Orhan Pamuk

Turski romansijer i disident, u Beogradu
Odbijam da budem nesrećan

Orhan Pamuk, jedan od vodećih evropskih pisaca, bio je tokom protekle nedelje gost Beograda i izdavačke kuće "Geopoetika". Pamuk je nedavno od strane magazina "Time" proglašen za jednog od sto vodećih intelektualaca na svetu, čije mišljenje formira mišljenje javnog mnjenja. Pamuk je rođen u Istanbulu 1952, odrastao je u istanbulskoj četvrti "Nišantaši",u porodici nalik onima koje opisuje u svojim romanima "Dževdet-beg i njegovi sinovi" i "Crna knjiga". Studirao je arhitekturu, a diplomirao na Institutu za novinarstvo Istanbulskog univerziteta 1976.
Pamuk se potpuno posvetio pisanju 1974. godine. Za prvi roman, Pamuk dobija čak dve nagrade, od kojih jedna nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Istorijski roman, "Bela tvrđava" proširio je popularnost ovog pisca i van granica Turske.Ova knjiga, čiji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima "Nova zvezda ukazala se na Istoku", prevedena je na sve velike zapadne jezike. Po romanu "Crna knjiga" , Pamuk je napisao i senario za film "Tajno lice", koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Njegov roman "Novi život", ubrzo je po objavljivanju postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana.
Posebno interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, izazvao je Pamukov roman "Zovem se Crveno", koji je nagrađen i nizom uglednih evropskih priznanja. Na našem jeziku se upravo pojavio njegov prevod , koji je, zajedno sa romanima "Bela tvrđava" i "Novi život", takođe objavila "Geopoetika".
Danilo Kiš rekao je da ga je piscem učinio "podmukli faktor biografije". Da li se sličan biografski usud dogodio i Vama?
- Veoma volim Kišovu prozu, njegovo delo "Bašta, pepeo" u kome se uočava i duboka usredsređenost, opsesija očevom figurom. Kad govorim o sebi, moram spomenuti isto ono o čemu sam pisao u novoj knjizi, "Istanbul, grad i sećanje". Ja jesam imao jedan težak period u detinjstvu, ali nikada neću znati da li sam bio i žrtva. Od onih sam ljudi koji odbijaju da objasne sebe kroz iskustvo žrtve bilo koje vrste. Baš juče mi je rekao prijatelj: "Ako si imao teško detinjstvo, onda te smatraju piscem." I ja sam ovo mišljenje čuo milion puta. Ipak, ja sam ne znam da li sam bio žrtva u toj meri da bi me to odredilo. Ne znam i ne želim da znam. Takođe, razumem i šta podrazumevaju pod tim oni koji tvrde da nas teška detinjstva predodređuju da budemo umetnici. Ipak, odlučio sam da nikada ne svedem svoj spisateljski rad samo na oblast detinjstva i da ga time ograničim. Kao što ne želim da ga ograničim ni jednim drugim određenim iskustvom ili periodom života. Smatram da posedujemo volju, kao što je to tvrdio i Šopenhauer. Kakve god da su mi bile rane godine, to još uvek ne objašnjava ništa. Naš život ne sme da bude ograničen radosnim i tužnim ranim godinama i istim takvim iskustvima koje smo imali kao deca.
Kada je Šopenhauer, pred kraj života, postao poznat širem krugu ljudi, kratko je rekao : "Počinje komedija slave". Vama se ta "komedija" već dogodila. Kako je objašnjavate?
- Ne žalim se zbog popularnosti i nikada neću to učiniti, zato što sam tokom čitavog života i želeo priznanje. Ne bi bilo pošteno žaliti se zbog nečeg što ste priželjkivali. Ali me je slava stavila u političke nevolje. Smatram da su moje izjave zbog kojih sam imao nevolja, bile uzrokovane upravo time što sam postao poznat. Mislim da bih imao mnogo manje političkih problema da sam bio manje poznat. Ipak, postoji cena koju plaćamo za slavu. To je ljubomora.
Čini se da živeti u ovom delu sveta i biti slavan , poznat i priznat kao da povlači za sobom neki oblik kazne...Pa ipak, čini se da bez obzira na to šta Vam se događalo, bez obzira na neprijatnosti koje ste imali oko sudskog procesa u Turskoj zbog jedne Vaše izjave i koji je sada, srećom, iza Vas, Vi odbijate da budete nesrećni?
- Tačno tako, ja odbijam da budem nesrećan.
Jedan od Vaših omiljenih pisaca je i Kafka, uz Markesa. Ko je još u krugu pisaca koji čine Vaše unutarje sagovornike i duhovnu porodicu?
- Uz Kafku i Markesa, moji omiljeni pisci su i Tolstoj, Tomas Man, Dostojevski, Prust i neka Nabokovljeva dela.
Nabrojali ste pisce koji su veoma različiti. Slažete li se sa Aminom Malufom da sve što smo doživeli, pročitali, videli, čuli, udahnuli, dotakli, sačinjava naš identitet sa podjednakom snagom kao i naše poreklo?
- Mislim da nije važno kako mi sami sebe definišemo, već kako mi sebe definišemo politički, a prisiljeni smo da sebe definišemo politički. Uvek se postavlja pitanje: prema kome se očekuje od nas da budemo lojalni, kome treba prvo da služimo. Širom sveta me pitaju za koga pišem sada kada sam preveden na više od četrdeset jezika, za turske ili za čitaoce širom sveta.
Sartr je rekao da piše za sebe i za hipotetičko drugo lice.
- Ali sa ovim pitanjem, za koga pišemo, problem identiteta se pojavljuje. Imputacija je sledeća: ako samo pišem za Turke, ja sam dobar momak, ali ako pišem za, na primer, Amerikance, Francuze ili Japance, ja sam loš momak, koji nije iskren, pošten, itd. No, ako ja definišem sebe pre svega kao Turčina, sve drugo kao da se ne važi i onda ja pišem samo za turske čuitaoce, ali ja ne želim sebe da definišem na taj način. Definišem sebe pre svega i na prvom mestu kao autora, pisca. Želim da pišem dobre knjige i ljudi koji čitaju dobre knjige su moje okruženje. Pre nacionalne privrženosti, ja sam privržen onome čime se bavim, a to je literatura, to je pisanje.
U naslovima Vaših knjiga ima mnogo boja: "Moje ime je Crveno", "Bela tvrđava", "Crna knjiga"...Da li je to u vezi sa Vašom davnašnjom željom da budete slikar?
- U početku to se događalo spontano, želeo sam da budem slikar između sedme i dvadeset druge godine...Sa "Belom tvrđavom", boja u naslovu dogodila se spontano, takođe i sa "Crnom knjigom", ali kod romana "Zovem se Crveno" izabrao sam svesno boju u naslovu. Često me pitaju u vezi sa simbolikom boja u islamu, ali ja u nju ne verujem, verujem samo u lepotu, teksturu tkanina.
Završili ste fakultet žurnalistike. Da li ste se ikada bavili novinarstvom?
- Jesam jednom - tri dana. Sa dvadeset dve sam odlučio da postanem pisac. Napustio sam studije arhitekture, upisao žurnalistiku i veoma mnogo čitao i pisao. Čitavog života nisam radio ništa drugo osim što sam čitao i pisao. Ja sam srećan čovek.



Sanja Domazet