedeo sa njih nekoliko koji sviraju strahovito. Ali, to ne čudi jer je Beograd u odnosu na Zagreb uvek bio daleko ispred kada je u pitanju džez.


Ko bi od ovdašnjih džez muzičara bio najzanimljiviji za hrvatsku publiku?
- Mnogo njih... Recimo dva Dušana za bubnjevima, Novakov i Ivanišević, Branko Marković i Predrag Revišin za basom, Dragoslav Stanisavljević Fredi, Marko Đorđević i Vladimir Krnetić trube, pa Vasil Hadžimanov, mada njega publika već zna jer se dosta muvao po Hrvatskoj... Masa njih. Srbija je rasadnik talenata u džezu, što Hrvatska nažalost nije. U stvari, džez je u Hrvatskoj danas na aparatima koji ga održavaju u životu.

Iako je album izasao "davne" 2001 morao sam ga ovdje uvrstiti...
Nekoliko podataka iz autorove biografije......
Nikola Kolja Pejakovic je rodjen 1966. godine u Banjaluci. Zavrsio je Srednju likovnu skolu ali umesto Likovne akademije, odlazi na beogradski Fakultet dramskih umetnosti, na pozorisnu reziju. Poslije studija retko rezira u pozoriątu, medutim, kad ga put nanese u pozorizte, on radi i scenografiju i kostim i muziku – dajuci predstavi jedan apsolutan autorski pecat. Spontano se okrece filmu i televiziji. Glumi, pise scenarije ( »Lepa sela lepo gore«, »Rat uzivo«), rezira (serija »Slozna braca«), snima muziku…
Jos od Osnovne skole svira gitaru, a kasnije i klavir i usnu harmoniku.

Kolja 1999. godine potpisuje ugovor sa izdavačkom kućom »SYSTEM RECORDS« i snima svoj prvi album »MAMA, NEMOJ PLAKATI«. Nikola je autor svih pesama, glavni vokal, svira vecinu gitara i pojedine klavirske deonice. Na toj ploci mu sviraju poznati beogradski muzicari: Sasa Lokner, Dejan Momcilovic, Boris Krstajic… Producent je Vojislav Aralica, legenda srpske muzičke produkcije. Taj album je promovisao i jedan novi muzičko-idejni pravac: PORNOSOUL, kojim se i nabolje moze opisati Pejakovićev muzicki stil.

Pisuci kritiku jedne Pejakovićeve pozorizne predstave, beogradski pisac i novinar, Vladimir Đuric-Đura (pjevac i voda grupe "Dura i mornari" ga ovako opisuje:

»…Pejakovic je jedan od najzanimljivijih mladih autora sa područja bivse Jugoslavije, poznat ponajviąe kao glumac u filmovima Srđana Dragojevića, Miloąa Radovića i kao lik iz kultne serije Dr. Neleta Karajlca »Slozna braca«. Kao andergraund roker posebnog stila, postao je neka vrsta »jugo Frenka Zape« , sa blagom primesom folka. Blizak je estetici sarajevskog Novog primitivizma, ali istovremeno i sa odmakom od tog pokreta, budući da je veći deo zivota proveo u Srbiji. Njegova licna estetika bi se mogla nazvati nekom vrstom kičastog teatra surovosti, koja spaja Artoa sa Felinijem ili Almodovara sa Bukovskim. Ono sto je Nikola Pejakovic napravio, po avangardnoj snazi i radikalnosti, prevazilazi okvire ovog grada…«

Nikola je rodjen bez malog prsta na desnoj ruci i kao četvoroprsti gitarista član je Udruľenja hendikepiranih muzičara Amerike (Coalition for Disabled Musicians). Zavrsio je muziku za film »Normalni ljudi« Olega Novkovica, u nemacko-jugoslovenskoj koprodukciji, cija je premijera bila na Berlinskom filmskom festivalu.

Iako zivi od filma, postuju ga kao pozoriąnog radnika, zale sto nije nastavio da slika, Pejakovic je najistinitiji kad uzme gitaru od koje se ne odvaja vec 25 godina. Njegov prvenac »MAMA, NEMOJ PLAKATI« je najuzbudljivije i najiskrenije delo koje je dosad stvorio, rock and roll u svom najcistijem obliku.

Opisujuci album Nikola Pejakovic Kolja i Smak Bijelog Dugmeta :"Mama, nemoj plakati!!!" muzicki kriticar Aleksandar Zikic je napisao:

"Najneobicnije iznenadjenje priredio je reditelj, scenarista i glumac Nikola Pejakovic, koji je svoj debi album "Mama, nemoj plakati" potpisao nadimkom Kolja. Teme i price morate cuti da biste poverovali da ih je neko stavio na album..."



Nikola Pejakovic, zvani Kolja, zivii i radi u Beogradu, ponekad navrati u Banja Luku.



Izvinjavam se zbog pravopisnih gresaka.

Seansa sa Čarlsom
Projekat Bukovski


Poslednjih godina srpski se pisci (i njihovi urednici) rado igraju društvenih igara u vidu pisanja na zadatu temu: đa krimić, đa horor, đa erotika, đa sportska priča; pa "Tito & ja", pa hiperstvarnosna "jekseraška" proza iz prigradskih bljuvaonica i sve tako redom. Skupi se tako tuce-dva jošte aktivnih i džilitavih primeraka savremenog spisateljstva ovdašnjeg i navale na Zadatu Temu, pa od toga na koncu konaca nastane zbornik tekstova/priča, ne bi li se videlo ko se kako nosio s Gradivom. Pre ili kasnije, na red su kao inspiracija za "domaći zadatak" morali doći i sami pisci, za sada samo belosvetski: tako su nastali "Projekat Singer" i onaj posvećen Kortasaru, a sada je pred publikom i "Projekat Bukovski", kojim je trinaestoro srpskih pisaca organizovalo literarno-spiritističku seansu, prizivajući duh starog, dobrog Henka iliti Čarlsa Bukovskog.

Sama ideja da se pisci ovako (s)igraju, isprobavaju i odmeravaju u pojedinim žanrovima, temama ili pak kolektivnim omažima bitnim činiocima njihove intimne lektire, veoma mi je bliska i potencijalno krajnje interesantna za čitalački "projekat": i kad je najgore izvedena, od nje nema štete; ako rezultira i nekim dobrim književnim tekstovima koji bez ovakvog "izazova" kanda ne bi nastali, puna šaka brade. A to što je kvalitet priloga u ovim knjigama obično vrlo neujednačen, bože moj, to je teško izbeći: em nisu svi pisci podjednakog dara, em nema svako svoj dan, em ne leži svakome da piše "po zadatku" ili da se, kreativne igre radi, "prerušava", a da ipak ostane svoj. Ovo poslednje je, uostalom, daleko najteže, baš kao što je i daleko najproduktivnije. To dobro zna svaki muzičar: nije lako napraviti "obradu" koja nije ni podražavanje originala ni (ne)svesno sprdanje s njim, nego istinski trijumf Kreacije postavljene na temeljima nečega već dobro poznatog, obljubljenog i otuda "kanonizovanog".

"Projekat Bukovski" pati, manje-više, od svih vrlina i mana svojih prethodnika: to će reći da u ovoj knjizi, avaj, ne manjka ni baba ni žaba – kao ni onih veseljaka koji navedene entitete postojano mešaju – ali da je to ipak ne čini pogodnom za zaobilaženje. Poređane nedosledno izvedenim azbučnim redom prezimena svojih autora, ovaj "baksuzni" broj bukovskijanskih, bukovskoidnih, bukovskoloških, bukovskomanskih i tome sličnih proz(ic)a zgodna je informacija o tome šta (ni)su neki od reprezentativnih naših pripovedača mlađe i srednje generacije naučili od Čarlsa B., čoveka koji među ovdašnjom književnom publikom, pa i delom spisateljstva, uživa teško objašnjiv kultni status kakav ima valjda još samo Džoni B. Štulić, samostalni prevodilac sa mrtvih jezika iz Holandije. Enivej, krenimo na preskok, pa u cik-cak, pa koekude: knjigu otvara priča Ljubice Arsić "Prelep si", jedan od onih karakterističnih, visoko kultivisanih arsićevskih "komada" eterično-erotičnog proznog tkanja, sa samo jednom ugrađenom greškom: priča je više nego vrlo solidna, ama je teško naći kakve bi, on earth, mogla imati veze sa poetikom, stilom, svetonazorom ili bilo-čime-drugim Čarlsa Bukovskog?! Nasuprot "otvornoj" priči, knjigu zatvara postignuće Zorana Magičnog Ćirića "Naručeni život", kojem je po svemu mesto u ovakvoj kolekciji: površinski cinična, dubinski očajnička, upečatljiva rasprava o razvodu iliti naprosto o trošnosti svake ljubavi osim jedne (pogodite koje!), pisana na tragu najboljih komada iz "Starinske stvari" i nekih prethodnih zbirki pisca Nišvila. Marko Vidojković je u "Kutini" prezentovao sočno parče pank-realizma kroz čudesnu hroniku noći u jednom zadimljenom klubu u hrvatskom gradiću, gde grupa BG pankera (bez Dražine slike, ali sa komadeškom prošvercovanih Lakih Droga) dolazi da svira, i da se usput susretne s jednom od onih, kretenskom Istorijom nametnutih slika tobožnjeg Drugog, koje je zapravo tako razgaljujuće Isto. Vladimir Lazarević ispisuje iznenađujuće dobru priču "Šampion", isečak-medaljončić iz Svakodnevnog Urbanog Horora, koji pred kraj pomalo kvari suvišnim, nepotrebno trivijalizujućim imenovanjem važnog "pasivnog" protagoniste u priči, onoga koji na naratora sve vreme brund a sa TV-predikaonice, a koji je inače prepoznatljiv svakome ko nije prespavao poslednje dve decenije "na ovim prostorima". Srđan Papić vrlo lepo vozi u "Vožnji", pred kraj se malo ušeprtljava, ali verujem da se stari Kinaski ne bi mrštio na ovu njegovu priču o trajno nedogođenoj ljubavi onoj koja je najlepša dok "od sebe samo nagoveštaj da"... Srđan Protić odvažno ide ravno do dna, zaranjajući u sve one splačine jedne Odviše Muške Mitologije – kakva se, s pravom ili ne, bar u "pučkoj" recepciji često poistovećuje s Bukovskim – da bi zapravo vešto, razorno i duhovito dekonstruisao celu tu maćo priču, iza koje proviruje/podriguje tek puko, neosvešćeno nasilje, kao supstitut jedne posvemašnje životne Nemoći. Vasa Pavković prilaže priču s jakim priokusom (fingirane?) dokumentarnosti, vrlo intrigantnu studijicu ljudske niskosti kakva savršeno "pliva" u stanovitim, nama dobro poznatim društvenim poretcima – mada je veza svega toga sa Čarlsom B. ipak odviše posredna. Đorđe Pisarev i T. H. Raič, naprotiv, najdoslednije se "drže predloška" i ispisuju priče – u Pisarevljevom se slučaju može govoriti i o oniričkom narativnom ogledu – kao stilske vežbe iz bukovskovštine, pokazujući da se na tom terenu mogu suvereno kretati, ali nikako bez blaženog ironijskog odmaka koji ukazuje na samosvesnu gostujuću prirodu njihovog "henkizovanog" rukopisa. Vule Žurić mangupski dovodi čak tri lažna Čarlsa B. među grotesknu družinu Ovih, Onih i Onih Trećih srpskih pisaca, ne bi li se kroz trio "lažnjaka" u svojstvu medijuma poigrao s napornim paraknjiževno-političkim folklorom ovdašnjeg "književnog života". Pesnik, a odnedavno i romanopisac Zvonko Karanović ubedljivom monološkom minijaturom "Ko je ubio Loru Palmer" naznačuje da se na njega mora ubuduće računati i kao na pripovedača. Raša Kominac ispisuje jedan od njemu svojstvenih gorkih prizora velegradskog noir-intimizma, baš kao i Miroslav Karaulac, heroj otpora žutim soliterskim mravima...

I to je to. Ništa odveć mudro, šarolika zbirčica za prohladno poznojesenje popodne, ali i nova karika svake hvale vrednog lanca književnih igara: a svako takvo igrivo mreškanje pomaže da se razmrda nataložena žabokrečina.

Jedini roman velikog pjesnika


Svoj roman Ponornica Skender Kulenović je objavio tek godinu dana uoči smrti. Ponornica je bila i ostala sjajna potvrda da je pjesnik Kulenović izvrstan i kao romanopisac
Skender Kulenović: Njegov opus stoji kao primjer, uzor, urnek i paradigma ljepote i bogatstva našeg jezika

U opusu Skendera Kulenovića sonet Ponornica prethodi istoimenom romanu. U sonetu Ponornica Kulenović veli: A grotlo mi otješnja: hrupim - na bijelcu vodoskoka,/ a korito me uzme u obale, štake bogalja./ Pa u pjeni mi svijet isperu kloaka i pralja,/ i svi me pomalo otpiju, do mrava-krvoloka.
Tako valjda i jeste nastao roman Ponornica: pjesniku je grotlo otješnjalo i nahrupila je proza. Sočni i opojni jezik Kulenovićeve poezije resi i njegovu prozu, ali nakon formalne strogosti soneta proza će ipak dodati tom jeziku svojevrsnu raspojasanost.

Ono što je Brodski kazao za Marinu Cvetajevu vrijedi i u slučaju Skendera Kulenovića - proza mu je nastavljanje poezije, ali drugim sredstvima. Jer, makar je Kulenović jedan od najuniverzalnijih bosanskih pisaca, koji je pisao (i to dobro) i poeziju i fiction prozu i dramu i esej i putopis, on je ipak iznad svega pjesnik. U poeziji je srž i duša njegovog opusa.

Kierkegaard i Spinoza Skender Kulenović rodio se drugog septembra 1910. godine u Bosanskom Petrovcu. Gimnaziju je završio u Travniku, rodnom gradu njegove majke, gdje je doselio kao desetogodišnjak. Još kao gimnazijalac objavio je ciklus soneta Ocvale primule. Ima kod Kierkegaarda jedan kratki zapis u kojem se on prisjeća nekog svog gimnazijskog rada i u njemu prepoznaje svoje kasnije preokupacije; zapis počinje slijedećom sentencom: "Dosta je čudno da se čovjek kroz cio život u svim uzrastima u osnovi bavi uvijek istim stvarima."

Interesantno je da je ova kjerkegorovska situacija primjenjiva u potpunosti i na Kulenovićev slučaj: forma u kojoj se okušao kao gimnazijalac ostat će mu cijelog života opsesija i bit će forma u kojoj će doseći vlastite umjetničke vrhunce.

Ne treba, međutim, misliti da je Kierkegaard kao mislilac imao nekog utjecaja na Skendera Kulenovića. Ako na našim prostorima postoji pisac formiran pod Kierkegaardovim utjecajem - to je Ivo Andrić; što se pak Kulenovića tiče, njegova je filozofska i životna simbolička ikona bio Baruch Spinoza, čovjek kojemu je posvetio ciklus od pet soneta, koji su - barem prema autoru ovog teksta - nešto najbolje što je Kulenović ikada napisao.

Vrijedilo bi napisati poseban tekst u kojem bi se usporedila dva Borgesova soneta o Spinozi i Kulenovićev ciklus Baruh-Benediktus de Spinoza brusač.

Student, komunista, partizan, dramaturg Studiranje će Skendera Kulenovića uputiti u Zagreb, gdje je upisao pravni fakultet 1930. godine. U to se doba već rađa simpatija za Komunističku partiju Jugoslavije: 1933. Kulenović postaje član SKOJ-a, a dvije godine kasnije i KPJ.

Skender Kulenović će se pridružiti partizanima već na početku Drugog svjetskog rata. Njegov ratni put vezan je uglavnom za Bosansku krajinu (Prvi partizanski odred Bosanske krajine), a učestvovao je i u radu AVNOJ-a i ZAVNOBiH-a. I za vrijeme rata Kulenović piše poeziju (Pisma Jove Stanivuka, Stojanka majka Knežopoljka, Ševa), a nakon rata sve češće i prozu, te drame.

Prve mirnodopske dane provodi u Sarajevu kao direktor Drame Narodnog pozorišta te urednik nekoliko časopisa. Nakon nekoliko godina prelazi u Beograd, gdje je prvo napredovao u hijerarhiji (od 1950. do 1953. radi kao sekretar Narodne skupštine FNRJ), a zatim će osjetiti i okus nemilosti. Naime, nakon što je zabranjena Nova misao (časopis koji je Skender Kulenović uređivao), on će za kaznu biti degradiran na poziciju korektora u Borbi.

Od 1955. počinje raditi u Mostaru kao dramaturg Narodnog pozorišta. Kulenović će 1968. godine u Novom Sadu objaviti Sonete, a tri godine kasnije u Sarajevu će izići Izabrana djela Skendera Kulenovića u pet svezaka; 1977. godine Kulenović je u Nolituobjavio roman Ponornica, a već dvadeset i petog januara 1978. umro je iznenada u Beogradu, gdje je i sahranjen.

Ponornica Roman Ponornica predstavlja zapravo prisjećanje glavnog junaka Muhameda na događaje koji su se odigrali u njegovom zavičaju četrdesetak godina ranije. Na način prustovski jedno davno kratko pismo vraća Muhameda u vrijeme kad je kao student Al-Azhara stigao kući na ljetni raspust. Kroz iznimno uzbudljivu i dinamičnu fabulu prelama se s jedne strane analiza društvenih i porodičnih odnosa za vrijeme austrougarskog perioda u Bosni i Hercegovini, kad - da parafraziramo Huxleyja - jedan svijet još nije bio umro, a drugi još nije imao snage da se rodi; s druge pak strane roman, ispripovijedan iz Muhamedove vizure, postaje i priča o njemu samom, njegovom životu i njegovim vezama s ljudima, o jednoj konkretnoj ljudskoj sudbini - condition humaine.

Moguće je u liku Muhamedovom čitati i svojevrstan simbolički autoportret Kulenovićev, ali je u simboličkom smislu najjači ipak motiv ponornice, motiv koji je zapravo u isto vrijeme centralni motiv romana i centralni motiv cjelokupnog Kulenovićevog opusa.

Zanimljivo je u tom kontekstu spomenuti da je, još osam godina prije nego je roman Ponornica i objavljen, Stevan Raičković svom eseju o Kulenoviću dao naziv Pesnička ponornica Skendera Kulenovića.

Osim sjajnom fabulom te jednostavnom i efektnom formom, Ponornica ponajviše plijeni jezikom. To je onaj glasoviti Kulenovićev jezik koji su kao prvorazrednu vrijednost prepoznali, među ostalim, i Radomir Konstantinović te Danilo Kiš. U eseju Apsolutni Krajišnik Skender Kulenović autor kultne Filosofije palanke s neskrivenim će divljenjem govoriti o "izuzetnom jezičkom čulu" Skendera Kulenovića te dodati: "Njegovo znanje jezika jeste znanje na granici bića i ne-bića, na kojoj kao da se, pod pretnjom uništenja, između 'stvari', egzistencije i reči gubi razlika, tako da, na mahove, tu biti znači govoriti (…)."

Danilo Kiš pak svoj kratki i apsolutno antologijski esej počinje dijagnozom: "Skender Kulenović je bio rudar jezika (…) zalazio je on u najdublje slojeve našeg bogatog jezika (…). Jednako u svojim pesmama kao i u svojim prozama, Skender je birao uvek najtvrđu reč, uvek iz najdubljih jezičkih slojeva, uvek iz najtamnijih svojih leksičkih zona, jer je za njega najtačnija bila ona reč koja je najduže mirovala u rudi predanja, ona koja je najmanje istrošena, ona koja je najljuće zveknula na njegovom jezičnom nakovnju."

Prepoznat će Danilo Kiš u Kulenoviću i teški istočnjački prigušeni senzualizam, kao i osjećanje da jedino što poput stećka može nadživjeti sve naše iluzije jest teška reč maternjeg jezika. Danas, u vrijeme pomutnje jezika, u vremenu u kojem nacionalisti i loši pisci zapišavaju granice svojih provincijskih idioma puritanskim sužavanjima, cenzurom i egzorcizmom nepoćudnih izama, Kulenovićev opus stoji kao primjer, uzor, urnek i paradigma ljepote i bogatstva našeg jezika.

Posrnula elita
DOBRI poznavaoci stvaralaštva i života američkog književnika Henrija DŽemsa (1843-1916) imaće razloga za tvrdnju da delo ponekad i ne mora da bude "odraz piščevog života". Razloge za to pronašli su u "privatnim pogledima" i njegovih junaka autora koji ne odražavaju iste stavove na svet i prirodu iz okruženja.

U tadašnjoj SAD koje su još "lečile" rane građanskog rata vođenog između "jenkija" i "konfederalaca", ovaj pisac je postao velikan i zajedno sa Markom Tvenom otrgnuo je književnost ove zemlje iz kvaziistorijskih priča koje su tamo bile glavna tvorevina. Napisao je više dela koja su uzdigla američku književnost u sam vrh svetske literature. Među njima su najpoznatiji obimni romani "Amerikanac" (1877), "Dejzi Miler" (1879) i "Portret jedne ledi" (1881), romanska priča od oko 700 strana koju naš list objavljuje u sredu, u prevodu Predraga Milojvića.

U to doba u književno prebogatoj Evropi pisci su još stvarali pod uticajem romantizma, realizma i naturalizma, dok je Henri DŽems već bio duboko zagazio u "psihološke vode" čiji će glavni predstavnik biti Marsel Prust sa njegovim obimnim delom "U potrazi za izgubljenim (i pronađenim) vremenom"! Kada je DŽems počeo da piše "Portret jedne ledi" imao je 37 godina i nalazio se u Firenci, u Italiji. Zatim prelazi u Veneciju gde nastavlja da piše. Dobro je poznavao italijanski i francuski jezik, jer ovaj neostvareni pravnik sa Harvarda više je voleo da piše seleći se iz kraja u kraj Evrope. Godinu dana pre smrti, nezadovoljan što SAD ne žele da uđu u Prvi svetski rat na strani saveznika, odriče se američkog državljanstva i umire sa pasošem Engleza. Divio se junaštvu malene Srbije koja je ratovala protiv deset puta jačeg neprijatelja i hrabrosti Francuza da se odupru nemačkoj najezdi.

U romanu "Portret jedne ledi" u prvi plan je istaknuta glavna junakinja, Izabela Arčer, Amerikanka, koja u drugoj polovini 19. veka "otkriva" Evropu. Ona je genijalna, ponosna, pametna, ali istovremeno i slabašna osoba. Voli istovremeno više muškaraca i postaje bogata naslednica. Udaje se pri tom za dekadentnog, ciničnog i potkupljivog Engleza koji živi u Italiji, gde je boravio i sam pisac. Nekom od onih koji budu čitali ovu izvanrednu knjigu, možda se neće svideti njen glavni lik, neće "navijati" za nju, ali će u svakom slučaju čitalac biti očaran piščevim opisima Izabele, njenih poznanika i priča iz visokog društva koje traju "do beskonačnosti".

Kada je roman pročitao izvesni ljubitelj dela Marsela Prusta, u kritici je preporučio: "Napustite 'Traganje za izgubljenim vremenom', pređite na iščitavanje "Portreta jedne ledi". A oni koji vam tvrde da ne postoji književna veza između ova dva pisca, to nije tačno, DŽojs je pisao olovkom istog 'kalibra' kao i Prust!"

U romanu junakinja Henrijeta Stekpol reći će lordu Verbertenu: "Sigurno vam dosad niko nije rekao. Ne odobravam lordove kao ustanove. Smatram da je vreme prešlo preko njih i da je daleko otišlo napred". Inače, u njemu, kao i drugim delima DŽemsa, mnogo je opisa atmosfere izobilja i dokolice, a naglasak je na ponašanju i estetskoj percepciji junaka. Pisac to ovako opisuje:

"Čitalac zna već više o njemu nego što će Izabela ikad moći da sazna, i zato neka ima ključ tajne njegovog života. Ono što je Ralfa držalo u životu bilo je prosto to, da se on nije dovoljno nagledao osobe koja ga je najviše zanimala na ovom svetu. Nije bio zadovoljan: očekivao je još, i nije smeo da propusti ništa. Želeo je da vidi šta će ona da uradi od svog muža - ili šta će njen muž da uradi od nje. Ovo što je gledao bio je samo prvi čin drame, a on je bio rešen da odsedi celu predstavu."

Ovo DŽems piše dok Evropom suvereno vlada impresionizam. To je vreme, kako primećuje Milica Mint, umetnosti visoke renesanse, papskog Rima, flamanskih majstora, umetnosti u kojoj je umetnik vertikala, a novac horizontala. Ali, ogoljene činjenice proviruju tu i tamo - ispod izvanrednih freski koje je Henri DŽems sačinio prema svojim evropskim i američkim modelima gde počiva sloj jeftinog puritanskog premaza - "dobro je što je korisno". NJegov velelepni ton maskira podlu jagmu za novcem, kako među aristokratama kojima je isteklo vreme, tako i među njegovim zemljacima nesposobnim da ga stvore, sve živeći u pozajmljenim lepotama evropske kulture. "Nema ničeg u Americi za džentlmena", kaže jedan od begunaca iz njihove prostrane mlade zemlje. Ali i DŽems je bio jedan od tih.

A kada su mu neki ondašnji kritičari zamerili što piše samo o otmenom svetu, dok su radnici svuda živeli u velikoj bedi, on je odgovarao da bi bilo smešno da je Prust pisao o zanatlijama iz pariskog predgrađa. I dodavao je da niko nema pravo da zameri slavnom Sen Simonu što je pisao samo o dogodovštinama na dvoru Luja DŽIV.

Zato je, kada je ovaj roman objavljen u NJujorku 1904, jedan američki kritičar malo ironično zaključio: "Glavna osobenost je način da Henri DŽems uvek ostavlja čitaoca da sumnja. Često sam tokom čitanja osećao kao da čitam neki roman iz "crne serije" punog cinizma. Ovde se ljubav menja za novac.
Ali, vremena su bila takva. Takva su izgleda uvek i postojala kroz istoriju...

PRODALI PRETKE
JEDAN francuski kritičar je početkom prošlog veka napisao da se Henri DŽems tako dobro u svojim delima naruga "lepoti američke demokratije i dekadentnoj ali prefinjenoj evropskoj civilizaciji". I navodi reči njegovog junaka milionera: "Ako oni ne prodaju svoje pretke, gde su onda svi ti preci bili pokupovani?".

ANTISLUHISTA VLADISLAV REJMONT KOMPONOVAO VELIČANSTVENU SIMFONIJU O POLJSKOM SELJAKU
Umetnik i naučnik gluvarenja po Varšavi
Da nije bio toliko netalentovan za muziku, Rejmont, najmlađi sin seoskog orguljaša iz siromašne parohije kraj Lođa, bavio bi se poslom od koga su pristojno živeli njegov otac i pet stričeva. Jer, crkveni orguljaš sve do Prvog svetskog rata imao je među nižim slojem seoskog stanovništva lagodan život skoro kao i župnik, a i slobodu od kmetskih obaveza, sa kojom je Poljska ušla u moderno doba

Ne može se ni zamisliti šta se sve može dogoditi čoveku kad nema muzičkog dara, pa ga potom još i pregazi voz, ali ne na samom kraju života, kao Anu Karenjinu, nego baš na vreme. Da nije bio totalni antisluhista, poljski romansijer Vladislav Rejmont, najmlađi sin seoskog orguljaša iz siromašne parohije Tušin u okolini Lođa, bavio bi se poslom od kojeg su, skromno ali lagodno, živeli otac i pet njegovih stričeva. Jer, posao crkvenog orguljaša u 19. veku i sve do pred Prvi svetski rat omogućavao je nižem sloju seoskog stanovništva lagodan život skoro kao i župniku, pa i bolji (župnik se, vezan katoličkim celibatom, nije ženio), a što je još važnije, slobodu od kmetskih obaveza, kojom je poljska provincija ušla u moderno doba.
Vladislavov otac imao je pre njega već jednog sina i sedam kćeri bez miraza. Pošto je prvenac naslednik uveliko bio poslat na velike škole, od potonjeg poljskog nobelovca i junaka ove naše priče očekivalo se i zahtevalo da nastavi porodičnu tradiciju. Nije pomagalo što je od početka bilo jasno da je Vladislav za muziku gluv kao top, te da se nikad nijedna nežna nota neće probiti kroz njegovo tvrdo uvo. Otac ga je tiranisao do te mere da ga čak ni u redovnu školu nije davao – sve je bilo podređeno muzici. I tek kad je deran stasao i čak i ocu, tvrdoglavom kao magare, postalo jasno da od tog brašna hleba biti neće, našeg junaka su odveli ujaku u Varšavu da uči krojački zanat. Rejmont će kasnije kratko zabeležiti da mu je jedino školsko svedočanstvo koje je ikad stekao bio kalfenski ispit u večernjoj zanatskoj školi; u svedodžbi piše da je zvanje kalfe dobio na osnovu dobro sašivenog fraka. Ali je zato, naglašavao je, ujakova radnja bila pri samom ulazu u Stari grad, dakle u staru trgovačku Varšavu, „pa se tu imalo štošta videti i naučiti“. Mi ćemo kasnije, to jest Momo Kapor, taj obrazovni sistem nazvati – gluvarenje.
I ovde, dakle, imamo posla sa književnim samoukom tipa svog savremenika, ali već uveliko priznatog i slavnog Maksima Gorkog, koji je stigao sa samog društvenog dna, pa tamo vazda i tražio i nalazio svoje teme i sižee. A falinke u obrazovanju i široj kulturi nadoknađivali su mu dar zapažanja i izvanredno pamćenje. Rejmont je onda, kao u kakvom lošem bildungs-romanu, pobegao i iz šnajderaja i priključio se prvoj putujućoj pozorišnoj trupi na koju je naišao, gde ga je i dalje pratila njegova „srećna“ zvezda, pod kojom je kanda i rođen. Brzo se ispostavilo da budući veliki romansijer nema ni za glumu smisla ni talenta, pa kad mu je dojadilo da iznosi tacne i podiže i kvari šatre od sela do sela, on ti lepo podvije rep i vrati se roditeljima. Otac ga nekako progura da nadzire pružne radnike, gde je samo nastavio ono „školovanje“ sa prozora varšavske krojačke radnje na ulazu u Stari grad. Tri puta je službu napuštao i tri puta se na roditeljske molbe vraćao, uvek na sve manju i manju platu, jer poslodavcima baš i nije ulivao preterano poverenje. I večito beži sa pruge i od pruge i živi sa seljacima. Nema on vremena za posao, jer mora da piše ljubavne pesme, a potom i sličice iz života svih tih seljaka, sa kojima i inače dangubi povazdan i radovima zasipa varšavske redakcije.
Ono što se potom desilo, desilo se valjda već hiljadu puta u lepoj i strašnoj istoriji književnosti: prva objavljena pripovetka i prvi honorar („kapital od tri i po rublje“) odvode ga zauvek u Varšavu, da osvaja svet. I tada je Rejmonta bog pogledao. Jedan časopis ga je poslao sa hodočasnicima do čudesne ikone Bogorodice u Čenstohovi, najvećem poljskom katoličkom svetilištu, poput francuskog Lurda ili hrvatskog Međugorja. NJegova virtuozna novinska reportaža sa tog hadžiluka, objavljena kasnije i u zasebnoj knjižici, postala je pravi bestseler u najkatoličkijem evropskom narodu.
To je Rejmontu omogućilo lagodan život, duga putovanja i ozbiljan književni rad, a nama je samo još jedna potvrda da je za stvaralaštvo ponekad dovoljan i sam božji dar, ili tek želja, odricanje i ljubav. Nije se tu, u razmišljanju o najvažnijem, teško dosetiti baš i najupadljivijih primera, ako pogledamo sa početka ili sa samog vrha evropske i svetske književnosti: ni Šekspir, a ni sam Homer, nisu baš preterano dozvoljavali da ih obavezno školovanje omete u (samo)obrazovanju.
Vladislav Rejmont proslavio se romanom „Glumica“, a sasvim je jasno odakle mu siže za to njegovo prvo pravo i obimno književno delo: junakinja je kći šefa železničke stanice koja beži u svet sa putujućim pozorištem. Ovaj roman, a pogotovo njegov dvostruko obimniji nastavak „Previranja“, učvrstili su slavu poljskog romansijera, kojem je nedostajala samo još ona železnička nesreća s početka priče pa da se za ceo život obezbedi. A kad mu se to 1900. godine zaista dogodilo, odšteta je bila dovoljna za ceo život. Toliko je velika bila baš zato što su ga povrede dovele do životne ivice.
Potreba da sebi priušti najčuvenija lečilišta bila je potom najbolje pokriće da budući poljski nobelovac veći deo svojih poslednjih godina provede na adresama o kojima je celog života sanjao, pogotovo što mu je slabo srce stvaralo najozbiljnije tegobe. U to vreme grandiozni četvorotomni roman „Seljaci“, koji će mu doneti svetsku slavu i Nobelovu nagradu, već je bio u skicama, i podeljen, po uzoru na Emila Zolu i njegov roman „Zemlja“, na četiri knjige koje se zovu po godišnjim dobima, da bi se još više istaklo koliko je seljački život zavisan od života zemlje, od „svete zemlje“, „majčice zemlje“, „zemlje hraniteljke“...
To je surova i sirova knjiga, kakav je i život seljaka na severu Evrope, među blatnim poljima krompira i raži, tamo gde se u njive retko ulazi u plitkoj obući, a najčešće u gumenim čizmama. Roman pun seljačke muke i primitivne strasti, strasti koja ponekad nalikuje i prosto zamiriše i na vranjansku „Nečistu krv“ Bore Stankovića, ali strasti veće i grublje, sirovije i nemilosrdnije. To je milje Zolinih piljara u „Trbuhu Pariza“, pravi poljski manifest naturalizma, u kojem se ljubav preračunava u hektare i lance, bogatim mirazom nadoknađuje svaka nevestina falinka, a glavni junak, stariji seljak udovac se ponovo ženi, između ostalog i zato da ne bi propala bogata garderoba preostala iza pokojne mu supruge, domaćice i majke njegove familije, životne saputnice sa kojom je maltene ceo vek proveo. Sva sreća da to drugde, naročito ovde, južnije, ne biva, nikad.
Đorđe Randelj

ANRI BERGSON, NAJBOLJI STILISTA MEĐU FILOZOFIMA, NAJVEĆI FILOZOF MEĐU PISCIMA
Mislioci su ljudi posebnoga kova
Francuski elitni kulturni krugovi su za jezičku i književnu virtuoznost koju je u svoj prvorazredno antiintelektualistički stil ugradio Anri Bergson smislili posebnu kovanicu, ravnu odlikovanju koje nije lako steći - bergsonska leporekost

Ako izuzmemo najznačajnijeg francuskog filozofa 20. veka Žan-Pola Sartra, koji je Nobelovu nagradu, ipak, pretežno dobio za svoj književni opus, a on jeste impozantan, kako romaneskni tako, još više, dramski, i koji je ovo priznanje jedini odbio - samo su dva “čista” filozofa mogla da se podiče ovom najvažnijom književnom nagradom na svetu. Pripala je 1908. nemačkom filozofu Rudolfu Ojkenu, Fihteovom sledbeniku i nastavljaču njegovog etičkog idealizma, i 1927. velikom francuskom misliocu i istančanom stilisti Anriju Bergsonu (1859-1941). To su i najveći presedani u dugoj i slavnoj istoriji nagrade iz fonda bogatog švedskog pronalazača dinamita Alfreda Nobela - uz istoričara antike Teodora Momzena i političara i državnika Vinstona Čerčila, čije su naučne i političke spise (jednu istoriju i jedne ratne memoare) čuvari i ocenjivači iz slavne Nobelove fondacije posredno svrstali i priznali za “lepu književnost”.
Laureati se lepšem priznanju nisu ni mogli nadati, pa tako ni Anri Bergson, a njegova jezička i književna virtuoznost i prvorazredni antiintelektualistički stil dobili su u francuskim kulturnim i stvaralačkim krugovima posebno ime – la belle parole bergsonienne. Nešto što bi se moglo prevesti kao – bergsonska leporekost, koju sačinjavaju “veština njegovog briljantnog pera i pažljivo, rafinirano odabiranje reči”, kako je u “Leksikonu filozofa” formulisao Danko Grlić u raskošnoj i nadahnutoj odrednici o Bergsonu.
Ne dobija se Nobelova nagrada za književnost samo zbog leporekosti, niti je istančani spisateljski stil dovoljan da se bude jedan od najvažnijih savremenih filozofa. Bergson se sa svojim najvažnijim delima pojavio tačno 1900, kad je, na raskrsnici vekova, u njegovom gradu Parizu, prestonici ne samo Francuske nego i Evrope, pa i cele zapadne civilizacije i hemisfere, održana Svetska izložba, na kojoj su se posetioci zauvek oprostili od evropocentrizma, te kratkovide, ali i dugoveke navike. Da fasciniraju učesnike iz egzotičnih daljina, Francuzi su specijalno za ovaj spektakl podigli i Ajfelov toranj, na koji potpisnik ovih redova nije smeo da se popne ni sto godina kasnije, pa onda pomislite samo kakva je i kolika ta skalamerija. “To nema ni u Čurugu”, rekao bi i potpisao Dragomir Popnovakov, najveći živi pripovedač Vojvodine, što je samo najnoviji geografski pojam i administrativni naziv za Bačku i njenu okolinu. Desilo se, međutim, nešto sasvim suprotno: gosti su fascinirali domaćina. Šarolikost paviljona prekomorskih kolonija i egzotičnih zemalja donela je sumnju Evropljana da je naša zapadna civilizacija večna i pojačala svest o realnoj mogućnosti da ona skonča. Razmišljanja o tome Osvalda Špenglera i Arnolda Tojnbija, pa do naših savremenika Levi-Štrosa i Fukoa, samo su plod saznanja o mnogostrukosti civilizacija i njihovih degenerativnih i regenerativnih ciklusa.
Sve to je uzdrmalo optimistički polet Evropljana u idilično doba na razmeđi vekova, koji se u naučnoj i stvaralačkoj ravni ogledao u čvrstoj veri u sigurnost i napredak, pa onda i večnost njihovih civilizacija i kultura. Pogled i životni stil oličen u tzv. scijentističkom pozitivizmu, to jest veri u presudni uticaj nauke i naučnih otkrića, kojima se služilo i klanjalo kao nekad bogu i svemu božanstvenom i božanskom. Zato razdraganim, maženim i paženim Francuzima nije bilo lako da na College de France prihvate jednog provincijskog profesora koji im tura prst u oko svojim antiintelektualizmom i prosto ih nagoni da krenu putevima intuicije, tj. pojedinačne svesti, u svojim stalnim menama neuhvatljive. Zašto je Bergsonov uticaj na francusko mišljenje bio početkom prošlog veka presudan, sem što je kod mnogih bio površno i pomodarski prihvatan? Zato što je Anri Bergson predvodio pobunu modernog čoveka od akcije protiv autoriteta Grčke, naročito Platona, povezujući svoju misao sa imperijalizmom i automobilskom industrijom. Svet je na početku veka nauke tražio baš takvu filozofiju i zato uspeh koji je ona postigla nije iznenadio nikog.
Britanski filozof i matematičar Bertrand Rasel je filozofske struje podelio i klasifikovao prema želji koja je imala preovlađujući uticaj da nekog filozofa navede na filozofiranje. Razlikovao je filozofije osećanja, inspirisane ljubavlju prema sreći; teorijske filozofije, inspirisane ljubavlju prema znanju; i praktičke filozofije, inspirisane ljubavlju prema delovanju. Među filozofije osećanja Rasel je svrstao sve one koje su pre svega optimističke ili pesimističke, sve one koje pružaju šeme spasenja ili pokušavaju da dokažu da je spasenje nemoguće. U ovu klasu spada većina religioznih filozofija. Među teorijske stavio je, razume se, većinu velikih sistema, jer, iako je želja za znanjem retka, ona je bila izvor većine onog što je najbolje u filozofiji. A praktičke filozofije su one koje smatraju delanje za najviše dobro, smatrajući da je sreća posledica, a znanje samo instrument uspešne delatnosti. “Filozofije ovog tipa bile bi uobičajene među zapadnim Evropljanima kada bi filozofi bili prosečni ljudi”, poentira Rasel, “ali kako stvari stoje, one su donedavno bile retke; zapravo, njihovi glavni predstavnici su pragmatičari i Anri Bergson”.

Đorđe Randelj

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
Katolik sa Davidovom zvezdom

* Dobivši u 17. godini nagradu za originalno rešenje matematičkog problema, Bergson postaje zagovornik teze da je intuicija dublja od intelekta, te da nema ničeg u filozofiji što ne može biti objašnjeno svakodnevnim jezikom
* Punih 16 godina predavao je filozofiju po provincijskim srednjim školama, sve dok doktorsku disertaciju na latinskom jeziku nije odbranio na Sorboni
* Od 1900, kad je postao profesor Francuskog koledža, njegova predavanja bila su toliko popularna da su privlačila pažnju ne samo studenata i drugih profesora, nego čak i turista
* Već više od sto godina studenti najprestižnijeg francuskog koledža svoju školu kolokvijalno zovu - Bergsonova kuća
* Među 40 ’besmrtnika’ Francuske akademije uvršten je 1914. i u međuratnom periodu bio kultna, često arbitražna ličnost kulturne javnosti u svojoj otadžbini
* Rođen u braku francuskog Jevreja i Irkinje, Anri Bergson je u starosti smatrao katolicizam konačnom fazom judaizma, ali se pred samu smrt 1941, u jeku Drugog svetskog rata, prvi put prijavljuje kao Jevrej, ogorčen ponudom Petenove vlade da bude izuzet od antisemitskih zakona. Iako teško bolestan, stao je u red da bude registrovan i dobije Davidovu zvezdu

M. Lazović

ZAŠTO BAŠ... Anri Bergson
Čovek je „ubio” svoje instinkte

“U jedinstveno pronicljivom pobijanju determinizma, Bergson dokazuje da univerzalni intelekt, kojeg naziva Pjer, ne može da predvidi život druge osobe, Pola, osim koliko može da prati Polova iskustva, osećanja i dobrovoljne radnje u svim svojim manifestacijama, dok ne postane njemu identičan, kao dva jednaka, podudarna trougla.
Imaginacija i intuicija su ponekad u stanju da polete tamo gde inteligencija zaostaje. Nije uvek moguće odlučiti da li je imaginacija zavedena, ili se intuicija priznaje i dozvoljava da bude ubeđena.
U objašnjenju svoje doktrine, u ’Kreativnoj evoluciji’, Bergson je stvorio veličanstvenu poemu, kosmogoniju širokog obima i neumorne snage, a nije žrtvovao strogo naučnu terminologiju. Ova poema predstavlja i neku vrstu drame. Svet je stvoren od dve sukobljene tendencije. Jedna predstavlja materiju koja, u sopstvenoj svesti, stremi naniže; druga je život sa urođenim osećajem za slobodu i sa večnom kreativnom snagom, koja stremi nagore, ka svetlosti znanja i neograničenim horizontima. Ova dva elementa su pomešana, oni su zatvorenici jedan drugog, a proizvod saveza se grana na različite nivoe.
Prva radikalna razlika je između biljnog i životinjskog sveta, između nepokretnih i pokretnih organskih aktivnosti. Uz pomoć sunca, biljni svet skladišti energiju koju crpi iz inertne materije; životinjski je oslobođen ovog fundamentalnog zadatka, jer može da crpi energiju već uskladištenu u biljkama, iz koje oslobađa eksplozivnu silu srazmernu svojim potrebama. U višem delu ovog lanca životinjski svet opstaje na račun drugog životinjskog sveta, jer je u stanju da, zahvaljujući ovoj koncentraciji energije, podvuče svoj razvoj. Stoga evolucioni put postaje sve raznovrsniji i to nije izbor naslepo: instinkt je rođen istovremeno sa organizmom koji ga koristi. Intelekt, takođe, postoji u fazi embriona, ali je ipak um inferioran naspram instinkta.
Na vrhu ovog lanca, u čoveku, inteligencija postaje predominantna i instinkt se gasi, ali ne nestaje potpuno.”

(Deo inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)

Vlatko Stefanovski
Sviram tugu za jugom
Prošle nedelje u Skoplju promovisan je najnoviji album Vlatka Stefanovskog „Treća majka“ („Avalon production“). Album sadrži obrade devet tradicionalnih makedonskih pesama i jedne turske i snimljen je u studiju Stefanovskog u Skoplju, a mastermiks urađen u Ljubljani. „Treća majka“ jeste album nastao uz pomoć dvojice takođe sjajnih muzičara, američkog gitariste srpskog porekla Miroslava Tadića i bugarskog multiinstrumentaliste Teodosija Spasova, koga ovdašnja publika najviše zna kao kavalistu.

„‘Treta majka’ nastavak je akustičnog gitarističkog putovanja koje smo započeli Miroslav Tadić i ja pre devet godina. Naš gost, Bugarin Teodosija Spasov, izvanredno se uklopio i osvežio zamišljeni koncept“, kaže za „Blic“ proslavljeni makedonski gitarista, koga mnogi, čak i direktni konkurenti (na primer, Nopfler iz „Dajer strejts“), po umeću sviranja postavljaju na drugo mesto, iza još uvek nenadmašnog Erika Kleptona.

Kako ste kao autor došli do „krosover“ ideje?
- Imao sam 19 godina kada su nastajale moje prve kompozicije i prve „krosover“ ideje, kada je radila čista intuicija i kada sam razvijao želju za različitošću i originalnošću. Nisu to bili nikakvi planovi, koncepti ili kalkulacije za uspeh preko noći. Konsultovao sam dva snažna izvora: tadašnju rok-džez-fjužn scenu i makedonsku narodnu muziku. Mislim da sam najbolje stvari uradio veoma spontano, kao iz rukava.

Zašto ste se manje posvetili duhovno-verskom a više narodnom muzičkom nasleđu, uključujući bluz i džez?
- Narodna muzika, vesela ili tužna, prikladnija je za tretiranje, bar meni, od duhovno-verske ili od one muzike koja ima vizantijske korene. Verovatno je i manje odgovorno baviti se narodnjacima. Sebe ne smatram ni džez ni bluz muzičarem, ali ponekad se ubacim u razne druge muzičke projekte, trudeći se da funkcionišem najbolje što mogu.

Kako ste uspeli da i pored postignute supersonične brzine u sviranju gitare sačuvate emociju i meditativni pogled na svet?
- Sviranje gitare nije i ne sme biti mučenje. Nikada nisam sebe neprirodno forsirao. Vežbao sam i vežbam u umerenim, ljudskim dozama. Ne možete se muzikom baviti više od tri-četiri sata dnevno. Ostatak vremena možete provesti oko muzike, lemeći kablove, slušajući je, preslušavajući snimke... Preterano vežbanje ili manijakalno provođenje vremena u studiju jeste kontraproduktivno. Popijte kafu sa ljudima, pivce sa prijateljima, družite se sa decom - i tek onda imate o čemu da svirate i pevate. Ne morate ići na Himalaje u potrazi za prosvetljenjem.

Kojim biste naslovom albuma, pozorišnog dela ili filma za koji ste radili muziku najbolje opisali poslednjih petnaest godina na Balkanu?
- Mislim da dosta naslova mojih albuma asociraju na situaciju na Balkanu u poslednjih petnaesetak godina. „Kalabalak“, „Kao kakao“, „Cowboys & Indians“, „Kula od karti“ etc. Nije moje da dodatno objašnjavam šta je pisac hteo da kaže, ali ako hoćete, bio je pravi kalabalak (od turskog galebelik - gužva, haos, prim. M. P.). Bilo je mutno kao kakao, u sukobu su bili kauboji i indijanci, i gradila se kula od karata.... „On the road“ je pravo sagledavanje stvari. Nastupao sam u svakom mestu koje ima bilo kakav koncertni prostor, a nastupao sam i u mestima gde nema koncertnih prostora. Monaško bavljenje gitarom i rad u studiju samo su jedan aspekt mog rada. Prava iskušenja i iskustva su na putu.

Navodno ste izjavili da bi vam najviše odgovarao prostor „balkanske federacije“. Koliko su ideja muzičke i balkanske „fuzije“ u vašem slučaju povezane?
- U zadnje vreme sarađujem sa muzičarima iz svih balkanskih krajeva. I mi te granice preskačemo mnogo lakše nego političari, trgovci, šverceri ili turisti. Nemamo baš toliko vremena da čekamo da svi budemo u EU da bi kasnije normalno putovali i sarađivali. Treba živeti i raditi sada i ovde. Malo je komplikovano, ali šta je - tu je. U Skoplju živim jer me je tu sudbina smestila. O dobrim i o lošim aspektima takve odluke možemo dugo razgovarati, ali tu je moj dom.

Zašto se na promociji vašeg novog albuma pilo isključivo vino iz tikveškog kraja?
- Tikveš jeste glavni sponzor našeg novog albuma, ali, verujte, „t’ga za jug“ je i moj privatni izbor kada je reče o crvenom vinu.

Dve velike žene

"CRNA limuzina juri prašnjavim drumovima prema Sajgonu. Sediš pozadi s tim strancem. On je bar dvostruko stariji od tebe ... i Kinez. To je već opasna stvar. Ali, dođavola... mlada si, počinješ da skrećeš s puta. Imaš grudi, noge i ruke... i želiš da ih iskoristiš. Nemaš oca, tvoj brat je sadist, majka ti je izlapela učiteljica u nekoj školi usred močvare. Razmenjujete banalnosti. On se ispoveda - nema posao, nema budućnost... Otac mu je opijumski zavisnik, vezan za krevet već deset godina - otkako mu je umrla žena. Da li te je briga? Ne. Ti sanjaš da napišeš roman u kojem ćeš se osvetiti bratu, svom brutalnom bratu psihopati. Posmatraš kako promiče pejzaž... sela, pirinčana polja, šumarci, horizonti. NJegova ruka bojažljivo kreće u susret tvojoj... prvo se dodiruju prsti, zatim šake... konačno, kao u punom seksualnom zagrljaju, njegovi prsti prepliću se sa tvojima..."

Esejisti i kritičari su se utrkivali u “čitanju konteksta” filma nastalog prema “LJubavniku”, 1992. Režiser, Žan-Žak Ano snimio je taj film prema scenariju Žerara Braka, a po motivima najpoznatijeg romana Margerit Diras, osam godina ranije ovenčanog "Gonkurom". Narator priče u tom filmu bila je Žana Moro, nekadašnja prijateljica Margerit Diras, glumica koja je za sobom već imala “Moderato kantabile”(1960) u režiji Pitera Bruka, “Gospođicu” (scenario Dirasove, o Žanu Ženeu), “Mornara sa Gibraltara” (Toni Ričardson, 1967) i “Natali Granže” (1972), koju je režirala sama književnica.

Dirasova, u vreme snimanja “LJubavnika” već duboko uronjena u raskoš koju joj je donelo kasno priznanje, odbrojavala je poslednje damare života pored svog, 38 godina mlađeg ljubavnika Jana Andree Štajnera...

Veza sa Žanom Moro se više nije obnavljala. Ali, tri godine pre smrti Margerit Diras, Jan Andrea objavljuje knjigu “M. D.” (1983). Zatim, 1999. godine, izlazi iz štampe i “Ta vrsta ljubavi”, romansirane poslednje godine njenog kreativnog života, osenčene teškim alkoholizmom, hospitalizacijama, paranojom, demencijom, grandomanijom, uzaludnošću, a istovremeno pune gotovo dečje radosti svakodnevice. Bio je to period u kojem je Dirasova napisala neka od svojih najelokventnijih dela i Jan Andrea je prosto imao testamentarnu potrebu da to opiše.

Knjiga “Ta vrsta ljubavi” postala je tržišni hit, čitali su je i oni koji nikada nisu u ruke uzeli ikakav tekst Margerit Diras, ali i njeni mnogobrojni zagubljeni ili verni poznanici i prijatelji.

Pročitala je, naravno i Žana Moro i, kako je jednom rekla, odmah "nanjušila" dobro filmsko štivo. Ponudila ga je režiseru Žozeu Dajanu... i tako je budući film ponovo spojio dve snažne žene. NJoj, arhetipu francuske glumice, pripao je lik Margerit Diras, Jana Andreu tumačio je Ejmerik Demarinji.

Filmu je, nažalost, nedostajao kontekst. Vredne su bile jedino scene u kojima se pojavljuje Moro, konstatovala je kritika. Godinama punim halucinacijama, ali i najvrednijim tvorevinama Margerit Diras, film se površno bavio. Ali, doneo je nešto što se u svakodnevnom životu, čak i u takozvanom savremenom svetu, malo ili tiho govori: magiju ljubavne scene koja mami uzdahe u gledalištu. Žana Moro je, kao i Dirasova, dokazala koliko inteligentna žena može biti i seksi, pisale su novine, upoređujući ovu ulogu sa onom koju je više od četiri decenije ranije, odigrala u “LJubavnicima” Luja Mala!

Sama Žana je, pak, bila obasuta pitanjima. "Ne mislim da je zanimljivo igrati neku poznatu ličnost. Ali, ovo je izuzetan slučaj, izuzetna žena, izuzetan sukob. Ovde imamo priču o jednoj ženi, jednom muškarcu i jednoj pisaćoj mašini! O ženi, koja ponovo uspostavlja vezu sa sopstvenom kreativnošću. Odakle to dolazi?"

Tvrdila je da joj se izbrisalo sećanje na Margerit Diras: "Ne pamtim je uopšte, ni njeno lice, čak ni njen glas. Čitala sam i iznova čitala njene knjige. Uvek je iskrsavala njena egocentričnost, koja me svu iznenada preplavi... Rekla sam sebi: Tako je teško pisati, tako je teška staza koju je odabrala. Kako se živi s tim? Kada više nemaš izbora? Kada znaš da ćeš umreti ako ne pišeš..."

A o sličnosti sa spisateljicom? "Uvek sam volela mlađe muškarce. LJudi mojih godina, osim nekolicine, osećaju se na - domaćinstvo! Uspeli su i stvorili mnogo novca, ili izgubili mnogo, a na tome se zasniva i njihov odnos prema ženi. Oni već imaju sve gotove ideje, postupaju sa stanovišta moći. Ili su hipohondrični i razmišljaju samo o svojoj smrti. A ako je žena iole inteligentna, beže od nje kao da je kužna. Ništa od njih ne možete naučiti, ničemu ih ne možete naučiti..."

Ili, kao što piše Dirasova, "nije moguće voleti nekog kome se uopšte ne sviđate, kome ste dosadni, potpuno, ne verujem u to".

Junoša
JAN Andrea Štajner sreo je Margerit kao student filozofije, na nekom njenom času, 1975. Uporno joj je pisao, i po nekoliko puta dnevno. Ona ga je u početku terala od sebe, a onda, 1980. godine, zadržala ga u svom apartmanu na moru... doživotno!

Odsjaj
REŽISERKA Dominik Ovrej snimila je, pomoću sećanja savremenika, dokumentarnog materijala i sopstvenih opservacija, film “Margerit, sopstveni odsjaj”. Uvršćeni su i fragmenti iz filma “Natali Granže”, koji je sniman u kući spisateljke.

Petsto najboljih pesama svih vremena
Bob Dilan na čelu
Veliki hit Boba Dilana „Like a Rolling Stone“ sa albuma „Highway 61 Revisited“ iz 1965. godine našao se na prvom mestu 500 pesama svih vremena, prema anketi magazina „Roling Ston“.

Na drugom mestu je pesma „Satisfaction“ grupe „Rolingstons“ iz 1965. godine (The Rolling Stones), dok je „Imagine“ Dzona Lenona (John Lennon) na trećem mestu liste, prema izboru 172 muzičara, producenta, predstavnika izdavackih kuća, kritičara i kantautora. Na četvrtom mestu je pesma „What’s Going On“ Marvina Geja, a na petom „Respect“ Arete Frenklin. „Hey Jude“ je najbolje plasirana pesma „Bitlsa“, na sedmom mestu. „Bitlsi“ imaju čak 22 pesme među 500 najboljih, a „Rolingstonsi“ 13.

Mešu prvih deset su i „Good Vibrations“ grupe „Bič bojs“ (Beach Boys), „Johnny B. Goode“ Čaka Berija i „What’d I Say“ Reja Čarlsa.

Najbolje plasirana pesma „kralja“ rokenrola Elvisa Prislija je „Hount Dog“, na 19. mestu.

Uociljivo je da medju prvih 20 izostaju pesme iz protekle dve decenije, pa se iz tog perioda na devetom mestu nasao samo hit grupe „Nirvana“ „Smells Like Teen Spirit“. Samo tri pesme iz sadašnje decenije nasle su se među 500 najboljih svih vremena. Eminemov singl „Lose Yourself“ (166.), dok je njegova pesma „Stan“ na 290. Hit američkog dua „OutKast“ „Hey Ya“ na 180. je mestu.

IZRAELSKI FILM
Snovi i stvarnost

Nedavno održana nedelja izraelskog filma (Muzej jugoslovenske kinoteke, Beograd i Kulturni centar Novog Sada) deo je već tradicionalnog novembarskog predstavljanja kinematografije ove zemlje. Kao i do sada bila je to jedinstvena prilika za putovanje u snove, ali i stvarnost Izraela kroz šest filmskih priča uglavnom inspirisanih i poteklih iz civilnog, savremenog života. U fokusu ovog filmskog ciklusa, takoreći festivala, bili su obični ljudi sa svojim svakodnevnim usponima i padovima, nadanjima i razočarenjima u čijoj pozadini naziremo “višak istorije” na nemirnom tlu Palestine.
Gotovo bez premca u ovom izboru učinio nam se film “Janini prijatelji” Arika Kapluna kao imigrantska romantična drama smeštena u Tel Aviv 1991. godine tokom Zalivskog rata kada su irački skad projektili padali po Izraelu. U središtu priče je mlada ruska imigrantkinja koja trudna ostaje sama bez para jer je muž iskoristio državni kredit, ostavio je i vratio se u Moskvu da pokrene biznis. Jana je u bezizlaznoj situaciji ali tu su dobri ljudi koji je okružuju. Ne bez muke za sve u ovom filmu rodiće se nada. Reč je o nepretencioznom filmu retko dobro napisanog scenarija o pozitivnom stavu spram životnih nedaća, sa blagom ironijom i humorom koji isijava iz životnih situacija i sjajnih, originalno postavljenih likova. Sem pomenutih, tu su i ruski ratni heroj kojeg u nemaštini porodica koristi kao prosjaka, isprva Janina tvrdokorna stanodavka koja se u poznim godinama sreće sa davno izgubljenom ljubavlju svog života, ulični harmonikaš, takođe imigrant a nekada profesor muzike i mladi fotograf koji nije imun na čari i bespomoćnost svoje cimerke Jane. Film izvanredno isprepletenih tananih osećanja i pozitivnog naboja, stvarnosti, uprkos.
Stari znanac upućenih u izraelski film, jedan od tamošnjih najistaknutijih filmskih stvaralaca Asi Dajan koji se nakon žanrovskih lutanja opredelio za komedije, predstavljen je ostvarenjem “Električno ćebe”. To je priča o troje marginalaca čiji se životi vrte u besmislenim krugovima kroz čije likove i postupke naziremo oporo / slatki komentar na izraelsko društvo. “Šlomijeve zvezde” u režiji Šemi Zarkin bi, daleko od Holivuda, mogao biti odgovor na “Dobrog Vila Hantinga”. To je priča o odrastanju dečaka u uslovima egzistencijalne i političke neizvesnosti, čiju genijalnost slučajno otkriva jedan njegov nastavnik. Potrebno je samo da to shvati i njegova tužno - smešna porodica...
U okviru ovog ciklusa izraelskog filma (prikazana ostvarenja su nastala u periodu od 1994. do 2003. godine) prikazani su i filmovi: “Izaberi kartu” DŽuli Šles (komedija o nespretnom mađioničaru i njegovoj izabranici koja nema puno razumevanja za svog luzera), “Raskrsnica Vulkan” (priča o jednom rok bendu, prijateljstvu i izdaji uoči Jom Kipurskog rata) i “Cirkus Palestina”(o dogodovštinama članova jednog cirkusa u pobunjenom palestinskom selu na Zapadnoj obali).

Azra
Boks setovi, uslovno, domaćih izvođača toliko su neuobičajena pojava da svaki sličan pokušaj automatski podrazumeva bonus paket blagonaklonosti. Zato se objavljivanje svih albuma Azre (City Records) može posmatrati na dva načina: kao kapitalan izdavački poduhvat i kao zbirka albuma neujednačene vrednosti. Činjenica da je Azra, zagrebačka novotalasna atrakcija podjednako ukorenjena u anglosaksonsku i nacionalnu muzičku tradiciju – neka vrsta rokenrola za radne akcije – u međuvremenu prerasla u mit, takođe, istovremeno banalizuje suštinski značaj njenog inspiratora i vođe Džonija Štulića i dodatno komplikuje koliko-toliko objektivan pristup. Srećom, takav pristup – osim što po pravilu krije u sebi klicu licemerja – nije neophodan. Azra je ionako primer benda koji prosto izaziva subjektivne, često veoma burne emocionalne reakcije. Njihov čuveni koncert u Domu omladine kojim je promovisan prvi album predstavljao je otkrovenje visokog nivoa, posle koga su ulice Beograda danima podrhtavale.

Nažalost, slična erupcija više se nikada nije ponovila – iako je još neko vreme održavan približan nivo kreativnosti, svaka sledeća prezentacija bila je slabija od prethodne. Na kraju je, grubo rečeno, postalo dosadno. Na sličan način funkcioniše i ovaj CD boks set: kako se albumi nižu, tako se autentično uzbuđenje, čiji odjek zamire negde kod poslednjih taktova trostruke žive kompilacije “Ravno do dna”, transformiše u supstitut, a zatim u surogat. Sve kasnije pesme – među kojima, istini za volju, ima nekoliko bisera – obaraju letvu na visini postavljenoj početnim uzletima kao što su “Jablan”, ili „Tople usne žene“.

NICK CAVE AND THE BAD SEEDS: 'ABATTOIR BLUES/THE LYRE OF ORPHEUS'

Slušajući 'Nocturamu' prije godinu i pol, na istim ovim stranicama vrlo sam zadovoljno ustvrdio da je Cave sa Seedsima napravio izvrsnu ploču kojom oni nastavljaju ponirati duboko u sebe prkoseći tako mnogim besmislenostima današnjice. I zbilja, meni je 'Nocturama' bila u CD plejeru prilično dugo, a pjesme 'Bring It On' i 'Baby I Am On Fire' redovito sam susretao kao udarne teme raznoraznih tuluma.
Preslušavajući novi studijski uradak 'Abattoir Blues/The Lyre Of Orpheus' raznolike me misli i osjećaji obuzimaju. U prvi tren sam pomislio da imam u rukama sažetak cjelokupnog opusa Cavea i Seeds. Jedno je sigurno, iako to ime albuma sugerira, nema tu jasne granice između glasnog i tihog, između strasti i nježnosti ili ljubavi i smrti. Zato ne ulazim u razloge ili simbolike spomenute podjele.

Ubojita punk-gospel kombinacija na 'Get Ready For Love' prekida sve logičnosti, a tada se ljubav rađa. A onda ide 'Cannibal's Hymn', pjesma koja se u jednom trenu pretvara u predivnog leptira. Zvuk bezprijekorno jednostavno distorzirane gitare, pratećih vokala, izleta na mega-nabrijanim klavijaturama te totalno otkačenog perkusioniste smrzava me ('Hiding All Away' i 'There She Goes, My Beautiful World'), a Cave je ulagao dosta u svoj glasovni izražaj ('Messiah Ward'). Super stvar. Evo i pjesme za dostojnog nasljednika 'Bring It On'. Predivna melodija. Zvuči tako svježe i plesno. Prava radio pjesma za dvadeset i prvo stoljeće ('Nature Boy'). Naslovna 'Abattoir Blues' sa sigurnošću konkurira za jednu od ponajboljih njegovih pjesama. Tako smiren ritam sa tako uznemirujućim djelovanjem. Tekst bolje da ne spominjem. 'The Lyre of Orpheus' još više potencira važnost i ljepotu gospel podrške na albumu. Iako ne bih htio, moram reći da mi je ova pjesma i jedna od anemičnijih Caveovih pjesama. 'Breathless' je ritmički odlično složena cjelina sa još boljim tekstom. Ovako jasnu akustičnu varijantu Cavea i Seeds čekam još od 'The Boatman's Call'. Osmijeh ostaje na licu ('Babe, You Turn Me On' i 'Easy Money'). Dinamika pjesme 'Supernaturally' užasno me tjera da preslušam još jedanput pjesmu '15 ft of Pure White Snow', inače vrhunac svega na 'No More Shall We Part'. Daleko da je riječ o repliki, dapače, 'Supernaturally' je genijalna pjesma i tako svježa podloga za razmišljanje. Ne vjerujem da je album mogao ljepše privesti kraju. 'O Children' ne ostavlja nimalo prostora za sumnju da ovaj album treba preslušati, jer je jednostavno vrlo dobar. Ma što god to Vama značilo.

Priručnik o ikonama
Brojnim savremenim ikonopiscima laknulo je, ovih dana, pojavom jedinstvenog ilustrovanog priručnika na našim prostorima: „Ikona – pisanje, čitanje i sozercanje sa teologijom ikone“ Jugoslava Ocokoljića, u izdanju autora. Posle čitanja ove knjige, izvesno je da će oni, kao i svi zainteresovani, lakše izlaziti na kraj sa mnogim pitanjima vezanim za ikonu, njenu suštinu, teološku i estetsku dimenziju.

- Ono što je ostalo isto jeste suština ikone. Možemo razlikovati grčku, koptsku, gruzijsku... ili ikone određenih perioda, ali sve one ostvaruju i iskazuju duboko jedinstvo po poruci. Cilj ove knjige je da se dopre upravo do poruke ikonopisa, suštinski vezanog za Stari i Novi zavet – kaže zograf Jugoslav.

Knjiga tretira pisanje ikone sa tehnologijom ikonopisanja i opisom neophodnih materijala, zatim čitanje ikone, odnosno shvatanje strukture građenja ikone i kompozicijskih elemenata, kao i rečnik simvola, i, na kraju, sozercanje ikone, u značenju „molitve, pri kojoj naše unutrašnje raste“, uz, naravno, teologiju ikone.

Roman apsurda

(Svetislav Basara, Srce zemlje, Narodna knjiga, 2004)

Građeno prema oprobanom modelu postmodernističkog (nadri)romana, „Srce zemlje“ ima masku neliterarnog žanra – elemente strukture naučne studije: predgovore (anonimnog pisca, pronalazača rukopisa i prevodioca), poglavlja od kojih je svako posvećeno posebnom „aspektu problema“ (od opšteg pogleda na „misterije Ničeove biografije“ do pojedinačnih razmatranja filozofovog odnosa prema Bogu, Vagneru, ženama, nastavljačima), brojne priloge (neobjavljene fragmente, pisma, zagrobni intervju) i pogovor. Istorijskim ličnostima su pošteđena samo imena; sve ostalo je mašta u funkciji alegoričnog tumačenja 20. veka.

Basarin Niče je izgubljen čovek u nesrećnom vremenu. On je mazohista opčinjen „grandioznim trabunjanjem“ manijaka Vagnera čiju ljagu, stvaranje nacizma, preuzima na sebe; antisemitizam njegovom delu (tragikomično) dopisuju sestra i zet; Frojd ga degradira podmetanjem glasina o homoseksualizmu i sifilisu, da bi ga porazio u trci za ideologa 20. veka. Zaratustrini učenici su kiparski domoroci – „nadljudi“ u šarenim kupaćim gaćama, Staljin i Hitler su sledbenici Ničeove sestre, a najopakiji, Frojdovi mekušci koji ne znaju za stid, stvaraju novi svetski poredak. Raspadanje Ničeove ličnosti, od duha i libida do tela, postaje model propasti sveta: posle trijumfa varvarstva, slabost je zavladala okrutnije nego nekada snaga. Kada se mehur alegorije rasprsne, vidi se da je Kipar maska za Srbiju, Vagner za Šešelja, a Niče – kreatura Evrope koja ga sada pljuje –za Slobu.

Kvalitetan prema kriterijumima postmodernističke poetike, ovaj i njemu srodni romani, vraćaju u život alegoričnu i didaktičku književnost; motivi iz avanturističkih i kriminalističkih štiva jesu (jeftina) oblanda za gorku pilulu teorije u kojoj se stvarnost ne problematizuje, već kategorički definiše. „Srce zemlje“ je komplikovana varijanta političkog govora u kome se od čovečanstva ne vidi čovek; to je roman apsurda, ali i apsurdan roman.

Bežite odavde!

Učestvujući na tribini Filozofskog fakulteta o govoru mržnje i toleranciji povodom obeležavanja Dana borbe protiv fašizma, Branislav Babić Kebra je studentima i publici poručio da ne ostaju ovde. Kebra je ispričao da političari udešavaju stvari tako da samo njima bude dobro, a da je preneražen nedavnim događajem kada su njegovog prijatelja po danu, “u sred grada”, s leđa zaskočili mladići udarivši ga u glavu letvom iz koje su virili ekseri.
- Nisam pesimista, naprotiv! Rekao sam im da beže odavde jer optimizam vidim u tome da sreću potraže negde drugde. Slični napadi samo potvrđuju da bi kod nas zaustavljanje na govoru mržnje predstavljalo “zavidno visoko” stanje svesti i pravi napredak – prokomentarisao je Kebra svoj nastup na tribini.

Obojeni” sprema novi album

Novosadski sastav “Obojeni program” uskoro će održati “godišnji” koncert u Beogradu koji je zakazan za 4. decembar u “Pogonu” Doma omladine, gde će im predgrupe biti novosadski “Till” i beogradski sastav “Petrol”. Trenutno, bend je na dobrom putu, ali još daleko od realizacije novog albuma (problem su, naravno, finansije), za koji su pesme već snimljene u holandskom “Sing-Sing” studiju tokom maja i juna, kada su “obojeni” imali priliku da se pokažu i pred publikom u Amsterdamu.
Kako saznajemo od frontmena Branislava Babića Kebre, reč je o sedam pesama koje će na prvom kompakt disku izdanja uz analognu verziju imati i digitalno remiksovane “korespodente”, dok će drugi disk u DVD formatu sadržati video materijal snimljen tokom studijsko-koncertnih iskustava Holandije, kao i zapis sa nedavno održanog nastupa u Kulturnom centru Novog Sada.
- Video CD će sadržati i “pilot spot singl” koji je režirao Aleksandar Davić za pesmu “Fabrike genoma” (...surove reklame/siluju nam mozak/dosadom nas hrane). Ta pesma je mesto našla i u Davićevom filmu “Žurka”, što smo iskoristili za veoma zanimljivu i uspešnu saradnju s njim prilikom promovisanja ovog filmskog ostvarenja u Sarajevu, Zagrebu... Redovne bioskopske projekcije kod nas trebalo bi da počnu u februaru, a do tad se nadamo da će biti gotov i naš novi album, mada ne znam kako ćemo rešiti nevolje oko finansiranja produkcije i postprodukcije, jer nas delom podržava samo Pokrajinski sekretarijat za kulturu, dok su grad i sponzori poput “mačke u džaku”... – priča Kebra. Iako zaista predstavljaju jedan od popularnijih novosadskih “brendova”, Kebra je dodatno razočaran činjenicom da ih je uprava Kulturnog centra nedavno izbacila iz prostorije u kojoj su vežbali već šest godina.
- Ponižavajuće je to što na razgovor nismo bili pozvani da nađemo rešenje. Mi jesmo zahvalni što smo bili u mogućnosti da koristimo inače “nemoguću” prostoriju, ali sad kad Pipingu treba NJC za konobare, a Kulturnom centru atelje za dizajn (?!), odjednom smo suvišni. Po opisu posla oni bi trebalo da brinu o ljudima iz kulture, a ne da ih isteruju napolje dok im prostorije veći deo vremena zvrje prazne. I. B.

Muzika između reči

PET bizarnih likova iz Kanetijevog “Prisluškivača” inspirisali su, pre dve godine, grupu studenata nemačkog jezika u Lozani da naprave predstavu. Ali, od osnovne namere - jedne korisne, a zanimljive govorne vežbe, nastala je eklektika pantomime, muzike, igre, sa nešto teksta, drugim rečima, predstava koju su počeli da igraju u pozorištu Vidi, da bi uskoro krenuli na turneju po Velikoj Britaniji, sve do festivala u Edinburgu!

Rediteljka Aleksandra Cimerman, izjavljivala je da su karakteri, recimo, Uhode, koja je nevine građane u okupiranom Beču slala na robiju, ili Prefinjenog gosta, koji pokazuje čudan apetit prema nameštaju, “apsurdni i komični... što je stroži režim, duhovitije su šale”! Predstava, koju je ova trupa smatrala “ne samo dramom, nego činjenicom nemačke kulture i istorije”, bila je začinjena nemačkom muzikom iz tridesetih, preko bečkih valcera, sve do istočnjačkog uvijanja kukova. (Koliko se zna, ovo je jedina dramatizacija “Prisluškivača”. Postoji, međutim, zvučna verzija - knjiga snimljena na CD, u Nemačkoj - namenjena prevashodno slepima. Većinu tekstove govori glumac Konrad Bajkirher).

Kanetija uz muziku “pročitao” je i reditelj i autor koncepta Hajner Gebels, u predstavi čudnog naziva: “Eraritjaritjaka - Muzej sentenci”! Eraritjaritjaka je reč iz arunta jezika u Australiji, koju je Kaneti u "Agoniji muva", 1992. godine, objasnio kao “strasnu žudnju za izgubljenim”. Koristeći tekstove iz “Mase i moći” (1960), “Auto-da-fe” (1935) i beležnica (1942-1975), Gebels se posebno bavio Kanetijevom upotrebom reči: “On poklanja jednaku pažnju strukturi i arhitekturi jezika, kao i društvu u celini. Jezik je sveden, nema ni reči viška, prezire prideve... A kad opisuje odnos između muzike i jezika, kao da opisuje ono čime sam se ja eksperimentalno već bavio... između reči ostavlja prostor koji se može iskoristiti za muziku i učiniti rečenice transparentnim i snažnim istovremeno”. Predstava počinje na praznoj sceni, Šostakovičevim gudačkim kvartetom i “putuje” kroz muziku 20. veka, da bi se završila - Bahovom fugom!

I naš odnedavni poznanik reditelj Kšištof Varlikovski (“Očišćeni” Sare Kejn, na poslednjem Bitefu), bavio se Kanetijem. Štaviše, “Auto-da-fe” je dramatizovao i režirao kao diplomsku predstavu na čuvenoj akademiji u Krakovu! Na osnovu tog rada su ga zvali za asistenta, između ostalih, Piter Bruk, Kristijan Lupa, Đorđo Streler. Uz njih, stasao je u jednog od najznačajnijih reditelja Evrope...

Dve godine pre nego što je postao nobelovac, Kaneti je “prošao” i našom scenom i to sa “Svadbom”, jednim od dva pozorišna komada koje je napisao (drugi je “Komedija taštine”). Premijera je bila 15. maja 1979. godine, u Ateljeu 212. Prema prevodu Branimira Živojinovića, predstavu je režirao LJubomir Draškić. Igrana je samo 11 puta, poslednji put 11. januara 1980.

Teško je danas reći u čemu je bio nesporazum sa kritikom i publikom. Predstava je, vizuelno, bila atraktivna (u scenografiji Draškića i Todora Lalickog i kostimima Božane Jovanović), sa dobrom muzikom (Vojislav Kostić), atraktivnim glumcima (Renata Ulmanski, LJiljana Međeši, Feđa Stojanović, Tatjana Beljakova, Gordana Kosanović, Milan Mihailović, Jelisaveta Sablić, Dragan Nikolić, Ružica Sokić, LJiljana Dragutinović, Taško Načić, Petar Kralj, Milutin Butković, LJubiša Bačić, Maja Čučković...), ali, recenzije su bile, ipak, kontradiktorne.

Podsećajući da je Kaneti napisao “Svadbu” još 1932. godine, Muharem Pervić u "Politici" piše: “Kao i drugde, i do nas je stigla sa zakašnjenjem, ali, bolje ikad, nego nikad... ’Svadba’ nije duboka predstava, ali na pronicljiv i duhovit način razlaže sadržinu društva na koje bismo mogli nalepiti etiketu 'Kod lepog izgleda'".

U "Novostima", Feliks Pašić iznosi utisak “da u Kanetijev komad, pa dakako i u predstavu, ’ulaze’ slike teatra koji smo već videli...". U tom pogledu, reditelj i glumci “pokušavaju da urade više nego što to Kanetijev materijal objektivno omogućuje... Mnogo truda oko mnogo čega...”

Kritika Jovana Hristića (časopis "Književnost"), međutim, kao da se ne odnosi na isto delo: “Neće se uvek u našem pozorištu videti dobro zamišljena i do u najmanju pojedinost dobro urađena predstava kao što je 'Svadba' ... Studioznost ne spada među vrline kojima bi beogradsko glumište moglo da se podiči i, utoliko više, vredi razmišljati o Draškićevoj predstavi u kojoj ništa nije propušteno i ništa ostavljeno slučaju..."

Žal za haremom

NOBELOVAC Elijas Kaneti (1905-1994) koji je objavljivao na nemačkom jeziku, a isto tako, "maternji" su mu bili jevrejski, španski i engleski, napisao je mnogo dela iz svih oblasti proze. Pisao je romane "Zaslepljenost", velike studije, kao što je "Masa i moć", drame "Svadba" i "Komedija sujete".
Naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti" delo "Prisluškivač" sa pedeset priča o ljudskim naravima, od kjoh izdvajamo ove dve.

Željna Sultana

ŽELJNA Sultana pati zbog toga što više nema harema. To su bili muškarci; oni su dobro poznavali žene i nisu se zadovoljavali s večito istim. Bar su verovali u nešto. Imali su vatrenu krv; nisu se odricali svega zbog svog posla, nisu bili opsednuti svojim poduzetnim duhom. Da vam je samo videti tu gospodu kako se umorni od posla vraćaju kući, u svoj monogami brak! Kakva dosada! Kakva jadna, prazna tišina! Kao da žene nisu nizašta drugo nego da budu kuvarice i majke. Pa, svaka služavka, svaka negovateljica mogla bi da obavlja taj njihov posao. Ženama je oduzet njihov prirodan ukus i one, čak, više nisu ni svesne zašto su tu. Neke se, ipak, ne libe ni toga da rade i žive kao njihovi muževi: da sklapaju poslove, da postanu bezosećajne i važne i hladne, da se uveče isto tako umorne vraćaju kući; izgledati kao muškarac, nositi njegove pantalone, govoriti njegovim jezikom i zadovoljavati se time da se kao i muškarci potvrđuju napolju, a ne kao žene kod kuće!
Željna Sultana sanjari o haremima i žali što je u Turskoj ukinuto ono što je nekada predstavljalo veličinu carstva. Svršeno je sa osvajanjima, svršeno je s veličinom; zemlja kao svaka druga, modernija nego ranije, ali tako skromna! Turci su bili veliki sve dok su imali hareme; morali su da vode ratove, njihova osvajanja su svima pružala radost, zbog novih žena; kako da ih čovek ne voli pored onakve divne nezasitosti! Osećati na sebi pogled muškarca, na koji čekaju mnoge glavne žene i mnogobrojne priležnice! Znati da ih poredi jedne s drugima, pričiniti mu radost kao nešto posebno, postojati pred njim - kakva pobeda! Kao njegove pobede na borilištu! Držati ga, nuditi mu nešto što mu još nijedna nije ponudila! Podizati sina, zajedno s evnusima; jačati ga u njegovoj odluci da svoju braću i suparnike, sve redom, smakne s ovog sveta!
Željna Sultana se gadi ovog sveta u kojem nema više ničeg stvarno ženskog da se radi. Treba li postati filmska zvezda i imati iste šanse kao i muškarci, koji rade to isto? Treba li plesati za publiku? Treba li pevati? Šta sve danas ne rade ti muškarci! I samo zato da bi se s njima takmičio, zar samo zato treba biti žena? Jedino što zaista može samo žena to je da rodi princa koji će da ubije sve ostale prinčeve, a kad ostari, i samog sultana.
Željna Sultana priprema sebi jedan harem, u koji će da se zatvori. Tu će ostati zauvek, nikad ga neće napuštati. Tu će se oblačiti providno, kako mesto nalaže, i vežbaće samo za njega intimne plesove. Tu će čekati sultana koji nikada neće doći, i zamišljaće da je upravo na putu k njoj. Tu bi našao sve na šta je navikao i što mu pripada; i više od toga. Tu bi mu se žarko bacila pred noge moleći ga za najbezočnije želje.

Razmetljivac Bogom

RAZMETLJIVAC Bogom ne razbija glavu oko toga šta je pravilno, a šta nije; on to jednostavno potraži u Knjizi nad knjigama. Tu nalazi sve što mu je potrebno, tu on nalazi podršku. Na nju se oslanja revnosno i snažno. Što god želi da poduzme, to Bog prethodno potpiše.
On pronalazi rečenice koje su mu potrebne. Suprotnosti ga ne brinu; i one su od koristi. Ono što je beskorisno preskače i prijanja na neospornu rečenicu. Prihvata je za sva vremena, dok uz pomoć nje ne postigne ono što želi. Kad život krene dalje, pronalazi drugu. Razmetljivac Bogom veruje u daleku prošlost i priziva je u pomoć. Lukavštine novog doba su obilate; mnogo bolje se izlazi nakraj i bez njih; one samo sve čine komplikovanijim. Čovek želi da zna jasan odgovor, koji će i da ostane takav. Kolebljiv odgovor nije za upotrebu. Za razna pitanja ima i raznih rečenica. ’Ajde, neka mu neko postavi pitanje na koje ne bi mogao da nađe odgovor!
Razmetljivac Bogom vodi sređen život i ne gubi vreme. Ako se svet oko njega ruši, on ne očajava. Onaj ko ga je stvorio, taj će ga u poslednjem tretuku i spasti od propasti. A ako ne može da se spase, on će ga nakon razaranja ponovo podići, tako da će njegova reč, ipak, ostati i dobiti za pravo. Većina njegovu reč ne sluša i zato propada. Oni, međutim, koji njegovu reč slušaju, obično ne propadaju. Razmetljivac Bogom uspeva da se spase iz svake opasnosti. Oko njega su padale hiljade, ali on je ostajao; njemu se ništa nije događalo; zar to ne znači ništa?
U svojoj smernosti, Razmetljivac Bogom se ne ponosi time. On poznaje glupost ostalih i žali ih; mogli su da prođu i mnogo lakše. Ali, oni to prosto ne žele. Oni misle da žive slobodno, a ni ne slute kako su sami sebe zarobili. Kad se Razmetljivac Bogom naljuti, on ima običaj da preti, ali ne svojim rečima. Ima mnogo boljih reči za šibanje ljudi. Zauzme pozu i nadmenim glasom, kao da stoji na Sinaju, grmi, i preti, i bljuje, i seva, i uspeva to đubre da gane do suza. Zašto ga opet nisu slušali; kad će ga konačno saslušati? Razmetljivac Bogom je lep muškarac, sa glasom i grivom.

Najslavniji Bečlija
Johan Štraus Mlađi rođen je 25. oktobra 1825. u Beču, kao najstarije od petoro dece. Njegov otac, kompozitor Johan Stariji, smatrao je da je jedan muzičar u porodici sasvim dovoljan i svojski se trudio u sprečavanju svojih sinova da krenu njegovim stopama. Ironijom sudbine, sva trojica (Johan, Jozef i Eduard) doživeli su uspeh kao muzičari.


Johan je imao 19 godina kada je (15. oktobra 1844), održao prvi koncert u Hajcingu. Svi koji su tada bili prisutni znali su da svedoče početku jedne spektakularne karijere, tražeći čak 19 biseva. To je ujedno bio početak i muzičkog nadmetanja oca i sina. Idealizovan i obožavan od strane žena, Štraus se nije „skrašavao“ sve do kasnih tridesetih. Godine 1862. oženio je pevačicu Henrijetu „Džeti“ Trefc, koja je iznenada umrla 1878. od srčanog udara.

Nesposoban da se sam suoči sa životom, samo sedam nedelja nakon Džetine smrti, 52-godišnji Johan je oženio 30 godina mlađu glumicu i pevačicu Angeliku „Lili“ Ditrih. Nemirnog duha i nedorasla Johanovom načinu života i rada, Lili ga je ostavila 1882. zbog nekog upravnika. U kasnijem periodu svoje karijere Štraus se okrenuo pozorištu. Napisao je 17 opereta, od kojih su najpoznatije „Slepi miš“ (1874) i „Ciganski baron“ (1885). Johan je umro 3. juna 1899, u 73. godini, na rukama verne Adele.

Branko Ćopić
Bašta sljezove boja
(Hašani/Bosanska Krupa, 1915 - Beograd, 1984)

Pjesnik, pripovjedač, romansijer, pisac za djecu. Školovao se u Krupi, Bihaću, Sarajevu, a filozofski fakultet završio u Beogradu. I prije Drugoga svjetskog rata stekao je glas darovita pisca, objavivši nekoliko pripovjedačkih knjiga. Priključio se partizanskom narodnooslobodilačkom pokretu 1941-45, u kojemu nije prestajao s književnim radom. Poslije rata postao je najplodniji jugoslavenski pisac, stekavši najširu čitalačku publiku, ušavši u sve školske programe i u sve obiteljske domove. Ćopić je bio književni tradicionalist, u postupku vjeran realističkim obrascima a u ideji odan načelima narodne slobode i socijalne pravde. No, iznad svega toga visoko se uzdizao njegov neiscrpni, raskošni pripovjedački i lirski dar, neponovljivi ćopićevski humor, u registru od šeretsko-smijalačke ili sjetno nostalgične, do ironijske i, katkad, satirične note. Znameniti su Ćopićevi romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958), Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975), kao i "pionirska trilogija" (Orlovi rano lete, 1957, Slavno vojevanje, 1961, Bitka u zlatnoj dolini, 1963), te ciklus pripovjedaka Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955). Bašta sljezove boje (1970) književno je remek-djelo i vrhunac Ćopićeve pripovjedačke umjetnosti. Završivši život samoubojstvom, Ćopić kao da nam ostavlja paradoksalni memento o premalo poznatoj blizini smijeha i smrti, ironijskoga i tragičnog.

William Shakespeare
Macbeth

(Stratford na Avonu, 1564 - 1616)

Engleski dramatičar i pjesnik kasnorenesansne epohe, pisac čiju je transhistorijsku veličinu i apsolutnu svježinu najsažetije definirao poljski esejist i teoretičar Jan Kott naslovom svoje znamenite knjige: Shakespeare, naš suvremenik. Za historičare književnosti i za istraživače velikih podudarnosti neće biti bez značaja podatak da u isto vrijeme dok Shakespeare u Londonu piše svoje drame i pravi svoj teatar, u Španjolskoj živi njegov nešto stariji i nesretniji suvremenik Miguel Cervantes de Saavedra (1547- 1616), te da su dva najznamenitija i najutjecajnija djela evropske književnosti objavljena istih godina: Hamlet 1600/1601, Don Quijote 1605. (drugi dio 1616). Kao nitko prije ni poslije njega u književnosti, Shakespeare je umio izraziti ljudsku prirodu u nerazdvojivosti zla i dobra, strasti i mudrosti, mržnje i ljubavi, uzvišenoga i niskoga, komičnoga i tragičnoga, fantazijskoga i racionalnoga... Tom osjećaju za cjelovitost/raznolikost života, za tajnu ljudske sudbine, Shakespeare je genijalno pronalazio književnu formu, koristeći se cjelokupnom tradicijom i istovremeno probijajući sve klasične zadanosti žanra. Zato je stvorio niz likova što i danas sa svake scene neodoljivo zrače i govore vlastitim jezikom (Hamlet, Falstaff, Shylock, Othello, Jago, Kordelija, Lady Macbeth itd.). Iz istoga razloga Shakespeareov dramski opus izmiče bilo kakvoj klasifikaciji, te se samo uvjetno dijeli na tragedije (Tit Andronik, Romeo i Julija, Julije Cezar, Hamlet, Othello, Kralj Lear, Macbeth, Antonije i Kleopatra, Timon Atenjanin, Koriolan), komedije (Komedija zabluda, Dva veronska plemića, Ukroćena goropadnica, Izgubljeni ljubavni trud, San ivanjske noći, Mletački trgovac, Mnogo vike ni za što, Kako vam drago, Vesele žene windsorske, Na Tri kralja), povijesne drame (Henrik VI, Rikard III, Rikard II, Kralj John, Henrik IV, Henrik V, Henrik VIII), dramske komade neodredljiva žanra (Troil i Kresida, Konac djelo krasi, Mjera za mjeru), "romance" (Periklo, Cimbelin, Zimska priča, Oluja). Važan dio Shakespeareova opusa su i dvije narativne poeme (Venera i Adonis, Silovanje Lukrecije), te blistava pjesnička knjiga Soneti. Prevođenje Shakespeareovih djela na jezike štokavskoga kruga počelo je u 19. stoljeću (August Harambašić, Laza Kostić, August Šenoa, Dimitrije Demeter...). Prevodili su ga kasnije i drugi poznati pisci i pjesnici poput Vladimira Nazora i Sime Pandurovića. Potpunije prenošenje Shakespearea u naše jezike uslijedilo je u 20. stoljeću, a u tomu je osobito velik i kreativan doprinos Milana Bogdanovića i Josipa Torbarine.

Konstantin Kavafi
Sabrane pjesme

(Aleksandrija, 1863 - 1933)

Grčki pjesnik. Osim boravka u Engleskoj za vrijeme školovanja, te nekoliko godina u Carigradu, odakle mu je obitelj vodila porijeklo, cijeli je život proveo u Aleksandriji, uglavnom kao službenik. Odlično je poznavao englesku i druge evropske književnosti (francusku, njemačku, talijansku). Zazirao je od javnosti i bio krajnje samokritičan, pa je svoje pjesme slao prijateljima i objavljivao samo u časopisima ili u malotiražnim privatnim izdanjima. Iako je među znalcima i za života bio cijenjen i prevođen, tek nakon smrti i objavljivanja sabranih pjesama (Poiemata, 1935) Kavafi je općenito prepoznat kao pjesnik jedinstvenoga glasa u cjelokupnoj poeziji novogrčkoga jezika, i jedan od najizvornijih modernih pjesnika uopće. Služeći se istovremeno pučkim grčkim govorom i vlastitim amalgamom novoga i klasičnog grčkog jezika, unoseći u poeziju izrazite prozne elemente i razbijajući uvriježene metričke i poetičke kanone, Kavafi je stvorio vlastiti pjesnički jezik, u isto vrijeme potpuno otvoren i komunikativan, a sposoban za izražavanje najsuptilnijih metafizičkih slutnji. Kavafijeva poezija prevođena je na sve evropske jezike, od najeminentnijih svjetskih pjesnika i pisaca. Prvi i dosad jedini cjelovit prijevod Kavafijevoga pjesničkog opusa na nekom od štokavskih književnih jezika napravio je Slobodan Blagojević (prvo izdanje: "Svjetlost", edicija Svjetski pjesnici, Sarajevo 1988

Walt Whitman
Vlati trave

(Huntington/Long Island, 1819 - Camden/New Jersey, 1892)

Američki pjesnik, u svjetskim književnim razmjerama jedan od nekoliko najvažnijih utemeljitelja moderne poezije. Živio je slobodnim životom mimo građanskih konvencija i akademske karijere, radeći kao slagar, putujući učitelj, farmerski pomoćnik, stolar, novinar i novinski urednik... Prvobitno, epohalna Whitmanova zbirka pjesama Vlati trave sadržavala je dvanaest pjesama (Leaves of Grass, 1855), a pjesnik ju je potom, u narednim izdanjima, sustavno nadopunjavao novim pjesmama. Kako piše prof. Sonja Bašić, "najveći je utjecaj na Whitmana imala skupina američkih transcendentalista na čelu s Ralfom Waldom Emersonom, u čijem se nauku utjecaj romantičnog idealizma, individualizma i ljubavi za prirodu spaja s vjerom u američku demokraciju i zasade prosvjetiteljstva... Whitman je te ideje modernizirao u skladu s realističkim i naturalističkim strujanjima. Za Ameriku onoga doba upravo je zaprepašćujuće proširio područje dopuštenoga... Njegova je poezija radikalno nova: sam ju je nazvao barbarskim urlikom." Whitmana su prevodili mnogi južnoslavenski pjesnici; prve njegove pjesme na našemu jeziku objavila je sarajevska Bosanska vila u prijevodu Ljube Wiesnera 1912. godine. Potpuni prijevod Vlati trave napravio je Hamdija Demirović (prvo izdanje: "Svjetlost", Sarajevo 1988), dodavši tome izdanju kontroverznu i znamenitu poemu Respondez!, koja do tada kod nas nije bila prevođena.

Markesova luda ljubavna noć
Posle deset godina Garsija Markes objavio novu knjigu

Posle šest godina Gabrijel Garsija Markes je iznenada posetio svoju rodnu Kolumbiju, tačnije Kartahenu de Indijas. U pratnji supruge i najbližih prijatelja, prošetao je starim delom grada opasanim zidinama. U grad je došao bez najave, ali kao specijalno pozvani gost na Petom iberoameričkom forumu koji okuplja poslovne ljude, intelektualce i političare, a čija je tema posvećena problemima globalizacije, biznisu i obrazovanju.

Bio je to, kako ga je definisao meksički pisac Karlos Fuentes, forum za “dijalog za akciju, i akcija za dijalog”. Predsednik Kolumbije Alvaro Uribe otvorio je forum rekavši da ga treba zadržati u Kolumbiji, ne bi li tako tu zadržao i Markesa koji nam je “potreban”.

Samo najbliži Markesovi prijatelji znaju da već odavno oseća strašnu nostalgiju za Kartahenom, u kojoj je pre deset godina osnovao Fondaciju za novo iberoameričko novinarstvo, sa željom da ta profesija, čije je osnovno sredstvo, jezik, sve siromašnije, sasvim ne izgubi svoj smisao.

“Kada sam ja počinjao u tom zanatu”, rekao je tada, “imao sam velike učitelje koji mi nisu opraštali nijedan netačan pridev. Danas mladi novinari pišu kako im padne jer niko nema vremena da im išta pokaže.”

Nesklon javnom iskazivanju emocija, priznao je svojim prijateljima:
“Lebdim od sinoć nad gradom, i uzbuđen sam što opet vidim sve te ulice i balkone.”

I još je priznao da je noć proveo budan, čekajući da u zoru vidi izlazak sunca i more.

Ova poseta, koja je obradovala i velikog pisca ali ništa manje i građane Kartahene, dogodila se u vreme kada je posle deset godina Markes objavio svoju novu knjigu “Sećanje na moje tužne kurve”. To delo je izdato u milion primeraka, od čega je već polovina prodata samo u Španiji.

Plašeći se piraterije, izdavač je sve držao u velikoj tajnosti, do dana kada se knjiga pojavila u knjižarama. Ipak, uprkos svemu, pojavilo se i piratsko izdanje, neugledno i skraćeno.

Već posle prve rečenice ovog po broju stranica, i samo po tome, nevelikog dela , oni koji vole Markesovo pero znaju da je na njega vredelo čekati deset godina.

“Kada je trebalo da napunim devedeset godina, poželeo sam sebi da poklonim jednu ludu ljubavnu noć sa maloletnom devicom” - u prvom licu, i odmah otvoreno i jasno, sigurno u ono što se misli i što se kaže, sa uverenjem majstora zanata da čitalac neće ispustiti knjigu iz ruku sve dok ne sazna šta se dogodilo te “lude ljubavne noći”.

I kroz jedan tako čudan život koji traje devedeset godina, proživljen “bez žene i bogatstva”, potrošen na nevoljeni posao šifranta u lokalnim novinama, pisca nedeljne kolumne koji priznaje da nema ni dara ni vokacije za to, poznavaoca klasične muzike koju upotrebljava sam da bi se smirio pred svoje noćne ljubavne avanture dva do tri puta nedeljno po tajnim bordelima grada, svaka do detalja zabeležena u privatnoj beležnici sve do broja pet stotina četrnaest, Markes nas vodi do te duboke starosti, koja po svemu ne izgleda ni tako duboka ni tako teška kako se obično misli.

I sve liči na oproštaj i sređivanje računa sa životom, ali, opet, i na neki novi početak uprkos proživljenim godinama i neminovnom fizičkom opadanju. Jer, javlja se nešto što se nije spoznalo za puni vek, nešto što lako zbriše sve što se sa teretom nosi i gorkim čini trajanje - prava ljubav.

Onakva kakvu najbolje u samoj knjizi opisuje Rosa Kabarkas, stara vlasnica prodavnice, paravana tajnog bordela maloletnica, kroz koji prolazi sva lokalna vlast, od guvernera do običnog službenika; “Bože moj”, uzviknula je Rosa, “nema toga što ja ne bih dala za jednu ovakvu ljubav”.

A šta bi sve dali oni koji vole dobru knjigu da ovakvih knjiga ima više? Pa makar se na njih čekalo i godinama.

FRAGMENTI ZA 21. VEK
Kibernetički rat, Bog i televizija

Pol Virilio
*
Nove tehnologije pokušavaju da virtuelnu realnost učine moćnijom od prave stvarnosti, što je prava nesreća. Onaj dan u kome virtuelna realnost postane moćnija od stvarnosti biće dan velike nesreće. Čovečanstvo nikada nije iskusilo tako izuzetnu nesreću.

*
Ne bojim se toga, samo sam znatiželjan.
To je drama. Umetnost je drama. Svaki odnos prema umetnosti ujedno je i odnos prema smrti. Stvaranje postoji samo u odnosu prema uništenju. Stvaranje je nešto protiv uništenja. Ne možemo odvojiti rađanje od smrti, stvaranje od uništenja, dobro od zla. Tako je svaka umetnost neka vrsta drame koja stoji između dva krajnja pola, rođenja i smrti, kao što je i sam život drama. Ali to se ne govori, jer biti živ znači biti smrtan, preminuti. I umetnost je živa zato što je smrtna. Sem što je sada umetnost postala nešto više od slikarstva, skulpture ili muzike: umetnost je nešto više od Van Goga koji slika pejzaž ili Vagnera koji komponuje operu. I cela stvarnost po sebi postala je predmet umetnosti. Za nekog kao što je Zurbaran, ko slika mrtve prirode, limunovi i kruške su predmet umetnosti. Ali za inženjera elektronike koji radi na tehnologijama virtuelne realnosti, celokupna stvarnost je postala predmet umetnosti, s mogućnošću da virtuelno zameni stvarnim.
*
Tehnologije virtuelne realnosti nastoje da nas navedu da vidimo ispod, iznutra, iza...kao da smo mi Bog. Ja sam hrišćanin, i mada znam da govorimo o metafizici a ne o religiji, moram da kažem da se kiberprostor ponaša kao Bog i da je povezan sa idejom Boga koji čuje i vidi sve.
*
Televizija je medij krize, muzej nesreća.
*
Video je izvorno ras-telovljenje, diskvalifikacija čula koja su zamenjena mašinama...Oko i ruka su zamenjeni data rukavicom, telo je zamenjeno data odelom, seks je zamenjen kiberseksom. Svi kvaliteti tela su preneti na mašine. To je tema o kojoj raspravljam u svojoj novoj knjizi Umetnost mašine.
*
Zalivski rat bio je prvi rat „uživo’’. Drugi svetski rat bio je rat u prostoru. On se širio iz Evrope u Japan, do Sovjetskog Saveza itd. Drugi svetski rat bio je sasvim različit od Prvog svetskog rata koji je bio geografski ograničen na Evropu. Ali u slučaju Zalivskog rata mi imamo posla s ratom koji je krajnje lokalan u prostoru, ali globalan u vremenu, jer to je prvi rat „uživo’’. A za one, poput moga prijatelja Bodrijara, koji kažu da se taj rat nije odvijao stvarno, odgovoriću: taj rat se možda nije odvijao u stvarnom globalnom prostoru, ali se odvijao u globalnom vremenu. I to zahvaljujući CNN-u i Pentagonu. To je nova forma rata, i svi budući ratovi, sve buduće nesreće biće ratovi uživo i nesreće uživo.
*
Telo je za mene ekstremno važno, jer telo je planeta.
*
Za mene je ples izvanredno važna stvar, više nego što većina ljudi misli. Ples prethodi pisanju, govoru i muzici. Kad nemi ljudi govore svojim govorom tela to je pravi jezik, to je pravi govor pre nego hendikep, to je prva reč, prvo pisanje. Tako je, za mene, telo temeljno. Telo i, naravno, teritorija, jer nema animalnog tela bez teritorijalnog tela: tri tela su nakalemljena jedno na drugo: teritorijalno telo – planeta, društveno telo – par – i animalno telo – ti i ja. A tehnologija razdvaja to jedinstvo, ostavljajući nas bez osećaja gde smo. To je takođe de-realizacija. Ima jedna budistička poslovica koju jako volim. Ona glasi: „Svako zaslužuje milosrđe’’. To znači da je svako telo sveto. Eto odgovora na pitanje tela.
*
Mnoštvo mašina čini Istoriju.
*
Telo ima jednu dimenziju simulacije. Proces učenja, na primer: kad neko uči da vozi auto ili kombi on se oseća sasvim izgubljen. Ali onda, kad ste jednom naučili da vozite, ceo kombi je u vašem telu. On je integrisan u vaše telo. Drugi primer: čovek koji pilotira džambo džetom će na kraju osećati da Boing zadire u njegovo telo. Ali ono što se sada događa, ili što će se dogoditi za jednu ili dve generacije, zapravo je dezintegracija sveta. Sinhrone tehnologije „uživo’’, kiberrealnost, će dozvoliti utelovljenje sveta unutar pojedinca. Svaki pojedinac će biti u stanju da čita čitav svet, baš kao u vreme Zalivskog rata. I ja ću postati svet. Telo sveta i moje telo biće jedno. Još jednom, to je vizija svetog; i to je ono što vojska traži. Zemlja je već bila integrisana u Pentagon, i čovek u Pentagonu je već testirao svetski rat – ili Zalivski rat – kao da je on kapetan čiji će golemi brod postati njegovo telo. Tako telo simulira odnos prema svetu.

(Iz razgovora koji je sa Polom Viriliom vodila Luiz Vilson, objavljen u knjizi DIGITAL DELIRIUM, priredili Artur i Meriluiz Kroker, St. Martin’s Press, NJujork, 1997).

Na pravoj strani
Aleksandar GATALICA 12.11.2004, 17:57:13

KAO knjiga edicije "Novosti", u sredu će se na kioscima pojaviti knjiga Elijasa Kanetija "Prisluškivač", pisana 1974. godine. Ovo je jedna od svega nekoliko knjiga u ediciji "20. vek" koja po strukturi i načinu kazivanja nije roman. Pa, ipak, da li je knjiga eseja "Prisluškivač", koja u podnaslovu nosi memento "Pedeset karaktera", daleko od romaneskne forme i fiktivnog kazivanja? Sudeći po onome za šta se opredelio Kaneti, reklo bi se da nije. Kaneti je rešio da u 20. veku nastavi posao antičkog grčkog pisca Teofrasta i portretiše pedeset tipičnih karaktera savremenog društva. Približio ih je, međutim, ne toliko tipološki koliko psihološki. Razni uzorci faune savremene civilizacije u ovom jedinstvenom međužanrovskom štivu tako postaju više od običnih karakternih crta. Poltron, Dojavljivač, LJubitelj toplih suza ili Daždevnjak lepote portretisani su poput likova jednog nevelikog, ali lucidnog romana.
Čini se da je ovakvim štivom pravi pisac pronašao svoju pravu tematiku, jer Kaneti se u svim periodima svog književnog stvaranja pojavljivao kao pisac na strani malih ljudi. Nije to čudno, jer za ovog pisca bi se moglo kazati da je bio pravi građanin Evrope. Rodio se 1905. godine u porodici sefardskih Jevreja iz Bugarske. Progovorio je na nekoliko jezika odjednom, a taj podatak nema, reklo bi se, samo biografski, već pre svega poetički značaj. Kaneti je od najranijeg detinjstva govorio nekoliko španskih narečja, bugarski i nemački jezik. Odabrao je da piše na nemačkom, iako mu se porodica još 1911. preselila u Mančester. Da nije bilo nacizma i Hitlera, ovaj pisac danas bi se bez sumnje brojao u korpus nemačke književnosti. Ne samo stoga što pisac dovršava obrazovanje u Cirihu i u međuratnim godinama se druži sa Bertoldom Brehtom, već pre svega stoga što Elijas Kaneti gaji duboko poštovanje prema nemačkoj kulturi i nacionalnoj istoriji Nemaca.
Sve to u očima pisca menja se 1933. godine. Mnogo kasnije, u knjizi "Buka i gomila" Kaneti će zapisati: "Ubijanje je najniži oblik preživljavanja." U istoj knjizi pisac predstavlja Hitlera kao paranoičnog vladara nad masama, koji je onoliko više fasciniran vođstvom, koliko je gomila kojom komanduje brojnija. Ali, Kaneti će ovo pisati 1960. godine, daleko posle Drugog svetskog rata. Tada će ga mnogi pitati kojoj nacionalnoj književnosti pripada, a pisac će na sva svrstavanja odgovarati negativno, deklarišući sebe jednostavno kao pisca.
A kakav je bio kao pisac taj pronicljivi branilac i u isto vreme zakleti tužilac malih ljudi? U "Enciklopediji savremenih svetskih pisaca" (London, 1993, urednik Trejsi Ševalije) za Kanetija se pronalazi i ovo: "Pisac sa veoma istančanim sluhom za kolokvijalizme i banalnosti svakodnevnog govora. Svaki karakter Kaneti pravi kao 'akustičku masku', birajući po stotinak reči koje će ga odrediti kao mislećeg i delatnog književnog karaktera. Pišečevo poniranje među različite nosioce jezičkih navika pravi literarni svet potpune samodovoljnosti"
Da bi, prema Kanetiju, postao i ostao pisac posvećen malim ljudima, književnik mora da bude povučen i ćutljiv. Ne treba i, čak, ne sme da vodi glamurozan život, ispunjen mnogobrojnim poznanstvima i javnim susretima. Pisac ne bi trebalo da posećuje opere, niti da ide u pozorište, rečju ni na jedan način da učestvuje u društvenom životu. Pre nego što je dobio Nobelovu nagradu 1981. godine, Kaneti se upravo tako držao prema sebi. Živeo je povučeno u mestašcu Hempsted. Tamo je imao tačan radni dan i, kako je govorio, veoma ispunjen život. Pisao je dnevnik ujutru, odmah posle jutarnje kafe; u podne se okretao svojim publicističkim radovima, da bi uveče započinjao nešto od proznog štiva. Kad je pisca u njegovom mestu posetio nemački kritičar Marsel Rajh-Ranicki, Kaneti mu se učinio kao pustinjak i dobrim delom nastrani starac engleske provincije (doživljaje posle ovog susreta Rajh-Ranicki kasnije je opisao u knjizi "Moj život", Hamburg 1999).
Kaneti je otvoreno priznavao da nema živaca da sluša druge ljude kako govore, te da misli da oni treba da dođu i čuju šta on ima da kaže. Kada je ga je Rajh-Ranicki zamolio da napiše nešto o Hajnrihu Belu, Kaneti je to odbio i rekao bez imalo uvijanja da ne ceni Belove knjige, jer smatra da je pisac odgovoran za svet koji "porodi" (Kanetijev izraz). "Ni za svoj ne mogu da budem sasvim odgovoran, a kamoli za tuđ", rekao je tada.
Pošto je postao nobelovac, pisac je unekoliko izmenio ovo asketsko držanje. Kao jedan od besmrtih, dospeo je u žižu interesovanja i počeo da ceni i svoj javno izrečen stav. Pa, ipak, čini se da je ovaj književnik do kraja ostao opredeljen svom svetu koji neseljavaju mali ljudi i njihovi uporno nepromenljivi karakteri. Knjiga "Prisluškivač" predstaviće tako čitaocima edicije "Novosti" jednog nobelovca u pravom svetlu: uronjenog u navike i predrasude likova savremene xungle na asfaltu.
Kaneti je umro 1994. godine, a njegovi karakteri, ti mali ljudi nadživeli su ga do danas, a tako će izgleda ostati i u novom stoleću, jer ljudi umiru, ali njihovi karakteri žive večno. Kaneti je ovo znao, te će i njegov pronicljivi opis raznih ljudi i danas naći čitaoce, ako ni zbog čega drugog zbog toga što će se karakteri, opisani pre 30 godina, u knjizi "Prisluškivač" prepoznati i danas.


O smrti
"ČITAV niz godina ništa me toliko snažno ne pokreće i ne ispunjava kao misao o smrti. Sasvim ozbiljan i konkretan smisao mog života, cilj koji javno priznajem, jeste dosezanje besmrtnosti. U ratu se svi ponašaju kao da treba da osvete smrt svih predaka i kao da od njih niko nije umro prirodnom smrću. Najčudnovatija od svih rečenica je ona koja veli: 'Umro je na vreme'. Smatra se da je smrt mnogima donela spasenje i teško da postoji čovek koji je ponekad nije poželeo. Ona je krunski simbol neuspeha: kome ne uspe nešto veliko, teši se da će umreti kao svi drugi. Da smrti nema, ni neuspeh ne bi bio moguć; u novim pokušajima popravile bi se slabosti i ogrešenja." (Elijas Kaneti, 1994. godine).

Izložba u Muzeju savremene umjetnosti RS

Duh pariskog "Luvra" pred Banjolučanima
Izložba "Bakrorez Muzeja 'Luvr'" otvorena je u srijedu naveče u Muzeju savremene umjetnosti RS (MSU RS) u Banjoj Luci.

"Prije mjesec dana najavili smo da će se zrnce 'Luvra' smjestiti pod okrilje MSU RS, a velika posjećenost otvaranja manifestacije dokaz je koliko je ova izložba važna za ovu kuću, Banju Luku i RS", izjavila je Ljiljana Labović-Marinković, direktor MSU RS.

Izložba je proistekla iz saradnje MSU RS i Francuskog instituta u BiH, a sastoji se od četrdesetak grafičkih listova eminentnih francuskih umjetnika kao što su Arnolf Rajner, Teri Vinters, Žorž Bazelik, Filip Pavije, Eduard Baldus, Šarl Negre, Baltazar Berkhart i Raul Difije. Jedan od eksponata izložbe koja je predstavljena banjolučkoj publici je i rad Pjera Alešinskog, umjetnika čija su tri djela poklonjena u vlasničtvo MSU RS 1976. godine.

Izložbu "Bakrorez Muzeja 'Luvr'" otvorio je Žan-Žak Bekler, direktor Francuskog instituta u BiH i savjetnik za kulturu pri francuskoj ambasadi u BiH.

"U Banjoj Luci je izloženo 40 radova koji su izdvojeni iz zbirke od 13.000 grafičkih ploča koje posjeduje 'Luvr'. Bakrorez je naziv jednog odjela u ovom muzeju, koji u svom fundusu posjeduje radove koji su prikupljeni u kraljevskoj kući. Na osnovu tih ploča, radile su se reprodukcije, kako bi se šira likovna publika mogla upoznati sa bogatstvom koje posjeduje 'Luvr'", rekao je Bekler, dodajući da se izložba, budući da je putujuća, u isto vrijeme otvarala u Montreju u Meksiku.

On je istakao da je MSU RS "izvanredna institucija koja će zauzeti privilegovano mjesto u kulturnom programu Francuskog instituta u 2005. godini, u kojem se predviđa realizacija kulturnih programa velikog broja francuskih umjetnika u ovoj kući".

"'Luvr' je gorostas u umjetnosti cijelog svijeta. Ova izložba, koja je samo mali dio njegovog bogatstva, omogućuje nam da uđemo u tajne bakroreza vrhunskih umjetnika. Na izložbi su zastupljene tri tematike: pejzaž, figura i mitološke reminenscencije, koje imaju didaktičko, istorijsko i kreativno značenje", kaže Ljiljana Perduv-Misirlić, kustos izložbe.

Kao poklon, u znak saradnje između MSU RS i Francuskog instituta, Ljiljana Labović-Marinković uručila je Bekleru sliku Slobodana Bijeljca, umjetnika iz Pariza.

Izložba će u MSU RS biti postavljena do 26. novembra.

Interliber 2004 u Zagrebu

Jergoviću dodijeljeno "Kočićevo pero"
Prigodnom svečanošću "Kočićevo pero" za jesen, koje dodjeljuje Zadužbina "Petar Kočić" Banja Luka - Beograd, uručeno je juče hrvatskom književniku Miljenku Jergoviću za roman "Dvori od oraha" u okviru manifestacije "Kočićevo podne" na centralnoj bini Međunarodnog sajma knjiga i učila "Interliber 2004" u Zagrebu.

O djelu Miljenka Jergovića govorili su Nikola Vukolić, direktor i glavni i odgovorni urednik Zadužbine, Enver Kazaz, književnik iz Sarajeva, dok su "Kočićevo pero" hrvatskom književniku simbolično uručili Ivan Lepoglavec, generalni konzul RH u Banjoj Luci, i Mirjana Lukač, savjetnik gradonačelnika Banje Luke.

Miljenko Jergović je istakao da je izuzetno sretan što je upravo on dobitnik nagrade koja nosi ime velikog pisca Petra Kočića, koji je pisao malo drugačije od svog vremena.

O 'onima o kojima ne pričamo' - pišemo!


Mislim da je jako važno vjerovati u stvari koje ne vidiš. Bez vjere naš bi svijet ubrzo propao. Ovdje ne mislim nužno na religiju.


Ne kužimo zašto se film 'Zaselak' reklamira kao mistični triler kada je puno bliži kostimiranoj melodrami? Odgovora gospodin redatelj - M. Night Shyamalan!

Moja formula? Možda to da gledatelji na osnovu krivih očekivanja dođu do pravih osjećaja.
Pitanje iz uvoda?
To vi pitajte ljude iz marketinga! Mislim da pokušavaju doprijeti do publike tako da me identificiraju s natuknicama - jeza, zona sumraka... Vidjet ćemo hoće li me publika prihvatiti i ako prerastem taj okvir. Iskreno rečeno, ne bi mi bilo drago da baš sve odate mojim gledateljima. Znate, radi se o jednoj seoskoj zajednici iz 1897. koja živi okružena neprijateljskim bićima koja žive u susjednoj šumi, a oni zapravo...

'Misteriozni znakovi' i 'Zaselak' su zapravo filmovi o strahu. Što vas tu toliko fascinira?
Ne gledam na njih na taj način. 'Znakovi' su meni prije svega film o katarzičnom trenutku u kojem svatko svakome kaže ono iskreno što misli i osjeća. Naravno, radi se tu i o vjeri u obitelj koja ovdje funkcionira i kao natprirodna veza. U filmu 'Zaselak' želim naglasti ono što je ljudima važno. Strah sam ubacio samo zato da bih testirao njihova uvjerenja ili vjeru. Ako baš moramo govoriti o nekom nadnaravnom elementu, onda je to samo ljubav.

Otkuda crpite inspiraciju?
Volim mračne priče, komplicirane situacije, a najviše kada razvoj mojih priča izazove u ljudima posve suprotne osjećaje. Horor u mojim fimovima je samo neka vrsta klopke koja će natjerati gledatelje da pažljivije gledaju i slušaju. Konkretno za film 'Zaselak' inspiraciju sam crpio iz klasičnih romana, primjerice 'Orkanski visovi'. Fascinira me te epoha jer su ljudi više bili osuđeni na sebe i svoju kreativnost. Primjerice, kostimografi su mi stalno govorili nek skratim te haljine jer se vuku po podu. Pa upravo je u tome trik! Žene moraju paziti na njih, moraju uložiti taj trud da ih podignu, a to na kraju nešto govori. Na primjer, ako ti je do nekoga stalo, ne dodiruješ ga.


Ja sam vam veliki formalist. Pa nisam uzalud veliki obožavatelj Kubrika i Hitchcocka. Najradije bih radio u odijelu i rukavicama. To jednostavno podiže stvari koje radite.


Zašto ste poslali svoje glumce prije početka snimanja na trotjedni tečaj 19. stoljeća?
Bilo je to više od običnog tečaja - Boot Camp. Glumci su za ta tri tjedna morali osjetiti kako su živjeli ljudi u 19. stoljeću - bez struje, telefona, kako se cijepaju drva, muzu krave. Uostalom, to je jako zbližilo moju grupu, a Sigourney se jako iskazala pri muženju.

Nije teško na film 'Zaselak' gledati kao na alegoriju na 11. rujan.
Ako bismo ostali pri tom tumačenju onda bi odrasli u selu bili za Busha, a to ne drži vodu, budući da su oni u svojoj biti jako dobri, nisu ludi kao što ćete možda pomisliti. Nije fora niti u tome da gradske starješine lažu svoje stanovnike. Više mi je dakle stalo do emocionalne istine i do tog određenog raspoloženja koje je vladalo nakon 11. rujna.


I boje igraju veliku ulogu. Glavna kombinacija crveno-žuto. Gotovo kao američki alarmni sistem.


Zašto inzistirate na klasičnim dugim kadrovima dok se Hollywood sve više ubrzava kratkim rezovima?
Prije 'Šestog čula' snimio sam jedan film koji mi je osobno jako važan 'Wide Awake' u kojem postoji jedan trenutak kada se među glumcima događa nešto jako napeto i fascinantno. Za vrijeme snimanja bio sam elektriziran, no u montaži to nikako nisam mogao dobiti, jer kada režeš, dobijaš jednu alternativnu realnost koja baš i nema neke veze s trenutkom koji si malo prije snimio. U Hollywoodu danas nastaju filmovi još samo u montaži. Mene to ne zanima. Mene zanima trenutak, istina i kemija između glumaca. Upravo zato sam za svoj najnoviji film inzistirao na kazališnim glumcima.

Poznati ste po začudnim krajevima. Osjećate li se sada na neki način otkriveno?
Usporedio bih svoj film s plesom koji se sastoji od 40 koraka, od kojih je svaki pojedini užasno važan. Iskreno, ne mogu razumjeti opsesiju da se stalno forsira samo taj 40. korak. A što je s onim ostalima? Zar ne igraju nikakvu ulogu? Glazba, ton, ritam, likovi, igra s konvencijama, iznenađenja u tijeku priče? Zašto ne bismo pričali o plesnom koraku 17 u kojem se događa nešto važno između Adriena Brodyja i Joaquina Phoenixa? U njega sam možda uložio puno više truda nego u sam kraj. Znate što? To me jako frustrira!


Mrzim kada redatelji prikazuju sljepoću na filmu s takvom patinom! Kao da su i sami slijepi!


Čega se vi osobno bojite?
Ha! Ulovili ste me! Bojim se letenja, no mogu se nositi s tim strahom. Inače, nemam strah od neuspjeha. Konačno, moja prva dva filma su prilično spektakularno propala. Možete si to zamisliti. Godinama sam radio na svom prvom filmu 'Praying with Anger'. Prosuo sam litre i litre krvi i znoja, popeo se svojim bližnjima na vrh glave. Zatim je film došao u kina i hop - gotovo neprimjetno i nestao. Jednostavno me taj boom zaobišao. A onda se dogodilo nešto čudesno - dobio sam drugu šansu. Film 'Wide Awake'. I zamislite! Ponovo sam ga uspio pokopati u pijesak! Telefon je prestao zvoniti i onda je došao i taj strah da ću završiti kao oni četrdesetogodišnjaci koji sjede na kauču i sanjaju: 'Da mi je samo okupiti taj vražji band, snimit ćemo mi naš demo i onda će krenuti...' Ma zaboravi stari! Nema šanse da jednoga dana postaneš rock zvijezda! Daj se probudi!

Pa kako ste onda na kraju ipak uspjeli?
Možda je kvaka u tome da jako rado pišem i da nikada nisam prestao smišljati priče. I onda je došao projekt 'Stuart Mali' u koji nisu puno vjerovali pa su valjda zato tražili najjeftinije ljude za scenarij. A onda sam sam ponovo upao u igru...


Definicija straha? Čovjek stoji u neprohodnoj, nepoznatoj šumi, sva čula su napeta i skloni ste tome da ne vjerujete više ni sami sebi.


Kako ste danas zadovoljni svojim statusom, budući da vas već prozivaju Hitchcockovim nasljednikom. Prepoznaju li vas na ulici?
Svako malo mi netko šapne na uho: 'Čuj, i ja vidim mrtve ljude! I već su me dva puta oteli vanzemljaci! Aha! Moš' mislit!

Pjesnik žala i nostalgije

Poezija Mile Stojića zauzima istaknuto mjesto u suvremenoj bosanskohercegovačkoj književnosti. Dominantna osjećanja u njegovoj lirici su žal i nostalgija, a naslov ovog reprezentativnog izbora iz njegove poezije ih efektno sažima. U svojim najboljim pjesmama Stojić vješto prepliće poeziju i svojevrstan angažman



Mile Stojić
Riječ elegija potiče od starogrčkog elegion što znači distih. Elegija je, po Klaiću, kod starih Grka i Rimljana bila svaka pjesma napisana u distisima, a danas se taj termin koristi za lirsku pjesmu prožetu tužnim raspoloženjem. Aleksandar Sergejevič Puškin ima pjesmu pod nazivom Elegija, a njezini stihovi kao da sažimaju suštinu elegičnog poetskog ozračja: Ludo veselje mojih mladih ljeta/kao mamurluk sad mi samo smeta/al kao vino tuga davnog plača, u mojoj duši biva sve to jača…

Kad je pak riječ o progonstvu i poeziji, nemoguće je ne sjetiti se Ovidija i njegovih Epistulae ex Ponto napisanih u izgnanstvu sa obala Crnog mora (kako i sam naslov veli - Pont, naime, označava more u koje se uliva Dunav i zemlje oko tog mora).

Dragaćina-Sarajevo-Beč Frazu Ex Ponto proslavio je u južnoslavenskim jezicima Ivo Andrić uzevši je za naslov svoje prve knjige. U naslovu izbora poezije Mile Stojića odjekuje, dakle, eho žalosti i izgnanstva, makar je mjesto Stojićevog egzila uzvodnije uz Dunav.

Mile Stojić je rođen dvadeset i četvrtog januara 1955. godine u mjestu Dragaćina u zapadnoj Hercegovini. Od studentskih dana, međutim, njegov je život prvenstveno vezan za Sarajevo. Do rata su u Sarajevu po pravilu izlazila prva izdanja svih Stojićevih knjiga, u Sarajevu se Stojić u mnogim redakcijama bavio novinarskim i uredničkim radom.

Od dnevnika Oslobođenje pa do različitih kulturnih časopisa i izdavačkih kuća Stojić je bio iznimno aktivan u takozvanom književnom životu. Od samih njegovih književnih početaka Stojiću je polazilo za rukom paralelno razvijati svoj poetski dar te stvarati novinarsku i uredničku karijeru.

U petnaest prijeratnih godina Stojić je objavio sljedeće pjesničke knjige: Lijer, jezik prašine, Umjetnost tame, Zemna svjetlost, Olovni jastuk, Južnost. Ne treba, međutim, zaboraviti ni Stojićev esejistički i antologičarski rad. Zajedno sa Ivanom Lovrenovićem, Ivom Komšićem, Ivanom Kordićem te Miljenkom Jergovićem i Stojić je potpisao čuveno otvoreno pismo Franji Tuđmanu u kojem se ova skupina pisaca i intelektualaca još uoči rata u Bosni i Hercegovini usprotivila idejama o podjeli naše zemlje.

Početkom rata Stojić odlazi u Beč. Prisustvo rata vidljivo je već i u naslovu njegove zbirke pjesama iz 1994. godine: Libreto za sviralu i strojnicu. Neposredno nakon rata izlazi i Stojićeva ponajbolja prozna knjiga - Jutro u Pompejima, a u ovim godinama Stojićeva poezija doseže neku dotad neznanu gorku zaokruženost. Iz naslova kakvi su Nakon sudnjeg dana, Mađarsko more, Zaboravite nas, vidljiva je svojevrsna melanholična rezignacija.

Sve ovo vrijeme Stojić je aktivan i u novinarstvu, a njegova kolumna o riječima jedna je od najdugovječnijih na ovim prostorima. Ona je nadživjela novinu u kojoj je začeta (zagrebački Tjednik), upravo u Danima postoji neprekidno već nekoliko godina, a osim što je na maternjem jeziku ukoričena dva puta doživjela je i neka inostrana i prevedena uknjižena izdanja.

Stojićevu autorsku plodnost potvrđuje čak nekoliko njegovih knjiga koje su se ove jeseni paralelno pojavile, a ljubitelje njegove poezije ponajviše će vjerovatno interesirati njegove najnovije pjesme. Nedavno je crnogorski časopis Ars objavio izbor pjesama iz buduće zbirke Večera bez politike, a iz njih je jasno da je Stojić u dobroj pjesničkoj formi. "Takav početak svi smo očekivali, ali nas je iznenadio/ Sa brda je prvo gađan teve odašiljač na humu" - tako počinje pjesma Put preko Kreševa čija je narativna struktura uz svojevrsnu dokumentarnost paradigmatična, reklo bi se, za "novog" Stojića.

Memorija Usprkos naslovu koji je dao jednoj svojoj knjizi (Zaboravite nas), Mile Stojić je ipak pjesnik uspomena. ("Mile Stojić je pjesnik koji ne dozvoljava zaborav" - zapisao je nedavno Janusz Drzewucki.) U njegovim stihovima kombiniraju se povijesno pamćenje i spomenar pojedinca, a sve zarad nepristajanja na nametnuti zaborav. Njegovo je djelo elegični podsjetnik na sveopću prolaznost kojoj se suprotstavlja jedino krhkost pamćenja.

U svojim najboljim pjesmama poput one o Nikoli Tesli ili u ciklusu pjesama o sarajevskim grobljima Stojić se potvrđuje kao suptilan lirik koji je u stanju skovati snažne simbolične stihove spretno uklopljene u elegičnu poetsku naraciju. Insistiranje na memoriji kod Stojića je neodvojivo od nostalgije. Stojićeva nostalgija nije, međutim, jeftini vapaj za zlatnim dobom, ne, riječ je o mnogo složenijem osjećanju u kojem se stapaju bolne uspomene i zapamćeni užici, osjećanju što združuje snove i sudbine, snove što su iznevjerili sami sebi i nedoživljene sudbine.

Ne sastoji se Stojićeva nostalgija od trivijalija iz zajedničke bolje prošlosti niti ex-yu sentimentalnog vaspitanja, nije to još jedna verzija historijske čitanke odnosno Leksikona Yu mitologije. Naprotiv, u srži Stojićeve nostalgije uvijek postoji svijest o kataklizmi, uvijek u pozadini ječi upozorenje da je taj svijet kojega se autor melankolično i nostalgično prisjeća skončao u apokalipsi.

Pozicija groteskne djelatnosti Mile Stojić je svjestan činjenice da je pjesma nemoćna i uzaludna kad je riječ o poslovičnom mijenjanju svijeta, a ipak u svojoj poeziji ne bježi ni od političkih valera i svojevrsnog angažmana. Sanjin Sorel je u jednom eseju lijepo ukazao na ovo svojstvo Stojićeve poezije: "Mile Stojić ukazuje na jednu nemogućnost, na jednu, mislilo se prošlu, Adornovu misao o nemogućnosti pisanja poezije nakon Auschwitza, a koja se, nažalost, u svoj svojoj strahoti ponovo obistinila. Pisanje poezije u vremenu kad se jedinim pragmatičnim poslom činilo pisanje osmrtnica u poziciji je groteskne djelatnosti."

Stojić je svjestan grotesknosti te poezije i zbog toga se njegove ratne pjesme - kako kaže Sorel - ne odlikuju pretjeranom brigom za poetičke okvire. Upravo je pojava ove programske "nebrige" najizrazitija razlika između dvije poetske faze Stojićeve, nazovimo ih provizorno "prijeratna" i "ratno-poratna": razumijevanje uzaludnosti pjesničke rabote vodi Stojića ka naglašenijem isticanju poruke, te ka manjoj brizi za način na koji se poruka saopćava. Stojiću, međutim, ipak polazi za rukom da i kad je angažiran ostane na prepoznatljivom terenu poezije. Jednostavno rečeno: iako transparentnije nego ranije, njegove pjesme nisu manje - pjesme.

Prognane elegije reprezentativan su izbor iz dosadašnjeg Stojićevog pjesničkog opusa, neka vrsta male antologije najistaknutijih Stojićevih stihova. Riječ je, dakle, o djelu što u malom predstavlja jednog od nezaobilaznih aktera suvremene bosanskohercegovačke poezije, pjesnika za kojeg je Veselko Tenžera još prije četvrt stoljeća kazao da treba upamtiti njegovo ime.

Onima koji Stojića poznaju samo kao novinara ove su pjesme najbolji i najkraći put u njegov pjesnički svijet.

Djavolov recnik

Embrouz Birs
Novo srpsko izdanje ovog neobicnog satiricnog recnika dopunjeno je sa oko tri stotine ranije neprevedenih definicija i stotinak napomena. Embrouz Gvinet Birs, cija se miozantropija može meriti samo sa Sviftovom, video je stvari kakve jesu, a ne kakve bi trebalo da budu ...Đavolov recnik je nastajao 36 godina - od 1875. - 1911. godine objavljivan je u novinama u San Francisku.

Let iznad kukavicijeg gnezda

Kejsi Ken
Bromden, američki Indijanac, za koga svi veruju da je gluvonem, priča priču o psihijatrijskoj ustanovi koju vodi svemoćna glavna sestra Rejčel. U ovaj zastrašujući sivi svet stiže Mekmarfi, sitni prevarant slobodnog duha. Njegova neobuzdana priroda ubrzo uništava svakodnevnu rutinu bolnice u kojoj su bolesnici na jednoj, a bezdušna i hladna glavna sestra, na drugoj strani. Ubrzo po objavljivanju, ovaj roman postao je jedno od najpopularnijih modernih literarnih ostvarenja na svetu.

Goethe je lansirao novi modni trend
Autor Strahimir Primorac

Kad je svojedobno silno utjecajna gospođa de Stau00EBl za Goetheova “Werthera” rekla da je to “djelo koje ubi više muškaraca nego što bi ih mogla ubiti najljepša žena”, sažeto je formulirala dvije stvari.

Njemačka u suzama
Činjenicu da je roman izazvao brojna samoubojstva (te su pojedini gradovi knjigu povukli iz prodaje, a neki su zabranili njezino tiskanje), a istodobno je sugerirala i jednu od glavnih oznaka vremena u kome se djelo pojavilo: čuvstveni odnos prema svijetu, “doživljavanje i spoznavanje iz dubine srca”.

Zanimljivo je tako da je “Werthera” strastveno iščitavao i Napoleon – na svom osvajačkom pohodu na Egipat! Goetheova priča o ljubavi mladog čovjeka prema prijateljevoj zaručnici i poslije ženi, s tragičnim završetkom i sva natopljena sentimentalnošću, kroz koju se provlači i protest protiv društvene diskriminacije, na različite je načine odjeknula među suvremenicima.

Njemačka, a vrlo brzo i sav kulturni svijet koji je dobio prijevode, guši se u potocima suza, književnost, slikarstvo, glazbu zagušuju motivi Werthera, a široka publika oponaša Goetheove junake u svemu, pa čak i u načinu odijevanja. Muškarci tako počinju nositi u zbilji (kao Werther u romanu) modri jahaći frak s mjedenim gumbima, žutim prslukom i hlačama te visokim čizmama sa smeđim rubovima.

Ta moda došla je u ono vrijeme iz Engleske, i bila je neka vrsta protesta protiv napirlitanosti i ukočenosti rokokoa. Kako je i sam Goethe nosio tu odjeću po dolasku u Weimar, počeo se tako odijevati i cijeli dvor skupa s vojvodom Karlom Augustom, koji je druge ljude znao inače nazivati Goetheovim majmunima. Žene su dakako slijedile Lottinu modnu liniju: dugačka bijela haljina s visokim strukom, kratkim rukavima i dubokim izrezom, a na njoj svijetlocrvene vrpce.

Objašnjenje simptoma shizofrenije?
Znanstvenici s Harvarda su identificirali moždane valove koji bi mogli objasniti simptome shizofrenije.

Stanice u mozgu koje razmjenjuju informacije o okolišu i formiraju mentalne utiske su kod osoba sa shizofrenijom bile manje aktivne, pokazalo je istraživanje u kojem je sudjelovalo 40 osoba.

Po mišljenju znanstvenika, to bi moglo objasniti pojavu halucinacija kod osoba koje pate od shizofrenije.

Na temelju ovog istraživanja će biti moguće bolje razumjeti moždanu aktivnost povezanu sa simptomima shizofrenije, što je po riječima istraživača jedini način za razvoj boljih tretmana namijenjenih liječenju te bolesti.

Rođeni džentlmen

POMENULI smo već u našim prilozima "Kompozitora Foltina", da je ovaj češki književnik svetskog glasa pune dve decenije - tačnije od 22. oktobra 1917, pa sve do smrti, 25. decembra 1938. godine, bio i urednik uglednih praških novina i časopisa. U čuvenom i do danas jednom od vodećih čeških dnevnika, praškim "Lidovim novinama", počinje (od 1. aprila 1921) u kulturnoj rubrici, u kojoj prevashodno piše o svojoj velikoj ljubavi - pozorištu.

Svoju pripadnost "sedmoj sili" s ponosom je isticao, i, evo, šta o tome, već kao svetski afirmisan romanopisac i dramski autor, u razgovoru s drugim poznatim češkim književnikom Vilemom Zavadom, godine 1931, kaže:

"Smatram da sam novinar. Ne radim to kao nešto sporedno, shvatam to jednako ozbiljno, kao i literaturu. Želeo bih da svi književnici imaju novinarsku školu, da nauče da se za sve interesuju. U literaturi me strašno muči što autor većinom živi u svom zatvorenom svetu. Književnik treba da živi u svetu koji pripada svima. I novinarstvo je pokušaj univerzalnosti. Sve mora da se vidi, neophodno je da se čovek zanima za ceo svet, ne samo za određeni isečak. G. K. Česterton, H. G. Vels i Bernard Šo su takođe novinari".

Ovaj svoj novinarski kredo Čapek neumorno demonstrira svojim mnogobrojnim, najčešće kratkim, ali briljantnim napisima u "Lidovim novinama". Objavio ih je za te necele dve decenije na stotine, i prava je šteta što gotovo ništa nije prevedeno na srpski, jer reč je o majstorskim minijaturama koje zaslužuju da uđu u trajnu svetsku riznicu ne samo novinarstva i publicistike, već i literature u punom smislu reči.

Našim čitaocima pružena je, istina, prilika da kroz, recimo, "Pripovetke iz levog i desnog džepa", upoznaju bar deo tog majstorstva, posebno, i prevashodno, u onima sa "kriminalističkom" tematikom.

Pomalo je, pri tom, neobično, da je Čapek, tipični evropski džentlmen, rođen i odrastao u dobro situiranoj porodici uglednog banjskog i sreskog lekara, čovek kojeg bismo po današnjim kriterijumima uvrstili bar u gornju srednju klasu - imao takav i toliki osećaj za siromašne, male ljude, za one "sa dna". Čini se, da mu je ta osobina, bolje reći vrlina, bila urođena, jer kako drugačije objasniti, da četrnaestogodišnji Karel, kao svoj prvi štampani rad objavljuje u Brnu, u nedeljniku "Neđele" (23. 4. 1904) dve pesme pod zajedničkim naslovom "Proste motivi - Obični - svakodnevni motivi" dve pesmice sa izrazitim socijalnim nabojem.

Stihovima, ne doduše svojim, vraća se Čapek ozbiljnije tek 1920. godine. Tada, naime, objavljuje prepeve savremene francuske poezije. Petnaest godina kasnije objaviće u još dva navrata proširena izdanja ove antologije, o kojoj postoji nepodeljeni sud stručnjaka, da je briljantno urađena i do danas neprevaziđena.

I na kraju, još jednom nešto o Čapekovoj preranoj smrti. Umro je, podsetimo, ne navršivši 49 godina! Ali, podsetimo takođe, da je to ipak, prva polovina prošlog veka, kada ni vizionar Čapek nije bio predvideo ili bar nagovestio, recimo penicilin! S tim u vezi nije naodmet podsetiti naše čitaoce da poslednjih decenija devetnaestog i prvih dvadesetog veka, živi u Pragu nekoliko neznatno starijih Čapekovih kolega po peru, i svi oni, izuzev za to vreme "dugovečnog" besnog reportera Egona Ervina Kiša (1885-1948, dakle pune 63) i Rajnera Maria Rilkea (1875-1926, - 51), žive kraće od Čapeka. Reč je pre svega o pravim ispisnicima Jaroslavu Hašeku (1883-1923, - 40) i Francu Kafki (1883-1924, - samo 41 godina)

Inače, čak i da je penicilin bio tada u opticaju, teško je poverovati da bi Čapeku produžio život. Dijagnoza veoma uglednog konzilijuma lekara glasila je: recidiv gripa, upala bubrega i obostrana upala pluća!

Čapek i kompozitori
ZA razliku od Karela Čapeka, koji je svog kompozitora Bedžiha Foltina i njegovu "operu" Juditu slikao kao krajnje umetnički problematične, veliki češki kompozitor, vodeći predstavnik modernih pravaca u klasičnoj muzici Leoš Janaček, čiju 150. godišnjicu rođenja upravo obeležavamo, imao je o Čapekovom književnom opusu očigledno visoko mišljenje. Naime, Čapekova drama "Makrepulosova tajna", ili bolje, "Slučaj Makropulos", poslužila mu je kao libreto i inspiracija za istoimenu veoma uspelu i širom sveta izvođenu i cenjenu operu!

Otkriven protein povezan s dugotrajnim pamćenjem



Identifikacija ovog proteina bi mogla dovesti do napretka u liječenju Alzheimerove bolesti, kažu američki znanstvenici sa sveučilišta Cornell.

Protein nazvan mBDNF ima ključnu ulogu u razvoju dugotrajnog pamćenja, pokazalo je istraživanje u kojem su sudjelovali i znanstvenici sa sveučilišta u Hong Kongu.

Znanstvenici vjeruju da bi mogućnost djelovanja na ovaj protein mogla dovesti do prevencije rane degeneracije procesa učenja što bi spriječilo kasniju degeneraciju stanica u mozgu.

Testiranja provedena na miševima su pokazala da životinje koje nisu mogle proizvoditi mBDNF nisu imale dugotrajno pamćenje.

Znanstvenici vjeruju kako će njihovo istraživanje u budućnosti omogućiti olakšavanje posljedica gubitka pamćenja

David Albahari Dve žene u mojim pričama
Naravno, lepota se može naći i u odsustvu, ali prisustvo je ono što nas čini sigurnijim, sebičnijim u stvari - napisao je David Albahari u romanu „Cink“ u kome opisuje intimnu priču o svom odnosu sa ocem. Novo izdanje tog romana objavljeno je kao stota, jubilarna knjiga ugledne biblioteke „Minut“ izdavačke kuće „Stubovi kulture“.

Komentarišući za „Blic“ činjenicu da je pisac u dijaspori Albahari je rekao kako se nada da je to samo trenutno.

Da li je?
- Zar ne mislite da je život, na neki način, trenutna pojava? Uočite ogroman značaj trenutka. Svako prebivanje bilo gde jeste trenutno. Pa i u ovom mom konkretnom slučaju. Doduše, taj trenutak traje 10 godina. Dakle, ja sam na privremenom radu u inostranstvu s tim što ne radim ni za koga osim za samog sebe.

„Cink“ je jedna duboko intimna priča koja pokreće brojna pitanja. Recimo, da li biste ponovili sve što ste radili kad biste mogli da krenete iz početka?
- Na to je teško dati precizan odgovor. Nisam siguran šta bih i kako bih pisao. Mada, mislim da bi opet u stvarnom životnom modelu moje porodice tražio model porodice o kojoj pišem. Iako je većina mojih knjiga duboko intimna i dotiče stvarne događaje iz stvarnih života mojih roditelja, mene i cele porodice, to vidim samo kao predložak za stvaranje jedne imaginarne porodice. Ono što međutim znam, ako zamislimo takvu situaciju, jeste da bih ponovo bio pisac.

Zaista?
- Da, bio bih! Hteo sam da kažem da bih u tom slučaju odabrao onu potpuno nevidljivu prisutnost pisca kakvu ima Tomas Pinčon, pisac koji se ubraja u značajne američke književnike a niko ga nikada nije video.

Šta je to što vas konkretno fascinira kod Pinčona?
- Fascinira me sposobnost jednog autora da pobegne od „draži i privlačnosti“ javnosti. Pogotovo je teško o tome misliti ovde gde se javnost uzima kao preduslov za postojanje pisca. Dakle, potrudio bih se da imam tu vrstu odnosa sa javnošću, tačnije distancirao bih se.

Kad se okrenete iza sebe čega vam je najviše žao? Šta ste propustili?
- Ima stvari na koje kad pomislim stiže me slutnja da su se te stvari drugačije odigrale promenile bi mi život.

Na primer?
- Ima nekih detalja koje, iako pišem intimne romane, ipak ne bih pominjao. Postoje mali ili veliki životni detalji za kojima žalim. Recimo trenutak, koji nije ušao u roman „Cink“, između mene i mog oca kad se nisam poneo na način kakav bi bio primeren. Sa takvim jednim trenutkom iskreno žalim i voleo bih da mogu ponovo da ga oživim. Govorim, dakle, o odnosu između mene i njega. Sam događaj je tek slika (jednog dela) tog odnosa. Eto, za takvim trenucima žalim; sve u svemu kada pogledam unazad mogu da kažem da sam zadovoljan svojim životom.

Zadovoljni ste?
- Zadovoljan sam.

Kakvu poziciju žene imaju u vašem životu?
- Žene su apsolutno najvažnije na svetu. Postoje neke žene koje su u mom životu odigrale presudnu ulogu. To je svakako moja majka kojoj sam pokušao da se odužim romanom „Mamac“, a drugo je, naravno, moja supruga sa kojom delim i dobro i zlo već dosta godina i koja takođe na neki način figurira u onome o čemu pišem. Ponekad imam utisak da su me one oblikovale. Dakle, postoji taj lik moje žene u mojim pričama i eto i to je neka vrsta odavanja počasti i zahvalnosti. Ona je, verujte, često moj uzrok sreće i sigurnosti.

Kak bi ste ukratko objasnili šta je to najvrednije što vam je podarila vaša majka?
- Od nje sam mnoge stvari pokušao da naučim. Ono što sam kod nje, sada to znam, najviše cenio bila je njena spremnost da uvek sasluša druge, da bude dobra prema njima, da nikome ne zameri toliko da bi od te osobe napravila neprijatelja... Mislim da je ona bila jedna od onih osoba koje nisu imale neprijatelje. I, to mi se uvek činilo kao divan životni ideal.

Best books behind movies chosen


James Purefoy and Reese Witherspoon were in 2004's Vanity Fair
The 50 greatest books to have been adapted for the cinema have been named in a bid to persuade film fans to use London libraries.
Master and Commander by Patrick O'Brien and LA Confidential by James Ellroy are among the books selected by employees of the capital's 395 libraries.

Books filmed under new titles - such as Barry Hines' A Kestrel For a Knave, filmed as Kes - are also included.

The complete Reel Fiction list is available from libraries and bookshops.

"It was not necessary that the films were good, just that the books are good," a London Libraries Development Agency (LLDA) spokesperson said.

The 50 selected books were not ranked to find an overall winner, however, due to "the wide range of taste and genres on offer".

Books that have been recently adapted, such as Charles Frazier's Cold Mountain and John King's The Football Factory, are included alongside past cinema hits 2001: A Space Odyssey and A Room With a View.

Some that led to loose cinema interpretations, such as Isaac Asimov's I, Robot - which inspired a film starring Will Smith - also featured in the librarians' top 50.

"As a film buff, I'm delighted that with Reel Fiction, libraries are bringing moviegoers back to the novel that inspired the film," said LLDA chair Lyn Brown.

REEL FICTION EXAMPLES
Vanity Fair - WM Thackeray
Mystic River - Dennis Lehane
Interview with the Vampire - Anne Rice
About a Boy - Nick Hornby
A Clockwork Orange - Anthony Burgess
Empire of the Sun - JG Ballard
Heart of Darkness - Joseph Conrad
Get Carter - Ted Lewis
Chocolat - Joanne Harris
Do Androids Dream of Electric Sheep? - Philip K Dick (filmed as Bladerunner)

Radovan Beli Marković pisac na pedale
Ne mogu da se hvalim projom

"Ja sam svedok druge polovine dvadesetog veka i nemam ništa lepo da kažem o njoj. Nije bilo veselo proživeti tih pedeset godina pod olovnim nebom ideoloških presija", kaže jedan od najpopularnijih i najplodnijih srpskih književnika

Jednom je na Beogradskom sajmu video Ljiljanu Habjanović kako potpisuje knjige; knjiga i onih kojima je potpis spisateljice bio važan je bilo toliko da joj je od baratanja perom potekla krv iz prsta. I tada je, da bi je bar malo utešio, šeretski rekao: "Ja imam sreću da sve svoje čitaoce lično poznajem. Mogao bih da ih izvedem u kafanu na piće." Posle su joj, kažu, Danilo Nikolić i on predlagali da se odmori od teškog i beskrajnog posla, a oni će je odmeniti i nastaviti…

- To s potpisivanjem knjiga je čudna pojava - priča nam Radovan u svom domu u Lajkovcu, dok nam toči rakijicu. - Jednom mi je došla izvesna gospođa s molbom da joj se upišem u primerak nekog mog romana: ide nekud u goste, pa bi da ga odnese na dar. Potpišem, što da ne. Ljubazno je pitam da li želi da potpišem i njen primerak? Ne treba, kaže, ne čita dela živih pisaca. Moja Emilija se iskidala od smeha, a meni krenuli neki trnci niz kičmu

Sedeli smo u kuhinji za trpezarijskim stolom koji se sada, blagodareći nenametljivoj gostoljubivosti gospođe Emilije, naše domaćice, stesnio od silnih čašica, šoljica, tacnica… Kroz odškrinuta vrata terase mogla se videti kamara isečenih drva, Radovanov ponos, svedočanstvo da i domaćin misli na kuću i zimu.

Sasvim udoban život

Kad smo se "osvežili", predložio je da pređemo u sobu, ako će nam tamo biti udobnije. Primetio sam, međutim, da kompjuter za kojim piše stoji u kuhinji, u budžaku iza mojih leđa, i ispravno zaključio da mesta u stanu nema previše. Ni po izgledu oronule jednospratne stambene zgrade u Ulici Živojina Mišića 74 ne da se naslutiti da se unutra skriva neka preterana raskoš. To me je podsetilo na priču da je Radovan Beli Marković vratio ogroman stan koji je svojevremeno dobio od opštine i ne uselivši se u njega?!


Sa Alenom Rob Grijem, na prijemu kod francuskog ambasadora
- Pusti to. Nije za pisanje. Koga to interesuje - odmahnuo je rukom. - Nas dvoje smo sami i ovih pedeset kvadrata nam je sasvim dovoljno. Šta bismo u sto dvadeset? Ko bi to plaćao, kako bismo se grejali… Nemamo mi ni takve prohteve, niti tolike pare.

Ovo objašnjenje je izazvalo zabunu. Naime, Radovan je jedan od najpopularnijih, a danas svakako i najplodniji srpski pisac, pa tolika štedljiva smernost odudara od predstave koju narod ima o "preduzimačima književnih radova"? Ali, bilo me je strah da ga pitam, jer je mogao da mi odgovori onom otrcanom frazom o tome kako se živi za, a ne od pisanja. Kao da je naslutio, nastavio je.

- Ovom frižideru je četvrt veka, jubilarac je, al' još dobro hladi. Šporet služi. Na starom televizoru je dobra slika: ne gledamo često, ne trošimo je. Nameštaj stamen, očuvan. Šteta je što knjige držim posvuda; najviše ih je u vikendici, ali tamo ne zalazim uvek. Jedino odelo ne nosim tako često, potrajaće do sahrane. Danas moram da ga odenem jer idem u Beograd na prijem kod francuskog ambasadora. Poslednji put sam ga obukao 2000. kada sam primao "Račansku povelju". Ali, kad bolje razmislim, na pijaci ili u prodavnici ne moram da pazim da sve bude u gram… Živimo skromno, ali nikada nismo upoznali siromaštvo. Ja ne mogu da se hvalim projom…

Pisci iz čitanki

- Ja sam pisac postao slučajno. O tome nisam mogao ni da sanjam. Išao sam u osnovnu školu u Lazarevcu kad su nam javili da će nam u posetu (hej, nama u goste?!) doći Desanka Maksimović i Branko Ćopić. Prvo što sam pomislio bilo je da nas - lažu. Otkuda pisci kod nas? Ja sam tad mislio da pisci iz čitanki i ne postoje! Kad su se pojavili, samo što se nisam obeznanio. Inače, već sam bio nekakav pisac kada sam treperio od ushićenja kad god vidim Danila Kiša ili Boru Pekića, iako sam sa ovim prvim jednom pio, znali smo se odranije. Možda sam ja staroslavan čovek, pa ne znam kako to mladi danas doživljavaju, ali sam pre neki dan bio zbilja fasciniran kad sam u Skupštini grada Beograda upoznao Alana Rob-Grijea! Pročitao sam sve tri njegove knjige koje su do sad prevedene kod nas, odličan je pisac, a ja odjednom stojim i pričam s njim na (mom) lošem nemačkom…

Svoj početak kao da je pretočio u anegdotu. Namestilo se.

- U to vreme, sredinom sedamdesetih, bilo je nezamislivo da se mlad pisac, bez ijedne objavljene knjige, nađe u ediciji kratkog romana koju je uređivao Rade Vujović u izdavačkoj kući "Slovo ljubve". Ja sam otišao pravo kod njega sa rukopisom svog prvenca "Palikuća i Tereza milosti puna". Mora da sam ga zbunio i nije me izbacio, već je na pristojan način počeo da mi objašnjava koje sam sve stepenike preskočio. Usred te priče, oglasio se čovek što je sedeo u njegovoj kancelariji. Kaže mu: "Ma, Rade, ko zna šta se krije u toj glavi i u tim hartijama? Daj, brate, ja ću da pročitam." I pročitao je, a moj roman se našao u istoj ediciji sa romanima Brane Šćepanovića, Borislava Pekića… E, to je bio Danilo Nikolić. Da nije bilo njega, da me je Rade tada odbio, nikada više ništa ne bih ni napisao. Nikada ne bih postao pisac. A, izgleda da i nisu mnogo pogrešili? Jer, Vlada Stojšin je tada u NIN-u napisao da je taj roman bio vrlo ozbiljan kandidat za nagradu…

Dugo je, kaže, posle toga pisao bez pisanja: skupljao je građu kako bi se 1984. pojavio "Crni kolač". I opet je napravio pauzu do 1990, kada je BIGZ objavio njegovu zapaženu zbirku "Švapska kosa".

- Dve godine sam razmišljao o tim proznim tekstovima. Kao začaran…tada smo svi bili kao omađijani. Onda sam 1992. objavio satiričnu knjigu "Godina raspleta". Da, o onom koji je danas tamo! Lupili su na nju strašan porez, ali je rasprodata do poslednjeg primerka. Beše gadno. Zvali me na "dobronamerne" razgovore, isleđivali. Pamtim da mi je jedino Milomir Minić, funkcioner SPS-a, tada rekao: "Smiri se malo, Beli. I ovo će proći." E, svaka mu čast, ispao je velika kajla. Ma, trebalo je hrabrosti da se kaže ono što se zna. Smirio sam se dve godine, pa sam napisao i objavio "Živčanu japiju". Tada sam sasvim napustio novinarstvo. Od 1996. godine naovamo počele su da se pojavljuju moje knjige koje sam smišljao celog života. Pre svih "Setebrini u Kolubari", u izdanju "Prosvete", za koju sam dobio čak i Andrićevu nagradu. Dogodine je u izdanju SKZ izašla zbirka "Stare priče". Ali, tek sa romanom "Lajkovačka pruga" Radovan Beli Marković je postao poznat književnik.

Roman "Lajkovačka pruga" u izdanju "Nolita", "Luminacija u Ćelijama", za koju je dobio uglednu nagradu "Meša Selimović" i "Poslednja ruža Kolubare", delovi su kolubarsko-valjevske trilogije.

- Od 2000. godine, kada sam prešao u "Narodnu knjigu" i kada se pojavila "Luminacija", uhvatio sam ritam i pišem barem po jednu knjigu godišnje. Tek kada se pojavio "Knez Miškin u belom Valjevu", zamislio sam da to bude početak mog novog romanesknog kruga. Recimo - Valjevskog kvarteta. Svi imaju neki kvartet, samo ja ne. Ali, već se nakupilo građe koja je zaiskala još jednu knjigu, pa procenjujem za sada da će ih taj moj kvartet imati i svih pet. A, ko zna, možda i više? Te knjige, inače, nemaju redosled. Između "Miškina" koji je prva i "Orkestra na pedale" koji je druga u tom kvartetu, osvanulo je "Devet belih oblaka", četvrta knjiga. Ta je najbolja koju sam ikad napisao.

Umesto Biblije

Gospođa Emilija ga požuruje: ne dolikuje da na prijem kod francuskog ambasadora okasni baš član saveta 49. beogradskog sajma knjiga. Njega tera, nas nutka da se okrepimo pred put, kao da je Lajkovac u nedođiji, a ne šezdesetak kilometara od Beograda.

- Popijte, valja se - galamio je iz sobe Radovan navlačeći ono paradno odelo. - Ali, prisetite se kako je govorio premudri Brana Petrović: "Čak i velika količina rakije može da škodi, a kamoli mleka!"

Pojavio se "skockan" i sa kravatom poredeći naglas sebe sa kelnerima i gunđajući što odela koja se dugo ne nose imaju čudno svojstvo da se iz godine u godinu pomalo stesne. Onda je počeo da pakuje ono što će mu zatrebati tokom dva dana boravka u gradu: uz čistu košulju, farmerke i majicu (za sutra), još i uobičajene sitnice. Ali, u tom kovčežiću se našlo mesta i za jedan otrcani primerak "Čarobnog brega". Uhvatio je naše iznenađene poglede.

- Ima ih koji na put nose Bibliju. Ja sam agnostik, pa uvek sa sobom nosim knjigu koja mi najviše znači. "Čarobni breg" je došao u moju kuću 1952, kada je ćale kupio prvo izdanje. Meni je u ruke dopala kada sam imao samo trinaest godina, u vreme nekakve prehlade, gripa, šta li. Od tada se ne razdvajamo. Ne, ovo nije ta knjiga. Ova je "nova".

Razgovor smo nastavili u automobilu.

- Moja "Lajkovačka pruga" je doživela pet izdanja i prodata je u pedeset hiljada primeraka, iako su dvadeset dve stranice u njoj napisane na kajkavskom. "Orkestar na pedale" će opet iznenaditi dežurne Srbe: neće im se dopasti, siguran sam. Ali, šta se može? Samo čekam da mi neko nešto prebaci zbog toga! Imao bih šta da mu odgovorim. Jer, kao što je Endre Adi nekad napisao: "Sve što je u meni zlo i rđavo, mađarsko je", tako ja danas kažem: sve što je u meni opako, srpsko je! Ja od toga ne mogu da pobegnem, ali mogu da pišem. Uostalom, znaš li zašto sam Beli? Ne znaš, naravno. Zato što sam od crnih, od Kara Markovića.

Kad smo stigli pred hotel "Slavija luks", pogledao je zdanje sa sazvežđem u grbu zabrinuto, pa se okrenuo k nama:

- Što me u ovakve hotele nisu smeštali kad sam bio mlađi, a ne sad kad ne znam ni šta ću sa sobom - rekao je smejući se, da bi se namah uozbiljio. - Ja sam svedok druge polovine dvadesetog veka i nemam ništa lepo da kažem o njoj. Nije bilo veselo proživeti tih pedeset godina pod olovnim nebom ideoloških presija. Sada, u ovom svetu, kad možeš i ono što nekad nisi smeo, mator sam, nije uzbudljivo.

Korak do veštačkog mozga

Čipovi umesto oštećenog hipokampusa

Tim istraživača na Univerzitetu Južna Kalifornija napravio je silikonski čip implant koji imitira funkciju hipokampusa, moždane oblasti u kojoj se stvara pamćenje. Ukoliko se pokaže uspešnom, ova proteza veštačkog mozga mogla bi da zameni pravi mozak omogućujući ljudima koji pate od gubitka pamćenja da povrate sposobnost čuvanja novih sećanja. Na potezu su, dakle, živi pacovi koji bi prvi trebalo da testiraju ovaj mikročip koji je dosad isproban na komadima tkiva pacova.
Formiranje novih dugotrajnih sećanja podrazumeva da osoba kojoj se usadi ovaj čip može da nauči da prepoznaje novo lice, ili da zapamti telefonski broj ili pravac do neke nove lokacije. Uspeh zavisi od ispravnog funkcionisanja hipokampusa. Iako ovaj deo mozga ne pohranjuje dugotrajna sećanja, on može da ponovo kodira kratkotrajna sećanja, tako da se mogu uskladištiti kao dugotrajna. Poremećaj funkcionisanja hipokampusa nastaje kada dođe do povrede glave, šloga, epilepsije ili neurodegenerativnih poremećaja kao što je Alchajmerova bolest.

Stručnije rečeno, oštećeni hipokampus se zamenjuje elektronskim, koji će transformisati inpute u autpute onako kako to čine ćelije biološkog hipokampusa. Matematičke funkcije hipokampusa se prenose na mikročip, koji može da prihvati električne impulse, procesuira ih, a onda pošalje trensformisane signale. Tim kalifornijskih naučnika pokušaće da, na osnovu ponašanja živih pacova sa usađenim mikročipom, kojima se povremeno lekovima deaktivira hipokampus, proveri kako će elektronski mozak funkcionisati. Potom će isto ponoviti sa majmunima i videti da li je i koliko elektronski čip u stanju da preuzme normalnu biološku funkciju. Oni očekuju da će za dve do tri godine razviti matematičke modele živog hipokampusa pacova i preneti ih na mikročip, dok će kod majmuna taj proces potrajati i do sedam godina.
Oni očekuju da bi, u slučaju uspeha oba pomenuta projekta, prve implante u ljudskom mozgu koji simuliraju hipokampus i pomažu obolelima od poremećaja pamćenja trebalo očekivati kroz 15 do 20 godina.

DA LI JE JUDŽIN O’NIL ZAISTA PRVI I NAJVEĆI AMERIČKI DRAMSKI PISAC?
Irski pesimista nije upoznao Mišel Fajfer
Sin vlasnika trupe koja je decenijama po provinciji SAD izvodila vodviljsku varijantu „Grofa Monte Krista”, a majka ga dojila među kulisama, mlad je pobegao sa kopačima zlata u Honduras, godinama plovio morima i bludničio po lukama, da bi ga tuberkuloza prikovala za krevet i naterala da se posveti pisanju

A možda bi se moglo početi i ovako: zlurado tvrdim da se nijedan profesor književnosti u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora ne bi baš na prečac setio više od trojice do četvorice, tačnije da reknem: tri i po, američkih dramskih pisaca, da ni univerzitetski predavači engleske književnosti ne bi znali više od sedam imena iz te oblasti, a sva je prilika da ni sam dr Zoran Paunović, naš najistaknutiji anglista mlađe generacije i sticajem nekih divnih okolnosti baš Novosađanin naš, ne bi onako iza sna i iz rukava istresao – celih deset. Zašto? Zato što ih više od deset zapravo i nema. To bi moralo da bude čudno, pa možda i neshvatljivo u najrazvijenijoj, najmoćnijoj i najbogatijoj zemlji na svetu, gde se, uz već pripadajuće im i podrazumevajuće monopolske profite, tehnološka i naučna čuda, već odavno beru lovorike i na polju književnog delovanja (deset književnih nobelovaca, pa neka ih je i polovina jevrejskih i ruskih emigranata, ali s tim Amerika računa i to je jedna od već kliširanih pojava, da ne kažem stereotipa Novog sveta).
Još je manje jasno da velikih dometa u dramskoj umetnosti gotovo da i nema u otadžbini i rodnom mestu holivudske industrije snova, gde bi valjda trebalo da bude pravilo da velika drama i čvrsta dramska radnja budu osnova i okosnica svakog solidnog filmskog scenarija, ili je možda baš filmska industrija kriva što je danas važnije kako sve to izgleda nego o čemu se priča i šta se u drami tako dramatično događa da bi uopšte zaslužila da se nazove dramom. Tuguje, pati, napreduje, propada, veseli se i strahuje, voli i mrzi. Šta će nam danas Šekspir, Rasin, Molijer ili DŽ. B. Šo kad je dovoljno, a često i najvažnije, da se pojave Ričard Gir i DŽulija Roberts, izađu pred kamere – i izgledaju. I sam već, ovako star a toliko mlad (Tin Ujević), često primetim da je njima dovoljno tek da izgledaju, i dobro je što Ketlin Tarner, Melani Grifit i Mišel Fajfer izgledaju onako kako izgledaju, veselije je s njima živeti na zemlji, ali tu onda nema nekog velikog posla za pisce dramskih (čuj dramskih!) scenarija i onda nema velikog novca za njih, a u SAD bi taj faktor mogao da znači početak i svršetak svega.
Bio to razlog ili ne, ali stvari stoje ovako: na početku američke dramske književnosti je genije irskog porekla Judžin O’Nil, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1936; nešto kasnije pojavljuju se Tenesi Vilijams i Artur Miler, koje nekako uvek meću zajedno, a zajedničke su im maltene isključivo one dve-tri decenije kad su stvarali i bivali (pra)izvođeni na scenama širom Amerike i Evrope; promućurniji će se verovatno setiti i Edvarda Olbija, a i oni možda samo zato što su Barton i Liz igrali u njegovom komadu “Ko se boji Virdžinije Vulf?” - i to bi bila ona tri i po imena. Dalje su još samo Lilijan Helman, autorka “Malih lisica”, i trojica romanopisaca koji su se okušali i u ovom rodu: Torton Vajlder, DŽems Baldvin i Vilijam Sarojan sa nezaboravnom dramom nezaboravnog naslova, možda najlepšeg u književnosti: “Najlepše godine vašeg života” (mada reči ’najlepše’ u originalu nema - ”The Time of Your Life”). A ko bi još znao za Elmera Rajsa ili Maksvela Andersona? Ne znam, ali to bi otprilike bilo sve.
I sad treba napisati ono što se o Judžinu O’ Nilu uvek napiše: da je rođen “pod pozorišnom zvezdom” u porodici vlasnika putujućeg pozorišta koje je decenijama po američkoj provinciji izvodilo samo jednu te istu vodviljsku varijantu Diminog “Grofa od Monte Krista”, da ga je majka dojila među kulisama i u pozorišnim garderobama, pa mu je lutalački duh zbog toga ostao u krvi. Kao mladić pobegao je sa kopačima zlata u Honduras, a potom je godinama plovio morima i bludničio po lukama zapadne hemisfere. Sa samog ruba propasti vratila ga je bolest, tuberkuloza, koja ga je prikovala za krevet, navela da se vrati knjigama i počne da piše.
Svetsku slavu donele su mu drame “Čežnja pod brestovima”, “Ana Kristi”, “Čudna međuigra”, “Sva božja deca imaju krila”, “Crnina pristaje Elektri”, “Dolazi ledadžija” i “Dugo putovanje u noć”. Trilogija o Elektri je veličanstveno delo i smatra se za najambicioznije od svega što su američki dramatičari ikada napisali. Kroz propadanje stare novoengleske porodice Judžin O’ Nil je pokušao da ponovi onu antičku dezintegraciju Agamemnonovog kraljevstva, gde preživele – ženu Klitemnestru (u komadu: Kristinu), kćer Elektru (Laviniju) i sina Oresta (Orina) – razgrizaju rođene strasti, a paralela sa klasičnom legendom o Elektri uzeta je očigledno da se pričanju, koje bi moglo da zazvuči lokalno i morbidno, obezbedi opštiji smisao.
U vešto napisanom “Ledadžiji” gotovo da i nema nikakvog zapleta. “Nije mi ni potreban”, govorio je O’Nil, “dovoljan mi je čovek”! A cela radnja se odvija u lučkoj krčmi, gde su gosti ljudske olupine, muški i ženski polusvet i probisvet koji je nekad i sam stremio uspehu, časti i slavi. To društvo može da razmrda samo povremeni dolazak trgovačkog putnika Hikija, čiji buran život polako postaje svojina i svih ovih očajnika što svoje živote inače i nemaju. Naravno da je rasplet tragičan, kad se ispostavi da je i Hiki svoj život izmislio, nalagao se i nadodavao nečeg što “drži vodu” samo u toj krčmi, a van nje ne postoji.
A sve slike iz stvarnog života nesrećnog Judžina O’Nila stale su u “Dugo putovanje u noć”: i stalni sukobi sa ocem, od kojeg najčešće zavisi finansijski, i bolešljiva i mrzovoljna majka, stariji brat alkoholičar i neradnik, i sam junak, koji umire od tada još neizlečive tuberkuloze. Brodvejski kritičari nisu mogli da ne primete da većina O’Nilovih drama prikazuje život u krajnje sumornim bojama. Ali sive slike, objasnili su, ipak priznaju standard onoga što treba da je dobar i srećan život. One i prećutno daju prvenstvo moralnom redu višem od postojećeg, “snu o nemogućno plemenitom postojanju”, kako bi to formulisao V. B. Jejts.
O Judžinu O’Nilu puno je mislio i pisao i naš romansijer, anglista i neumorni prevodilac s engleskog jezika Voja Čolanović. “Kad bi pisci doista verovali da nema nade, oni bi digli ruke od mukotrpnog rada na sastavljanju pozorišnih komada, i zaboravili na želju da te komade zatim i vide na pozornici”, rekao je na jednom mestu Čolanović. “Mesto toga, prerezali bi sebi grlo. Bilo bi to mnogo jednostavnije. Ali akt pisanja, to je akt nade.”

ZAŠTO BAŠ... Judžin O’Nil
Ceo život u mraku

O’Nilova dramska produkcija imala je od samog početka mračan karakter, a i ceo njegov život rano je postao tragedija, što je posledica gorkog mladalačkog iskustva, posebno onog koji je doživeo kao mornar. Legendarni kišni oblak koji okuplja proslavljene, kod njega je satkan od herojstva predaka. Prezirući publicitet, O’Nil je rano zacementirao svoj stav da nema glamura u proizvodu stalnih nedaća i teškog rada. Mogli bismo zaključiti da surova iskustva nisu povezana sa njegovim duhom, da su mu omogućila da se oslobodi haotičnih sila u sebi.
NJegov pesimizam je s jedne strane bio urođena osobina, a s druge izdanak literarne struje tog doba, iako bi se verovatno bolje tumačio kao reakcija na čvrst karakter američkog optimizma i tradicije. Bilo šta da je izvor pesimizma O’Nil je s vremenom postao jedinstven i žestok tragičar, kakvog svet još nije video. Smisao života koji on predstavlja nije samo rezultat podrobnog razmišljanja, već originalni pečat na proživljeno. Zasnovan je na izuzetno intenzivnom, gotovo srceparajućem ostvarenju jednostavnog života, rame uz rame sa zanosnom lepotom ljudskih sudbina oblikovanih u borbi protiv svega lošeg.
S izvornim osećajem tragičnosti i izrazitom jednostavnošću zahvatio je O’Nil tragediju, kao formu umetnosti, iz samog vrela. U nekim fazama je naivna i jednostavna vera u sudbinu doprinela pulsu njegovog dela, koje je u pozorište unelo nešto sasvim novo.
O’ Nilova produkcija bila je izuzetno obimna, raznovrsna po karakteru i plodna u inovacijama. Ipak, on je uvek bio isti u posedovanju ponosnog i snažnog nezavisnog karaktera.

(Inaugurativno obrazloženje Švedske akademije)

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
Čaplinov vršnjak i tast

* Počev od jednočinke “Na istok put Kardija” iz 1916. pa do posthumno objavljenih drama “Dugo putovanje u noć” i “Pesničke žice”, sve njegove komade premijerno je izvodila neformalna pozorišna družina “Provinstaunski glumci”
* Dosadno studiranje na konzervativnom univerzitetu kakav je uvek bio Prinston, prekinuo je razbivši pivskom flašom prozor na kući potonjeg predsednika SAD Vudro Vilsona, ali se mnogo bolje snašao učeći dramaturgiju na Harvardu
* Kao propali student punih 65 dana plovio je na norveškom jedrenjaku za Buenos Aires, na ušću La Plate radio sve i svašta, da bi se na kraju ukrcao na brod, koji je prevozio mazge za južnoafričku luku Derban
* U mladosti je mnogo čitao Marksa, kasnije Kropotkina i Ničea, intenzivno se družio sa radikalnim sindikalnim tribunima, američkim anarhista, crncima i Italijanima iz njujorških sirotinjskih četvrti, koji su kao likovi njegovih drama doprineli demokratizaciji američkog teatra
* Godinama je bio besan i ogorčen što se njegova ćerka Una i pre punoletstva udala za 36 godina starijeg Čarli Čaplina, mada je taj retko skladan brak trajao pune 34 godine, sve do Čaplinove smrti.

StresStres je neizbježan dio života svakog čovjeka. To je izrazito složen proces interakcije između određene osobe i njenog života. Predstavlja način na koji mentalno, fizički i emocionalno reagiramo na različita stanja, promjene i zahtjeve u našem životu.

Kako prepoznati stres?
Vrste i uzroci stresa
Stresne reakcije i utjecaj stresa na zdravlje
Kako se nositi sa stresom?
Stres na radnom mjestu
Kako prevladati stres?

Iako će gotovo svatko reći da je stres vrlo lako definirati, to ipak nije tako. U literaturi u posljednjih stotinu godina može se pronaći velik broj različitih definicija stresa. Problem postavljanja definicije stresa leži u tome što stres čine skupine različitih iskustava, životnih puteva, reakcija i ishoda, uzrokovanih širokim rasponom različitih događaja ili okolnosti.

Danas postoji jedna, najčešće prihvaćena definicija stresa koja kaže da je stres stanje ili osjećaj u kojem se nalazi određena osoba kada smatra da zahtjevi u njenom životu premašuju osobna i društvena sredstva koja ta osoba ima na raspolaganju. Ljudi ne osjećaju stres kada imaju dovoljno vremena, iskustva i sredstava da se nose s nekom situacijom. Suprotno tomu, osjećaju veće količine stresa kada smatraju da ne mogu ispuniti zahtjeve koji su postavljeni pred njih.

Stres ne mora uvijek imati negativan utjecaj. Niske razine stresa mogu proći nezamijećeno, dok blago povišene razine stresa mogu čak pozitivno utjecati na neku osobu te potaknuti kreativnost i učinkovitost. Takva razina stresa često je pozitivna u poslovnim okruženjima i prema nekim ispitivanjima izaziva veću učinkovitost zaposlenika. Visoke razine stresa pak mogu biti vrlo štetne i pogoršati neke od ozbiljnih kroničnih oboljenja. Kako prolazimo kroz životni ciklus odrastanja, diplomiranja, promjene posla, vjenčanja, dobijanja potomaka, on proživljavamo i sve te različite razine stresa.



Kako prepoznati stres?

Simptomi stresa mogu biti fizičke ili mentalne prirode. Najčešći fizički znakovi stresa su:


glavobolja;
ubrzan rad srca;
ukočeni vrat i ramena;
ubrzano disanje;
bolovi u leđima;
znojenje, znojni dlanovi;
bolovi u želucu, mučnina, proljev

Osim fizičkih znakova, moguće je primijetiti mnoge psihološke, mentalne znakove stresa, koji se odražavaju na način razmišljanja, ponašanje ili raspoloženje:


laka iritacija i netolerancija i zbog nebitnih, malih razloga;frustracija, gubljenje živaca i vikanje na druge osobe bez nekog osobitog razloga;
sumnja u svoje mogućnosti;
nervoza i iscrpljenost;
teško se koncentrirati i usredotočiti na zadatke;
prevelika zabrinutost oko nebitnih stvari;
zamišljanje negativnih, zabrinjavajućih ili zastrašujućih scena.




Vrste i uzroci stresa

Postoje dvije osnovne vrste stresa, akutni odnosno trenutni, te kronični odnosno dugotrajni.

Akutni stres - može biti jednokratni događaj do čije pojave dolazi brzo, ali isto tako brzo i nestaje. Utjecaj akutnog stresa može trajati od nekoliko minuta i sati, pa do nekoliko dana ili tjedana. Primjerice, akutni stres može se javiti nakon neposredno izbjegnute opasne situacije, poput prometne nesreće ili sukoba s nekom osobom.

Kronični stres - može biti uzrokovan konstantnim nizom stresnih događaja ili nekom dugotrajnom situacijom. U ovu kategoriju spada stres uzrokovan teškim poslovnim okruženjem, brigom za osobu s nekim kroničnim oboljenjem ili stanjem usamljenosti.

Bilo da se radi o akutnom ili kroničnom stresu, on može biti uzrokovan nizom specifičnih događaja, općem stanju vašeg života, prijelazima kroz životne cikluse i stupnjeve razvitka ili pak zbog nekog unutarnjeg konflikta sa shvaćanjem sebe i svijeta koji nas okružuje.

Specifični događaji koje smo spomenuli obuhvaćaju, između ostalog, manje frustracije zbog gužve u prometu, čekanja u redu ili prepirki, svađe sa šefom ili mušterijom, razvod ili vjenčanje, ozbiljnije ozljede ili bolesti vas ili člana obitelji, te gubitak posla.

Opća stanja u kojima se nalazi vaš život često mogu dovesti do kroničnog stresa. Stanja o kojima govorimo stresna su sama po sebi, a uz to otežavaju nošenje s ostalim zahtjevima vašeg svakodnevnog života. U opća stanja koja mogu dovesti do stresa uključujemo:


fizičko zdravlje - neaktivan način života, kao i kronični zdravstveni problemi poput bolesti srca ili dijabetesa mogu uvelike djelovati na razinu stresa. Mnogi ljudi kao način borbe protiv stresa koriste konzumaciju alkohola ili pušenje, što je neprikladno;
emocionalno stanje - depresija, nekontrolirani bijes, patnja, krivnja ili nisko samopouzdanje;
veze i poznanstva - ukoliko imate poteškoća u vezi, nemate nikoga s kim možete podijeliti razmišljanja i osjećaje ili pak osjećate da nemate prijatelja;okolina u kojoj živite - ukoliko živite u prenapučenom, preglasnom, zagađenom ili opasnom području;
radno mjesto - nesigurnost na poslu, neposvećenost onome što radite, sumnja u vlastitu kvalificiranost za obavljanje posla;
društvena situacija - siromaštvo, usamljenost ili diskriminacija na temelju rase, spola ili godina.

Do stresa mogu dovesti i životni ciklusi i stupnjevi fizičkog i mentalnog razvoja kroz koje svi neizbježno prolazimo. Pubertet, napuštanje roditeljskog doma, vjenčanje, dobivanje potomaka, sve su to ciklusi koji mogu utjecati na pojavu stresa.

Osim svih gore navedenih uzroka, postoje i oni koji se temelje na vlastitoj percepciji i vjerovanjima o svijetu koji nas okružuje, drugim ljudima, životu i nama samima. Primjerice, ukoliko puno polažete na obiteljske vrijednosti, a sami nemate takav obiteljski život, to može dovesti do stresa.



Stresne reakcije i utjecaj stresa na zdravlje

Postoje tri oblika mehanizama reakcije na stres: kratkoročna, tzv. "bori se ili bježi" (od engl. fight-or-flight) reakcija; dugoročna reakcija zvana opći adaptacijski sindrom, te način na koji razmišljamo i interpretiramo situacije u kojima se nalazimo.

Kratkoročna, "fight-or-flight" reakcija javlja se kad smo suočeni s nekom neposrednom prijetnjom ili stresnom situacijom, poput izbjegavanja prometne nesreće ili svađe s prijateljem ili suradnikom. Organizam u tim trenucima odgovara na prijetnju izlučivanjem kemikalija i hormona koji tijelo stavljaju u stanje uzbune i spremno za akciju. Spomenuti hormoni, primjerice, omogućuju da brže trčimo ili da pružimo snažniji otpor. Povećavaju brzinu rada srca, pojačavaju znojenje, preusmjeravaju krv s površine kože i tako smanjuju gubitak krvi u slučaju ozljede. Sve to značajno poboljšava našu mogućnost preživljavanja po život opasnih stresnih situacija.

Tijelo ostaje u takvom stanju sve dok mozak ne pošalje signal da je spomenuta situacija prošla, čime se prekida proizvodnja kemikalija koje su uzrokovale fizičku reakciju. Potrebno je pola sata do sat vremena kako bi kemikalije napustile organizam. Ova vrsta reakcije može uzrokovati probleme kada se tijelo ne oporavi od stresne situacije. Iz nama još nepoznatih razloga, može se dogoditi da mozak ne pošalje signal da je opasnost prošla ili se pak možete tijekom jednog dana naći u toliko stresnih situacija da ste cijelo vrijeme u stanju stresa.

Iako ovakva "mobilizacija" unutar našeg organizma pomaže preživljavanju, ona može imati i negativne posljedice. Budući da smo u tom stanju uzbuđeni, razdražljivi, osjećamo tjeskobu, to smanjuje našu mogućnost učinkovitog rada s drugim ljudima. Sigurno se pitate zbog čega biste osjećali ovakvu reakciju prilikom rada s drugim ljudima, što ne predstavlja po život opasnu situaciju. Međutim, posljednja istraživanja su pokazala da se upravo ovakva, adrenalinska reakcija javlja čak i u slučajevima kad se suočavamo s nečim neočekivanim.

Dugotrajna reakcija ili opći adaptacijski sindrom, za razliku od kratkoročne reakcije, javlja se kao odgovor na dugotrajno izlaganje uzrocima stresa. Istraživanja su pokazala da, suočeni sa stresom, ljudi reagiraju u tri faze:


alarmna faza, prilikom koje se javlja reakcija na izvor stresa;
faza otpora, prilikom koje se otpor prema izvoru stresa povećava što se više tijelo nosi sa stresom i adaptira na njega;
faza iscrpljenja, nastupa nakon što se iscrpi otpor i počne znatno slabiti.

Dobar primjer ovakve reakcije na stres su ljudi koji se bave kupoprodajom na velikim burzama, poput Wall Streeta. Njihov svakodnevni život je izrazito stresan. Nakon inicijalne alarmne reakcije i šoka, nauče se adaptirati na svakodnevni stres koji izaziva donošenje važnih financijskih odluka ili pak dobitak ili gubitak velikih novčanih iznosa. Na kraju, velik broj njih dolazi u fazu iscrpljenja, koja uzrokuje da oni jednostavno "izgore" na takvom poslu.

Na kraju, treći mehanizam reakcije na stres je način na koji razmišljamo i percipiramo svijet oko sebe. Koliko će se netko osjećati stresno uvelike ovisi o njihovom vlastitom mišljenju o tome koliko štete im može učiniti pojedina situacija, te koliko su oni sami sposobni odgovoriti zahtjevima situacije. Različiti pristupi nošenja sa stresom mogu uvelike pomoći mijenjanju interpretacije stresnih situacija.

Negativni učinci stresa mogu imati velikog utjecaja na vaše zdravlje, bilo da se radi o negativnim učincima na ponašanje ili na pogoršanje nekog kroničnog oboljenja. Pod pritiskom stresa, neki ljudi mogu početi prekomjerno konzumirati alkohol i cigarete, smanjiti količinu fizičkih aktivnosti ili jesti neuravnoteženu prehranu. Stres može uzrokovati i manjak sna, a može spriječiti i redoviti odlazak liječniku ili zubaru, kada je to potrebno.

Postoji vrlo čvrsta povezanost stresa i bolesti srca i krvnih žila. Ukoliko u vašem životu postoji velika količina stresa, a hormoni stresa se ne iskorištavaju u nekoj fizičkoj aktivnosti, povećana brzina rada srca i visoki krvni tlak rade pritisak na krvne žile i tako ih oštećuju. Oštećenja arterija mogu smanjiti protok krvi i kisika u srce.

Također je potvrđena i povezanost stresa s imunološkim sustavom i njegovim slabljenjem. Vjerojatno ste primijetili da ste u stresnim situacijama osjetljiviji na infekcije poput gripe i prehlade. Osim fizičkih problema, stres je povezan i s mentalnim problemima, poput poremećaja tjeskobe i depresije. O direktnom utjecaju stresa na mnoga druga područja ljudskog zdravlja svakodnevno se raspravlja i dolazi do novih zaključaka. No, jedno je sigurno, stres treba shvatiti ozbiljno.



Kako se nositi sa stresom?

Jedna od važnih dijelova stres managementa, odnosno nošenja sa stresom, su tzv. strategije. Mnoge od tih strategija mogu se vrlo lako naučiti i nisu potrebne neke dodatne upute. Važno je napomenuti da niti jedna od strategija nije važnija od drugih, te da vi sami možete pronaći onu koja najbolje djeluje u vašoj situaciji. Ključ uspješnog suživota sa stresom je redovita uporaba sljedećih strategija:


fizička aktivnost - fizičke aktivnosti mogu uvelike smanjiti stres i intenzitet reakcija na stres. Posebno su korisne aerobne vježbe, poput hodanja, trčanja, plivanja ili vožnje biciklom. Istezanje je korisno kod napetosti mišića. Aerobne vježbe podižu i razinu određenih kemikalija u mozgu koje poboljšavaju raspoloženje i čine nas zadovoljnijima samim sobom. Redovita fizička aktivnost vrlo je korisna strategija nošenja sa stresom;
pisanje - sve je više istraživanja koja pokazuju kako pisanje o stresnim situacijama i okolnostima može pomoći otpuštanju stresa i poboljšanju bolesti i stanja na koja utječe stres. Preporučuje se oko 10-15 minuta pisanja dnevno, a na papir možete prenijeti vaše viđenje stresnih situacija i vaše osjećaje;
razgovor o vašim osjećajima - izražavanjem i dijeljenjem svojih razmišljanja s članovima obitelji ili prijateljima moći ćete bolje razumjeti svoje osjećaje;
smijeh i plač - predstavljaju prirodne načine nošenja sa stresom i otpuštanja napetosti, oboje predstavlja dio procesa zacjeljivanja rana;
sudjelovanje u aktivnostima u kojima uživate - smislene aktivnosti pomažu otpuštanju napetosti, mogu uključivati neki hobi, aktivnosti ili umjetnost. Briga i igra s kućnim ljubimcima također može pomoći.

Budući da je stres u životu nemoguće izbjeći, važno je pronaći načine kako smanjiti ili spriječiti stresne događaje te negativne reakcije koje iz njih proizlaze. Ovisno o vrsti stresa i uzroku stresa, pristupe stresu možemo podijeliti na tri vrste:


Suočavanje i djelovanje - ovaj način nošenja sa stresom uključuje suočavanje s problemom koji uzrokuje stres, čime mijenjamo okoliš i situaciju u kojoj se nalazimo. Naravno, kako bi mogli primijeniti ovaj pristup, moramo imati nekakvog utjecaja u toj situaciji. Ukoliko taj utjecaj postoji, tada ovaj pristup predstavlja vrlo zadovoljavajući način nošenja sa stresom. Ovom tehnikom možemo pobijediti stresne situacije i promijeniti ih onako kako nama odgovara.
Emocionalni pristup - ukoliko nemate utjecaja na situaciju u kojoj se nalazite, možda možete ili poboljšati način na koji vidite tu situaciju i kako se zbog toga osjećate. Ovaj pristup je manje privlačan od prethodno navedenog pristupa budući da se stres ponovno vraća, no i dalje predstavlja koristan način nošenja sa stresom.
Prihvaćanje - ponekad se ipak nalazimo u situacijama na koje nemamo nikakvog utjecaja i koje ne možemo promijeniti. Jedini postojeći izlaz iz takve situacije je da takvu situaciju prihvatimo i preživimo. Takav je slučaj, primjerice, smrt voljene osobe. U takvim situacijama, često je za početak potrebno prihvatiti da smo jednostavno nemoćni bilo što učiniti da promijenimo situaciju u kojoj se nalazimo.




Stres na radnom mjestu

Stres na radnom mjestu može biti uzrokovan mnogim različitim uzrocima, od onih beznačajnih poput problema s uredskom opremom ili čestim prekidima u radu, do onih velikih koji mogu dovesti do "izgaranja" na poslu, nezadovoljstva i smanjenja produktivnosti. Stres na radnom mjestu također može uzrokovati i probleme u obiteljskom i zdravstvenom životu. Najznačajnije izvore stresa na radnom mjestu možemo podijeliti u šest kategorija:


Kontrola - osobe koje na svojim radnim mjestima imaju vrlo malo kontrole i utjecaja vrlo često se nalaze pod stresom;
Sposobnost - zabrinutost zbog kvalitete obavljanja posla, osjećaj sigurnosti radnog mjesta, nesigurnost predstavlja velik izvor stresa za mnoge ljude;
Nejasnoća - do stresa može dovesti i nejasna slika o vašim zadacima na poslu te kakvi su organizacijski ciljevi vašeg odjela.
Komunikacija - napetosti na poslu izviru iz loše komunikacije među suradnicima, što dovodi do stresa.
Potpora - osjećaj manjka potpore od strane suradnika može otežati obavljanje zadataka koji vam uzrokuju stres.
Značaj - ukoliko posao koji obavljate smatrate beznačajnim i niste ponosni na njega, to vam može uzrokovati stres.

Osim navedenih kategorija, postoje i mnogi drugi uzroci stresa, kao što je diskriminacija na poslu, rad u teškim, nesigurnim uvjetima, konstantna dostupnost tijekom cijelog dana zbog razvitka tehnologije i mobitela itd. Problemi na radnom mjestu i stres koji iz njih proizlazi vrlo se često može reflektirati i na obiteljski život.

Stres na radnom mjestu također se može smanjiti ili eliminirati nekim tehnikama ili mogućnostima. Preporučljivo je da se barem jednom godišnje, a ako je moguće i više puta, sastanete s poslodavcem, šefom ili direktorom i porazgovarate o vašem obavljanju posla. Razjasnite pitanja poput onih što se od vas očekuje na radnom mjestu, koji su planovi vaše tvrtke i gdje ste vi u tim planovima, kako možete poboljšati svoj rad, koje su vam prednosti i mane, postoji li vjerojatnost napredovanja itd.

Rasporedite vrijeme na pravilan način. Ukoliko je moguće, odvojite život na radnom mjestu od onoga kod kuće. Ne dopustite tehnologiji da utječe na vaš život i izbriše granice između vašeg osobnog vremena i radnog vremena. Ukoliko nije apsolutno potrebno da svuda nosite poslovni mobitel, nemojte to činiti. Ne javljajte se na pozive ukoliko ste vrijeme odlučili posvetiti obitelji ili samima sebi.

Ponekad je jedini način rješavanja stresa na radnom mjestu promjena posla. Ukoliko se nalazite na zaista stresnom mjestu i niti jedan od gore navedenih savjeta vam nije pomogao ili se ne može primijeniti, možda je vrijeme da razmislite o promjeni radnog mjesta. No prije nego napustite sadašnji posao, pomno isplanirajte sljedeće korake, budući da i gubitak radnog mjesta i nezaposlenost također sa sobom nose stres. Odlučite što vam donosi manje stresa, nezaposlenost ili nezadovoljstvo na sadašnjem radnom mjestu.



Kako prevladati stres?

Stres može biti težak i obeshrabrujuć. Ukoliko se nalazite u teškoj situaciji i ne možete si pomoći, najbolje je potražiti pomoć savjetnika, terapeuta ili specijaliste. Stručnom pomoći možete doći do metoda smanjenja simptoma stresa i smanjenja stresa u svakodnevnom životu. Postoji nekoliko metoda liječenja stresa, odnosno prevladavanja simptoma koje on sa sobom nosi:


Kognitivno-bihevioralnom terapijom možete naučiti kako percipirati stres i pomaže vam u razumijevanju načina na koji percepcija utječe na vašu reakciju. Ovim načinom liječenja saznat ćete i kako na najbolji način razviti i održati tehnike prevladavanja stresa.
Metoda svjesnog kontroliranja tjelesnih funkcija koje tijelo inače regulira automatski, kao što su napetost mišića, rad srca, temperatura kože i krvni tlak.
Ukoliko je stres uzrokovao neku emocionalnu, odnosno mentalnu bolest, poput depresije ili tjeskobe, moguće je uzimanje lijekova.

Kockanje šteti zdravljuBritanski znanstvenici s Trent University iz Nottinghama tvrde da osobe ovisne o kockanju pate od raznih poteškoća povezanih sa stresom.

Procjenjuje se da u Velikoj Britaniji 1% stanovništva ima ozbiljne poteškoće zbog kockanja.

Takve osobe često pate od depresije, nesanice, probavnih poremećaja i migrene te imaju veće izglede da će počiniti samoubojstvo.

Ranija istraživanja provedena u Australiji, Kanadi i Novom Zelandu su pokazala slične rezultate, a utvrđeno je i da povećanjem broja mjesta na kojima je moguće kockanje raste i broj osoba ovisnih o kockanju.


s druge strane...


Pozitivan utjecaj kockanja na zdravlje
Starije osobe koje povremeno igraju poker ili odlaze u kockarnice su zdravije od ostalih ljudi svoje dobi, pokazuje studija znanstvenika s Yalea.

Osim toga, utvrđeno je da osobe starije od 65 godina koje se povremeno kockaju rjeđe pate od depresije i alkoholizma.

Znanstvenici vjeruju da se dobiveni rezultati mogu objasniti povećanom razinom društvenih aktivnosti koje rekreativno kockanje nosi sa sobom.

Po njihovom mišljenju, socijalizacija starijih osoba je usko povezana s održavanjem njihovog zdravlja.

U istraživanju je sudjelovalo 2 400 osoba starijih od 65 godina koje su se povremeno kockale, no nisu bile ovisne o tome.


?

R.E.M. - AROUND THE SUN

Premda je i njihov recentni opus iznjedrio nekoliko vanserijskih trenutaka, valja priznati da su Stipe, Buck i Mills vrhunac karijere dosegnuli prije desetak godina - u doba dok je na bubnjarskom stolcu sjedio Bill Berry. Naravno, i pas s tri noge još je uvijek pas, no odlaskom originalnog člana kao da je zauvijek narušena prijateljsko-kreativna kemija koja je od REMa učinila najpopularniji indie bend na svijetu.

Tim više veseli činjenica da je njihov novi, petnaesti album mnogo impresivniji negoli je sugerirao prosječni pilot-singl "Leaving New York". Tematski infiltriran u misiju sve kontra Busha, "Around The Sun" ipak ima sve šanse nadživjeti trenutak unutar kojega je nastao i barem se jednim dijelom uvrstiti u gornji dom njihova ionako impresivna opusa. Prvi razlog Stipeovi su sofisticirani tekstovi, no još je bitniji ugođaj nalik onome s remek-djela "Automatic For The People" ili tek nešto slabijeg "New Adventures".

Sumorne post-folk melodije ("Make It All Okay" i "Final Straw" tek su dva nasumce odabrana dragulja) s mnogo akustike, suptilnim uvodima i širokim refrenima ne ostavljaju puno prostora njihovoj rockerskoj strani, no to je i cilj: u nekoliko poteza oslikati američku situaciju i sublimirati opće i osobno unutar pedesetak minuta pretežno impresivne glazbe. U finišu prekrasne "The Outsiders" gostuje i rapper Q-Tip, ali stari fanovi nemaju se čega bojati. I to je izvedeno elegantno, s osjećajem za mjeru i ukus o kojemu dvostruko mlađi konkurenti mogu samo sanjati. Tople preporuke. (D. L.)

Prva Amerikanka s Pulitzerovom nagradom za roman

Američka književnica Edith Wharton (1862-1937) prva je dobitnica nekoliko visokih priznanja kojima je prokrčila put ženi prema stvaralačkoj punopravnosti: prva je autorica kojoj je pripala Pulitzerova nagrada za roman, prva je žena s počasnim doktoratom za književnost uglednoga američkog Sveučilišta Yale, prva je redovita članica Američke akademije umjetnosti i književnosti.
Čitatelji Večernjega lista moći će se uvjeriti u eleganciju njezina stila i tematske osobitosti njezine proze kojom se uvrstila među najbolje američke romanopisce i pripovjedače 20. stoljeća od sutra kad u nizu ljubavnih romana trećega kola Večernjakove biblioteke izlazi "Doba nevinosti" (preveo Omer Lakomica), suptilan roman o onemogućenoj ljubavnoj vezi u najvišem aristokratskom društvu "staroga New Yorka" strogih normi ponašanja i neoborivih konvencionalnosti, u kakvu se i autorica rodila i odrastala. Edith Wharton i jest najcjenjenija po hrabru književnom portretiranju američkih visokih krugova na prijelazu 19. u 20. stoljeće, kad se bogatašima "s pedigreom" pridružuju vulgarni novi bogataši, trgovci, mešetari, vlasnici željeznica, bankari koji nezaustavljivo ruše stare običaje uspostavljajući nova pravila igre.

Odgojena tek da bi bila dobra supruga, Edith je unatoč tome zarana iskazala bujnu individualnost. Prve je pjesme objavila u 16. godini, ali je ipak trebalo proteći još punih 20 godina do njezine prve knjige kraćih proza. Tada je već bila udana za 12 godina starijeg Teddyja Whartona, koji će joj poslije uzeti dobar dio novca da bi uzdržavao ljubavnicu u Bostonu. Brak se počeo raspadati, Edith se sve više ostvaruje kroz pisanje. Prvi roman "Dolina odluke" objavljuje u 40. godini, a od tada radi nevjerojatnim ritmom: gotovo svake godine tiska jednu knjigu. U međuvremenu i sama, tek u 46. godini, otkriva što je prava ljubav, kad u Parizu (u kojem je desetljećima živjela, a 1937. i umrla) susreće budućeg ljubavnika Mortona Fullertona. Za Prvoga je svjetskog rata zdušno pomagala izbjeglima i ranjenima, a poslije rata je u svojim pariškim salonima ugošćavala znamenite ljude, od Teddyja Roosevelta, preko Francisa S. Fitzgeralda do Ernesta Hemingwayja.

Književno i načinom života bliska prijatelju i mentoru Henryju Jamesu, drugom velikanu američke književnosti koji je minuciozno oslikao istu društvenu sredinu, Edith Wharton je, osim u "Doba nevinosti", vrhunske stranice ostvarila u romanima "Kuća veselja", "Ethan Frome", "Greben", "Običaji zemlje" te autobiografskim uspomenama "Pogled unazad".

Istinom za nadu

SVE što je stvorio češki pisac, prevodilac, diplomata i novinar Karel Čapek (1890-1938) napisao je pod geslom da istina ima više. Tako gotovo sve svetske enciklopedije i istorije književnosti ocenjuju stvaralaštvo ovog umnog čoveka, koji se još bavio i filozofijom, a čije delo "Kompozitor Foltin" naš list objavljuje u sredu, u biblioteci "Novosti".

U tek stvorenoj zemlji, Čehoslovačkoj, on će između dva svetska rata, kao i u "Kompozitoru Foltinu", pisati o životu ljudi iz pozicije građanskog liberalizma i Masarikovog humanizma. Sa prvim predsednikom njegove zemlje bio je veliki prijatelj i o Masariku je objavio više knjiga, čak i "Razgovore" koje su zajedno vodili. On, inače, opisuje nakaradnosti građanske civilizacije, velike izume (izumitelj je i sam reči "robot", koju je prihvatio čitav svet, a u mnogim slovenskim jezicima označava reč "raditi", "rabotati"). Ti izumi trebalo je napaćenom svetu da donesu mir i blagostanje, a doneli su, prema Čapeku, samo ratove, osvajanja tuđih područja (pa i njegove otadžbine) i nova uništenja materijalne civilizacije. O svemu tome on piše kao utopista, smeštajući zbivanja i junake u neka nestvarna područja, u izmišljene krajeve i vremena.

I prva zbirka Čapekovih pripovedaka ima osoben naziv "Raspeti na raskršću" (1917). U međuvremenu je objavio mnogo knjiga, među kojima je trilogija "Hardubali" (1933), "Meteori" (1934) i "Običan život" (1935), kao i roman "Prva smena" (1932), te drame "R.U.R.", "Stvar Makropolus", "Bela bolest", "Mati". Poslednje delo, "Kompozitor Foltin", štampano je posle njegove smrti. Ono je izlazilo u časopisu u nastavcima, i nije ga dovršio. Slomili su ga događaji iz tmurne jeseni 1938. kada se u Minhenu krojila sudbina prve Čehoslovačke Republike.

Ubrzo posle minhenske izdaje, umro je slomljen, u najboljim godinama života.

Od junaka Foltina hteo je da stvori lik čoveka koji u sebi nije imao ništa drugo do bolesnu ambiciju da bude umetnik, mada nije imao nikakav talenat da bi nešto trajnije i ostavio u muzici. To junaku nije smetalo da se šepuri sa slavom, imenom, vezama u muzičkom svetu. Foltina je to odvelo u svet samoobmane, društvenih laži, prevara, a ne na put umetnika.

U ovom delu, u prevodu Ranka Trifkovića, na sudu ovako jedna junakinja kaže: "Čitavu tu noć šuškao je gospodin Foltin u svojoj sobi za rad, lupao je fiokama, a s vremena na vreme odsvirao bi na klaviru nekoliko akorda, kao da se oprašta s njim. Ujutru je nestao i nije se viđao desetak dana. U sobi je ostao samo smrad spaljenog papira, na ćilimu pored kamina ležao je nagoreo list s natpisom: 'Judita', opera u pet činova. Napisao i komponovao Beda Foltin. Peć je bila puna spaljenih papira, kada sam malo bolje pogledala, videla sam da je to samo neispisan notni papir."

U liku ovog "kompozitora" ima protivrečnih crta. Čitalac je sklon da poveruje da on ima umetnički talenat u sebi, a u isti mah deluje lažno, varalački, snobovski. Pisac ga je opisivao na osnovu svedočanstava njegovih poznavalaca. Foltin nije bio kompozitor, nije imao muzičko obrazovanje, ali je "možda u njemu nekada nešto bilo što ga je toliko obuzelo".

Živeći u vreme kada se nad Evropom nadnosio crni talas nacizma, a na istoku vladao "komunistički duh" kojem su prilazili mnogi evropski intelektualci, Čapek je ostao dosledan sebi. On uviđa da ni Masarikova teorija humanizma ne vredi ništa, ali joj ostaje veran, pred raspolućenim svetom, suprotstavljen, saglasan jedino u zagovaranju diktature. Zato u svojim delima ukazuje na bolne trenutke čovečanstva, ali ne nalazeći nikakva nova rešenja. Čapek, piše jedan češki kritičar, samo "oplakuje civilizaciju koja juri u propast".

Zato su mnogi češki istoričari književnosti kasnije tvrdili kako je, čitajući Čapekova dela, uočljivo "piščevo lutanje kroz maglu nerasvetljenih stavova". Od mučnog problema traženja istine i ispitivanja tajanstvenosti ljudske duše, preko realističkog shvatanja društvene stvarnosti, "Čapek pribegava nestvarnom svetu da bi kroz utopiju lakše i slobodnije, ali i neuverljivije govorio o problemima ljudskosti toga vremena. A istorija je kasnije potvrdila da je to vreme haosa nastavljeno da traje i mnogo godina posle njegove smrti, čitav 20. vek."

Između dva rata, Čapekove drame igrane su širom sveta, od Pariza do Tokija, a njegova dela prevođena su na sve veće strane jezike u velikim tiražima. U predgovoru njegove romaneskne trilogije koja je u Beogradu objavljena još 1940. Prevodilac i pisac predgovora Jaroslav Mali piše: "Već u drami 'R.U.R' (1921) Čapek je dvadesetak godina ranije naslutio stremljenja današnjice, rušenja slobode individualnosti i stvaranja ljudskog automata koje će imati slepo služiti interesima jedne više sile. Mesto epidemija ratnih i revolucionarnih psihoza, Čapek traži epidemiju vere u razum i u mir."

Ovaj prevodilac reći će još da se strepnja da će nosilac ideje dobra morati podleći, nije u Čapeka rodila bez razloga. Uostalom, u to vreme bila je to nagonska strepnja što je osećao češki narod, boreći se zajedno sa Masarikom protiv ideje nasilja - idejom čovečnosti...

Čovek i svemir

NAŠA najmudrija književnica proteklog veka Isidora Sekulić pisala je da Čapekovo književno delo nosi iznad svega izraz slobodne misli koji izvire iz etičkog humanizma. Čapekov humanizam - to je jedna velika briga za dragocena dobra ljudska, za čoveka i njegovo srce, srce kao tajanstvenu energiju čovečnu. Ono što je najprostije i najistinitije ljudi uvek najduže traže.

Potraga za izgubljenim vremenom

Marcel Proust je jedan od najvažnijih modernih francuskih i svjetskih prozaista. Njegov grandiozni romaneskni ciklus U traganju za izgubljenim vremenom predstavlja nezaobilaznu stepenicu razvoja književnosti u dvadesetom stoljeću. Madeleine kolačić s početka Proustovog djela postao je jedna od najpoznatijih metafora sjećanja na djetinjstvo i sjećanja uopće

Marcel Proust: Dok Hemingway piše stojeći, Proust je onaj koji leži i piše na dušeku u sobi obloženoj plutom
Povijest romana kao književnog oblika počinje sa Cervantesom i njegovim Don Quijoteom - počinje, dakle, kao avantura. Tri stotine godina kasnije - kod Prousta - avantura se seli u memoriju.

Danilo Kiš kaže: "Proust pak prostornu, realnu avanturu zamenjuje vremenskom, nesposoban da 'doživi' pustolovinu veću od salonskih ogovaranja i metafizike ljubavi i smrti."

No, je li zapravo uopće moguća veća pustolovina od metafizike ljubavi i smrti?

Soba obložena plutom Marcel Proust spada među one rijetke - najrjeđe - pisce koji su postali svojevrsne literarne ikone. Ako je Gustave Flaubert postao simbol skraćivanja i sažimanja kao književnog postupka, onda je Marcel Proust tu njegov antipod: njegovo se ime, dakle, veže za duge, skoro beskrajne meandre rečenica koje su, po legendi, dok bi pisac korigirao rukopis, i dalje bujale, narastale i širile se.

Ima još slika po kojima pamtimo Prousta: dok Hemingway piše stojeći, Proust je onaj koji leži i piše na dušeku u sobi obloženoj plutom.

Marcel Proust rodio se desetog jula 1871. godine u Auteuilu. Porodica mu je spadala u višu ondašnju parišku građansku klasu: otac mu je, naime, bio liječnik. Proustova je majka bila Jevrejka, te bismo i njega - upravo po jevrejskim religijskim zakonima - mogli smatrati pripadnikom naroda knjige. Budući je pisac od djetinjstva patio od astme. Sklonost ka književnosti Marcel Proust je ispoljio još u gimnazijskim danima. Ipak, makar se dugo vremena kretao po književnim krugovima, malo ko je od njega mogao očekivati tako epohalno djelo.

Njegova zbrika pjesama s kraja devetnaestog stoljeća nije bila pretjerano zapažena, roman koji je pisao između dvadeset pete i tridesete godine života objavljen je tek posthumno, 1952. godine zapravo, pod naslovom Jean Santeuil.

U četvrtoj deceniji života Proust se posvetio prevođenju djela engleskog povjesničara umjetnosti Johna Ruskina. Izvana i površno gledajući, Proust je mogao izgledati kao jedan ni po čemu izuzetan imućni pariški snob s manjom ili većom inklinacijom ka literaturi. On se, međutim, spremao za veliki književni pothvat: osmodijelnu romanesknu sagu U traganju za izgubljenim vremenom. Godine 1911. prvi dio (Put k Swannu) bio je spreman za objavljivanje, no izdavači ga listom odbijaju. Ova će knjiga izići tek dvije godine kasnije, i to o autorovom osobnom trošku.

Uslijedio je Prvi svjetski rat, tokom kojeg Proust piše, no ne objavljuje. Poslije rata, međutim, tj. 1919. godine, tiskat će se drugi dio ciklusa - U sjeni procvalih djevojaka. Nagrada Goncourt Proustu napokon donosi zasluženu slavu i satisfakciju.

Posljednje tri godine života Proust će se boriti sa smrću i pisati. Prije nego umre, stići će objaviti Vojvotkinju de Guermantes i dva sveska Sodome i Gomore. Proust je umro od pneumonije osamnaestog novembra 1922. godine, a u narednih će pet godina biti objavljeni i Zatočenica, Bjegunica te Pronađeno vrijeme.

Madeleine "I tako uskoro mahinalno prinesoh usnama šalicu čaja, u koji sam stavio komadić madeleine da se razmekša. Bio sam utučen i iznemogao od tog turobnog jutra i perspektive žalosne budućnosti. Ali u istom onom trenutku kad mi je gutljaj čaja, izmiješan s mrvicama kolača, dotakao nepce, ja uzdrhtah, svrativši pažnju na nešto izvanredno što se zbivalo u meni. Preplavilo me neko divno uživanje koje se pojavilo bez ikakve veze s bilo čime oko mene, ali mu nisam znao uzroka. (…)"

Ovih nekoliko rečenica samo su djelić ključnog pasusa s početka ogromnog Proustovog traganja, kad pripovjedača okus madeleine vraća u djetinjstvo, u nedjeljna jutra kad bi mu isti takav kolač davala tetka Leonie. Ono što je taj pasus za Combray - to je Combray za cjelokupni ciklus La recherche du temps perdu.

Lijepo je to opisala Ingrid Šafranek: "Combray je prvi dio ciklusa i posebno je važan zbog svog ključnog značenja u ekonomiji cjelokupnog djela: tu je izvorište u kronologiji pričanja ali i konačni cilj stvaralačkog napora sjećanja. Combray utjelovljuje u romanu početak i kraj velikog traganja za značenjem znakova iz stvarnosti. (…) Tako se tu već nalaze sve prustovske teme u začetku i pojavljuju se najvažniji likovi romana u svom prvom i najistinskijem vidu, u svojoj 'etimologiji'."

I zbilja - ako čitav ovaj grandiozni ciklus ima neku summu, to može biti samo Combray. Combray je tiha i uredna slika idile, Combray je - kako kaže Krleža u svom eseju o Proustu, eseju koji, bez pretjerivanja, spada među najbolje eseje o Proustu uopće - "provincijalni gradić sa svojom ulicom svetog Jakoba, gdje prozori gledaju na 'Veliku livadu', gdje na šarenim staklima crkvenim kleči sveti Ljudevit u oklopu, maleni provincijalni gradić s dijalozima tetaka i sluškinja". Taj je Combray ishodište Proustove geografije sjećanja.

Pseudomemoari Proustova homoseksualnost, salonski snobizam i snažna vezanost za majku, u posljednje su vrijeme predmet pažnje teoretičara raznih fela. Takvi su skloni Proustovo djelo čitati isključivo u kontekstu podmuklog delovanja biografije.

Ne treba, međutim, zaboraviti da je upravo Marcel Proust autor čuvenog eseja Protiv Sainte-Beuvea, u kojem se suprotstavlja biografskoj pomami, odnosno Sainte-Beuveovoj tezi da se književnost ne razlikuje od autora, da je nedjeljiva od autora. Kundera drži da je taj esej od temeljne važnosti.

Knjiga je, veli Proust, proizvod drugog ja; zato i Proustov ciklus ne treba čitati kao memoare, nego kao pseudomemoare. A ta golema Proustova pseudomemoarska saga analizira - kako reče Krleža u već spomenutom eseju - "čitav kompleks života, od djetinjstva do smirene i tihe zrelosti gledanja". Njegov lirski introspektivni stil mnogi su autorovi suvremenici smatrali dosadnim, no senzibilniji su čitatelji odmah osjetili hipnotizirajuću moć precizne a opet sfumatozne Proustove proze.

Onaj koga Combray opčini najčešće će nastaviti čitanje dok ne iščita cijelu knjigu Proustovog života. Radnja ove sage odmotava se sporo kao klupko, ali šarenilo toga klupka je nešto što zaista fascinira. Kao što svu raskoš boja listopadne šume u jesen osjećamo tek kad joj se jako približimo, tako se i čari Proustove do kraja otkrivaju tek pažljivim prepuštanjem njegovoj sagi. A svu će pažnju Proust višestruko vratiti. Čitati U traganju za izgubljenim vremenom nikad nije gubljenje vremena!

Deset godina posle


Deset godina koliko nas, upravo na današnji dan, deli od nenadoknadivog odlaska Milana Mladenovića, nije nas naučilo gotovo ničemu od onoga što je Milan u svojim pesmama prizivao. Pet hiljada ljudi, čak ni mnogo manje, nije shvatilo zašto treba da stoji sa dignutim čašama, spojeno zajedničkom kreativnom voljom. Gledali smo se, kao što se i sada gledamo, opreznim, sumnjičavim i lukavim očima konkurenata, umesto očiju deteta. Nije svanuo radostan dan. Milan Mladenović, čiji se značaj za jugoslovensku i srpsku scenu ne može preceniti - baš kao što se ne može preceniti njegov udeo u životima svih koji su ga poznavali, ili samo znali za njega – instinktivno je tragao za, iz vizure istinskog umetnika teško ostvarivim, formulama pomirenja energija stvaraoca i potencijalnih sledbenika. Pronalazio ih je na zaboravljenim i nepristupačnim mestima, ipak do samog kraja ne uspevajući da otkrije zaklonjeno mesto u mećavi koja je besnela oko njega.

Umetnik koji se uspinje vlastitom brzinom, bez obzira na usporavajuće faktore u okruženju – drugih gotovo da i nema – stiže do vrha mnogo pre svih ostalih. Tamo ga, međutim, čeka samo usamljenost. Daleko od nepogrešivosti isto koliko i od razumevanja okoline Milan je, ne težeći svesno takvoj vrsti priznanja, uspeo da okupi oko sebe više ljudi nego što je bilo ko mogao da pretpostavi. Tako nešto – rečeno je, ali neka bude ponovljeno – nikome, ni pre ni posle njega, nije pošto za rukom. Ovo, oduvek je jasno, nije bila zemlja za Milana, niti je, deset godina posle, zemlja za nas. Razlog više da se na današnji dan setimo i više ne dozvolimo sebi da zaboravimo zbog čega su ljudi poput njega tako životno potrebni i nama i njoj.

Nikada se neću odreći divnih sedamdesetih
David Albahari
Mera delikatnosti i duhovitosti jeste mera Davida Albaharija. Iz ovakvog Albaharijevog stila dogodi se da apsolutno nemate osećanje da u razgovoru čujete neku prejaku reč a da na kraju ipak uvidite da je izgovorio i da je zen budista i da je pocepana ličnost i da je poražen, a nije izbegao ni reč srce. I eto, lekcija o pažljivom rukovanju rečima, o distanci prema sebi, o gospodstvenom ličnom i literarnom stilu je tu, pred vama.

Pred Sajam knjiga Forum pisaca objavio je Albaharijevu knjigu "Teret" u kojoj su se našli ranije napisani eseji na temu identiteta jevrejske književnosti, antisemitizma, izgnanstva. Najpre o jasnoj odluci da svoj status u Kanadi ne zloupotrebljava.

- Ja nisam politički pisac, nisam otišao iz političkih razloga. Mislim da bi bilo strašno glupo da sam tamo pričao da me je neko proterao.

Pisci koji su odlazili šezdesetih godina iz istočne Evrope i koji su bili stvarni politički izgnanici imali su drugačiji tretman od pisaca koji su došli devedesetih, a odbijali su, poput mene, da im se pripiše etiketa političkog izgnanika. Onda ste prepušteni drugoj vrsti borbe za opstanak u toj literaturi jer vas gledaju samo kao pisca, a ne kao neku političku zverčicu koju treba možda gajiti. Jednostavno nisam mogao da se predstavljam kao nešto što nisam.

Koji je rezultat utakmice David Albahari - Kanada?

- To je uvek utakmica u kojoj i dobijate i gubite. I svakome ko deli tu sudbinu, a nisu samo pisci "izgnanici", za nekoga je rezultata nerešen, za nekoga gubitak pobeđuje, za nekoga dobitak. Malo je staromodno govoriti o srcu, ali merilo tog gubitka ili dobitka je način na koji ja to osećam u svom srcu. I srce kaže da sam na gubitku. Mislim, čovek može da se pretvara, ali iskreno govoreći, dobitak je za mene manji od gubitka.

Jevrejske teme

Asocijacija na Davida Albaharija nekim generacijama je rokenrol, kratka forma, Leonard Koen, Apdajk, Belou, istočnjačka filozofija. Otkud jevrejske teme?

- Vi to hoćete da kažete da sam ja ostari o? Sve to što ste spomenuli ja volim i danas, ali to ne znači da ne mogu da se bavim jevrejskim temama. Taj jevrejski aspekt svog bića nikada nisam krio. Moja prva knjiga "Porodično vreme" su priče o odrastanju u okviru jevrejske porodice. Mene je zanimala filozofija Istoka i rokenrol upravo zato što su nudili nadidentitet koji vam ostavlja slobodno da rešavate one niže slojeve identiteta, ali vam to da možete da budete hipik ili da pratite istočnjačku filozofiju omogućava da vidite sebe mimo svega toga. Danilo Kiš se bunio ako bi ga nazvali jevrejskim piscem, govorio je da je odrednica pisac dovoljna, i mnogo više od svega ostalog. To ipak ne znači da ne treba raditi na onim aspektima manjih identiteta koje čovek ima.

Mislite na Davida Albaharija kao pisca?

- Ne, na sve. Mislim na ceo život.

Rekli ste u novoj knjizi da biste se, i da ste pokušali da postanete deo kanadske književnosti, suočili sa čvršćim i surovijim granicama?

- Ako ne pišete na engleskom ili francuskom, i bez obzira na to što će vas formalno podržavati, vi kao pisac na stranom jeziku nikada stvarno nećete biti deo te književnosti. Ne zato što neko oseća nešto loše prema vama, već zato što ni na koji način ne govorite čitaocima vaših knjiga. Ako hoćete stvarno da postanete deo kanadske književnosti, morate da se prebacite na neki od tih jezika. Ili da budete u situaciji u kojoj se nalazi Škvorecki, koji i dalje piše na češkom, ali mu se knjige odmah prevode.

Bili ste guru jednog Beograda koji je izgubio bitku. Zašto se to dogodilo?

- Ja ne vidim te prošle godine kao neke lažne godine. Mislim da mnogi ljudi hoće da se predstave kao ljudi kojima je sve bilo jasno, sve su znali samo, eto, nisu imali prilike da kažu. Ja odmah kažem da ništa nisam znao, živeo sam jako srećno u ovom gradu, sedamdesetih-osamdesetih, apsolutno sam se dobro osećao. I sada kada čujem priče da sve to nije bilo tako kao što je bilo, onda nemam ništa protiv ni da je to bila jedna virtuelna stvarnost u kojoj sam do bro živeo. Za mene je to divno doba i nema razloga da ga se odričem.

Šta znači to da ste progutali mamac istorije?

- Mamac istorije je, nažalost, čak i u tome što ako želim da budem viđen kao hipik to je progutala istorija. Okreni-obrni, svi moji nadidentiteti su progutani od istorije, i onaj jugoslovenski, i onaj hipi, pa čak ni rokenrol više nije toliko bitan, a pošto ipak sebe ne mogu da vidim kao repera, i tu sam negde žrtva istorijskog razvoja.

Tatjana Čanak

Veliki pisac i teoretičar književnosti Umberto Eko priredio je delo koje je više nego istorija umetnosti. On sam se obraća ideji lepote, analizira i problematizuje ovaj fenomen kroz istoriju ljudske misli i različitih vrsta umetnosti koje je čovek stvarao vekovima. Citatima klasičnih pisaca ovo delo postaje antologija misli o lepoti.

Bogata ilustracijama remek-dela velikih umetnika, ova knjiga prikazuje različte načine na koje je shvatana Lepota prirode, ljudskog tela, zvezda, matematičkih odnosa, svetlosti, dragog kamenja i Boga i pokazuje kako su drugačija shvatanja Lepote dolazila u sukob ne samo u različitih epohama, već i unutar jedne kulture.

Na čitaocu je da odluči da li je kroz ove svoje različite vidove ideja Lepote zadržala neke neizmenjene crte. U svakom slučaju on će doživeti uzbudljivu emotivnu i intelektualnu pustolovinu.

Bogdan Diklić
Mira Furlan me je zaista uplašila
Zanimljivo je bilo sedeti u istom salonu sa delom ekipe predstave Edena fon Horvata „Italijanska noć“ koju režira Paolo Mađeli u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Premijera ove predstave koja uz Diklića okuplja još petnaestak vrsnih glumačkih imena očekuje se poslednjih dana novembra. A podrazumeva se da je bilo pregršt vrcavih dosetki.

No, razlog „Blicovog“ boravka u glumačkom salonu JDP je bio razgovor sa Bogdanom Dikliićem povodom premijere filma „Diši duboko“ (8. novembar Centar „Sava“), reditelja Dragana Marinkovića, a po tekstu Hajdane Baletić u kome igraju i Mira Furlan, Jelena Đokić, Ana Franić ...

Reč je o premijeri filma u kojoj igrate sa svojom prijateljicom Mirom Furlan posle mnogo godina.

- Na žalost, to „posle mnogo godina’ je tačno. Inače, u filmu nas dvoje imamo samo jednu ozbiljnu scenu. Tako je dobro igrala da kad je, shodno scenariju, viknula, ja sam se zaista uplašio. Rekao bih punkt scena, a došla je, sticajem okolnosti, na red u dva iza ponoći na temperaturi koje je bila oko 40 stepeni celzijusa.

Film govori, između ostalog, i o ljubavi između osoba istog pola?

- Rekao bih ovako, mada će možda zvučati pomalo banalno: svako živo biće traži ljubav na sve strane. Ako nema na jednoj, ni na drugoj, ni na trećoj ono se okreće četvrtoj ili petoj. Da se razumemo, o tome pričam samo kao posmatrač, a ne kao akter (smeh).

Koja markantna sećanja imate sa snimanja tog filma?

- Bile su velike vrućine. Nama su stvarno u tom trenutku bili obezbeđeni optimalni uslovi. Međutim, teško je bilo obuzdati tu vrstu nervoze izazvanu velikom vrućinom. Recimo, upečatljivo se sećam snimanja scene ludila lika koga igram: tablete, alkohol, muzika „Rolingstonsa“... Vodka, ekstazi i „Rolingstonsi“. No, ostavimo gledaocima da sude dalje o tome.

A šta biste rekli na temu da je film „Diši duboko“ u jednom svom segmentu priča o izvesnoj krivici roditelja za loš život dece?

- Svako ko prepozna sebe u vašem pitanju dobro je došao u bioskop da gleda film „Diši duboko“. Zaista. Uprkos činjenici da to nije ni siže ni suština.

Spomenimo i predstavu koju radite u JDP-u.

- Paolo je jako radostan što ponovo radi u Beogradu, a ja sam radostan što smo se sreli posle toliko vremena u jednom pozorišnom projektu. Ovo je četvrti put da radim sa njim. Svojevremeno smo bili istovremeno stalni članovi drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Ali, to je bilo pre naše ere!

Koji i kakav lik igrate u „Italijanskoj noći“? O kakvom konceptu je reč?

- Još ne znam precizno a i da znam što bih vam rekao (smeh). Kad bude predstava gotova dođite lepo pa vidite. Igram odbornika, Ametsbergera. To je neki političar sa nekom funkcijom u nekom malom mestu u Nemačkoj. Čovek slabašnijih moralnih osobina. Ne mogu sada da pričam fabulu ni koncept. Tu je i živa svirka, uostalom Mađeli i kaže da je mene uzeo da lupam (bubnjeve). A objašnjavati koncept predstave, ovako za novine, zvuči mi besmisleno.

U kojoj meri komad korespondira sa stvarnošću?

- I te kako korespondira. U svakom pogledu. Korespondira sa vremenom u kome živimo i sa svim njegovim surovostima kojih, na žalost, ima na pretek; od političkih do ljudskih. Ne volim da izgovaram fraze. No, ono što hoću da kažem jeste da predstava nije docirajuća i nije saobraćajni znak.

Šta biste radili da ste zaista političar? Kakve bi ste poteze povlačili?

- Ne mogu ni da zamislim da sam političar. Nikada se nisam uspavljivao razmišljajući kako pričam za nekom govornicom. Uspavljivo sam se razmišljajući kako postižem odlučujući koš na Olimpijskim igrama. Ili, kako dodajem loptu u odsutnom trenutku. Ili da sviram sa „Rolingtonsima“ - eto to su moja maštanja.

Šta ima novo kada je reč o sviranju bubnjeva?

- Pa reko sam vam da me je Mađeli uzeo u podelu zbog lupanja! Bubnjeva.