Goran Petrović

Odgovor kao pitanje
Razlike


Svako ko se danas odluči da napiše i objavi zbirku priča suočiće se sa jednim paradoksom. Naime, moglo bi se pomisliti da priča više nego roman odgovora duhu vremena čiji je pars pro toto brzina. Ta pretpostavka je logična, ali i netačna. Čitaoci su danas skloniji romanu nego zbirci priča. Oni koji nemaju vremena za roman nemaju vremena ni za priče. NJihova literatura su dnevne novine, one koje sve mogu da objasne u pet rečenica. Pisanje priča je otuda, u srpskoj književnosti, jedan hrabar poduhvat koji se preduzima uprkos žanru. Suočen sa novinama u kojima su zvezdana prašina estrade i crna hronika isisali do gole ljušture sve oblike neobičnosti, pisac priča je prinuđen da izmisli prazno mesto u moru tekstualnosti, u kome bi njegove priče ponudile nešto čega nema, koliko u romanu, toliko i u novinama.

Pred tim zadatkom našao se i Goran Petrović sa svojom zbirkom priča „Razlike”. Već na prvi pogled je vidljivo da, za razliku od autorovih romana, ove priče poštuju pravila mimezisa i to u širokom spektru od forme autobiografske priče („Pronađi i zaokruži”), koja se u prustovskom maniru završava početkom pisanja, pa sve do priča u kojima bi se junaci mogli poistovetiti sa tipovima karakterističnim za prozu realizma („Ispod tavanice koja se ljuspa”, „Između dva signala”).

Odmakom od fantastične proze, Petrović se, čini mi se, uhvatio u koštac sa izazovima duha vremena, koje je često, do sada, pokušavao da zaobiđe ili nadmaši fantastikom. Pa ipak, i pored približavanja realističkom prosedeu, autor nije rasitnio svoj talenat na prozne banalnosti.

Goran Petrović ih izbegava pre svega suptilnim, majstorskim inovacijama u pripovedanju kao što je, recimo, šetanje pripovednog glasa po mraku bioskopske sali u kojoj svaki gledalac i nameštenik ima svoju priču i svoju sudbinu („Ispod tavanice koja se ljuspa”) ili, pak, vanrednim smislom za detalj i nijansu kojom se postepeno pojačava osnovno raspoloženje priče („Između dva signala”).

Suptilnost prisutna u tehnici pripovedanja prisutna je i u Petrovićevom tretmanu (SFRJ) prošlosti: izvan jalove opozicije kritičkog odricanja i romantičarskog monumentalnog obožavanja, Petrović ispisuje priče u kojima skorija, predratna, prošlost biva dozvana sa nekom vrstom tihe sete koja je lišena nostalgije. Ta blaga seta uvod je u nešto što karakteriše većinu priča u „Razlikama” a to je duhovnost.

Reč „duhovnost” ovde koristim kako bi označio metafizička titranja u realnom svetu Petrovićevih priča, koja se ponegde naziru kroz simbole ili metafizičku vertikalu uspostavljenu predlozima „iznad” i „ispod”, a ponegde veoma jasno i eksplicitno dozivaju („Iznad pet trošnih saksija”, „Bogorodica i druga viđenja”). Duhovnost ovih priča ukazuje da je onostranost kod Petrovića shvaćena kao etički korektiv stvarnosti. A kako takva vrsta korekcije uvek stremi ka celovitom preobražaju sveta, onda nije slučajno što ova Petrovićeva zbirka priča sadrži i jedan potencijalan roman koji je pripovedačko umeće i formalna invencija učinila pričom („Ispod tavanice koja se ljuspa”).

Sklonost da priču ne završi na mestu gde bi njen otvoreni kraj najviše zračio, već suprotno, tamo gde se smisao priče ukotvljuje i smiruje, čini Petrovića u izvesnom smislu nemodernim autorom. Međutim, to ovog pisca vraća, rekao bih, ka izvorima pripovedačke umetnosti u kojima Valter Benjamin prepoznaje jednačinu priču = savet za život. Petrovićeve priče ne deluju kao popovanje, ne kao regula koja deli svet na manihejske polove Dobra i Zla, nego zaista kao skroman savet koji nikad ne prestaje da bude obavezan pravilima, zbilja majstorskog, pisanja.

Eto nas, dakle, kod jedne poetičke razlike koja Petrovića odeljuje od većine značajnih savremenih srpskih pisaca. Čini mi se, da ukoliko bi ovakva poetička rešenja postala manir, to ne bi bilo dobro za srpsku književnost u celini. Opet, dokle god postoje kao razlika, Petrovićeve priče će svojim odgovorima postavljati (ne)zgodna pitanja svim oblicima modernizma.

Slobodan VLADUŠIĆ